• а 271
  • А 81
  • Авај 2
  • Авет 1
  • авет 2
  • авети 2
  • авлије 5
  • авлији 3
  • авлију 3
  • Агарјана 6
  • Агарјане 7
  • Агарјани 9
  • Агарјанима 1
  • Агарјанин 1
  • Агарјанска 2
  • Агарјанске 1
  • Агарјански 6
  • Агарјанског 1
  • Агарјанској 1
  • Агарјанском 3
  • Агарјанску 2
  • аждају 1
  • Азијску 1
  • Ај 1
  • Ако 32
  • ако 90
  • аксамита 2
  • аксанита 1
  • ал 1
  • Алај 1
  • Алексија 1
  • Алексије 1
  • али 107
  • Али 61
  • ама 2
  • Ама 9
  • амвон 1
  • Амин 1
  • амо 6
  • анђели 1
  • анђелу 1
  • анђео 2
  • антерије 2
  • Ао 1
  • апостол 1
  • апсити 1
  • Арапина 1
  • арапског 1
  • арапском 1
  • Арбаније 1
  • Арсеније 1
  • Ах 1
  • Бабо 1
  • бабо 2
  • бабунска 1
  • Бадава 2
  • бадава 3
  • Бајазит 1
  • бар 7
  • бардаке 1
  • баруштине 1
  • баца 1
  • бацај 1
  • бацају 1
  • бацамо 1
  • бацате 1
  • бацати 1
  • бацаш 1
  • баци 7
  • бацио 1
  • бациш 1
  • баш 28
  • баштина 2
  • баштинама 1
  • баштине 1
  • Бег 12
  • бега 4
  • Бега 4
  • бегају 1
  • бегамо 4
  • бегаш 1
  • Беговим 1
  • Бегу 1
  • беда 1
  • беде 3
  • бедни 1
  • бедрима 2
  • бедру 1
  • Без 1
  • без 51
  • безазлено 1
  • безбожне 1
  • безбожни 1
  • Бејах 1
  • бејах 2
  • бејаху 1
  • бејаше 10
  • бела 5
  • беле 6
  • белегу 1
  • белези 1
  • бели 2
  • белим 4
  • белих 4
  • бело 2
  • Белог 1
  • белог 4
  • белога 1
  • белолику 1
  • белом 4
  • беломе 2
  • белу 2
  • Беља 1
  • бељцу 1
  • бесан 1
  • беседи 1
  • беседити 1
  • беседу 1
  • бесна 1
  • бесни 1
  • бесних 1
  • бесног 3
  • бесном 1
  • бесомучне 1
  • беспрозорним 1
  • беху 15
  • беше 59
  • Беше 6
  • би 167
  • бива 4
  • бивало 1
  • Бивало 1
  • бивао 1
  • бије 4
  • бију 1
  • била 30
  • Била 5
  • биле 2
  • Били 1
  • били 14
  • Било 5
  • било 73
  • биљура 1
  • био 56
  • бира 1
  • Бирај 1
  • бирајући 1
  • бирате 1
  • бисер 1
  • бисера 1
  • бистар 2
  • бистра 1
  • бистре 2
  • бистрим 1
  • бити 43
  • битка 4
  • битке 4
  • битку 2
  • биће 10
  • Биће 3
  • бих 34
  • бици 1
  • бише 1
  • благ 1
  • блага 1
  • благим 1
  • благо 2
  • Благо 8
  • благородство 1
  • благосиљати 2
  • благосиље 1
  • благослов 4
  • благослова 1
  • благослови 2
  • благу 1
  • блато 1
  • блед 10
  • бледа 2
  • бледе 2
  • бледо 2
  • бледожуто 1
  • бледој 1
  • бледом 2
  • бледомрк 1
  • бледоплавој 1
  • бледу 1
  • блеђа 1
  • ближе 8
  • близине 1
  • близини 2
  • близу 3
  • блистава 1
  • блистајући 1
  • блистању 1
  • Боjи 1
  • бог 2
  • Бог 76
  • Бога 19
  • богата 2
  • богатим 2
  • богато 3
  • богатој 1
  • богатства 1
  • Богатство 1
  • Богдан 2
  • Богдана 1
  • богме 1
  • Богом 6
  • Богородице 1
  • Богородичине 1
  • богоугодној 1
  • богу 2
  • Богу 30
  • божанско 1
  • Боже 3
  • Божја 5
  • Божје 13
  • Божји 6
  • Божјој 3
  • Божјом 1
  • Божју 6
  • Бој 3
  • бој 9
  • БОЈА 1
  • боја 4
  • бојазна 1
  • бојали 1
  • бојао 1
  • боје 2
  • боји 3
  • Бојим 1
  • бојим 3
  • бојите 2
  • бојиш 1
  • бојишта 1
  • бојиште 1
  • бојиштима 1
  • бојишту 2
  • бојним 2
  • бојнога 2
  • бојном 1
  • бојноме 2
  • боју 3
  • бока 1
  • болан 1
  • болештина 1
  • болне 1
  • боља 2
  • Боље 1
  • боље 27
  • бољег 1
  • бољи 5
  • бољом 1
  • бор 2
  • борба 2
  • борбе 1
  • борби 2
  • борбу 1
  • Боре 9
  • борећи 1
  • бори 1
  • Боривој 34
  • Боривоја 14
  • Боривоје 9
  • Боривојев 2
  • Боривојева 2
  • Боривојевој 1
  • Боривојем 7
  • Боривоју 5
  • борим 1
  • боримо 4
  • борио 1
  • борити 1
  • бориште 1
  • боровима 1
  • борце 1
  • борче 1
  • Босанаца 1
  • Босанских 1
  • босиљак 1
  • Босиљка 4
  • босиљка 6
  • Босиљки 4
  • Босиљкина 1
  • Босиљкине 1
  • Босиљко 1
  • Босиљку 1
  • босиока 2
  • Босне 1
  • босоноги 1
  • боце 1
  • Бошка 1
  • Бошко 5
  • Бошку 1
  • Бошњацима 1
  • брада 1
  • бради 1
  • брадом 3
  • брани 2
  • браним 4
  • бранимо 2
  • Бранко 1
  • БРАНКОВА 1
  • Бранковић 1
  • Бранковића 1
  • Бранковићем 1
  • брањаше 1
  • брата 1
  • Брате 2
  • брате 22
  • братијом 1
  • братију 1
  • братске 1
  • братски 2
  • братском 1
  • браћа 3
  • браће 3
  • браћи 1
  • Браћо 1
  • браћо 7
  • браћом 1
  • браћу 3
  • брда 1
  • Брда 1
  • брдо 5
  • бреме 1
  • брест 2
  • брже 5
  • бржим 2
  • брзим 3
  • брзо 12
  • брзом 1
  • брзу 2
  • брига 4
  • бриге 1
  • бригу 5
  • брижна 1
  • брижним 1
  • брижно 1
  • бризну 1
  • брилијантски 1
  • брин 1
  • брини 2
  • брисао 1
  • Бришем 1
  • бришући 1
  • брком 2
  • бројаницама 1
  • бројанице 1
  • бројаници 1
  • бројах 1
  • броје 1
  • бројем 1
  • бројила 1
  • бројимо 2
  • броју 1
  • брујање 1
  • брујаше 1
  • брујити 1
  • брука 1
  • бруке 1
  • брци 1
  • брцима 1
  • бршљана 1
  • бршљаном 1
  • бубањ 1
  • бубњаву 1
  • бубњара 1
  • бубњаре 1
  • бубњари 2
  • бубње 1
  • бубњеве 2
  • бубњем 1
  • Бугарима 1
  • будал 1
  • будаласте 1
  • будаласто 1
  • будан 5
  • Будванци 1
  • Будве 1
  • буде 29
  • будем 2
  • будемо 2
  • будете 1
  • Буди 2
  • буди 4
  • Будисав 1
  • Будисава 2
  • буду 3
  • буздован 7
  • буздована 2
  • буздоване 3
  • буздованима 3
  • буздованом 6
  • буздовану 1
  • букну 1
  • букнуше 1
  • букташе 1
  • буни 1
  • бунилу 1
  • бунтовна 1
  • бунтовника 1
  • бунтовнику 1
  • бунцаш 1
  • бура 3
  • бурету 1
  • бурно 1
  • буру 1
  • бутину 1
  • вадајући 1
  • вазда 3
  • ваздуха 1
  • вази 1
  • Ваистину 3
  • ваља 15
  • Ваљада 2
  • ваљада 8
  • ваљало 3
  • ваљаности 1
  • ваљаће 1
  • вам 58
  • Вама 2
  • вама 21
  • ван 2
  • вапаји 1
  • вараш 1
  • Вараш 1
  • варница 1
  • вас 43
  • Василија 1
  • Василију 1
  • васиони 1
  • вастелом 1
  • ватра 2
  • ватре 1
  • ватреним 1
  • ватрених 1
  • ватреном 1
  • ватром 2
  • ватру 2
  • ваш 3
  • ваша 2
  • ваше 6
  • вашега 2
  • вашем 3
  • ваши 1
  • вашим 4
  • ваших 2
  • вашој 1
  • вашом 1
  • вашу 1
  • ведар 2
  • ведрији 1
  • ведрина 1
  • ведрицу 1
  • ведро 2
  • ведрог 1
  • веђа 1
  • веђама 1
  • веђе 6
  • Вежбао 1
  • вежите 1
  • вез 3
  • веза 2
  • везана 1
  • везаног 1
  • везао 1
  • везе 1
  • везиља 1
  • Везиља 1
  • Везла 1
  • везом 1
  • Везуј 1
  • везује 2
  • везују 1
  • век 1
  • века 2
  • веле 4
  • Вели 1
  • вели 11
  • велика 20
  • Велике 1
  • велике 15
  • Велики 1
  • велики 16
  • великим 4
  • великих 4
  • велико 14
  • великог 3
  • великога 3
  • Великој 1
  • великој 8
  • великом 8
  • великоме 1
  • Велику 1
  • велику 13
  • велим 5
  • велиш 4
  • венац 3
  • венца 1
  • венци 1
  • вењака 2
  • вењаке 1
  • вењацима 1
  • вео 1
  • вера 2
  • веран 2
  • вере 11
  • Вере 3
  • вери 1
  • верна 5
  • верне 1
  • верни 11
  • верних 2
  • верно 3
  • верног 1
  • вернога 1
  • верној 1
  • верном 1
  • верности 1
  • веро 2
  • веровала 1
  • веровао 3
  • веровати 1
  • веровах 1
  • вером 2
  • веру 5
  • веруј 2
  • Веруј 2
  • верује 4
  • верујте 1
  • Верујте 1
  • верују 1
  • весела 2
  • веселе 1
  • весели 5
  • веселији 3
  • веселим 3
  • веселимо 1
  • весело 19
  • веселост 1
  • весеље 1
  • весео 2
  • вести 2
  • ветрићем 1
  • Већ 5
  • већ 83
  • већа 2
  • већег 1
  • већем 1
  • већим 2
  • већина 1
  • већма 1
  • већом 2
  • већу 1
  • вече 11
  • вечера 2
  • вечерају 1
  • вечерали 1
  • вечерало 2
  • вечерамо 1
  • вечерао 2
  • вечерас 3
  • вечерати 1
  • вечерах 1
  • вечере 1
  • вечери 6
  • вечерњи 1
  • вечеру 1
  • вечне 1
  • вечном 2
  • вешта 1
  • вешто 1
  • Ви 2
  • ви 38
  • виде 16
  • Виде 2
  • Видев 1
  • видев 3
  • видевши 1
  • видела 4
  • видели 1
  • видело 4
  • видео 21
  • видесмо 2
  • видесте 1
  • Видесте 2
  • видети 10
  • видеће 3
  • видећемо 3
  • видећеш 1
  • видећи 1
  • Видећу 1
  • видех 9
  • видеше 4
  • Види 1
  • види 30
  • видик 1
  • видику 1
  • видим 15
  • Видим 2
  • Видимо 1
  • видимо 3
  • Видите 3
  • видите 8
  • видиш 13
  • видни 1
  • Видов 9
  • Видовдан 1
  • Видовдана 3
  • Видови 1
  • видовит 2
  • виђали 1
  • вижљавим 1
  • вижљавог 1
  • вижљиво 1
  • вијну 2
  • вијуга 1
  • вијугају 1
  • вијугале 1
  • Вика 1
  • вика 2
  • виках 1
  • викаху 1
  • викаше 9
  • викне 4
  • викнем 2
  • викни 1
  • Викни 1
  • викну 55
  • викнуше 5
  • виком 2
  • вику 2
  • вила 1
  • виле 4
  • Вилиндару 1
  • вилински 1
  • вина 22
  • Винка 2
  • Винко 8
  • Винково 1
  • Винку 1
  • вино 9
  • винове 1
  • винограде 1
  • виноградима 1
  • вином 9
  • винске 1
  • вински 1
  • винских 1
  • винском 1
  • вину 2
  • винув 1
  • винуло 1
  • вињага 1
  • вис 16
  • Вис 4
  • Виса 1
  • виса 2
  • виси 2
  • висила 1
  • висине 4
  • висину 3
  • висок 5
  • висока 3
  • високе 4
  • високи 1
  • високим 2
  • високо 7
  • високог 2
  • високој 4
  • високом 3
  • високу 1
  • вису 1
  • Вису 1
  • вите 1
  • витез 7
  • витеза 10
  • витезови 1
  • витезу 2
  • витешки 4
  • витешким 1
  • витешког 1
  • витештву 2
  • витка 1
  • Витковића 1
  • витког 1
  • витла 2
  • витлала 1
  • витлањем 1
  • витлању 1
  • Витомир 15
  • Витомира 3
  • Витомире 2
  • Витомирове 1
  • Витомиру 2
  • вихор 1
  • виче 4
  • вичеш 1
  • вичу 1
  • вичући 2
  • виша 1
  • вишаху 1
  • вишаше 1
  • Више 1
  • више 59
  • влада 1
  • Владала 1
  • владаше 1
  • Владаше 1
  • владика 4
  • владике 5
  • владици 1
  • влажан 2
  • влажни 1
  • влажном 1
  • власи 2
  • Власима 1
  • власт 1
  • властела 18
  • властеле 11
  • властели 7
  • Властелин 1
  • властелин 18
  • властелина 11
  • властелине 5
  • властелинска 1
  • властелинске 2
  • властелину 1
  • властелинци 1
  • властеличић 2
  • властелом 2
  • властелу 6
  • власти 1
  • вода 1
  • воде 7
  • воденице 1
  • водећи 3
  • води 15
  • водим 2
  • водио 1
  • водицом 1
  • водиш 1
  • воду 2
  • вођ 2
  • вођа 2
  • вођице 2
  • Војвода 14
  • војвода 87
  • војводама 2
  • Војводе 1
  • војводе 28
  • Војводи 2
  • војводи 28
  • Војводин 1
  • војводин 7
  • војводина 8
  • војводине 5
  • војводини 2
  • војводиним 2
  • војводиних 1
  • војводино 7
  • војводиној 1
  • војводином 1
  • војводину 6
  • војводо 39
  • Војводо 7
  • војводом 4
  • војводски 1
  • војводским 1
  • војводско 1
  • војводскоме 1
  • Војводу 1
  • војводу 24
  • војевања 1
  • војевање 1
  • војевао 1
  • Војислав 1
  • Војиславе 1
  • војна 5
  • војнама 1
  • војне 1
  • војни 3
  • војник 6
  • војника 15
  • војнике 4
  • војници 6
  • војницима 7
  • војничке 1
  • војнога 1
  • војном 1
  • војну 8
  • војска 33
  • војске 34
  • војски 1
  • војском 14
  • војску 18
  • војсци 13
  • војујем 1
  • Волела 1
  • волела 2
  • волео 3
  • воли 1
  • волове 1
  • воља 6
  • воље 3
  • вољи 1
  • воска 1
  • воћа 1
  • воћнацима 1
  • воштане 1
  • воштаница 1
  • воштаницама 1
  • воштанице 3
  • воштаницу 3
  • воштану 1
  • вране 1
  • враних 1
  • Врапци 1
  • врапци 3
  • врат 1
  • врата 10
  • врати 15
  • вратив 1
  • Вратив 1
  • вратили 1
  • вратим 1
  • вратима 6
  • вратимо 3
  • вратио 2
  • вратисмо 1
  • вратише 1
  • вратницама 1
  • вратове 1
  • врату 3
  • враћа 2
  • враћају 1
  • враћам 1
  • враћамо 3
  • враћање 1
  • враћати 2
  • враћаше 1
  • вреба 1
  • вредан 2
  • вреди 2
  • вређајте 1
  • време 12
  • ВРЕМЕНА 1
  • времена 14
  • времену 1
  • вреће 1
  • врећу 1
  • вриском 1
  • врло 2
  • врсту 1
  • вртети 3
  • врти 2
  • врућ 1
  • врућине 1
  • врх 3
  • врхове 1
  • врховима 1
  • врши 1
  • вршњак 1
  • Вук 2
  • Вука 5
  • Вукан 21
  • Вукана 4
  • Вуканов 1
  • Вуканом 2
  • Вукану 1
  • Вукашина 1
  • Вукашинову 1
  • вуке 1
  • Вуком 1
  • вунене 2
  • вуненој 1
  • Вуче 3
  • Вучитрна 1
  • га 212
  • гавранова 1
  • гађа 2
  • гајеви 1
  • ганут 2
  • гањаху 1
  • гаси 2
  • гасом 1
  • гвоздене 1
  • гвоздени 2
  • гвозденим 1
  • гвозденом 1
  • где 33
  • Где 5
  • гдегод 1
  • гдекоји 2
  • гине 5
  • гинемо 4
  • гинете 1
  • гинеш 2
  • гините 2
  • гину 1
  • гинути 1
  • гинући 1
  • глава 8
  • главама 1
  • главе 11
  • глави 4
  • главне 1
  • главни 1
  • главним 1
  • главно 1
  • главној 1
  • главном 1
  • главноме 1
  • главом 17
  • главу 24
  • глад 2
  • глади 1
  • гладна 1
  • гладни 1
  • глас 23
  • гласа 1
  • гласе 1
  • гласи 2
  • гласима 1
  • гласни 3
  • гласније 1
  • гласник 1
  • гласно 17
  • гласном 1
  • гласове 1
  • гласови 4
  • гласом 34
  • гласоноша 1
  • глатким 1
  • Гледа 1
  • гледа 8
  • Гледај 1
  • гледај 2
  • гледају 3
  • Гледајући 1
  • гледајући 6
  • гледалац 1
  • гледало 1
  • гледам 1
  • гледамо 1
  • Гледао 1
  • гледао 2
  • гледати 6
  • гледах 2
  • гледаху 3
  • гледаше 22
  • Гледаше 3
  • глобом 1
  • гломазна 1
  • глуп 1
  • глухо 2
  • гнев 1
  • гнева 2
  • гневан 1
  • гневних 1
  • гневно 4
  • гневом 2
  • гневу 1
  • гнезда 2
  • гнезду 2
  • гнусобе 1
  • говор 2
  • говора 1
  • говорах 1
  • говораху 2
  • говораше 21
  • говоре 1
  • говорећи 5
  • говори 37
  • говорим 4
  • говоримо 1
  • говорио 3
  • говорити 3
  • говориш 7
  • говором 1
  • говору 1
  • год 15
  • година 30
  • годинама 2
  • године 3
  • Гојка 5
  • Гојко 32
  • Гојку 2
  • голе 2
  • Голеша 1
  • голи 1
  • голим 5
  • голишаве 1
  • Гологлав 2
  • гологлав 7
  • гологлави 6
  • гологлаву 1
  • голом 1
  • Голубан 3
  • Голубац 1
  • Голубиња 1
  • голубињак 2
  • голубињаку 1
  • Голубињеске 1
  • Голубињој 1
  • Голубињске 1
  • Голубињску 1
  • Голубињу 1
  • голубицама 1
  • голубова 2
  • голубови 1
  • Голубови 2
  • Голубовића 1
  • Голубовићи 2
  • Голубовићима 1
  • Гомила 1
  • гомила 3
  • гомилама 1
  • гомиле 11
  • гомили 11
  • гомилицама 2
  • гомилице 2
  • гомилом 2
  • гомилу 9
  • гораше 1
  • Горе 2
  • горе 9
  • горело 1
  • гори 2
  • горка 1
  • горким 1
  • горко 7
  • горкога 1
  • горком 2
  • горку 1
  • горње 2
  • горњим 1
  • гору 1
  • горчине 2
  • Господ 1
  • господа 17
  • Господа 6
  • Господар 3
  • господар 9
  • господара 27
  • Господара 3
  • господарем 2
  • Господару 10
  • господару 35
  • Господе 1
  • господе 23
  • господи 5
  • господин 2
  • Господин 34
  • господина 2
  • Господина 29
  • господине 8
  • Господине 8
  • Господином 7
  • Господину 19
  • господину 3
  • господо 21
  • Господо 7
  • господом 4
  • господска 2
  • господски 2
  • господским 1
  • Господско 1
  • господско 2
  • господску 2
  • господства 1
  • господственији 1
  • господственога 1
  • господство 1
  • господством 1
  • господству 1
  • Господу 4
  • господу 5
  • госпођа 13
  • Госпођа 9
  • Госпође 1
  • госпође 7
  • Госпођи 3
  • госпођи 5
  • Госпођо 2
  • госпођо 4
  • госпођу 5
  • госпоственост 1
  • госпоштини 1
  • госпоштину 1
  • госта 3
  • госте 1
  • гости 4
  • гостију 1
  • гостима 1
  • готов 5
  • готово 12
  • грабље 1
  • грабљива 1
  • Град 7
  • град 8
  • ГРАДА 1
  • Града 20
  • градиле 1
  • градова 2
  • Градоја 22
  • ГРАДОЈЕ 1
  • Градоје 109
  • Градојев 3
  • Градојева 1
  • Градојево 1
  • Градојем 2
  • Градоју 7
  • граду 2
  • грађевине 1
  • грађевину 1
  • граја 2
  • гранама 1
  • гранат 1
  • гранатим 1
  • границе 3
  • грање 4
  • грањем 1
  • грању 1
  • граорастим 1
  • Грачанице 1
  • Грачаници 2
  • Грачаницу 4
  • грбина 1
  • грдна 1
  • грдне 1
  • грдним 1
  • грдну 2
  • грђе 1
  • грех 7
  • греха 1
  • грехе 1
  • грехова 2
  • Грехота 1
  • грехота 2
  • греху 2
  • грешан 1
  • греше 3
  • грешимо 1
  • грешна 1
  • грешни 4
  • грешник 1
  • грешника 1
  • грешнима 1
  • грешницима 1
  • грешнога 1
  • грешном 1
  • грешности 1
  • грива 1
  • гриви 1
  • гриву 1
  • грла 9
  • Грлећи 1
  • грлици 1
  • грло 6
  • грлу 1
  • грм 2
  • грма 3
  • грми 2
  • грмљавине 1
  • грмљавини 1
  • грмљавину 1
  • грмну 2
  • грмом 1
  • гроб 7
  • гроба 5
  • гробља 1
  • гробова 1
  • гробове 1
  • гробовима 2
  • гробом 2
  • гробу 6
  • грозници 1
  • грозно 2
  • гром 1
  • громада 1
  • Громада 1
  • Громаде 2
  • Громади 2
  • Громадом 1
  • Громаду 1
  • громким 1
  • громко 8
  • громогласно 1
  • грохотом 4
  • грувају 1
  • грудва 1
  • грудвицу 1
  • груди 1
  • грудима 2
  • грунусте 1
  • грунуше 1
  • Грунуше 1
  • грухне 1
  • грцајући 2
  • грцаше 1
  • Грци 1
  • грчевито 1
  • гугутањем 1
  • гудети 1
  • гуђењу 1
  • гужвом 1
  • гукаху 1
  • гунђајући 1
  • гунђати 1
  • гуркају 1
  • гуркање 1
  • гусала 1
  • гусара 1
  • гусаре 1
  • гусари 1
  • гусле 3
  • густе 4
  • густи 1
  • густим 2
  • густих 1
  • густога 1
  • густој 1
  • густом 5
  • гута 1
  • гутљај 1
  • гутљаја 1
  • гуштери 1
  • гушћи 1
  • гушу 1
  • да 1538
  • Да 38
  • давао 5
  • давати 1
  • даваше 1
  • давно 5
  • даде 17
  • дадем 1
  • дадиља 1
  • дадиље 2
  • дадосмо 1
  • дадоше 4
  • дажда 1
  • дажде 1
  • дажди 1
  • дажду 1
  • дај 17
  • Дај 5
  • даје 2
  • дајемо 1
  • дајте 1
  • Дајте 5
  • дају 1
  • дакако 1
  • дактаху 1
  • дала 4
  • далека 2
  • далеке 2
  • далеко 8
  • далекој 1
  • даље 10
  • даљи 1
  • даљине 3
  • даљини 8
  • даљину 1
  • даљној 1
  • дам 5
  • дамо 5
  • Дан 11
  • дан 19
  • дана 20
  • данак 2
  • данас 34
  • дане 1
  • данима 4
  • Даницу 1
  • даном 2
  • дању 1
  • дао 11
  • дар 2
  • дароваше 1
  • даром 1
  • дарује 5
  • дасака 1
  • дати 2
  • дах 4
  • дахне 1
  • дахну 1
  • дахом 5
  • Два 3
  • два 51
  • Двадесет 2
  • двадесет 7
  • две 18
  • двема 1
  • двери 2
  • двеста 5
  • двога 2
  • двоје 3
  • Двојином 1
  • двојином 2
  • двојица 6
  • двојице 3
  • двојици 1
  • двојицом 1
  • двор 23
  • двора 24
  • дворана 4
  • дворане 3
  • дворани 6
  • Дворанин 1
  • дворанину 1
  • дворанке 2
  • дворанки 1
  • дворанку 1
  • дворану 4
  • двордржици 1
  • дворем 3
  • дворећи 1
  • двори 2
  • дворима 1
  • Двориња 1
  • Двориње 2
  • Дворињу 1
  • дворио 1
  • дворишту 1
  • дворјанство 1
  • дворкиња 3
  • дворкиње 3
  • дворкињи 1
  • дворове 1
  • двородржица 1
  • двором 3
  • дворска 3
  • Дворске 1
  • дворске 3
  • дворским 2
  • дворских 3
  • дворској 3
  • дворску 2
  • двору 32
  • Де 1
  • дебелим 2
  • дебелих 1
  • дебелој 1
  • деведесет 1
  • девет 3
  • деветога 1
  • девојака 8
  • девојачки 1
  • девојачких 1
  • девојка 7
  • девојкама 1
  • девојке 1
  • девојчад 1
  • Дед 4
  • дед 6
  • деда 6
  • дедо 16
  • Дедо 7
  • дедом 1
  • деду 7
  • дела 1
  • деле 1
  • дели 1
  • делије 2
  • делима 1
  • делимо 1
  • делити 1
  • делиш 1
  • Дело 1
  • дело 3
  • делом 1
  • ДЕО 3
  • део 7
  • депо 1
  • десет 6
  • десетак 3
  • десети 1
  • десила 2
  • десило 5
  • Десимир 2
  • десна 2
  • десне 3
  • десни 1
  • десним 1
  • десници 3
  • десницу 5
  • десно 20
  • десног 2
  • десној 1
  • Десном 1
  • десном 5
  • десноме 2
  • десну 4
  • дете 19
  • дететом 2
  • детињасте 1
  • детињи 1
  • детињској 1
  • детињства 6
  • деца 3
  • деце 2
  • деци 2
  • децо 15
  • Децо 3
  • децу 3
  • дечка 4
  • дечко 1
  • Дечку 1
  • диван 3
  • дивљењем 1
  • дивљих 4
  • дивне 4
  • дивни 1
  • дивније 1
  • Дивно 2
  • дивно 9
  • дивног 1
  • дивној 2
  • дивном 3
  • дивну 2
  • дигао 2
  • дигли 1
  • дигне 3
  • дигнем 2
  • дигнемо 1
  • дигнут 1
  • Дигоше 1
  • дигоше 2
  • диже 11
  • Диже 3
  • дижу 1
  • дизала 1
  • дизао 1
  • дизах 1
  • дизаху 2
  • дима 2
  • диму 1
  • дин 1
  • динар 1
  • динара 1
  • дио 1
  • дирљиво 1
  • дисаше 1
  • дихање 1
  • дихао 2
  • дихати 3
  • дихаше 1
  • дише 3
  • дишући 2
  • длану 1
  • дно 1
  • дну 1
  • До 4
  • до 70
  • доба 9
  • Добар 1
  • добар 8
  • доби 1
  • добије 1
  • добила 1
  • добио 3
  • добих 2
  • добно 1
  • добра 8
  • добре 3
  • Добри 1
  • добри 17
  • добрим 2
  • Добримир 1
  • Добриња 1
  • добрих 2
  • добро 42
  • Добро 8
  • доброг 1
  • доброга 2
  • добродошлицом 3
  • Добромир 4
  • Добромира 2
  • Добромире 1
  • доброте 2
  • доброти 2
  • доброћудно 2
  • добру 3
  • довде 1
  • доведе 2
  • доведем 2
  • доведена 2
  • доведеш 4
  • доведи 2
  • доведите 1
  • доведоше 1
  • доведу 1
  • довео 2
  • довешће 1
  • довикивати 1
  • довикиваху 2
  • довикиваше 2
  • довикну 1
  • довикује 3
  • доводио 1
  • доворану 1
  • довршеним 1
  • доврши 3
  • довршивала 1
  • довршивале 1
  • довршивало 1
  • довршили 1
  • доврших 2
  • доглавника 1
  • доглед 1
  • догледу 5
  • договара 1
  • договарају 1
  • договарања 1
  • договарате 1
  • договоре 1
  • договорили 1
  • договоримо 2
  • договором 1
  • догоревала 1
  • дода 1
  • додавао 1
  • додаваше 1
  • додаде 8
  • Додадоше 1
  • додаду 1
  • додај 2
  • Додај 2
  • додајте 1
  • Додајте 1
  • додијале 1
  • Дође 2
  • дође 37
  • дођем 1
  • дођеш 2
  • дођи 1
  • дођите 1
  • дођосмо 2
  • дођох 4
  • дођоше 1
  • дођу 2
  • дозва 1
  • дозиваху 1
  • Доиста 1
  • доиста 17
  • дојаха 1
  • дојезди 1
  • Док 5
  • док 57
  • доказ 1
  • доказа 1
  • доказе 1
  • докле 7
  • долажаше 1
  • долазак 1
  • долазе 1
  • долазећи 1
  • долази 6
  • долазим 1
  • долазимо 1
  • долазио 2
  • долазити 1
  • долама 1
  • доламе 1
  • долами 1
  • доламу 1
  • доласку 1
  • доле 5
  • долете 3
  • долину 1
  • дом 2
  • дома 14
  • домаћега 1
  • домаћину 1
  • домишљаху 1
  • домова 2
  • домовима 1
  • дому 9
  • Донели 1
  • донео 4
  • донесе 5
  • донесеш 1
  • донеси 1
  • донесите 1
  • донесох 1
  • донесу 4
  • доноси 1
  • доношаше 1
  • доње 2
  • допаде 1
  • допаднем 1
  • допираху 2
  • допираше 1
  • допире 2
  • допочеше 1
  • допратисте 1
  • допре 1
  • допрећемо 1
  • допринев 1
  • допрсна 1
  • допуни 3
  • допустити 1
  • досада 1
  • досадило 1
  • досеткама 1
  • доскочицама 1
  • доспела 1
  • доспети 1
  • Доста 1
  • доста 15
  • достојан 2
  • достојанства 1
  • дотакне 1
  • дотерам 1
  • дотицај 1
  • дотицала 1
  • дотицао 1
  • дотицаше 1
  • дотиче 1
  • дотле 3
  • дотрча 3
  • дотрчаше 1
  • доћи 2
  • дохват 1
  • дохватају 1
  • дохвати 19
  • дохвативши 1
  • дохватио 3
  • дохватно 1
  • дочека 10
  • дочекају 2
  • дочекам 1
  • дочекао 1
  • дочекати 1
  • дочекаше 1
  • дочекиваше 1
  • дочекуј 1
  • дочекује 1
  • дочуше 1
  • Дошав 4
  • Дошао 2
  • дошао 4
  • Дошла 1
  • дошли 5
  • дошло 1
  • драге 2
  • драги 1
  • драгим 1
  • драго 1
  • драговољаца 1
  • драговољца 1
  • драговољци 1
  • драгоцена 1
  • драгоцене 1
  • дрвена 1
  • дрвене 3
  • дрвета 2
  • дрвља 1
  • дрвље 1
  • дрвљу 1
  • дремајући 1
  • дремаше 1
  • Дреновца 1
  • Држ 3
  • држала 2
  • држали 1
  • држао 1
  • држати 2
  • држаху 1
  • држаше 1
  • држе 2
  • држећи 2
  • држи 2
  • држите 1
  • Дринопољ 1
  • Дринопоља 1
  • Дринопољу 1
  • дробна 1
  • дрским 1
  • друг 5
  • друга 8
  • друге 10
  • Други 2
  • ДРУГИ 2
  • други 35
  • другим 8
  • других 3
  • друго 16
  • Друго 3
  • другова 3
  • друговање 1
  • друговао 1
  • другове 1
  • другови 3
  • другог 5
  • другога 6
  • другој 3
  • другом 17
  • другоме 1
  • другу 10
  • дружбом 2
  • друже 1
  • Друже 1
  • дружина 3
  • дружине 4
  • дружини 5
  • дружино 1
  • дружину 3
  • друкчије 15
  • друма 1
  • друмом 1
  • друму 2
  • друштвом 2
  • дрхтао 1
  • дрхташе 2
  • дршци 1
  • дубине 1
  • дубље 1
  • дубљини 1
  • дубоке 6
  • дубоки 3
  • дубоким 2
  • дубоко 16
  • Дубровачке 1
  • Дубровачки 1
  • Дубровачких 1
  • Дубровник 1
  • Дубровника 1
  • Дубровнику 1
  • Дубровчани 2
  • Дубровчанима 1
  • дувају 2
  • дували 1
  • дувасмо 1
  • дуваше 2
  • дуг 2
  • дугачак 1
  • Дугачка 2
  • дугачким 3
  • дугачку 2
  • дуги 2
  • дугим 6
  • дуго 21
  • Дуго 3
  • дугом 4
  • дугујемо 2
  • дугујете 3
  • Дуж 1
  • дужан 1
  • Дужан 1
  • дужда 3
  • дуждева 1
  • дуждеве 1
  • дуже 3
  • дужег 1
  • дужем 1
  • дужни 3
  • Дунава 1
  • дуси 1
  • духне 1
  • духну 1
  • духове 1
  • духовника 7
  • Духовници 1
  • духовници 6
  • Духовницима 1
  • духовницима 4
  • духом 1
  • душа 3
  • душама 1
  • Душан 9
  • Душана 3
  • Душане 2
  • Душанов 4
  • Душанова 2
  • Душаново 1
  • Душанову 3
  • Душаном 1
  • Душану 1
  • душе 12
  • душевна 1
  • душевне 1
  • душевни 1
  • душевнијег 1
  • души 3
  • Душку 1
  • Душо 1
  • душом 1
  • душу 7
  • Ђак 1
  • ђак 2
  • ђака 1
  • ђакон 1
  • Ђакон 1
  • Ђакона 1
  • ђакона 3
  • ђакони 2
  • ђаконије 1
  • ђаци 1
  • ђачад 1
  • ђаче 3
  • Ђурашевић 1
  • Ђурђа 1
  • Ђурђе 3
  • Ђурђу 1
  • Е 23
  • е 6
  • Ево 41
  • ево 45
  • Еј 14
  • емаљу 1
  • Емиру 1
  • ено 8
  • Ено 8
  • епархије 1
  • Ето 44
  • ето 56
  • ех 1
  • Ех 7
  • жаба 1
  • жагор 4
  • жалбе 1
  • жали 4
  • жалосна 1
  • жалосне 1
  • жалосно 1
  • жалост 3
  • жалости 8
  • жалостиво 1
  • жалостима 1
  • жаљаше 1
  • жаљењем 1
  • Жао 2
  • жао 4
  • жар 1
  • жаркога 1
  • Ждрал 1
  • ждрала 1
  • Ждрала 2
  • ждрале 1
  • ждраловима 1
  • Ждралу 1
  • жедна 1
  • жедни 1
  • жеднимо 1
  • желе 1
  • желели 1
  • желећи 2
  • жели 1
  • желим 1
  • желиш 3
  • жеља 1
  • жељи 1
  • жељу 2
  • жена 10
  • жене 7
  • жени 1
  • женом 1
  • женска 1
  • Женскадија 1
  • женскадија 2
  • женскадије 3
  • женскадијом 1
  • женско 2
  • жену 1
  • жеравице 1
  • жеравицом 1
  • жеравицу 2
  • жестока 1
  • жетве 1
  • жетелицама 1
  • жетелице 2
  • жетеоце 2
  • жетеоци 1
  • жетеоцима 1
  • жети 1
  • жив 11
  • жива 7
  • живахан 1
  • живахни 1
  • живе 5
  • живео 2
  • Живео 2
  • живи 7
  • живим 2
  • живимо 1
  • живину 1
  • живих 2
  • живљи 2
  • живо 19
  • живог 2
  • живога 1
  • живоме 1
  • живот 5
  • живота 4
  • животом 1
  • животу 7
  • живу 1
  • жилаве 1
  • жилама 1
  • жица 1
  • жицама 1
  • жицом 2
  • жњу 1
  • жртава 1
  • жубор 2
  • жубора 2
  • жуборити 1
  • жубором 3
  • жуди 1
  • жудни 1
  • Жупан 1
  • жупе 1
  • жураху 1
  • журба 1
  • журби 1
  • жури 2
  • Журила 1
  • журним 1
  • журно 4
  • жустро 3
  • жустру 1
  • жут 1
  • жуте 4
  • жутим 1
  • жутога 1
  • Жутој 2
  • жуту 1
  • жуч 1
  • ЗА 1
  • За 12
  • за 239
  • забадава 1
  • забацимо 1
  • забацити 1
  • забленуо 1
  • забоден 1
  • заборав 1
  • заборави 1
  • заборавили 1
  • заборавимо 1
  • заборависте 1
  • Заборависте 2
  • заборавити 2
  • заборавих 1
  • заборавиш 1
  • заборавља 1
  • заборављај 1
  • заборављаш 1
  • забринута 1
  • забринутости 1
  • забуни 1
  • завада 1
  • заваде 3
  • завадила 1
  • завадили 1
  • завадише 1
  • завађала 1
  • завађена 1
  • завађене 2
  • завађену 1
  • завежљаја 1
  • завеса 1
  • завесе 2
  • завесу 1
  • завет 1
  • заветова 1
  • заветовали 1
  • заветовао 2
  • завету 1
  • заветујемо 2
  • завија 1
  • завијену 1
  • завију 1
  • завио 1
  • завитлати 1
  • завичај 1
  • завичају 1
  • завладаше 1
  • Завор 1
  • заврти 1
  • загази 1
  • загазим 1
  • загазићемо 1
  • загазиш 1
  • Загледа 1
  • загледа 5
  • загледамо 2
  • загледао 4
  • загледаше 1
  • заговарати 1
  • загреја 1
  • загрејала 1
  • загрејао 1
  • загрејати 1
  • загреју 1
  • загрли 8
  • загрлила 1
  • загрлиле 1
  • загрљај 1
  • загрљаја 2
  • загрљајем 1
  • загрљају 1
  • загрљена 1
  • загрну 1
  • загушеним 3
  • загушљивим 1
  • задаје 1
  • задао 3
  • задахну 1
  • задахом 1
  • задахтала 1
  • задену 1
  • задесила 1
  • задобије 2
  • задовољан 2
  • задовољно 3
  • задремам 1
  • задремах 1
  • задржао 1
  • задруге 1
  • задрхта 2
  • задрхтала 1
  • задрхташе 1
  • задуван 1
  • зађе 1
  • зађоше 1
  • зађу 2
  • зажарен 2
  • зажарене 1
  • зажарише 1
  • зажеднело 1
  • зажелимо 1
  • зазвекташе 1
  • Зазвекташе 1
  • зазор 2
  • зазорно 1
  • заиграше 1
  • заиска 1
  • заиста 1
  • зајаука 1
  • заједнички 3
  • заједно 13
  • Зајеча 1
  • зајеча 3
  • закити 2
  • заклан 2
  • заклао 1
  • закликта 1
  • заклињаше 1
  • заклињем 1
  • заклињеш 1
  • заклињу 1
  • заклоне 1
  • заклони 1
  • заклонити 1
  • закон 4
  • закона 1
  • законима 1
  • закону 6
  • Закопајте 1
  • закрвављене 1
  • закрештали 1
  • закуп 1
  • закуца 2
  • залажемо 1
  • залазак 1
  • залајаше 1
  • залете 1
  • залетео 1
  • залеће 1
  • залечиш 1
  • заливени 1
  • залогај 1
  • заложимо 2
  • залуд 1
  • залуди 1
  • залупа 1
  • заљуљао 1
  • замаче 1
  • замене 1
  • замени 1
  • замену 1
  • замерај 1
  • замери 1
  • замерити 2
  • замисли 3
  • замислити 1
  • Замишљен 1
  • замишљен 4
  • замишљено 1
  • Замишљено 1
  • замишљености 1
  • замоли 4
  • замолимо 1
  • замолио 1
  • замркнула 1
  • замукао 1
  • замукнула 1
  • занавек 1
  • занемела 1
  • занемелу 1
  • занео 1
  • занесе 1
  • занос 1
  • заноса 1
  • заносом 1
  • заносу 1
  • заноће 1
  • зао 1
  • заогрну 1
  • заори 1
  • Запада 1
  • запада 2
  • западна 1
  • западној 1
  • западу 1
  • Западу 3
  • запале 1
  • запали 2
  • запалим 1
  • запалио 1
  • запалише 1
  • запамти 1
  • запара 1
  • запарно 1
  • запе 1
  • запевања 1
  • запевао 1
  • запевати 1
  • запеваше 1
  • запенушеном 1
  • запечаћену 1
  • запиње 1
  • запињући 3
  • запири 2
  • запириваше 1
  • запиркиваху 1
  • записано 1
  • запита 14
  • запитају 1
  • запитам 3
  • запитао 1
  • заплака 2
  • заплакала 1
  • заплакасмо 1
  • запламтели 1
  • заповеда 3
  • заповедају 1
  • заповедам 3
  • заповедаш 1
  • заповедаше 4
  • Заповеди 1
  • заповеди 9
  • заповедим 1
  • заповедио 8
  • Заповедник 1
  • заповедник 2
  • заповедницима 2
  • заповедничким 1
  • заповест 20
  • заповести 13
  • заповешћу 1
  • запојаше 1
  • запојише 1
  • Запојте 1
  • запомагање 2
  • запомаже 3
  • запрегоше 1
  • запрепастише 1
  • запрепашћен 8
  • запрепашћени 2
  • зар 16
  • Зар 40
  • заравњи 1
  • зарза 2
  • зароби 1
  • заруди 1
  • засвагда 1
  • заселака 1
  • засенило 1
  • засеним 1
  • засењено 1
  • засеоцима 3
  • засја 1
  • заслужили 1
  • заслужио 3
  • заслужиш 2
  • заспа 3
  • заспали 1
  • заспао 2
  • заспати 1
  • заспи 1
  • заспиш 1
  • застава 1
  • заставама 1
  • заставе 8
  • заставници 1
  • заставом 6
  • заставу 13
  • Застаде 1
  • застаде 2
  • застадоше 1
  • Застадоше 1
  • застајаше 1
  • застаје 1
  • застајивање 1
  • застајући 1
  • застао 2
  • Застиде 1
  • застидео 1
  • застиђен 2
  • застираху 1
  • застираше 1
  • застрвена 2
  • застрвених 1
  • застрвеном 1
  • застрло 1
  • заструге 1
  • засука 2
  • засукао 1
  • затвор 1
  • затвореним 1
  • затвори 2
  • затегнут 1
  • затегнуте 1
  • затежући 1
  • затекох 1
  • затичу 1
  • зато 8
  • затопљен 1
  • затребало 1
  • затребати 2
  • затрептале 1
  • Затрешта 1
  • затрпа 1
  • затрубити 1
  • заћута 1
  • заузданих 1
  • заузме 1
  • заустави 3
  • зауставио 1
  • заустављаше 1
  • заустим 1
  • захвалан 1
  • захвалиш 1
  • захвалне 1
  • захвалност 1
  • захладнела 1
  • заходу 1
  • захрка 2
  • захрче 1
  • Захуктао 1
  • зачеља 1
  • зачељу 1
  • Зачу 1
  • зачудио 1
  • зачуђен 1
  • зашкрипа 1
  • зашло 3
  • заштити 1
  • Зашто 1
  • зашто 5
  • зашушташе 1
  • збаци 2
  • збивало 3
  • збијен 1
  • Збијене 1
  • збијени 1
  • збили 1
  • збиља 1
  • Збиља 2
  • збиље 1
  • збише 1
  • због 4
  • збор 2
  • збораше 1
  • зборећи 2
  • збориш 2
  • збориште 1
  • збору 2
  • збрише 1
  • збуде 1
  • збуњен 3
  • збуњена 1
  • збуњено 1
  • звала 1
  • Звала 1
  • звали 2
  • звао 1
  • Звао 1
  • зваше 1
  • звезда 4
  • звездана 2
  • звезданим 1
  • звезде 2
  • звездицу 1
  • звезду 1
  • Звезду 1
  • звека 1
  • звекет 1
  • зверад 1
  • звизну 1
  • звони 1
  • звонко 1
  • звоно 3
  • зврктаху 1
  • звучним 1
  • згаришту 1
  • згледаху 1
  • згодно 1
  • зграбила 1
  • згрешили 2
  • згрешио 1
  • Згрну 1
  • згрнуо 1
  • здеље 1
  • здоговорисмо 1
  • здрава 4
  • здраве 2
  • здрави 2
  • здравим 1
  • здравља 3
  • здрављаше 1
  • здравље 8
  • Здраво 1
  • здраво 4
  • зевање 1
  • зевну 1
  • зелен 4
  • зелене 5
  • зелени 1
  • зеленила 1
  • зеленим 6
  • зелено 2
  • зеленог 2
  • зеленој 3
  • зеленом 1
  • зелену 2
  • земаљски 1
  • земља 7
  • земљама 1
  • земље 17
  • земљи 18
  • земљом 3
  • земљу 13
  • зеницама 1
  • Зете 1
  • зид 1
  • зида 1
  • зидина 2
  • зидинама 4
  • зидине 2
  • зидове 1
  • зиду 3
  • Зијаметлија 1
  • зимње 2
  • зла 3
  • злата 2
  • златан 2
  • златна 2
  • златни 3
  • златнијим 1
  • златним 4
  • златних 2
  • златно 1
  • златној 2
  • златном 5
  • злато 4
  • златом 2
  • златотканој 1
  • злату 1
  • зле 4
  • зли 1
  • зло 7
  • злосрећног 1
  • злосрећном 1
  • змај 1
  • змаја 1
  • Змајев 4
  • Змајева 1
  • змајеви 2
  • Змајеви 2
  • Змајевој 1
  • Змајеву 1
  • Зна 1
  • зна 20
  • знаде 1
  • Знаде 1
  • знадем 3
  • знадох 1
  • знађаше 2
  • знај 1
  • знају 1
  • знајући 2
  • знак 7
  • знаке 1
  • знали 1
  • Знали 1
  • Знало 1
  • знало 2
  • знам 23
  • Знам 5
  • знаменитим 2
  • знамење 2
  • Знамо 2
  • знамо 9
  • знања 1
  • Знао 2
  • знао 6
  • знате 3
  • Знате 3
  • знати 1
  • значајним 1
  • значе 1
  • значи 1
  • значку 1
  • знаш 21
  • Знаш 3
  • зној 5
  • знојав 1
  • знојавом 1
  • зоби 1
  • Зове 1
  • зове 8
  • зовеш 1
  • зови 1
  • зовне 1
  • зовну 1
  • зовнуше 1
  • зову 3
  • зора 3
  • зоре 10
  • Зорњаче 1
  • Зорњачу 1
  • зором 12
  • Зором 2
  • зору 3
  • зрака 1
  • зраке 1
  • зраку 3
  • зраци 2
  • зрацима 2
  • зрачним 1
  • зреле 1
  • зрели 1
  • зрелим 1
  • зрело 1
  • зрео 1
  • зрикаваца 1
  • зрикавци 2
  • зрикање 1
  • зрикањем 1
  • зрнад 1
  • зрно 2
  • зубима 10
  • зубма 3
  • зузујаху 1
  • зуца 1
  • зуцања 1
  • И 176
  • и 1884
  • Ибра 4
  • Ибром 1
  • Ибру 1
  • Иван 29
  • Ивана 5
  • Иванишевић 1
  • Ивановој 1
  • Ивану 2
  • ивањскога 1
  • ивици 3
  • Ивко 1
  • иглом 1
  • игром 1
  • игуман 15
  • игумана 2
  • игумане 1
  • игумани 1
  • игуманије 3
  • игуманова 1
  • игуманом 1
  • игуману 1
  • иде 15
  • идем 2
  • идемо 2
  • иди 4
  • Иди 6
  • Идите 3
  • идолу 1
  • идосте 1
  • иду 2
  • иђаше 1
  • ижљуби 2
  • ижљубимо 1
  • из 118
  • ИЗ 2
  • Из 5
  • иза 18
  • Иза 3
  • изабрали 1
  • изабрати 1
  • изагна 1
  • изађе 1
  • изађосмо 1
  • изађох 1
  • изазивања 1
  • изашао 1
  • избезумили 1
  • изберу 1
  • избити 1
  • извади 5
  • извајаног 1
  • изведе 1
  • изведоше 1
  • изведу 1
  • извезене 2
  • извезени 1
  • извезених 1
  • извезеног 1
  • извести 1
  • изви 3
  • извијала 1
  • извијања 1
  • извијаху 1
  • извијаше 1
  • извије 1
  • извире 1
  • изгибоше 1
  • изгинемо 1
  • изгинула 1
  • изгинули 1
  • изгинуло 2
  • изгинусте 1
  • изгледа 1
  • изгледали 1
  • изгледало 2
  • Изгледало 4
  • Изгледаху 1
  • Изгледаше 2
  • изгледаше 6
  • изговорих 1
  • изгуби 3
  • изгубила 1
  • изгубили 1
  • изгубио 1
  • изгубисте 1
  • изгубити 1
  • изгураше 1
  • издавати 1
  • издаде 1
  • издаја 1
  • Издаја 1
  • издајама 1
  • издајеш 1
  • издајника 5
  • издајници 2
  • издајом 1
  • издајство 1
  • издају 1
  • издалека 1
  • издало 1
  • издао 1
  • издахну 1
  • Издахнуо 1
  • издахнути 1
  • издигао 2
  • издиже 2
  • издржи 1
  • изиђе 11
  • Изиђе 2
  • изиђемо 5
  • Изиђоше 2
  • изиђоше 4
  • изићи 1
  • изишао 2
  • изишли 1
  • излажаху 1
  • излажаше 1
  • излази 3
  • излазимо 1
  • излазите 1
  • излазити 2
  • излаја 1
  • излетање 1
  • изломљене 1
  • измакло 1
  • измакне 1
  • измеђ 1
  • Између 1
  • између 10
  • изметуше 1
  • измећу 1
  • измешанога 1
  • измилити 1
  • измире 1
  • измирили 1
  • измирити 1
  • измишљају 1
  • Изнад 2
  • изнад 5
  • изненадила 1
  • изненадно 3
  • изненађен 6
  • изненађени 1
  • изненађење 1
  • изнесе 1
  • изнесоше 1
  • изношаху 1
  • изнурену 2
  • изради 1
  • израђена 1
  • изредише 1
  • изрезани 1
  • изрезанога 1
  • изрезаној 2
  • икада 3
  • икаква 2
  • икаквоме 1
  • икако 1
  • икона 3
  • иконама 2
  • иконе 4
  • икони 1
  • иконом 3
  • икону 5
  • ил 3
  • Ил 3
  • Илдирим 1
  • Или 4
  • или 52
  • им 62
  • Има 11
  • има 43
  • имађаше 1
  • Имај 1
  • имају 1
  • Имају 1
  • имали 2
  • имало 2
  • имам 5
  • имамо 4
  • Имао 1
  • имао 9
  • имате 2
  • Имаће 1
  • имаће 2
  • Имаћемо 1
  • имаху 1
  • Имаш 2
  • имаш 8
  • име 37
  • имена 7
  • имену 1
  • ипак 2
  • исекоше 1
  • искачу 1
  • исковани 1
  • ископа 1
  • ископан 1
  • искочи 2
  • искрено 2
  • искупе 2
  • искупи 7
  • искупила 2
  • искупили 1
  • искупимо 1
  • искупио 2
  • Искупише 1
  • искупише 6
  • искупљају 1
  • искупљамо 1
  • искупљао 1
  • искупљена 1
  • искупљене 1
  • Испаде 2
  • испаде 3
  • Испадосмо 1
  • испадоше 1
  • Испадоше 1
  • испао 1
  • испаштати 1
  • испи 1
  • испијаше 1
  • испијемо 1
  • испио 1
  • исписана 2
  • исписаним 1
  • исписану 1
  • испитамо 1
  • исповедам 1
  • исповедамо 1
  • Исповеди 1
  • исповедим 3
  • исповедих 2
  • испод 20
  • испосника 1
  • исправи 2
  • исправљати 1
  • испразни 1
  • испратиш 1
  • испраћај 1
  • испраћаше 1
  • испребијао 1
  • Испред 1
  • испред 11
  • испречи 1
  • исприча 4
  • испричај 1
  • испричам 2
  • испричати 4
  • испричах 3
  • испричаше 1
  • испроси 2
  • испружила 1
  • испунимо 1
  • испунио 1
  • испунише 1
  • истераше 1
  • исти 2
  • истина 12
  • Истина 2
  • истине 1
  • истини 7
  • истинским 1
  • истину 7
  • исто 4
  • истога 2
  • истој 2
  • исток 1
  • Истока 1
  • Истоку 1
  • Истом 3
  • истом 7
  • Источно 1
  • источној 1
  • истребити 1
  • истрже 1
  • истрча 1
  • истрчаше 1
  • исту 1
  • иступи 1
  • исукивању 1
  • Исус 2
  • Исусових 1
  • Исусову 1
  • исцеди 1
  • исцелива 1
  • исцеливаше 1
  • ићи 2
  • Их 1
  • их 74
  • ишао 1
  • ишли 1
  • ишло 1
  • ишчекујући 1
  • ја 138
  • Ја 16
  • јабука 1
  • јабуке 1
  • јабуку 2
  • јабуци 2
  • Јабучила 9
  • Јабучило 4
  • Јабучилом 1
  • Јабучилу 4
  • јабучицу 1
  • јава 1
  • јаве 1
  • јави 6
  • јавили 1
  • јавим 3
  • јавиш 1
  • јавише 3
  • Јавља 1
  • јављају 1
  • јављали 1
  • јаву 1
  • јагањци 1
  • јада 1
  • Јадан 1
  • јадан 2
  • јадима 1
  • јадна 2
  • Јадна 3
  • јадни 1
  • јадној 2
  • јаза 1
  • јаја 1
  • јак 1
  • јаким 1
  • јако 1
  • јакости 1
  • јакрепи 1
  • Јаничар 1
  • Јаох 1
  • јара 1
  • јаркости 1
  • јаросно 1
  • јасна 1
  • јасне 1
  • јасни 2
  • јасније 1
  • јасним 5
  • јасно 5
  • јастреб 1
  • јато 2
  • јаха 1
  • Јахали 1
  • јахања 1
  • јахао 1
  • јахаху 1
  • јахача 2
  • јахаше 1
  • јачало 1
  • јачим 1
  • јаше 1
  • Јаши 1
  • Је 13
  • је 797
  • јеp 1
  • јеванђеље 2
  • једа 1
  • Један 1
  • један 87
  • Једва 1
  • једва 9
  • једвице 1
  • једина 1
  • једини 5
  • јединог 1
  • једином 1
  • јединца 1
  • јединче 1
  • Једна 2
  • једна 21
  • једнако 16
  • једне 16
  • Једни 1
  • једни 3
  • једним 11
  • једних 1
  • Једно 2
  • једно 21
  • једног 17
  • Једнога 1
  • једнога 16
  • једнозвучном 1
  • једној 15
  • једном 28
  • једноме 1
  • једну 26
  • једосмо 1
  • јежђаше 1
  • језа 1
  • јездила 1
  • јездити 1
  • језиком 2
  • језом 1
  • јека 1
  • јеком 1
  • јектенија 1
  • јела 1
  • јелама 1
  • Јели 1
  • Јер 2
  • јер 65
  • јерес 1
  • јеретик 1
  • Јеротија 3
  • Јеротије 2
  • Јерусалим 2
  • Јес 4
  • Јеси 3
  • јеси 4
  • Јесмо 1
  • јесмо 4
  • Јест 6
  • јесте 13
  • Јесте 9
  • јестивом 1
  • Јесу 1
  • јесу 5
  • јетко 2
  • јеца 1
  • јецање 4
  • јецању 1
  • јецаше 1
  • јечам 1
  • јечање 1
  • јечаше 3
  • јечмове 1
  • јечмови 1
  • јечмовим 2
  • Јован 5
  • Јована 4
  • Јованка 1
  • Јованке 1
  • Јованом 2
  • Јованци 1
  • јој 40
  • још 127
  • Још 13
  • ју 2
  • југ 1
  • Југовић 3
  • Југовића 2
  • југоистоку 1
  • Југоистоку 1
  • Југу 2
  • јужној 1
  • јунак 19
  • јунака 31
  • јунаке 4
  • јунакова 1
  • јунаком 1
  • јунаку 1
  • јунаци 13
  • Јунаци 2
  • јунацима 5
  • Јуначе 2
  • јуначе 7
  • јуначка 5
  • јуначке 6
  • јуначки 10
  • јуначким 1
  • јуначких 3
  • јуначко 4
  • јуначког 1
  • јуначкога 2
  • јуначкој 1
  • јуначна 1
  • јуначни 1
  • јуначно 2
  • јуначног 1
  • јунаштва 7
  • јунаштво 4
  • јунаштвом 6
  • јунаштву 2
  • Јунија 1
  • јунијски 1
  • јуре 1
  • јури 1
  • јурили 1
  • јутарњем 2
  • јутарњи 1
  • јутра 2
  • јутрења 2
  • јутрење 1
  • јутрењу 2
  • јутро 2
  • јутром 2
  • Јутрос 1
  • јутрос 7
  • јутру 1
  • јуче 2
  • к 88
  • ка 15
  • кабловима 1
  • кад 158
  • Кад 41
  • када 1
  • кадар 1
  • кади 1
  • кадифе 1
  • кадифеној 1
  • каже 4
  • кажем 21
  • кажемо 1
  • кажете 1
  • кажеш 3
  • Кажи 3
  • кажи 8
  • кажите 1
  • Кажу 2
  • кажу 4
  • каза 6
  • казао 1
  • казати 8
  • Казаћу 1
  • казивали 1
  • казивање 1
  • казивању 1
  • казивао 1
  • казивати 3
  • казиваху 4
  • казни 1
  • казнићу 2
  • казуј 7
  • Казуј 7
  • казује 3
  • казујем 5
  • казујеш 1
  • казујте 1
  • кајати 1
  • кајаћеш 1
  • Кајем 1
  • кајем 3
  • кајиш 1
  • кајишу 1
  • какав 8
  • каква 3
  • Каква 4
  • Какве 2
  • какве 7
  • какви 1
  • Какви 1
  • каквих 1
  • Каквих 1
  • какво 5
  • каквог 3
  • каквога 1
  • каквом 2
  • какву 1
  • Какву 1
  • како 172
  • Како 28
  • кал 1
  • калдрме 1
  • калпак 8
  • калпаке 2
  • калпаком 3
  • калуђера 8
  • калуђери 2
  • калуђерима 2
  • калуђерица 1
  • калуђерице 1
  • калуђерски 1
  • камен 4
  • камена 5
  • камене 1
  • каменим 2
  • каменитој 1
  • камених 1
  • каменој 1
  • каменом 1
  • камену 1
  • камења 1
  • камење 1
  • камењем 2
  • Камо 6
  • камо 7
  • кандила 1
  • кандилима 1
  • кандило 2
  • канџама 1
  • као 273
  • Као 7
  • кап 1
  • капа 1
  • капаше 1
  • капе 1
  • капели 1
  • капије 1
  • капији 1
  • капијом 1
  • капију 1
  • капље 1
  • Караманије 1
  • Караманију 1
  • Каритина 1
  • Каритон 20
  • Каритона 7
  • Каритоне 3
  • Каритоном 2
  • Каритону 3
  • карлице 1
  • КАРЛОВЦИ 1
  • кат 3
  • Ката 1
  • Каталина 1
  • Катинка 1
  • кату 1
  • кафтанима 1
  • кеса 2
  • кеси 1
  • кесу 1
  • кивни 1
  • кипи 2
  • киптио 1
  • кисели 1
  • кисело 1
  • ките 3
  • Кити 1
  • китити 1
  • китњастим 1
  • китњастом 2
  • китом 1
  • киту 3
  • кићанке 2
  • киша 2
  • кише 1
  • киши 1
  • кишу 1
  • кладенца 1
  • кладимо 1
  • клања 1
  • клањају 1
  • клањајући 1
  • клањам 1
  • клањамо 2
  • клањао 1
  • клањати 1
  • клањаш 1
  • класјем 3
  • класју 1
  • клеветом 1
  • клекнемо 1
  • Клекнимо 1
  • Клекнусмо 1
  • клепа 1
  • клепало 1
  • клетва 3
  • клетвама 1
  • клетвеник 2
  • клетвенике 1
  • клетвенице 1
  • клетвеници 1
  • клетвом 4
  • клетву 1
  • клети 1
  • клечаше 1
  • клече 1
  • Клече 1
  • клизају 1
  • клизаху 1
  • кликнуо 1
  • кликнуше 1
  • кликот 1
  • кликтања 1
  • кликтање 4
  • кликтањем 1
  • кликтању 2
  • кликтати 2
  • кликће 1
  • кликћући 4
  • климну 2
  • кличући 1
  • клобук 9
  • клобука 1
  • клобуке 4
  • клобуку 2
  • клобуци 1
  • клобуцима 2
  • клупама 1
  • клупи 1
  • кљастих 1
  • Кљештевице 1
  • кљуна 1
  • кљусине 1
  • кљуца 1
  • кљуцати 1
  • кмет 1
  • кметови 3
  • кметовима 1
  • Кнегиња 5
  • кнегиња 8
  • кнегиње 2
  • кнегињи 3
  • Кнегињи 5
  • кнегињин 1
  • кнегињине 1
  • Кнегињо 1
  • кнегињо 3
  • кнегињом 1
  • кнегињу 2
  • Кнеже 12
  • кнеже 54
  • Кнежев 2
  • кнежев 3
  • кнежева 5
  • кнежеве 2
  • кнежеви 2
  • кнежевим 2
  • кнежевима 1
  • кнежевинама 1
  • кнежевић 7
  • кнежевића 2
  • кнежевићу 1
  • кнежево 1
  • кнежевој 2
  • кнежевом 1
  • Кнежевом 1
  • Кнежеву 2
  • кнежина 1
  • кнежине 2
  • КНЕЗ 1
  • кнез 290
  • Кнез 77
  • Кнеза 36
  • кнеза 58
  • кнезова 1
  • кнезове 1
  • Кнезове 1
  • кнезови 8
  • кнезовима 5
  • Кнезом 6
  • кнезом 9
  • Кнезу 25
  • кнезу 37
  • књез 1
  • Књига 1
  • књига 5
  • књигама 2
  • књиге 8
  • књигоноше 1
  • књигу 12
  • књизи 1
  • Ко 13
  • ко 59
  • коваче 1
  • ковчег 3
  • ковчега 1
  • ковчегу 1
  • ког 2
  • кога 18
  • код 12
  • коже 2
  • кожна 1
  • кожне 1
  • кожну 1
  • кожу 2
  • која 49
  • које 58
  • којега 6
  • којешта 1
  • који 191
  • којим 14
  • којима 6
  • којих 7
  • којој 26
  • којом 4
  • коју 41
  • КОЛА 1
  • кола 7
  • колајне 1
  • колајну 1
  • колевка 1
  • колевке 2
  • колевку 1
  • колевци 1
  • колена 11
  • колено 8
  • колену 1
  • колиба 3
  • колибама 1
  • колибе 4
  • колиби 1
  • колибом 1
  • колике 2
  • Колико 3
  • колико 37
  • коло 2
  • колом 2
  • колу 3
  • колут 1
  • колутови 1
  • коље 1
  • кољем 1
  • кољемо 1
  • комад 1
  • комада 1
  • комадићем 1
  • комаду 1
  • комарци 2
  • Коме 1
  • коме 33
  • конат 2
  • конати 3
  • коначно 1
  • кондир 3
  • кондира 2
  • кондири 2
  • кондиром 1
  • конопац 1
  • конопцима 1
  • Константинова 1
  • Константинову 1
  • конца 2
  • концем 2
  • коњ 4
  • коња 34
  • коњаник 4
  • коњаника 14
  • коњанике 1
  • Коње 1
  • коње 25
  • коњем 6
  • коњи 4
  • коњика 1
  • коњима 4
  • коњића 1
  • коњице 1
  • коњицом 1
  • коњма 1
  • коњска 1
  • коњским 2
  • коњу 13
  • копаља 1
  • копати 1
  • копитом 1
  • копља 6
  • копље 4
  • копљем 5
  • копљиме 1
  • кора 1
  • корак 5
  • корака 2
  • кораком 5
  • кораку 1
  • корацима 1
  • корача 1
  • корачаја 6
  • корачајући 1
  • корачање 1
  • корачаше 6
  • корећи 1
  • корито 1
  • корица 5
  • корице 2
  • кориш 1
  • кору 1
  • Косанчић 1
  • косе 3
  • коси 1
  • косине 1
  • косини 1
  • косину 1
  • Косова 16
  • косови 1
  • Косовим 1
  • Косово 57
  • Косовом 2
  • Косовски 1
  • Косовских 1
  • КОСОВУ 1
  • Косову 49
  • косом 6
  • кости 5
  • костима 2
  • косу 3
  • котарице 1
  • котлић 1
  • котлове 1
  • Котора 1
  • Которани 1
  • котрљаху 1
  • кошари 1
  • кошница 1
  • кошу 1
  • кошуље 1
  • Крај 1
  • крај 7
  • краја 4
  • крајевима 1
  • крајем 1
  • крајини 1
  • крају 2
  • краља 2
  • краљеви 1
  • красан 2
  • красна 1
  • красни 1
  • краснијим 1
  • красних 1
  • красно 1
  • красног 3
  • красном 3
  • красну 1
  • кратак 1
  • кратио 1
  • кратке 1
  • кратки 1
  • кратким 1
  • кратко 1
  • кратком 1
  • крв 6
  • крвав 1
  • крвава 3
  • крваве 1
  • крвавим 1
  • крваво 1
  • крвавој 1
  • крваву 1
  • крви 6
  • крвљу 3
  • крвни 1
  • крекетање 1
  • крене 1
  • кренемо 4
  • кренеш 1
  • крену 4
  • кренуо 4
  • кренути 5
  • кренућемо 1
  • кренуше 1
  • крепко 1
  • крепости 1
  • кретали 2
  • кретање 1
  • кретати 1
  • кретаће 1
  • крећем 1
  • крећемо 2
  • крећи 1
  • крив 1
  • кривде 1
  • криви 1
  • кривица 1
  • криво 2
  • кривом 2
  • криву 1
  • крије 1
  • криком 1
  • крила 9
  • крилате 1
  • Крилатицу 1
  • крилима 1
  • крило 3
  • крилом 1
  • крилу 9
  • крина 1
  • кришом 1
  • кроз 44
  • крок 1
  • крока 1
  • кроком 5
  • кропи 1
  • крочи 1
  • крочила 1
  • крочити 1
  • крпа 3
  • крсно 1
  • крсног 2
  • Крст 1
  • крст 11
  • Крста 1
  • крстача 1
  • крстећи 1
  • крсти 2
  • крстимо 1
  • крстио 1
  • Крститељ 1
  • Крститеља 3
  • крстити 6
  • крстићемо 1
  • крстиш 1
  • крстови 1
  • крстом 2
  • круну 1
  • крупан 2
  • крупна 2
  • Крупне 1
  • крупне 3
  • крупнији 2
  • крупним 6
  • крупних 1
  • крупно 1
  • Крушевац 4
  • Крушевачким 1
  • Крушевачкој 2
  • Крушевљана 1
  • Крушевљани 1
  • Крушевљанка 1
  • Крушевца 5
  • Крушевцу 9
  • крхање 1
  • крчмама 1
  • крчмар 2
  • крчмара 1
  • Крчмарица 1
  • крчмарица 4
  • крчме 1
  • крчми 5
  • крчму 6
  • крш 1
  • крштења 1
  • крштење 2
  • крштењу 6
  • кћери 3
  • кћерка 3
  • кћи 1
  • кубе 1
  • кубетима 1
  • Куд 2
  • куд 6
  • Куда 1
  • куда 6
  • кујњи 1
  • кукавица 2
  • кукавице 4
  • кукавицо 1
  • кукамо 1
  • кукњавом 1
  • кукњаву 1
  • кула 3
  • кулама 1
  • Куле 1
  • куле 5
  • кули 2
  • Кули 3
  • кулу 3
  • кум 3
  • кума 2
  • кумашина 1
  • кумио 1
  • кумује 1
  • кумујемо 1
  • куне 7
  • кунем 2
  • кунемо 2
  • куните 1
  • купа 1
  • купе 1
  • купим 1
  • купина 1
  • кут 1
  • кута 1
  • кутове 1
  • кутовима 1
  • куту 5
  • кућа 4
  • кућама 2
  • куће 2
  • кући 1
  • кућу 1
  • куца 2
  • куцање 1
  • куцањем 3
  • л 7
  • Лабуд 9
  • Лабуда 4
  • Лабуде 2
  • Лабудом 1
  • Лабуду 7
  • лавежом 1
  • лаганије 1
  • лажеш 2
  • лажи 4
  • лажју 1
  • лажног 1
  • лажнога 1
  • Лазар 16
  • Лазара 7
  • Лазаре 2
  • Лазарем 1
  • Лазару 3
  • Лазо 2
  • лак 1
  • лака 1
  • лакат 2
  • Лаке 2
  • лаке 3
  • лаки 1
  • лаким 1
  • лаких 1
  • лако 10
  • лакога 2
  • лакокрилих 1
  • лактове 1
  • лактовима 1
  • Лакше 1
  • лакше 2
  • ланцима 1
  • ланцу 4
  • ланчић 1
  • ластавица 1
  • ластавице 2
  • Латине 1
  • лева 1
  • леве 2
  • леви 1
  • левим 1
  • левици 1
  • лево 17
  • левог 1
  • левој 4
  • Левом 1
  • левом 6
  • левоме 3
  • леву 5
  • легао 1
  • легнем 2
  • легнете 1
  • лед 4
  • леда 1
  • леден 1
  • ледени 2
  • ледено 1
  • ледини 2
  • ледину 3
  • леђима 1
  • лежало 2
  • лежао 6
  • лежаху 2
  • лежаше 5
  • Леже 1
  • леже 2
  • лежи 3
  • леја 1
  • лејама 1
  • лепа 3
  • лепе 2
  • Лепо 1
  • лепо 12
  • лепој 2
  • лепом 1
  • лепота 1
  • лепоте 3
  • лепоти 3
  • лепотом 1
  • лепоту 1
  • лепршање 1
  • лептирови 1
  • лепша 1
  • лепши 1
  • леске 2
  • лета 7
  • лете 1
  • лети 3
  • летимо 1
  • летос 1
  • летурђије 1
  • лече 2
  • лечи 1
  • ли 121
  • ливада 1
  • ливадама 1
  • ливади 1
  • лије 1
  • лијете 2
  • лијеш 1
  • лијући 1
  • лика 2
  • липе 1
  • липи 1
  • липова 1
  • липовином 1
  • липом 1
  • липу 1
  • листак 1
  • листина 2
  • листине 2
  • листину 5
  • листове 1
  • лица 7
  • Лице 1
  • лице 17
  • лицем 4
  • лицу 10
  • личан 2
  • личнији 1
  • личним 1
  • лично 1
  • личнога 1
  • лишћа 3
  • лишће 2
  • лишћем 1
  • лов 1
  • лозе 1
  • ломи 1
  • ломњаву 1
  • лопта 1
  • лош 1
  • лошији 1
  • луга 1
  • лудаком 1
  • луди 2
  • лудо 3
  • лудост 1
  • луђе 1
  • лукава 1
  • лукави 1
  • лукавство 1
  • лута 2
  • лутају 1
  • љета 1
  • љубав 1
  • љубави 2
  • љубазно 1
  • љубе 2
  • љуби 3
  • љубим 3
  • љубимо 1
  • љубимом 1
  • љубио 1
  • љубити 1
  • љубичицом 1
  • љубљаху 1
  • љубљаше 1
  • људе 17
  • Људи 1
  • људи 52
  • људима 6
  • људина 1
  • људину 1
  • људма 2
  • људске 2
  • људској 1
  • љуља 1
  • љуљати 1
  • љуљашци 1
  • љути 1
  • љутина 1
  • љутито 1
  • љутом 1
  • љуту 1
  • ма 14
  • Ма 4
  • Магдалене 1
  • Магдалену 2
  • маглица 1
  • маја 1
  • мајини 1
  • мајка 2
  • мајке 1
  • мајко 2
  • Мајку 1
  • мајку 3
  • мајстори 1
  • мајсторским 1
  • мајци 1
  • Мајци 2
  • макне 2
  • макнем 1
  • макну 1
  • мал 1
  • Мал 1
  • малаксало 1
  • малвасија 2
  • Малвасија 2
  • малвасије 4
  • малвасијом 4
  • малвасију 2
  • мале 2
  • малена 1
  • малене 1
  • малених 1
  • малено 2
  • малену 1
  • мали 2
  • малим 3
  • малима 1
  • малих 2
  • Мало 10
  • мало 99
  • малобројне 1
  • малог 1
  • малодушне 1
  • малој 3
  • малу 2
  • мамурна 1
  • мамурни 1
  • Ман 2
  • манастира 1
  • манастире 1
  • манастири 1
  • манастирска 1
  • МАНАСТИРСКА 1
  • манастирској 1
  • манастиру 3
  • Манда 10
  • Мандалена 13
  • Мандалене 7
  • Мандалени 1
  • Мандалену 1
  • Мандо 2
  • мантији 1
  • мантију 3
  • мање 8
  • мари 1
  • Мари 1
  • Марију 1
  • маримо 1
  • Марици 1
  • Марјан 1
  • Марка 3
  • Марко 3
  • Марку 1
  • масло 1
  • мастила 1
  • матер 1
  • матере 2
  • матери 2
  • мати 6
  • мах 3
  • маха 1
  • махаху 1
  • махнемо 1
  • махни 1
  • Махни 2
  • махните 1
  • махнити 1
  • махну 4
  • Мач 1
  • мач 14
  • мача 6
  • маче 1
  • мачева 2
  • Мачеве 1
  • мачеве 7
  • мачеви 1
  • мачевима 6
  • мачем 13
  • мачи 1
  • мачима 1
  • маџарске 1
  • Маша 1
  • маштом 1
  • ме 54
  • меда 1
  • медведе 1
  • медвеђа 1
  • међу 19
  • мек 1
  • мекане 2
  • меканим 2
  • мекано 1
  • меки 1
  • меким 3
  • мекости 1
  • мекшим 1
  • мелема 1
  • Мене 1
  • мене 50
  • Мени 4
  • мени 42
  • мења 1
  • мере 1
  • мери 2
  • меримо 2
  • мерио 1
  • месец 2
  • месеца 1
  • месечини 1
  • месечину 1
  • места 3
  • место 8
  • месту 4
  • метанија 4
  • метанијама 1
  • метанију 1
  • метаниса 2
  • метанише 2
  • метасмо 1
  • метну 4
  • мету 1
  • мехове 2
  • мехур 1
  • меша 1
  • мешала 1
  • мешаху 1
  • ми 215
  • Ми 7
  • мигом 1
  • МИЈАТОВИЋ 1
  • мила 1
  • Милан 5
  • Милана 3
  • миле 2
  • мили 2
  • милије 1
  • милим 1
  • Милина 1
  • милина 3
  • милине 1
  • милини 1
  • милином 2
  • Милица 3
  • Милици 1
  • мило 9
  • милог 2
  • милога 2
  • Милојка 2
  • Милојко 1
  • милокрвна 1
  • милокрвно 1
  • милолику 1
  • Милосављевић 1
  • милосрдан 1
  • милосрдност 1
  • милост 5
  • милости 4
  • милостив 5
  • милостиво 1
  • Милостину 1
  • Милош 5
  • Милоша 3
  • Милошеви 1
  • Милошем 1
  • милује 1
  • милујући 1
  • Мимо 1
  • мимо 2
  • мио 4
  • миран 1
  • мире 1
  • мирили 1
  • мирио 1
  • мириса 1
  • мирисан 1
  • мирисима 1
  • мирисне 2
  • мирисним 1
  • мирисног 1
  • мирисном 6
  • мирисом 2
  • Мирко 1
  • мирне 1
  • мирније 1
  • мирнији 1
  • мирно 21
  • мирној 1
  • мирноће 1
  • мирноћом 1
  • мирну 1
  • Миросав 15
  • Миросава 4
  • Миросаве 3
  • Миросаву 2
  • Мирослав 1
  • миротворце 1
  • миру 1
  • мисао 2
  • мислећи 1
  • мисли 18
  • мислили 1
  • мислим 2
  • мислима 3
  • мислио 2
  • мислите 1
  • мислити 5
  • Мислиш 2
  • мислиш 3
  • митара 1
  • Митровдану 1
  • митроносне 1
  • мицаше 1
  • мичи 1
  • Мичите 1
  • мичући 2
  • мишица 4
  • мишице 3
  • мишици 3
  • мишицом 1
  • мишљасмо 1
  • мишљах 1
  • Мишљах 1
  • мишљаху 1
  • Мишљаше 1
  • Млад 1
  • млад 5
  • млада 18
  • Млада 2
  • Млади 12
  • млади 36
  • младим 5
  • младић 4
  • младићким 1
  • младих 3
  • младо 10
  • младог 9
  • младога 8
  • младој 1
  • младом 2
  • Младоме 1
  • младоме 2
  • младост 2
  • младости 2
  • младу 3
  • млађа 1
  • млађани 1
  • млађе 3
  • млађег 2
  • млађи 5
  • млађима 2
  • млађих 3
  • млађом 1
  • млеко 1
  • Млетака 2
  • Млетачки 2
  • Млетачких 1
  • Млетачкога 1
  • млечне 1
  • млечно 1
  • млина 1
  • многа 2
  • Многаја 1
  • многе 3
  • Многи 2
  • многи 8
  • многима 1
  • Многима 2
  • многих 3
  • много 15
  • Много 2
  • многобројни 1
  • многој 1
  • многославни 1
  • мном 8
  • мо 1
  • моба 4
  • мог 1
  • мога 24
  • могав 1
  • Могао 1
  • могао 22
  • могах 1
  • Могах 1
  • могаху 3
  • могаше 26
  • могла 1
  • могле 1
  • могли 4
  • могло 8
  • могосмо 3
  • могох 1
  • могоше 3
  • могу 26
  • Могу 3
  • могућност 1
  • модар 1
  • модре 1
  • модрином 1
  • модру 1
  • можда 1
  • Можда 1
  • Може 6
  • може 84
  • можемо 8
  • можете 2
  • Можеш 1
  • можеш 13
  • мозак 4
  • Мој 3
  • мој 62
  • Моја 1
  • моја 27
  • Моје 1
  • моје 33
  • Моји 1
  • моји 6
  • мојим 13
  • мојих 6
  • мојој 7
  • мојом 3
  • моју 16
  • мокар 1
  • молбе 1
  • молбом 1
  • молбу 1
  • моле 2
  • молепствије 1
  • молећи 2
  • моли 7
  • молим 35
  • Молим 8
  • Молимо 2
  • молимо 3
  • молио 1
  • молитвама 1
  • молитве 7
  • молитвени 1
  • молитви 1
  • молитвицу 1
  • молитву 6
  • молите 1
  • молити 2
  • Молићемо 1
  • молићу 2
  • молих 1
  • молиш 1
  • мољах 1
  • мољаше 2
  • мома 1
  • момак 2
  • момака 1
  • момачкога 1
  • моме 13
  • момке 1
  • момцима 3
  • момчад 3
  • момчадија 3
  • момчадије 2
  • момчадију 1
  • Мора 1
  • мора 2
  • морало 2
  • морастој 1
  • мораш 1
  • море 2
  • морије 1
  • морију 1
  • мостовима 1
  • моту 1
  • моћи 3
  • моћима 1
  • мрављу 1
  • мрак 6
  • мрака 3
  • мраку 1
  • мрамора 4
  • мраморне 1
  • мраморни 1
  • мраморним 1
  • мраморног 1
  • мраморној 1
  • мраморном 1
  • мраморну 2
  • мрачни 1
  • мрачно 1
  • мрачном 1
  • мрачну 1
  • мрвили 1
  • мрдну 1
  • мрежама 1
  • мрка 2
  • мрке 1
  • мркла 1
  • мрко 1
  • мркосиву 1
  • мрс 1
  • мртав 9
  • мртва 8
  • мртваца 1
  • мртве 1
  • мртви 1
  • мртвим 1
  • мртвих 1
  • мртвог 5
  • мртвога 1
  • му 245
  • мудар 5
  • мудро 1
  • мудрост 1
  • мужа 1
  • мука 3
  • муке 1
  • муком 6
  • муку 1
  • муња 1
  • муњама 1
  • муње 2
  • Мурата 1
  • Муратом 1
  • Мурату 2
  • муслуманских 1
  • мутне 1
  • муцајући 1
  • Мученик 1
  • мученик 2
  • мучили 1
  • мучки 3
  • мучна 2
  • мучним 1
  • мучно 3
  • Мушка 1
  • мушка 2
  • мушкадија 1
  • мушкадију 1
  • мушкарци 1
  • мушке 1
  • мушко 3
  • мушком 1
  • Н 2
  • НА 1
  • На 29
  • на 676
  • набројили 1
  • навали 2
  • навалио 2
  • навалити 1
  • навалих 1
  • навалице 2
  • навалише 1
  • наваљиваше 1
  • наведе 1
  • наведете 1
  • навеже 1
  • навикао 1
  • наводе 1
  • навршиће 1
  • навуче 1
  • нагађао 1
  • нагађати 1
  • нагазили 1
  • нагиње 1
  • нагло 4
  • наглог 1
  • Нагнула 1
  • нагосте 1
  • над 12
  • нада 1
  • надају 1
  • надам 1
  • надања 1
  • надасмо 1
  • надаш 1
  • надвикиваху 1
  • надежда 1
  • надимала 1
  • надјача 1
  • надметаху 1
  • наднесав 1
  • наднесе 2
  • надскакује 1
  • надцврчи 1
  • нађе 10
  • нађем 1
  • нађемо 1
  • нађете 2
  • нађи 1
  • Нађи 1
  • Нађосмо 1
  • нађосте 1
  • Нађох 1
  • Нађоше 1
  • нађоше 5
  • нађу 3
  • наже 1
  • назначио 1
  • наиђе 1
  • наиђосмо 1
  • наиђоше 2
  • наизменце 1
  • наишао 1
  • наишли 1
  • Нај 1
  • најближе 2
  • најближи 1
  • најближу 1
  • најбоља 1
  • најбоље 3
  • највећа 1
  • највећем 2
  • највећој 1
  • највише 1
  • највишег 1
  • најгушће 2
  • најдаље 3
  • најезде 1
  • најжешћи 1
  • најлакши 1
  • најлепша 1
  • најмање 3
  • најмањи 1
  • најмању 1
  • најмилије 1
  • најмлађи 1
  • најмлађу 1
  • најнижег 1
  • најпаметније 2
  • Најпосле 3
  • најпосле 6
  • најправије 3
  • најпре 13
  • најпречим 2
  • најсветије 1
  • најславнијих 1
  • најслађег 1
  • Најстарији 1
  • најстрашнија 1
  • најтеже 1
  • најтежих 1
  • најтиши 1
  • најубедљивије 1
  • најугледнији 1
  • најцрње 1
  • најчудније 1
  • наказивао 1
  • налазили 1
  • наличју 1
  • наљутио 1
  • нам 82
  • нама 36
  • намаче 1
  • намењивао 1
  • намерио 1
  • намести 2
  • наместио 4
  • наместише 1
  • намештаху 1
  • намигивати 1
  • намигну 1
  • Намргоди 1
  • намргоди 3
  • намргођени 1
  • намрштених 1
  • намршти 2
  • намрштио 1
  • нанео 1
  • нанесе 1
  • наопако 1
  • наоружани 1
  • наоружаних 1
  • наоружаше 1
  • Наоружаше 1
  • напад 1
  • нападачи 1
  • нападе 1
  • нападне 1
  • нападоше 1
  • напаст 1
  • напасти 1
  • напис 1
  • напишем 1
  • напоје 1
  • напојен 1
  • напојио 1
  • напојих 1
  • напојиш 1
  • напојте 1
  • напољу 3
  • напоменух 1
  • напор 2
  • напора 1
  • напоре 1
  • напразно 1
  • Напрегнувши 1
  • напред 13
  • Напред 7
  • напрезао 1
  • напрезах 1
  • напрезаше 2
  • напрсника 1
  • напрснице 1
  • напунио 1
  • Напунише 1
  • напунише 5
  • наравно 1
  • нараштаја 1
  • наредбу 1
  • нареди 8
  • наредио 4
  • наредити 2
  • наредиш 1
  • наредише 3
  • наређивао 3
  • нарицања 1
  • нарицати 2
  • нарицаше 1
  • нариче 1
  • народ 26
  • Народ 3
  • народа 11
  • народе 1
  • Народе 1
  • народима 2
  • народом 1
  • народу 8
  • нас 78
  • насигурно 1
  • насипљу 1
  • наслањала 1
  • наслањало 1
  • наследио 1
  • наследник 1
  • наследника 1
  • наслони 2
  • наслонило 1
  • наслонима 1
  • Наслонио 1
  • наслонио 6
  • наслоњену 1
  • Насмеја 1
  • насмеја 7
  • насмејаше 1
  • Насмејаше 1
  • насмехну 1
  • наста 1
  • настави 28
  • наставив 1
  • наставим 2
  • наставимо 1
  • наставио 1
  • наставите 1
  • наставља 1
  • настављао 1
  • настављати 1
  • настављаше 8
  • настају 1
  • Настала 1
  • настала 7
  • насташе 1
  • настојавањем 1
  • наступа 1
  • наступају 1
  • Наступасмо 1
  • насупрот 2
  • натклопо 1
  • натмурена 1
  • натмурени 1
  • натмурено 1
  • натопи 1
  • натоциљаше 1
  • натраг 12
  • Натраг 3
  • натуштени 1
  • наћи 7
  • наумио 2
  • научно 1
  • нацртане 1
  • начин 1
  • Начини 1
  • начини 2
  • начином 1
  • начињено 1
  • начудити 1
  • наш 40
  • наша 18
  • Наша 2
  • Наше 1
  • наше 36
  • нашег 18
  • нашега 10
  • нашем 20
  • наши 2
  • нашим 12
  • наших 6
  • нашла 1
  • нашој 9
  • нашу 16
  • не 464
  • Не 78
  • неба 4
  • небеса 2
  • небесима 1
  • небесих 1
  • небески 2
  • небеском 2
  • небесни 1
  • небесних 1
  • Небо 1
  • небо 4
  • небом 3
  • небрежљиво 1
  • небу 9
  • невера 1
  • неверни 1
  • неверник 1
  • неверника 1
  • неверним 1
  • неверници 1
  • невесела 1
  • невесели 2
  • невеселим 1
  • невесело 9
  • невесео 9
  • невешт 1
  • невидљиве 1
  • невина 1
  • невине 1
  • невини 2
  • невиних 2
  • невиности 2
  • невоља 3
  • невољама 1
  • невоље 5
  • невољне 1
  • невољу 1
  • негде 5
  • него 102
  • Него 33
  • недара 1
  • недеље 1
  • Недеље 1
  • Недељка 1
  • Недељко 1
  • Недељу 5
  • недовољно 1
  • недокуван 1
  • Недокуван 1
  • недра 1
  • нежна 1
  • нежни 1
  • нежних 1
  • нежно 2
  • незадовољен 1
  • незадовољноме 1
  • незвани 1
  • незгодно 2
  • незнан 1
  • незнане 1
  • незнанога 1
  • неизгладљиве 1
  • неискусне 1
  • нејако 1
  • нејасне 1
  • Нек 1
  • нек 5
  • Нека 37
  • нека 85
  • некад 3
  • некада 2
  • некакав 3
  • некаква 5
  • некакве 14
  • некакви 1
  • некаквим 3
  • некакво 1
  • некаквог 1
  • некаквога 4
  • некаквој 4
  • некаквом 1
  • некаквоме 1
  • некакву 4
  • некаки 1
  • некако 11
  • некамо 1
  • неке 3
  • неки 19
  • неким 3
  • Неко 1
  • неко 25
  • неког 1
  • некога 6
  • Неколике 1
  • неколике 5
  • неколики 2
  • неколиким 1
  • неколиких 1
  • Неколико 1
  • неколико 33
  • неколицином 2
  • неком 4
  • некрштен 1
  • неку 5
  • некуд 1
  • некуда 5
  • Некудим 8
  • Некудима 1
  • Некудиме 3
  • Некудимове 1
  • Некудимово 1
  • нем 3
  • нема 26
  • Нема 3
  • немаде 1
  • немају 1
  • немам 2
  • Немам 2
  • Немања 1
  • Немањина 1
  • немара 1
  • немаш 1
  • немирно 3
  • немо 1
  • Немој 12
  • немој 7
  • Немојте 4
  • немојте 5
  • необично 1
  • неописану 1
  • непобусаним 2
  • непобусаног 1
  • непокајани 1
  • непокорни 1
  • непомичан 1
  • непомично 4
  • непосредним 1
  • непосредној 1
  • непоуздани 1
  • непрекидним 1
  • непрекидно 1
  • непријатељ 3
  • непријатеља 3
  • непријатељем 2
  • непријатељу 2
  • непроменљивости 1
  • неразвијену 1
  • неразговетно 2
  • нераздвајани 2
  • неред 1
  • несвесно 1
  • несвести 1
  • несигурном 1
  • несретниче 3
  • Несрећа 1
  • несрећа 6
  • несреће 2
  • несрећне 1
  • несрећној 1
  • несрећу 3
  • нестаде 1
  • нестрпељиво 1
  • нестрпљиво 4
  • неће 18
  • Неће 2
  • Нећемо 1
  • нећемо 2
  • нећете 1
  • Нећеш 1
  • нећеш 8
  • Нећу 1
  • нећу 4
  • неугасном 1
  • неуморљиви 1
  • нехотице 1
  • нехришћанска 1
  • нечега 2
  • нечему 3
  • нечија 1
  • нечисте 1
  • нечујним 1
  • нешто 53
  • ни 114
  • Ни 4
  • Нигде 1
  • нигде 3
  • нижим 1
  • низ 9
  • није 102
  • Није 27
  • Ниједно 1
  • ниједноме 1
  • никад 6
  • никада 5
  • никакав 1
  • никаква 2
  • никакво 1
  • никако 9
  • нико 15
  • Нико 8
  • Никога 1
  • никога 3
  • никоје 1
  • ником 3
  • Никоме 1
  • никоме 3
  • Нинко 4
  • Нисам 3
  • нисам 6
  • ниси 17
  • Ниси 4
  • Ниско 1
  • ниско 4
  • Нисмо 3
  • нисмо 5
  • нисте 1
  • нису 11
  • нит 3
  • Нити 4
  • нити 9
  • Ништа 2
  • ништа 25
  • Но 1
  • но 12
  • нов 3
  • нова 3
  • Новака 1
  • Нове 1
  • новим 2
  • ново 4
  • Новога 1
  • Новој 1
  • новом 2
  • новоме 1
  • нову 3
  • новцима 1
  • ногама 1
  • ноге 16
  • ногом 1
  • ногу 4
  • нож 5
  • ножем 4
  • ножића 1
  • ноздрве 1
  • нојевим 1
  • нос 1
  • носа 1
  • носе 2
  • носећи 6
  • носи 12
  • носим 2
  • носио 2
  • носити 2
  • носиш 1
  • носом 1
  • ноћ 14
  • Ноћас 1
  • ноћас 10
  • ноћи 12
  • ноћио 1
  • ноћни 1
  • ноћу 1
  • Ноћу 1
  • ношаху 1
  • ношаше 1
  • нудио 1
  • њ 13
  • ње 18
  • њега 44
  • његов 24
  • Његова 3
  • његова 30
  • Његове 1
  • његове 17
  • његови 2
  • његовим 4
  • његових 4
  • Његово 2
  • његово 7
  • његовој 12
  • његовом 5
  • његову 18
  • њему 27
  • њен 3
  • Њен 3
  • њена 4
  • њене 13
  • њени 1
  • њеним 2
  • њених 1
  • њено 1
  • њеној 3
  • њеном 1
  • њену 5
  • њива 1
  • њивама 2
  • њиве 3
  • њиви 3
  • њиву 1
  • њим 16
  • Њима 1
  • њима 18
  • њиме 15
  • њих 46
  • њихов 4
  • њихова 8
  • њихове 8
  • њиховим 1
  • њихових 5
  • њихово 5
  • њиховој 3
  • њиховом 3
  • њихову 4
  • њој 12
  • њом 2
  • њоме 1
  • њу 6
  • О 12
  • о 91
  • Оба 2
  • оба 9
  • обадвојица 1
  • обале 1
  • обарају 1
  • обасјало 1
  • обасјаше 1
  • обвијале 1
  • обвикле 1
  • обгрлила 1
  • обгрљена 1
  • обдарио 1
  • обе 5
  • обедовао 1
  • обема 1
  • обеси 1
  • обећа 2
  • обећао 1
  • обиђу 1
  • обилазили 1
  • обилазио 1
  • Обилић 1
  • обичај 1
  • обичају 2
  • обично 3
  • обичнога 1
  • објавио 1
  • објавише 1
  • Објаснио 1
  • облака 2
  • облаке 2
  • облаком 1
  • облаку 1
  • облакша 1
  • облакшају 2
  • облаци 2
  • облачака 1
  • облетале 1
  • обливених 1
  • оближњих 1
  • обликом 1
  • облим 1
  • облио 1
  • обложене 1
  • обложени 1
  • обнажили 1
  • обнажујемо 1
  • обнесвешћен 1
  • ободе 4
  • ободосмо 1
  • ободоше 1
  • обоје 1
  • обојен 1
  • обојима 1
  • обојица 2
  • Обојица 2
  • обојице 2
  • оболео 1
  • оборена 1
  • обори 2
  • оборив 2
  • оборили 1
  • оборим 1
  • оборио 2
  • обориш 1
  • обрадовао 1
  • образ 7
  • образа 3
  • образе 10
  • образи 3
  • образима 5
  • образу 1
  • обрани 1
  • обрано 1
  • обрањених 1
  • обрасле 1
  • обраслој 1
  • обрвама 1
  • обрве 1
  • обредише 1
  • Обрните 1
  • обручите 1
  • обручу 1
  • обузе 1
  • обузеше 1
  • обузимљу 1
  • обућу 1
  • Ова 1
  • ова 14
  • овај 25
  • оваквог 1
  • оваквој 1
  • оваким 1
  • овако 8
  • овамо 16
  • Овамо 3
  • овда 11
  • Овда 3
  • овде 47
  • ове 11
  • ови 2
  • овим 2
  • ових 6
  • овлажи 1
  • ово 21
  • Ово 6
  • овог 3
  • овога 22
  • овој 11
  • оволико 2
  • овом 5
  • овоме 10
  • ову 14
  • овуда 1
  • овца 1
  • овце 1
  • огласнике 2
  • огласнику 1
  • оглашује 1
  • оглашују 1
  • огледај 1
  • огледају 2
  • огледајући 2
  • оглухнуо 1
  • оглушивати 1
  • огњишта 5
  • огњиште 2
  • огњиштем 2
  • огњишту 1
  • огњу 2
  • ограде 2
  • огранак 1
  • огрешили 1
  • огрешио 2
  • огрешисмо 1
  • огреших 1
  • Огреших 3
  • огрешише 1
  • ОД 1
  • Од 16
  • од 457
  • одавде 2
  • одазваше 2
  • одазивала 1
  • одазивати 1
  • одазиваху 1
  • одаја 1
  • одају 1
  • оданде 1
  • одано 1
  • одатле 2
  • одби 2
  • одбија 1
  • одбијао 1
  • одбијемо 1
  • одбијете 1
  • одбили 1
  • одбише 1
  • одблесак 1
  • одбрани 1
  • одбранимо 1
  • одбраниш 1
  • одбрану 1
  • одважно 2
  • одвајали 1
  • одваљала 1
  • одведе 3
  • одведем 1
  • одведи 1
  • Одведи 1
  • одведох 1
  • одвести 2
  • одводе 1
  • одвоје 1
  • одвоји 3
  • одвраћао 1
  • одговара 2
  • одговарају 1
  • одговарао 1
  • одговараше 3
  • одговор 3
  • одговора 2
  • одговори 16
  • одгурну 1
  • Оде 2
  • одевен 3
  • одевена 1
  • одежди 2
  • одело 1
  • оделу 2
  • одзива 1
  • одзивало 1
  • одзовемо 1
  • Оди 1
  • Одите 1
  • одјахали 1
  • одјахао 1
  • одјахаше 1
  • одјахујући 2
  • Одједанпут 1
  • Одједаред 1
  • одјезди 1
  • одјездио 3
  • одјек 1
  • одјекиваше 1
  • одјекну 3
  • одјекује 1
  • одјецима 1
  • одлази 1
  • одлазите 1
  • Одлазите 1
  • одласку 2
  • одлежи 1
  • одлети 1
  • одмакла 2
  • одмакнемо 2
  • одмарао 1
  • одмарати 1
  • Одмах 1
  • одмах 28
  • одмерени 1
  • одмерено 2
  • одметнули 1
  • одмицати 1
  • одмицаше 1
  • одмичем 1
  • одмичући 1
  • одмора 2
  • одмори 5
  • одморимо 1
  • одморите 3
  • одморна 3
  • одморне 1
  • одморни 1
  • одморнику 1
  • одморних 1
  • Однекуд 1
  • однекуд 3
  • Однекуда 1
  • однесе 1
  • однесемо 1
  • однесите 1
  • однесоше 1
  • однесу 1
  • одобравајући 1
  • одобравања 1
  • одобрићеш 1
  • одовуд 1
  • одолети 3
  • одох 2
  • одоше 3
  • одради 2
  • одрастао 2
  • одреди 1
  • одређено 1
  • одржаваним 1
  • одржи 1
  • одриче 1
  • Одседлаше 1
  • одскочило 1
  • одслужује 1
  • одстојимо 1
  • одступа 1
  • одузме 1
  • одушевљени 1
  • одушевљених 1
  • ОДШТАМПАНО 1
  • оживе 1
  • озараваше 1
  • озари 1
  • озарује 1
  • озбиљно 3
  • озго 2
  • оздо 4
  • ока 8
  • окадимо 1
  • окаљао 1
  • окат 1
  • оквирима 2
  • оките 1
  • окити 1
  • окитио 2
  • окићен 1
  • окићена 2
  • окићене 2
  • окићени 1
  • окићену 1
  • оклевај 1
  • оклевамо 1
  • оклевати 1
  • оклопима 1
  • оклопника 1
  • оклопницима 3
  • Око 7
  • око 70
  • окована 1
  • окованим 1
  • оком 4
  • окрене 2
  • окрену 7
  • окренув 4
  • окренуо 2
  • окренути 2
  • окрепљен 1
  • окретати 1
  • Окреташе 1
  • окреташе 2
  • окрете 24
  • окреће 3
  • окрзнуше 1
  • округластог 1
  • округло 2
  • окружен 1
  • окршај 1
  • окршаја 1
  • оку 3
  • окушамо 1
  • олакша 1
  • оловом 2
  • олтар 1
  • олтара 1
  • олтарем 2
  • олтару 1
  • олује 1
  • омања 1
  • омањој 1
  • омахњују 1
  • омекшај 1
  • омлађа 1
  • он 82
  • Он 9
  • она 36
  • Она 9
  • онај 24
  • Онај 7
  • Онакве 1
  • онаким 1
  • Онако 1
  • онако 14
  • онаку 2
  • онамо 1
  • онда 153
  • Онда 2
  • онде 14
  • оне 17
  • онемелих 1
  • онемио 1
  • они 19
  • оним 9
  • онима 3
  • оних 14
  • Оно 2
  • оно 22
  • оног 5
  • онога 12
  • оној 8
  • онолике 1
  • оноликих 1
  • оном 7
  • ономад 1
  • ономе 10
  • ономлане 1
  • ономлани 1
  • ону 17
  • онуда 2
  • опажати 1
  • опази 1
  • опазим 1
  • Опазио 1
  • опазити 1
  • Опазише 1
  • опазише 2
  • опанака 1
  • опасност 1
  • опасности 3
  • опева 1
  • опевати 1
  • опело 1
  • Опет 2
  • опет 99
  • опили 1
  • опипао 1
  • описати 2
  • опколеше 1
  • опкољена 1
  • оплакујући 1
  • оплетена 1
  • опознили 2
  • опојати 7
  • опоји 1
  • опојте 2
  • опора 1
  • Опра 1
  • опраштај 1
  • опраштам 1
  • опраштати 1
  • опрема 2
  • опремама 1
  • опреме 1
  • опремио 1
  • опремљен 1
  • опремљена 1
  • опремљени 1
  • опремљених 1
  • опремљеног 1
  • опрему 1
  • опржени 1
  • опросте 1
  • опрости 11
  • Опрости 12
  • опростили 1
  • опростим 1
  • опростимо 1
  • опростио 2
  • Опростите 1
  • опростите 2
  • опростити 7
  • опростиш 4
  • опростише 1
  • опроштај 2
  • опроштаја 1
  • опроштајну 3
  • опроштено 1
  • Опружио 1
  • опхрвала 1
  • орао 1
  • Орао 1
  • Оркановићу 1
  • Орла 1
  • орле 1
  • орлићи 1
  • Орлов 7
  • орлова 1
  • ОРЛОВА 1
  • Орлова 20
  • орлови 5
  • Орловић 10
  • Орловића 15
  • Орловићев 1
  • Орловићева 3
  • Орловићеве 2
  • Орловићеву 2
  • Орловићевцима 1
  • Орловићем 1
  • Орловићи 3
  • Орловићима 3
  • Орловићке 1
  • Орловићу 6
  • Орлово 4
  • орловска 1
  • орловско 1
  • Орлову 1
  • орлу 2
  • орлушине 3
  • орлушину 2
  • ороси 1
  • оружана 1
  • оружане 1
  • оружани 1
  • оружаних 2
  • оружја 6
  • оружје 6
  • оружју 1
  • осамдесет 1
  • осваја 1
  • освајају 1
  • освајате 1
  • освану 1
  • осванула 2
  • освануо 1
  • освете 1
  • осветио 1
  • осветли 1
  • осветлио 1
  • осветљавало 1
  • осветљаваше 1
  • осветљеној 1
  • освећеном 1
  • освојити 1
  • освојише 1
  • осврну 2
  • осврнути 3
  • осврћући 2
  • оседео 1
  • оседлајте 1
  • оседлан 1
  • оседлана 1
  • оседланих 1
  • осем 1
  • Осем 2
  • осете 1
  • Осети 1
  • осети 2
  • осетив 2
  • осетите 1
  • осетих 1
  • осетним 1
  • осећа 2
  • осећају 3
  • осећали 1
  • осећам 1
  • Осећам 1
  • осећањима 1
  • осећао 1
  • осећасмо 1
  • осећах 2
  • осећаше 1
  • Осећаше 1
  • оскврнише 1
  • ослободи 2
  • ослонио 1
  • ослушкивала 1
  • ослушкивао 1
  • ослушкује 1
  • ослушкујете 1
  • осмех 1
  • осмехиваше 3
  • осмехну 1
  • осмехом 3
  • осмеху 1
  • осмехујући 1
  • Осмехујући 1
  • осмоугле 1
  • оснује 1
  • особито 1
  • осрамотимо 1
  • Оста 2
  • оста 9
  • остави 7
  • оставила 1
  • оставили 2
  • оставим 2
  • оставимо 3
  • оставио 5
  • оставите 3
  • оставити 4
  • оставих 2
  • оставише 4
  • остављају 1
  • остављам 1
  • Остављам 2
  • Остаде 1
  • остадосмо 1
  • Остадоше 1
  • остадоше 2
  • остајао 1
  • остаје 1
  • остајте 1
  • остају 2
  • остали 1
  • остало 2
  • осталога 1
  • остане 6
  • останеш 2
  • остани 3
  • останите 1
  • остану 3
  • остао 1
  • Остао 2
  • остарео 2
  • остатак 1
  • остатака 1
  • остати 4
  • остаци 1
  • осташе 1
  • Осташе 2
  • острицама 2
  • отапала 3
  • отац 11
  • отаца 1
  • Отаца 4
  • отачаства 4
  • отачаство 5
  • отачаству 1
  • отаче 1
  • отвара 1
  • отварајући 1
  • отварати 1
  • отворена 4
  • отворене 1
  • отвореним 3
  • отворено 1
  • отворенога 1
  • отвореном 2
  • отвореноме 1
  • Отвори 1
  • отвори 7
  • отвориле 1
  • отворимо 1
  • отворио 2
  • отворићу 1
  • отворих 2
  • отворише 3
  • оте 2
  • отеле 1
  • отео 1
  • отерао 1
  • отерати 1
  • отераше 1
  • отети 1
  • отеше 2
  • Отиде 1
  • отиде 5
  • отидоше 1
  • отимају 1
  • отимаху 1
  • отишли 1
  • отишло 1
  • отказао 1
  • откако 1
  • откуд 4
  • откуда 5
  • откупљујете 1
  • отме 1
  • отпадници 1
  • отпоздрављаху 1
  • отпочинем 1
  • отпочне 2
  • отпратише 1
  • отрже 1
  • отровала 1
  • отровали 1
  • отровани 1
  • отровно 1
  • отрча 1
  • отуда 2
  • ох 1
  • Ох 5
  • оца 10
  • оцат 2
  • оци 2
  • оцу 1
  • Оче 1
  • оче 2
  • очева 2
  • очевидна 1
  • очевидним 1
  • очевидно 11
  • Очевидно 2
  • очекивањима 1
  • очекује 2
  • очекују 1
  • очекујући 2
  • Очи 1
  • очи 55
  • очију 2
  • очима 27
  • очинском 1
  • очита 1
  • очитах 1
  • очиташ 1
  • очним 1
  • очуваш 1
  • оштре 1
  • оштри 3
  • оштрије 2
  • оштрији 2
  • Оштрим 1
  • оштрим 3
  • оштриц 1
  • оштрицом 1
  • оштрицу 1
  • оштро 5
  • па 341
  • Па 58
  • пада 3
  • падају 2
  • падала 2
  • падале 1
  • падали 1
  • падало 1
  • падати 1
  • падаху 1
  • падаше 1
  • Паде 2
  • паде 7
  • падини 2
  • падне 4
  • падох 1
  • падоше 1
  • пажљиво 1
  • пажњом 2
  • Пази 2
  • пази 3
  • пазили 1
  • пазимо 1
  • пазити 1
  • Пајсеј 9
  • Пајсеја 1
  • Пајсеју 2
  • Пајсија 1
  • Пајсије 3
  • Пајсијем 1
  • пакосним 1
  • пакосну 1
  • пала 2
  • пале 2
  • пали 1
  • Пали 1
  • палиш 1
  • памет 10
  • памети 4
  • паметна 1
  • паметни 4
  • паметно 8
  • памтење 1
  • памучне 1
  • панцер 1
  • панцера 1
  • панцерима 1
  • панцером 2
  • панцир 1
  • панцири 1
  • панцирима 1
  • панциром 1
  • пао 7
  • папи 1
  • папрати 1
  • папратовој 1
  • пар 1
  • парохија 2
  • пас 3
  • паса 5
  • пасом 2
  • пасти 1
  • пастрмке 1
  • Патарен 3
  • патила 2
  • патио 1
  • патос 3
  • патоса 2
  • патосану 1
  • патосу 1
  • Патријарах 1
  • патријарха 1
  • паун 1
  • паунице 1
  • паучина 1
  • паучину 1
  • пафтама 1
  • пашће 1
  • пева 3
  • певају 3
  • певајући 4
  • певања 1
  • певање 1
  • певањем 1
  • певању 2
  • певао 2
  • певати 2
  • певаш 1
  • певнице 1
  • Педесет 1
  • педесет 10
  • пелена 1
  • пеливани 1
  • пера 1
  • перивој 6
  • перивоја 2
  • перивоју 1
  • перјанама 1
  • перјем 1
  • перо 2
  • перперама 1
  • перпере 2
  • перперу 3
  • персијским 1
  • Перунике 1
  • перунику 1
  • Перунику 1
  • перчин 1
  • песама 1
  • песма 1
  • песмама 1
  • песме 6
  • песмицу 1
  • песмом 2
  • песму 1
  • песницама 1
  • песницом 3
  • Пет 1
  • пет 16
  • Петак 1
  • петлова 1
  • петлови 1
  • петнаест 3
  • петорица 2
  • петрахиљ 1
  • петрахиљем 1
  • Петров 2
  • петроваче 1
  • пећине 1
  • пећину 2
  • Пећки 1
  • пехар 9
  • пехара 2
  • пехаре 10
  • пехари 2
  • пехарима 3
  • пехаром 1
  • печате 1
  • пече 1
  • пешице 2
  • пијан 1
  • пијани 2
  • пијанчимо 1
  • пијанчити 1
  • пије 2
  • пијемо 2
  • пијуцкају 1
  • пиле 1
  • пили 1
  • пио 2
  • писали 1
  • писама 1
  • писано 1
  • писања 1
  • писао 7
  • писати 1
  • писаше 1
  • писма 3
  • писмен 1
  • писменима 1
  • писмо 13
  • писмом 1
  • писму 1
  • Писму 1
  • пита 3
  • питај 1
  • питају 1
  • питам 6
  • питања 2
  • питање 5
  • питањима 1
  • питах 1
  • питаху 3
  • питаше 24
  • пити 2
  • питоме 1
  • питомо 1
  • пиће 1
  • пише 7
  • пиштање 1
  • пишу 2
  • пишући 1
  • плава 2
  • плаве 3
  • плаветне 1
  • плавичастом 1
  • плаво 2
  • плавог 2
  • плаву 1
  • плакање 1
  • плакати 2
  • плакаху 1
  • плакаше 4
  • пламен 4
  • пламена 1
  • пламени 1
  • пламенови 1
  • Планине 1
  • планине 5
  • планини 2
  • планину 1
  • платио 1
  • платити 1
  • платнима 1
  • платном 1
  • платну 1
  • плаћамо 1
  • плаћате 1
  • плаховита 1
  • плаховите 1
  • плач 1
  • плача 2
  • плашт 2
  • плаштева 1
  • плаштем 1
  • плаштове 1
  • плаштом 1
  • плашту 3
  • плева 1
  • плеву 1
  • племе 1
  • племена 1
  • племенита 1
  • племените 1
  • племенити 1
  • плетенице 1
  • плећа 3
  • плећима 1
  • плећки 1
  • плод 1
  • плоча 3
  • плочама 5
  • плоче 1
  • Плочнику 6
  • пљачкају 1
  • пљачкаша 1
  • по 196
  • По 21
  • победа 2
  • победе 1
  • победи 2
  • победили 1
  • победити 5
  • победне 1
  • победу 7
  • побијемо 1
  • побијено 2
  • побио 1
  • побиће 1
  • побледе 1
  • побожна 1
  • побожно 9
  • поборавила 1
  • побратима 4
  • поведе 5
  • поведемо 1
  • поведите 1
  • поведох 1
  • поведоше 1
  • повежу 1
  • повезана 1
  • повезао 1
  • повелика 1
  • повелику 1
  • повео 1
  • поверим 1
  • поверљиви 1
  • поверовати 1
  • поветарац 6
  • поветарца 1
  • поветарцем 1
  • поветарцу 2
  • повећало 1
  • пови 1
  • повија 3
  • повијаше 2
  • повијен 1
  • повијеним 1
  • повика 1
  • повикао 2
  • повикаше 6
  • повила 1
  • повио 1
  • повисило 1
  • Повисило 1
  • повише 1
  • поводањ 1
  • повоју 1
  • повратка 1
  • поврх 3
  • повукао 1
  • повукоше 1
  • повуче 2
  • Погађаш 1
  • погази 1
  • погана 2
  • погани 2
  • поганим 1
  • поганој 1
  • погану 1
  • погаче 3
  • погибија 1
  • погибије 1
  • погибији 1
  • погибију 3
  • погине 5
  • погинем 3
  • погинулим 1
  • погинуо 7
  • погинути 4
  • поглавито 1
  • поглед 7
  • Погледа 3
  • погледа 32
  • погледав 1
  • Погледај 1
  • погледај 4
  • погледајући 3
  • погледам 2
  • погледао 2
  • погледати 5
  • Погледах 1
  • погледах 3
  • погледаху 1
  • погледаш 1
  • погледаше 7
  • погледе 9
  • погледи 3
  • погледима 4
  • погледом 6
  • погнуо 1
  • погнут 2
  • погнутом 1
  • погнуше 1
  • погоди 1
  • погодила 1
  • погодимо 1
  • Погодио 1
  • погоним 1
  • погребне 2
  • погружен 1
  • Погружена 1
  • погубише 1
  • Под 4
  • под 75
  • подај 1
  • подвлачи 1
  • подглавље 1
  • подглавњаци 2
  • подели 2
  • подесио 1
  • подесити 1
  • подивљали 1
  • подигао 2
  • подигла 1
  • подигне 2
  • подигнимо 2
  • подигнув 2
  • подигнут 1
  • подигоше 2
  • подиже 11
  • подижући 1
  • подизале 1
  • подићи 2
  • подједнако 4
  • подметне 1
  • подмећу 1
  • подмладио 1
  • поднапије 1
  • подне 6
  • поднесав 1
  • поднесе 1
  • подножицу 1
  • подножју 2
  • подругљиво 2
  • подрума 2
  • подруме 1
  • подрумова 1
  • подруму 1
  • подсетио 1
  • подсећао 2
  • подсећаше 1
  • подсмешљиво 1
  • подстицаше 1
  • подуго 1
  • Подуго 1
  • подуже 3
  • подузимље 1
  • подупреше 1
  • пође 18
  • пођем 1
  • пођемо 6
  • пођете 1
  • Пођи 1
  • пођи 2
  • пођите 1
  • пођосмо 2
  • пођоше 7
  • пођу 1
  • пожалити 2
  • пожеле 1
  • пожелимо 1
  • поживи 1
  • пожуре 1
  • пожури 2
  • пожуримо 2
  • пожурите 1
  • позади 1
  • позајмио 1
  • позатвараше 2
  • позва 1
  • позвала 1
  • позвао 2
  • поздрав 1
  • поздраве 1
  • Поздрави 1
  • поздрави 4
  • поздравио 2
  • поздравите 1
  • поздрављају 1
  • поздрављајући 1
  • поздрављам 2
  • поздрављао 1
  • поздрављате 1
  • поздрављаху 1
  • поздрављење 2
  • поздравом 1
  • позив 1
  • позиваше 1
  • позивима 2
  • позивље 1
  • позивљући 1
  • позиву 1
  • позлаћених 1
  • Позлеђујем 1
  • познај 1
  • познајемо 1
  • познаници 1
  • Позно 2
  • позно 3
  • позове 1
  • позорнице 1
  • поиздаље 1
  • поименце 1
  • појање 3
  • појањем 1
  • појаса 1
  • појасеве 1
  • појасем 1
  • појати 3
  • појахали 1
  • појахао 2
  • појахаше 2
  • појачаним 1
  • појаше 1
  • појаши 1
  • Појашите 1
  • појашу 2
  • поји 1
  • појма 1
  • појурише 1
  • појући 1
  • покаже 3
  • покажем 2
  • покажемо 1
  • покажеш 1
  • показа 1
  • показала 1
  • показати 1
  • показах 1
  • показивао 1
  • показиваше 1
  • Покај 2
  • покајања 1
  • покајање 2
  • покајем 1
  • покајемо 1
  • покајници 1
  • покајничке 1
  • покајништва 1
  • Покајте 3
  • покашто 1
  • покидаше 1
  • покисосмо 1
  • поклад 1
  • поклањали 1
  • поклањаш 1
  • поклисар 2
  • поклисаревим 1
  • поклон 2
  • поклони 15
  • поклонивши 1
  • поклонимо 1
  • поклонио 4
  • поклонити 1
  • поклоних 1
  • поклониш 1
  • поклопи 1
  • поклопцима 1
  • покој 1
  • покојне 1
  • покојни 2
  • покојног 1
  • покојнога 3
  • покор 3
  • покора 2
  • покорава 1
  • покретима 2
  • покри 1
  • покривен 3
  • покривена 2
  • покривене 1
  • покривених 1
  • покривено 1
  • покрио 1
  • покров 1
  • покропи 1
  • покупише 2
  • покушавала 1
  • покушаваху 1
  • покушаваше 2
  • покушао 1
  • пола 7
  • полагани 2
  • Полаганим 1
  • полаганим 5
  • Полагано 2
  • полагано 23
  • полагањем 1
  • полажаху 1
  • полазак 1
  • полазе 1
  • полазило 1
  • полазим 1
  • Полазимо 1
  • полазимо 5
  • полазити 1
  • поласка 3
  • полете 6
  • полетео 1
  • Полетесмо 1
  • полетети 1
  • Полетеше 1
  • Полети 1
  • половина 2
  • половине 1
  • половином 3
  • положаје 1
  • положено 2
  • положи 1
  • положио 5
  • поломила 1
  • полу 2
  • полугласно 1
  • полумесец 1
  • полупијана 1
  • полупрокрчене 1
  • поља 3
  • пољане 1
  • пољани 7
  • пољану 1
  • поље 8
  • пољем 5
  • пољима 3
  • пољског 1
  • пољскога 1
  • пољу 12
  • пољуби 22
  • пољубив 1
  • пољубим 1
  • Пољубите 1
  • пољубих 1
  • Пољубише 1
  • помагао 1
  • помагач 1
  • помаже 2
  • помажу 2
  • помаман 1
  • помело 1
  • поменем 1
  • поменуо 1
  • поменуше 1
  • помиловао 1
  • помињала 2
  • помињати 2
  • помињаше 1
  • помињеш 1
  • помињи 5
  • Помисли 1
  • помисли 2
  • помислим 1
  • помислио 1
  • Помислите 3
  • Помислих 1
  • помишљах 1
  • помишљаш 2
  • помогло 1
  • помогне 3
  • помогнем 1
  • помогнете 1
  • помогну 2
  • Помози 1
  • помози 5
  • помозите 1
  • помоли 2
  • помолимо 2
  • помолио 1
  • помолисмо 1
  • помолите 1
  • помолити 1
  • помори 1
  • помоћ 3
  • помоћи 8
  • помоћник 1
  • помоћу 1
  • помрли 1
  • помрло 1
  • понављаше 5
  • понаша 1
  • понашаше 1
  • Понедеоник 2
  • Понедеоника 1
  • понела 1
  • понело 1
  • Понео 1
  • понео 2
  • понесе 1
  • понесем 1
  • понови 3
  • понос 1
  • поноси 2
  • поносимо 1
  • поносио 1
  • поносите 1
  • поноситији 1
  • поноситим 1
  • поносито 4
  • поноситој 1
  • поносом 1
  • поноћ 1
  • поноћи 3
  • понуде 1
  • поњава 1
  • поњаве 1
  • поњави 2
  • поњавицом 1
  • поњаву 2
  • поодавно 1
  • поодморе 1
  • поодмори 1
  • поодморимо 1
  • пооштри 1
  • поп 38
  • попа 18
  • попе 9
  • попила 1
  • попиле 1
  • попио 2
  • Попише 1
  • попова 1
  • попове 1
  • попови 6
  • поповој 1
  • поповска 1
  • попову 1
  • попом 2
  • попреко 2
  • попрштала 1
  • Попу 1
  • попу 5
  • поразу 1
  • порасте 1
  • Поред 1
  • поред 22
  • пореметити 1
  • поробио 1
  • поробљени 1
  • порота 2
  • Порубовић 3
  • Порубовића 2
  • поруке 1
  • Поручи 2
  • поручује 1
  • порушеноме 1
  • посаветује 1
  • посади 2
  • посадио 1
  • посао 2
  • посветили 1
  • поседаше 1
  • посла 2
  • послао 2
  • послати 1
  • Послах 1
  • после 17
  • После 5
  • последња 8
  • последње 4
  • последњем 1
  • последњи 5
  • последњим 4
  • последњих 2
  • последњу 4
  • послетку 1
  • пословима 1
  • послом 1
  • послужи 2
  • послужио 1
  • послужити 2
  • Послуша 1
  • послуша 2
  • послушала 1
  • послушамо 1
  • послушао 2
  • послушасте 1
  • послушати 3
  • послушаћу 1
  • послушаше 1
  • Послушна 1
  • послушност 1
  • посматраше 2
  • посниском 1
  • посно 1
  • посраме 1
  • посрамити 1
  • посред 1
  • посресаше 1
  • посрћући 1
  • посрче 1
  • пост 1
  • Пост 1
  • поста 2
  • постави 1
  • поставио 1
  • поставити 1
  • постао 5
  • постара 1
  • постаријим 1
  • постеља 1
  • постеље 4
  • постељи 2
  • постељу 9
  • постидео 1
  • постидети 1
  • постове 1
  • постови 1
  • постојах 1
  • Постојаше 1
  • постројени 1
  • поступно 1
  • потајних 1
  • потапкао 2
  • потврђиваше 1
  • потеза 1
  • потекло 1
  • Потекоше 1
  • потера 1
  • потеци 2
  • Потеци 2
  • Потецимо 1
  • потиљак 1
  • потискосмо 1
  • потисну 1
  • Потиснусмо 1
  • потицале 1
  • потицаху 1
  • поткованих 1
  • поткрепи 2
  • поткресаном 1
  • потмула 1
  • потмули 1
  • потмуло 1
  • поток 5
  • Потока 1
  • потока 2
  • потоку 1
  • потопише 1
  • потоци 1
  • потоцима 1
  • потпуно 1
  • потражимо 2
  • потражио 1
  • Потражише 1
  • потраја 1
  • потрајало 6
  • потреса 1
  • потресан 1
  • потруде 1
  • потрча 2
  • потрчаше 2
  • потрчи 1
  • потуримо 1
  • Поћи 1
  • поћи 3
  • поћута 1
  • поуздан 1
  • поуздана 1
  • поуздане 1
  • поузданије 1
  • поузданим 2
  • поуздано 10
  • поузданом 2
  • поузданости 1
  • поуздањем 1
  • поуморе 1
  • поучити 1
  • похватају 1
  • похита 1
  • похитај 1
  • Похитајмо 1
  • похитало 2
  • похитамо 3
  • походу 1
  • Поцрвене 1
  • поцрвене 4
  • поцрвенео 1
  • поцрнеле 1
  • поцрнели 1
  • почаст 1
  • Поче 1
  • поче 23
  • почела 2
  • почело 1
  • почео 6
  • почети 1
  • почетка 2
  • почетку 1
  • почеше 6
  • почивала 1
  • почивање 1
  • почивке 1
  • почиње 1
  • почињу 1
  • почне 2
  • почнем 1
  • почнемо 1
  • почни 1
  • Почни 1
  • пошав 1
  • пошао 3
  • поширок 1
  • пошкропи 1
  • пошла 1
  • пошло 1
  • пошљете 1
  • пошљеш 2
  • Пошљи 1
  • пошљи 2
  • поштена 2
  • поштени 1
  • поштених 1
  • поштено 3
  • пошто 1
  • поштовања 1
  • поштовањем 2
  • пошту 1
  • поштује 2
  • поштујем 1
  • прав 2
  • права 7
  • правда 1
  • правдам 1
  • правдаше 1
  • правди 2
  • правду 2
  • праве 1
  • праведна 1
  • праведности 1
  • прави 6
  • правила 1
  • правим 2
  • правимо 1
  • правио 1
  • правих 1
  • правиш 2
  • право 35
  • Право 6
  • правом 1
  • Православље 1
  • православне 2
  • православни 2
  • правцем 4
  • правцу 2
  • праг 1
  • прага 2
  • прагу 4
  • празан 1
  • празна 1
  • празни 2
  • празнисмо 1
  • празнично 1
  • празничном 2
  • празно 1
  • празну 1
  • прамен 1
  • прао 1
  • праском 1
  • прати 5
  • пратилаца 1
  • пратим 1
  • пратимо 1
  • пратио 1
  • пратити 1
  • пратиш 2
  • праћен 4
  • праћени 1
  • прашине 1
  • прашину 3
  • прашњав 2
  • прашта 1
  • праштајте 2
  • праштајући 1
  • праштам 1
  • праштамо 3
  • праштати 1
  • прва 5
  • прве 4
  • првенац 3
  • првенца 1
  • првенче 1
  • Први 1
  • први 17
  • првим 3
  • првих 1
  • прво 17
  • Прво 9
  • првог 1
  • Првога 1
  • првога 2
  • првој 1
  • првом 2
  • првоме 4
  • прву 3
  • пре 30
  • Пре 4
  • пребацити 1
  • преби 1
  • пребијен 1
  • преблед 1
  • пребледе 2
  • пребледела 2
  • пребледео 1
  • пребледо 1
  • пребројимо 1
  • превали 3
  • превалило 2
  • превалио 1
  • преварити 1
  • превелику 1
  • преви 1
  • превлачаше 1
  • Превлачаше 1
  • преврну 1
  • преврнуле 1
  • преврнуо 1
  • преврнути 1
  • преврнуше 1
  • преврће 2
  • преврћу 1
  • прегази 1
  • Прегази 1
  • прегазио 1
  • прегледа 1
  • прегледао 1
  • прегледати 1
  • преговора 1
  • преговоре 1
  • прегрејало 1
  • прегрш 1
  • Пред 2
  • пред 87
  • преда 10
  • предавао 1
  • предаде 3
  • предадоше 1
  • предаду 1
  • предај 1
  • предаје 1
  • предајемо 3
  • предајите 1
  • Предајите 1
  • Предајте 4
  • предали 1
  • предати 1
  • предаћеш 1
  • предаш 1
  • предложим 1
  • предња 1
  • предњих 1
  • предобра 1
  • предомишља 1
  • предомишљам 1
  • предомишљати 1
  • предсказања 1
  • предсказивање 1
  • предстража 1
  • предузе 1
  • пређе 3
  • пређемо 1
  • презрења 1
  • презривим 1
  • презривости 2
  • преки 1
  • прекида 1
  • прекидати 1
  • прекиде 9
  • прекидоше 1
  • прекинути 2
  • прекипе 1
  • преклињао 2
  • преклињах 1
  • преклињаху 2
  • преклињаше 1
  • преклиње 2
  • преклињем 4
  • преко 20
  • прекор 3
  • прекора 2
  • прекораваше 2
  • прекори 1
  • прекорима 1
  • прекрати 1
  • прекратио 1
  • прекрсти 12
  • Прекрсти 4
  • Прекрстите 1
  • прекрстих 1
  • прекрстиш 1
  • прекрштање 1
  • прекрштеним 1
  • преку 1
  • прелажаху 1
  • прелажаше 1
  • прелазити 1
  • прелеташе 1
  • прелете 1
  • прелива 1
  • преливају 1
  • прелијемо 1
  • прелистава 1
  • Према 3
  • према 30
  • премештати 1
  • премишљају 1
  • премишљању 1
  • пренеражен 2
  • пренеражена 1
  • Пренерази 1
  • преносе 1
  • преноћи 3
  • преноћим 1
  • преноћио 2
  • преноћиш 1
  • преноћиште 1
  • прену 1
  • пренуо 2
  • преобукли 1
  • препаде 1
  • препадне 1
  • препаст 2
  • препасти 1
  • препеке 1
  • препис 2
  • препланулим 1
  • преплет 1
  • преплету 1
  • пресече 5
  • пресипље 1
  • прескакали 1
  • преста 1
  • престадоше 1
  • престала 1
  • престао 1
  • престаше 1
  • престо 3
  • престола 1
  • престрављен 1
  • престрављени 1
  • пресудим 1
  • пресудиш 1
  • пресуђујем 1
  • претварам 1
  • претварати 1
  • претече 1
  • претискаше 1
  • претишташе 1
  • претњама 1
  • претресао 1
  • претрпани 1
  • прећаше 1
  • Преча 1
  • прешао 2
  • прешивале 1
  • пржи 1
  • прзнице 1
  • при 9
  • прибере 1
  • приближи 1
  • прибодену 1
  • привезали 1
  • привезаше 1
  • привенчана 1
  • приви 1
  • привика 2
  • Привикаше 1
  • привикаше 10
  • привирити 1
  • привукла 1
  • привуче 1
  • пригибаше 2
  • пригибљу 1
  • пригну 7
  • приговорити 1
  • придао 1
  • придворица 1
  • придворни 1
  • придворних 1
  • придворнога 1
  • придворну 2
  • придигао 1
  • Придите 1
  • придође 1
  • придржавајући 1
  • Приђе 3
  • приђе 30
  • приђоше 1
  • Приђоше 4
  • приђу 1
  • призбори 1
  • призиваше 1
  • призивље 1
  • призивљем 2
  • призна 1
  • признавање 1
  • признати 1
  • призор 2
  • призора 2
  • пријатељ 2
  • пријатеља 2
  • пријатеље 2
  • пријатељем 1
  • пријатељи 2
  • Пријатељи 3
  • пријатељска 1
  • пријатељства 1
  • пријатељу 2
  • приклоне 1
  • приклони 1
  • приклопи 1
  • прикумци 1
  • прикупи 1
  • прикупље 1
  • прикуцам 1
  • прикучио 1
  • прилепи 1
  • прилика 4
  • прилике 4
  • приликом 2
  • прилику 4
  • прилици 2
  • приличи 3
  • прилог 2
  • прилога 1
  • прилоге 1
  • прилози 1
  • прима 1
  • Примајући 1
  • примакоше 1
  • Примам 1
  • примам 2
  • примамо 1
  • примаче 2
  • прими 3
  • примив 1
  • примио 1
  • примити 1
  • примицати 1
  • Приморја 3
  • Приморце 1
  • Приморци 1
  • принесе 1
  • прионули 1
  • Припашите 1
  • припијао 1
  • приповедач 2
  • ПРИПОВЕТКА 1
  • припремите 1
  • природе 1
  • присетио 1
  • присиљавамо 1
  • приспело 1
  • приспео 1
  • пристаде 1
  • пристизаше 1
  • приступа 1
  • приступају 1
  • приступах 1
  • Приступи 1
  • приступимо 1
  • присутни 2
  • присутних 1
  • притајиваше 1
  • притајује 1
  • притврђен 1
  • притврђују 1
  • притегне 1
  • притеци 1
  • притече 1
  • притисла 1
  • притоку 1
  • притрча 1
  • прићи 1
  • прихваташе 2
  • прихвате 1
  • прихвати 49
  • Прихватив 1
  • прихватило 1
  • прихватимо 2
  • прихватио 1
  • прихватите 1
  • прихватише 2
  • прихваћају 2
  • прича 10
  • Причају 1
  • причају 5
  • Причало 1
  • причам 2
  • причања 1
  • причање 3
  • причању 1
  • причао 5
  • причати 4
  • Причаху 1
  • причаху 3
  • Причаше 1
  • причаше 11
  • приче 2
  • причека 1
  • Причекај 1
  • причекамо 1
  • причестише 1
  • Причешће 1
  • причи 1
  • причуваш 1
  • пришав 1
  • Приштини 1
  • пробдио 1
  • пробија 1
  • пробије 2
  • пробила 1
  • пробуди 3
  • пробудићеш 1
  • пробудиш 1
  • проведе 2
  • проведемо 1
  • проведу 1
  • провела 1
  • провести 1
  • провиди 1
  • проводио 1
  • проводиш 1
  • прогањају 2
  • прогледају 1
  • прогледах 1
  • проговара 1
  • проговори 5
  • проговорим 2
  • проговорио 2
  • проговориће 1
  • проговориш 1
  • прогорела 1
  • прогрушали 1
  • прогура 1
  • продавнице 3
  • продала 1
  • Продера 1
  • продера 2
  • продре 2
  • продрма 2
  • продрмао 1
  • прође 4
  • прођеш 1
  • прођоше 1
  • прозборе 1
  • прозбори 7
  • прозборио 2
  • прозвала 1
  • прозван 1
  • прозваше 1
  • прозоре 1
  • прозори 1
  • прозорима 2
  • прозору 3
  • пројахати 1
  • пројахаше 1
  • Проказао 1
  • Проклет 2
  • проклета 1
  • проклети 1
  • Проклети 1
  • проклето 1
  • Проклето 1
  • проклиње 1
  • прокуне 1
  • пролажаху 1
  • пролажаше 3
  • пролазећи 1
  • пролази 1
  • пролазили 1
  • пролазио 1
  • пролазности 1
  • пролети 1
  • проли 2
  • проливасмо 1
  • пролило 2
  • пролио 1
  • промрмља 2
  • промуклим 2
  • промукох 1
  • промукоше 1
  • промуца 2
  • пронађу 1
  • пронашле 1
  • пронесе 2
  • проносе 1
  • проносило 1
  • пропаде 1
  • пропадне 1
  • пропињао 1
  • пропуштаху 1
  • пропушташе 1
  • проразговарају 1
  • пророка 1
  • проседом 1
  • просецаху 1
  • просечени 1
  • просио 1
  • просипала 1
  • просјак 1
  • просјака 1
  • просјаке 1
  • проспавам 1
  • проспавамо 1
  • проспавао 1
  • прост 2
  • прости 6
  • простирака 1
  • простиркама 2
  • простирке 1
  • простирци 1
  • просто 16
  • прострадамо 1
  • простре 1
  • прострелила 1
  • простреше 1
  • простро 1
  • простртих 1
  • простру 1
  • просу 1
  • протерају 1
  • против 1
  • противила 1
  • протицаше 1
  • протопоп 2
  • протре 1
  • Протурише 1
  • протурујете 1
  • проћи 3
  • проходао 1
  • прохтева 1
  • прохтевало 1
  • процени 1
  • прочеља 1
  • прочита 6
  • прочитам 2
  • прочитати 1
  • прочитаћу 1
  • прошао 1
  • прошаптале 1
  • прошапута 1
  • прошла 1
  • прошле 3
  • прошли 1
  • Прошло 1
  • прошлост 1
  • прса 16
  • прси 1
  • прсију 1
  • прсима 4
  • прсник 1
  • прсте 1
  • прстима 4
  • прстом 2
  • пружа 1
  • пружају 2
  • Пружајући 1
  • пружао 1
  • пружаху 1
  • пруже 1
  • пружи 10
  • Пружи 2
  • пружив 1
  • пружим 1
  • пружио 1
  • Пружите 1
  • прући 1
  • прштало 1
  • псалтир 1
  • пси 1
  • псовкама 1
  • птичурина 1
  • Пукла 1
  • пукла 2
  • пукне 1
  • Пун 1
  • пун 5
  • пуна 3
  • пуне 7
  • пуни 2
  • пуније 1
  • пунило 1
  • пуним 3
  • пуните 1
  • пуних 1
  • Пуно 1
  • пуно 29
  • пуног 1
  • пуној 2
  • пуном 1
  • пуну 1
  • пуок 1
  • пупољак 2
  • пурпура 1
  • пурпуру 1
  • пусте 1
  • Пусти 3
  • пусти 8
  • пустињи 2
  • Пустио 1
  • пустио 5
  • пустите 1
  • Пустите 1
  • пустити 4
  • пустићу 1
  • пустише 3
  • пусто 2
  • Пут 2
  • пут 24
  • пута 44
  • путевима 1
  • путем 7
  • Путник 1
  • путника 1
  • путовање 1
  • путовах 1
  • путу 2
  • путује 1
  • путујући 1
  • пушта 5
  • Пуштај 1
  • пуштајмо 1
  • Пуштајмо 1
  • пушташ 1
  • пушташе 1
  • пчела 1
  • работе 1
  • равнина 1
  • равница 1
  • Равно 1
  • равномерније 1
  • равномерно 2
  • равну 1
  • рад 1
  • раде 2
  • ради 6
  • радије 1
  • радионице 3
  • Радич 9
  • Радича 10
  • Радичу 1
  • радиш 1
  • Радмире 1
  • радници 1
  • радо 2
  • радосни 2
  • радоснији 1
  • радосно 6
  • радост 3
  • радостан 3
  • радости 6
  • радошћу 1
  • Ражљути 1
  • разабрати 3
  • разапео 1
  • разапети 2
  • разапиње 1
  • разапну 1
  • разастро 1
  • разбарушене 2
  • разбарушеном 1
  • разберем 1
  • разби 1
  • разбијају 1
  • разбију 2
  • разбили 2
  • разбио 1
  • разбити 2
  • разбој 1
  • разбојем 1
  • разборно 1
  • разбуди 3
  • разбудив 1
  • разбудио 2
  • разведрило 1
  • Разви 1
  • разви 2
  • развијаху 1
  • развијен 1
  • развијена 2
  • развијени 1
  • развијеном 1
  • развио 1
  • развише 1
  • развој 1
  • разгледати 1
  • разгневи 1
  • разгневио 1
  • разговара 1
  • Разговарасмо 1
  • разговараху 4
  • разговараше 1
  • разговетно 3
  • разговор 3
  • разговора 2
  • разговоре 1
  • разговором 2
  • раздвајамо 1
  • раздвоје 1
  • раздвојимо 1
  • раздвојише 1
  • раздор 1
  • Раздрага 1
  • раздрага 2
  • раздраган 6
  • раздрагана 1
  • разиђемо 1
  • разиђоше 1
  • разиђу 1
  • разлегале 1
  • разлегаше 1
  • разлика 2
  • разлога 1
  • разлоге 2
  • разложи 1
  • разлозима 1
  • размакао 1
  • размакли 1
  • размакните 1
  • размакну 1
  • размекша 1
  • размекшавамо 1
  • размерено 1
  • разместити 1
  • размислимо 1
  • разнеће 1
  • разним 1
  • разних 1
  • разорило 1
  • разоримо 1
  • разуме 3
  • разумеваху 1
  • разумем 1
  • Разумем 1
  • разумео 2
  • разумети 1
  • разумеш 2
  • рај 1
  • раја 1
  • Рајку 1
  • рамена 7
  • рамену 3
  • рана 3
  • ранама 6
  • ране 21
  • раније 2
  • Рано 2
  • рано 3
  • раног 2
  • ранога 2
  • раном 1
  • рану 2
  • рањен 3
  • Рањени 1
  • рањени 6
  • Рањеник 1
  • рањеник 7
  • рањеника 5
  • рањенике 1
  • рањенику 2
  • рањених 4
  • рањеницима 1
  • раскинула 1
  • расклопише 1
  • раскрштаваше 1
  • распасаше 1
  • распетога 1
  • Распећем 1
  • распитиваху 1
  • расплакана 2
  • расплакане 1
  • расплетене 1
  • распознати 1
  • распознаш 1
  • распршта 1
  • распрштаваху 1
  • распрштаних 1
  • распрштати 1
  • распршташе 1
  • расрди 1
  • расрдио 2
  • раста 1
  • растави 2
  • раставише 1
  • растајемо 1
  • растанку 1
  • растапати 2
  • растапаше 1
  • растера 2
  • растеривао 1
  • растом 1
  • растопи 4
  • растопљеног 1
  • растопљеноме 1
  • растрзавај 1
  • растужена 2
  • растуженост 1
  • растури 1
  • растурио 1
  • расу 1
  • ратник 1
  • рачун 1
  • Рачунао 1
  • рачунаше 1
  • раширеним 2
  • рашири 1
  • ревеном 1
  • ред 3
  • реда 3
  • редове 2
  • редови 3
  • редовима 1
  • редом 2
  • реду 5
  • Рекав 1
  • рекав 4
  • рекао 12
  • Рекао 3
  • реке 1
  • Реке 1
  • рекла 3
  • рекох 10
  • Рекох 2
  • рекоше 2
  • Реку 1
  • репа 1
  • репове 1
  • реповима 1
  • ретких 1
  • рећи 10
  • реци 2
  • Реци 2
  • реч 34
  • рече 183
  • Рече 4
  • реченица 1
  • реченицама 1
  • речи 20
  • речима 2
  • речит 1
  • речица 1
  • речју 1
  • решио 1
  • ржући 1
  • ридање 1
  • ризницама 1
  • ризнице 2
  • рикање 1
  • рикну 1
  • Рим 1
  • Ристивор 125
  • Ристивора 22
  • Ристиворе 27
  • Ристиворев 1
  • Ристиворов 1
  • Ристиворове 1
  • Ристиворових 1
  • Ристиворово 3
  • Ристиворову 3
  • Ристивором 5
  • Ристивору 27
  • Ристифор 4
  • Ристифора 3
  • Ристифорово 1
  • Ристифору 2
  • Ристоворовој 1
  • ркаше 1
  • рком 1
  • робља 1
  • робље 1
  • Рогозин 1
  • род 3
  • рода 4
  • родио 1
  • родитеља 1
  • родитеље 3
  • роду 2
  • рођацима 1
  • рођена 1
  • ројевима 1
  • ројем 1
  • ромора 1
  • роморе 1
  • ромори 1
  • ронећи 2
  • рони 3
  • ронио 1
  • ропац 1
  • руде 1
  • рудини 1
  • Рудишта 1
  • Рудника 1
  • руднике 3
  • ружа 7
  • ружним 1
  • рујна 1
  • Рујног 1
  • рука 5
  • рукав 1
  • рукаве 4
  • рукавом 2
  • рукама 21
  • руке 37
  • руком 25
  • рукописа 1
  • руку 40
  • румен 1
  • румена 1
  • румене 1
  • Румени 1
  • румени 2
  • руменило 1
  • руменилом 1
  • руменим 3
  • румених 1
  • румено 2
  • руменог 1
  • руменога 1
  • русе 1
  • русокосу 1
  • русом 2
  • руха 1
  • рухо 3
  • руху 4
  • руци 15
  • с 191
  • С 7
  • са 160
  • Са 6
  • сабаља 1
  • сабијени 1
  • сабље 1
  • сабљом 4
  • сабљу 1
  • сабор 2
  • Саборе 1
  • Сабори 1
  • саборима 2
  • сабору 1
  • Сабору 1
  • Сав 1
  • сав 26
  • Саваота 1
  • Саве 1
  • сави 3
  • савив 1
  • савија 1
  • савијати 1
  • савила 1
  • савлађује 1
  • сагледају 1
  • сагледах 1
  • сагорели 1
  • саградио 2
  • сад 103
  • Сад 11
  • сада 15
  • Сада 2
  • сажаљивости 4
  • сазваше 1
  • сазидао 1
  • сазревати 1
  • сакрије 1
  • сам 124
  • Сам 4
  • Сама 1
  • сама 10
  • саме 4
  • сами 7
  • самим 2
  • самих 2
  • Само 11
  • само 125
  • самог 6
  • самој 3
  • самом 6
  • самоме 1
  • самопрегоривост 1
  • саму 5
  • сан 5
  • санак 2
  • Санџак 15
  • сањив 4
  • саплетати 1
  • сасвим 10
  • Сасе 1
  • саслуша 1
  • саслушамо 1
  • саслушаш 1
  • састави 2
  • саставив 1
  • саставио 2
  • Саставни 1
  • сахата 1
  • сахране 1
  • Сахрани 1
  • сахранимо 1
  • сахраните 1
  • Сачувај 1
  • сачувао 1
  • Сва 2
  • сва 45
  • свагда 18
  • свађу 1
  • Свака 1
  • свака 2
  • сваке 8
  • Сваки 1
  • сваки 31
  • сваким 5
  • свако 3
  • сваког 7
  • свакога 6
  • свакој 6
  • свакојака 2
  • свакојаке 3
  • свакојаких 1
  • свакојако 2
  • свакојаког 1
  • сваком 5
  • свакоме 4
  • Свакоме 4
  • сваку 6
  • свале 1
  • свалила 1
  • свалио 2
  • свануло 2
  • сватови 1
  • сватовски 1
  • свачему 1
  • свашта 1
  • све 133
  • Све 14
  • Свевишња 1
  • свег 1
  • свега 10
  • сведена 1
  • сведок 1
  • сведоци 3
  • свежег 1
  • свежи 1
  • свежом 1
  • свекра 1
  • свекром 1
  • свекру 1
  • свела 1
  • свему 2
  • свести 1
  • свет 4
  • света 11
  • светао 1
  • светац 13
  • Светац 2
  • светаца 6
  • светачка 1
  • Свете 4
  • свете 7
  • Свети 4
  • свети 7
  • Светим 2
  • светим 3
  • светини 1
  • Светиња 1
  • светиња 4
  • светитељска 1
  • светих 1
  • Светих 4
  • светла 1
  • светли 5
  • светлили 1
  • светло 2
  • светлог 1
  • светлом 1
  • светлост 5
  • светлости 7
  • светлошћу 4
  • светлу 2
  • светлуца 1
  • светлуцавим 1
  • светњак 1
  • светњаке 1
  • светњаци 1
  • свето 1
  • Свето 1
  • световао 1
  • световати 1
  • световах 1
  • световне 1
  • Светог 2
  • светога 1
  • Светога 3
  • Светогорац 1
  • Светогорца 1
  • Светој 2
  • светом 1
  • Светом 1
  • Светоме 1
  • Светомира 1
  • светости 1
  • Свету 1
  • свету 8
  • светује 1
  • свећа 1
  • свеће 2
  • свећи 1
  • свећу 1
  • свеца 9
  • Свеце 1
  • свеце 2
  • Свецем 1
  • свецем 2
  • свеци 3
  • свецима 2
  • свецу 5
  • свечаним 2
  • свечано 8
  • свечаном 1
  • свечаности 3
  • свечева 1
  • свечевих 1
  • свештеника 1
  • Сви 5
  • сви 70
  • свију 1
  • свиле 2
  • свилене 4
  • свилени 1
  • свиленим 3
  • свилених 1
  • свиленог 3
  • свиленога 1
  • свиленом 4
  • свиленоме 1
  • свилену 3
  • свилу 1
  • свима 19
  • Свима 2
  • свирале 1
  • свираца 1
  • свирце 1
  • свита 1
  • свитања 2
  • свите 5
  • свити 7
  • свитом 2
  • свиће 1
  • свих 11
  • свјатими 1
  • сво 1
  • свог 5
  • свога 71
  • своду 1
  • Свој 1
  • свој 44
  • своја 6
  • своје 99
  • својим 71
  • својима 9
  • својих 20
  • својој 20
  • својом 21
  • своју 32
  • свом 3
  • своме 42
  • свратио 1
  • свратисмо 1
  • свратити 1
  • свраћајући 1
  • свраћао 1
  • свршава 1
  • сврше 1
  • свршеном 1
  • сврши 6
  • свршила 1
  • свршимо 1
  • свршио 1
  • свршићемо 1
  • свршише 1
  • сву 7
  • се 1142
  • себарка 1
  • себе 31
  • себи 26
  • сева 1
  • севати 1
  • севаху 2
  • севаше 2
  • севера 1
  • Северу 1
  • севну 1
  • севнуше 1
  • Сед 1
  • сед 2
  • Седа 1
  • Седај 1
  • седајући 2
  • седам 8
  • седамдесет 7
  • седамдесетседмо 1
  • седању 1
  • седати 1
  • Седе 1
  • седе 4
  • седела 4
  • седео 3
  • седети 1
  • седећи 1
  • седи 6
  • седишта 1
  • седла 11
  • седлаше 1
  • седло 9
  • седлу 1
  • седмо 1
  • седморих 1
  • седне 1
  • седог 2
  • седој 1
  • седокоси 1
  • Седоше 1
  • сеђаху 1
  • секу 1
  • села 7
  • селима 5
  • село 3
  • сељак 4
  • сељака 2
  • сељаке 1
  • сељана 1
  • сељанака 1
  • сељани 4
  • сељанима 2
  • сељанке 4
  • сељаци 1
  • Сељаци 2
  • Сељацима 1
  • сем 1
  • семе 1
  • сенице 1
  • сенка 3
  • сенком 1
  • Сенокоше 1
  • сену 2
  • сео 1
  • сеоске 1
  • Сетан 1
  • сетан 7
  • Сети 1
  • сети 4
  • сетив 1
  • Сетио 1
  • сетна 1
  • сетне 1
  • сетни 1
  • сетно 2
  • сетност 2
  • сећа 1
  • Сећам 1
  • сећања 1
  • сећаш 3
  • сече 1
  • си 81
  • сиви 3
  • сивог 1
  • сивоплав 1
  • сиву 1
  • сигурни 1
  • сигурније 2
  • сигурнији 1
  • сигурно 10
  • Сигурно 2
  • сигурност 1
  • сиђе 1
  • сијну 2
  • Сила 2
  • силазило 1
  • силазити 1
  • силан 1
  • силе 2
  • сили 1
  • силни 2
  • силним 1
  • Силно 1
  • силно 15
  • силног 1
  • силном 2
  • силом 2
  • силу 2
  • симита 1
  • Син 1
  • син 4
  • сина 14
  • сине 1
  • Сине 1
  • синко 35
  • Синко 4
  • синова 1
  • синове 1
  • синови 2
  • синовицу 1
  • синовце 1
  • синовци 1
  • синовче 2
  • сином 4
  • синоћ 7
  • синоћне 1
  • сину 2
  • синци 1
  • сињи 2
  • сиромаси 1
  • Сиромах 1
  • сиромах 3
  • сиромаха 1
  • сиромаху 1
  • сиромашни 1
  • сиротињи 3
  • сиротињу 3
  • сирочади 1
  • сисају 1
  • ситна 2
  • ситних 1
  • ситницу 1
  • ситно 2
  • ситну 1
  • сјаја 1
  • сјајна 1
  • сјајне 1
  • сјајнија 1
  • сјајно 1
  • сјајном 1
  • сјајну 1
  • сјахали 1
  • сјашемо 1
  • сјуреним 1
  • сјурим 1
  • сјурио 1
  • скакања 1
  • скамени 1
  • скаменили 1
  • скаменио 1
  • скаменише 1
  • скапало 1
  • скидајући 2
  • скидаше 3
  • скиде 11
  • скидоше 1
  • скине 1
  • скинемо 1
  • скинеш 1
  • Скините 1
  • скину 1
  • скинули 1
  • скинуо 3
  • склептала 1
  • склизну 1
  • склоне 1
  • склоних 1
  • склонише 1
  • склопе 1
  • склопи 3
  • склопио 2
  • склопити 3
  • склопише 1
  • склопљен 1
  • склопљене 1
  • склопљеним 1
  • скока 2
  • скорим 1
  • скоро 3
  • скочи 11
  • Скочи 2
  • скочив 2
  • скочио 2
  • скочисте 1
  • Скочисте 1
  • скочише 1
  • Скочише 1
  • скрињи 2
  • скрињице 1
  • скрињицу 1
  • скрињом 1
  • скрињу 2
  • скрлатне 2
  • скрлатну 1
  • скрлет 1
  • скроман 1
  • скромнима 1
  • скромно 1
  • скромност 1
  • скрушен 1
  • скрштеним 1
  • скупи 1
  • скупља 1
  • скупљеноме 1
  • скупоценим 1
  • скупу 1
  • скут 5
  • скута 3
  • скуте 1
  • скутоноша 1
  • слаб 1
  • слаба 1
  • слаби 1
  • слабим 1
  • слабо 3
  • слабоме 1
  • слава 11
  • славан 2
  • Славе 6
  • славе 7
  • слави 2
  • славио 1
  • славна 4
  • славне 2
  • славни 9
  • славнија 1
  • славније 1
  • славним 2
  • славно 9
  • славног 2
  • славнога 1
  • славној 3
  • славном 1
  • славноме 1
  • славну 2
  • Славо 1
  • славом 2
  • Славу 1
  • славу 22
  • славуји 1
  • слагала 1
  • сладост 2
  • сладости 1
  • слао 1
  • сласти 1
  • слати 1
  • слатке 2
  • слатким 2
  • Слатко 1
  • слатко 2
  • слатког 1
  • слаткога 2
  • слаткогласним 1
  • слаткогласно 1
  • слатком 1
  • слатку 1
  • слегао 3
  • следи 1
  • следиће 1
  • следовао 1
  • следоваше 3
  • следујемо 2
  • следујући 1
  • слеп 1
  • слепих 1
  • слепце 1
  • слепци 1
  • слетали 1
  • слетеше 1
  • сливају 1
  • слика 2
  • слике 4
  • сликом 1
  • слику 4
  • слици 1
  • слободан 1
  • слободе 1
  • слободно 2
  • слободом 1
  • словима 1
  • слогу 1
  • сложе 1
  • сложили 1
  • сложио 1
  • сложним 1
  • Сложно 1
  • сложно 11
  • сломило 1
  • сломио 1
  • Слуга 1
  • слуга 16
  • слугама 2
  • Слуге 1
  • слуге 9
  • слуго 3
  • слугом 1
  • слугу 6
  • службе 2
  • служби 3
  • службом 1
  • служећи 1
  • служи 3
  • служим 2
  • служио 1
  • слузи 3
  • слути 1
  • слутио 2
  • слутих 1
  • слутња 1
  • слутње 3
  • слуша 3
  • слушај 1
  • Слушај 1
  • слушали 1
  • Слушали 1
  • Слушам 2
  • слушам 3
  • слушамо 2
  • Слушао 2
  • слушао 5
  • слушасмо 1
  • слушате 1
  • слушати 1
  • слушах 1
  • слушаху 1
  • слушаше 3
  • сме 6
  • смеде 4
  • смедијаше 1
  • смедосте 1
  • смедох 1
  • смејала 1
  • смејању 1
  • смеју 2
  • смели 1
  • смем 5
  • смемо 2
  • смео 2
  • смерно 21
  • смести 3
  • сместила 1
  • сместио 1
  • смех 5
  • смеха 1
  • Смешно 1
  • смешно 3
  • смештено 1
  • Смилуј 1
  • смилуј 2
  • смилује 1
  • смилујеш 1
  • смисли 1
  • смо 42
  • смотри 1
  • смрт 7
  • смрти 2
  • смртне 1
  • смртни 1
  • смртног 1
  • смук 1
  • сна 5
  • снагу 4
  • снађе 3
  • снажна 1
  • снажно 3
  • снаћи 2
  • Снахо 1
  • снахо 7
  • снаху 3
  • снег 1
  • снега 2
  • снивања 1
  • снивао 1
  • снивах 2
  • снижем 1
  • снизак 1
  • сниска 1
  • сниским 2
  • Сниско 1
  • сниско 2
  • сниској 3
  • снова 1
  • снове 2
  • снопа 1
  • сну 3
  • снужден 2
  • снуждени 1
  • снуждено 3
  • снужди 1
  • Снужди 1
  • со 1
  • Со 1
  • соба 2
  • собе 5
  • соби 4
  • собом 2
  • собу 1
  • соко 2
  • сокола 2
  • соколе 2
  • соколови 1
  • соколову 1
  • соколом 1
  • соли 1
  • Солуна 1
  • сотона 1
  • сотониним 1
  • софром 1
  • спава 3
  • спавај 2
  • спавао 2
  • спавати 1
  • спаваху 1
  • спазити 1
  • спала 2
  • спалимо 1
  • спаљивали 1
  • спасаваш 1
  • спасе 1
  • спасемо 1
  • спасење 1
  • Спаситељ 1
  • Спаситеља 2
  • спасла 2
  • Спахија 1
  • спере 1
  • Спиридона 1
  • сплеткама 1
  • спод 4
  • спода 1
  • спомен 2
  • споменик 1
  • споменике 1
  • справљаше 1
  • спрати 2
  • спрату 1
  • Спремао 1
  • спремате 1
  • спреме 2
  • спреми 3
  • спремили 1
  • спремите 1
  • спремљене 2
  • спремно 1
  • спрече 1
  • спречи 1
  • спријатељише 1
  • спусти 8
  • спустив 1
  • спустила 1
  • спустили 1
  • Спустио 1
  • спустише 2
  • спутаног 1
  • спушта 1
  • спуштала 1
  • спуштало 1
  • спуштање 1
  • спуштати 1
  • спуштах 1
  • спуштаху 1
  • СР 1
  • срамним 1
  • срамота 5
  • срамоте 1
  • срамотите 1
  • срамотити 1
  • срамоту 1
  • Срба 6
  • Србадија 9
  • Србадије 8
  • Србадији 5
  • Србадијо 3
  • Србадијом 1
  • Србадију 2
  • Србаља 2
  • Србе 1
  • Срби 9
  • Србијом 1
  • Србин 4
  • Србина 6
  • Србље 1
  • Србљима 1
  • срдаца 3
  • срдачно 3
  • срдећи 1
  • срди 6
  • срдио 4
  • Срдит 1
  • срдит 3
  • срдита 1
  • срдите 1
  • срдити 1
  • срдитије 1
  • срдитим 1
  • срдито 8
  • срдње 1
  • срдњи 3
  • срдњом 1
  • сребра 3
  • сребраре 1
  • сребрн 2
  • сребрнастим 1
  • сребрнасто 1
  • сребрне 3
  • сребрни 4
  • сребрним 11
  • сребрних 3
  • сребрно 1
  • сребрној 3
  • сребрнокорастих 1
  • сребрном 2
  • сребрну 4
  • сребро 3
  • сребром 1
  • Среда 1
  • средине 1
  • средини 10
  • средњега 2
  • средњовечне 1
  • средсреду 1
  • Среду 3
  • срезаним 1
  • сретање 6
  • сретна 1
  • сретне 1
  • сретну 1
  • срећа 7
  • Срећан 1
  • срећан 5
  • среће 14
  • срећи 2
  • срећна 3
  • срећне 1
  • срећни 1
  • срећније 1
  • срећнијега 2
  • срећнији 1
  • срећнију 1
  • срећним 1
  • срећно 5
  • срећом 1
  • срећу 5
  • сриче 1
  • сркну 2
  • срндаћ 1
  • сродник 1
  • српљем 1
  • српове 1
  • срповима 2
  • СРПСКА 1
  • српска 13
  • српске 8
  • српски 11
  • српским 2
  • српских 1
  • српско 1
  • српског 3
  • српскога 2
  • српској 5
  • српском 2
  • српску 6
  • срушио 1
  • срца 36
  • Срце 2
  • срце 38
  • срцем 1
  • срцу 15
  • ставе 1
  • стави 3
  • ставили 1
  • ставио 1
  • стављам 1
  • стављаху 1
  • стаде 4
  • стадоше 3
  • стаза 1
  • стазама 1
  • стаја 1
  • стајала 2
  • стајало 1
  • стајаху 1
  • стајаше 4
  • сталне 1
  • стало 1
  • стан 4
  • Стан 4
  • стана 2
  • стане 3
  • станемо 1
  • стани 2
  • Стани 2
  • Станите 2
  • Станка 1
  • Станко 4
  • стану 5
  • стао 2
  • стар 2
  • стара 2
  • старажи 1
  • старали 1
  • Старац 13
  • старац 58
  • старачке 1
  • старе 5
  • старешина 5
  • старешине 3
  • старешинства 1
  • Стари 22
  • стари 64
  • старије 1
  • старијега 1
  • старијих 1
  • старим 6
  • старина 4
  • старинска 1
  • стариш 1
  • старо 6
  • старог 8
  • Старога 1
  • старога 23
  • стародревне 1
  • стародревног 2
  • старој 1
  • Старом 2
  • старом 9
  • староме 6
  • старост 2
  • староставне 1
  • стару 1
  • старца 10
  • старцем 3
  • Старци 1
  • старци 2
  • Старцу 1
  • старцу 4
  • старче 2
  • старчев 1
  • старчева 2
  • старчеве 1
  • старчевој 1
  • старчеву 3
  • старчић 1
  • стаса 3
  • ствари 2
  • стварности 1
  • створење 1
  • створио 1
  • створови 1
  • сте 27
  • стегао 3
  • стегла 1
  • стегло 1
  • стегни 1
  • Стегни 1
  • стегну 2
  • стегнут 1
  • стегове 1
  • стеже 2
  • стезаше 3
  • стекао 1
  • стекли 1
  • стене 1
  • Степан 1
  • степеница 1
  • степенице 2
  • степеници 1
  • степеницу 1
  • стигао 6
  • стигла 1
  • стигле 1
  • стигли 5
  • стигло 2
  • стигне 9
  • стигнем 2
  • стигнемо 3
  • стигнете 1
  • стигнеш 4
  • стигну 3
  • стигосмо 3
  • стигох 1
  • Стигох 1
  • стигоше 3
  • стид 2
  • стиде 1
  • стидљива 1
  • стиже 13
  • стижу 1
  • стизаху 2
  • стизаше 1
  • стићи 10
  • стихару 1
  • стицало 1
  • стиша 2
  • стишавао 1
  • стишавати 1
  • сто 11
  • стогодишњим 1
  • Стој 2
  • стојала 1
  • стојали 1
  • стојао 3
  • стојати 1
  • стојаху 4
  • Стојаше 1
  • стојаше 6
  • стоје 1
  • стојећи 2
  • стојећки 3
  • стоји 6
  • стојим 1
  • стојницима 1
  • стоку 2
  • стола 3
  • столице 4
  • столици 4
  • столицу 2
  • столова 2
  • столове 3
  • столовима 2
  • столом 1
  • Столу 1
  • столу 3
  • стопа 4
  • стопи 1
  • стопише 1
  • стопу 2
  • стотина 6
  • стотине 7
  • стотином 1
  • стотину 5
  • страва 1
  • страданија 1
  • страдањима 1
  • стража 1
  • стражари 1
  • страже 2
  • стражи 4
  • стражњим 1
  • стражом 1
  • стражу 6
  • страна 7
  • странама 1
  • стране 9
  • страни 4
  • страноме 1
  • страну 9
  • страсно 1
  • страх 1
  • страха 1
  • страховит 1
  • страховито 1
  • страхом 3
  • страхопоштовање 1
  • страшан 1
  • Страшније 1
  • страшно 2
  • страшног 1
  • страшном 1
  • Страшну 1
  • страшну 2
  • стреле 1
  • стрелом 2
  • стреломет 1
  • стреломета 1
  • стреса 1
  • стресао 1
  • стресаше 1
  • стресе 3
  • строгим 1
  • стрпљиво 1
  • струјаше 1
  • струк 1
  • струкове 1
  • ступа 1
  • ступајући 1
  • ступаше 1
  • ступова 1
  • ступове 1
  • ступовима 2
  • ступу 1
  • су 127
  • Суботе 1
  • Суботу 1
  • сувише 3
  • сувоњаве 1
  • судбину 1
  • суди 1
  • судија 1
  • судим 1
  • сужањства 1
  • сужња 1
  • сужње 1
  • суза 10
  • сузама 11
  • сузе 23
  • сузи 2
  • сузом 1
  • сукнене 2
  • сукну 4
  • сукнуше 1
  • султан 1
  • сумње 1
  • сунца 8
  • Сунце 3
  • сунце 8
  • сунцем 1
  • сунцу 2
  • сунчан 1
  • сунчани 1
  • сунчаног 1
  • сунчаној 1
  • сунчаном 2
  • сусретаху 1
  • сусрете 1
  • сусретну 1
  • сустизаше 1
  • сутон 1
  • сутоњ 2
  • сутра 16
  • Сутра 7
  • Сутрадан 1
  • суха 1
  • сухе 1
  • сухих 1
  • сухо 1
  • сухог 1
  • сухој 2
  • сухота 2
  • сушу 1
  • та 10
  • Та 6
  • Тада 4
  • тада 8
  • тај 16
  • Тај 2
  • тајанствено 1
  • тајанственој 1
  • тајна 3
  • так 2
  • Такав 1
  • таква 2
  • такве 3
  • такви 2
  • таквим 2
  • таквих 4
  • таквог 2
  • таквога 2
  • таквој 1
  • таквом 3
  • Такву 1
  • такву 3
  • Тако 37
  • тако 87
  • таласа 1
  • таласастим 1
  • таласе 3
  • таласи 2
  • таласима 1
  • тамница 1
  • тамнице 1
  • тамници 1
  • тамницу 1
  • тамничар 1
  • тамњана 1
  • Тамо 3
  • тамо 37
  • танак 2
  • танка 2
  • танке 1
  • танки 1
  • танким 2
  • танко 1
  • танког 1
  • танкогласни 1
  • танком 3
  • танкострука 1
  • танкоструког 1
  • танку 3
  • тапкати 1
  • тапкаше 1
  • таштини 1
  • твога 14
  • твој 13
  • Твој 3
  • Твоја 1
  • твоја 6
  • твоје 17
  • твоји 2
  • твојим 7
  • твојима 1
  • твојој 6
  • твојом 3
  • твоју 3
  • твоме 6
  • тврда 1
  • тврдоглавог 1
  • Те 1
  • те 207
  • тебе 47
  • Тебе 5
  • теби 43
  • тегобе 1
  • тежак 2
  • теже 2
  • тежи 1
  • тежином 1
  • тежину 1
  • Тек 17
  • тек 20
  • тековини 1
  • тела 1
  • телесни 1
  • тело 4
  • телом 1
  • телу 1
  • темеље 2
  • тепаше 1
  • тераса 1
  • терасама 1
  • терасе 5
  • тераси 4
  • терасом 1
  • терасу 6
  • терет 3
  • терета 1
  • теретом 1
  • теши 1
  • тешим 1
  • тешка 4
  • тешкања 1
  • тешкате 1
  • тешкаше 2
  • тешке 1
  • тешки 1
  • тешким 4
  • тешких 2
  • Тешко 1
  • тешко 15
  • тешког 2
  • тешком 1
  • тешку 1
  • тешње 2
  • Ти 17
  • ти 265
  • тик 2
  • тиквица 1
  • тим 12
  • Тимарлија 1
  • тих 3
  • тиха 1
  • тихи 2
  • тихим 6
  • тихо 19
  • тихој 2
  • тихом 2
  • тиху 1
  • тиче 1
  • тишина 3
  • тишини 1
  • тканина 2
  • тканине 2
  • То 11
  • то 158
  • тобож 3
  • тобом 12
  • тога 25
  • тој 5
  • токама 1
  • толике 4
  • толики 1
  • Толико 1
  • толико 8
  • толиком 1
  • толику 2
  • том 6
  • томе 25
  • топи 1
  • топла 1
  • топлије 2
  • топлијим 1
  • топлих 1
  • Топлица 1
  • Топличку 1
  • топлог 2
  • топола 2
  • тополе 1
  • топот 4
  • топота 1
  • топоту 1
  • торбице 1
  • траве 1
  • трави 2
  • тражаху 1
  • тражаше 7
  • траже 3
  • тражи 4
  • тражим 4
  • тражимо 1
  • тражити 1
  • тражиш 3
  • трајала 1
  • трајало 2
  • трајао 1
  • трајаше 1
  • траје 3
  • тргла 2
  • тргле 1
  • тргнемо 1
  • тргну 1
  • трговци 2
  • Треба 2
  • треба 33
  • требају 3
  • требали 1
  • Требали 1
  • требало 3
  • требао 1
  • требате 2
  • требати 1
  • требаш 1
  • требником 1
  • трезним 1
  • трезну 1
  • тренуло 1
  • тренуо 1
  • тренут 1
  • тренутак 1
  • тренутака 9
  • тренутку 3
  • тренућа 1
  • тренућу 1
  • тренуцима 1
  • трепавицама 2
  • трепавице 1
  • трепер 3
  • трепером 1
  • трепетом 1
  • трептаху 1
  • трепташе 4
  • трепти 5
  • трепћући 1
  • тресаше 1
  • треску 1
  • тресне 1
  • треснуо 1
  • трећа 2
  • треће 1
  • Треће 1
  • трећег 1
  • трећем 2
  • трећи 3
  • трећина 1
  • трећој 1
  • трећу 2
  • трештањем 1
  • трже 3
  • Три 1
  • три 46
  • тридесет 2
  • трком 1
  • трку 2
  • трње 1
  • Тројан 1
  • Тројанова 1
  • Тројанових 1
  • троје 1
  • Тројеручице 1
  • тројица 6
  • тројице 1
  • Тројице 2
  • тројици 2
  • Тројици 2
  • тројицу 1
  • тропаре 1
  • трошку 1
  • трпеза 2
  • трпезарија 1
  • Трпезарија 1
  • трпезарије 5
  • трпезарији 7
  • трпезарију 13
  • трпезе 5
  • трпези 2
  • трпезом 5
  • трпезу 5
  • трску 1
  • трубаче 1
  • трубачи 2
  • трубачима 1
  • трубе 4
  • труди 1
  • трудити 1
  • труо 1
  • Ту 10
  • ту 21
  • туга 2
  • туге 2
  • тугом 2
  • тугу 1
  • туда 1
  • туђа 1
  • туђег 1
  • тужбе 1
  • тужна 4
  • тужне 3
  • тужни 1
  • тужним 2
  • тужно 4
  • тужну 1
  • тумач 1
  • Турака 11
  • Турке 4
  • турска 1
  • турске 9
  • турски 4
  • турским 2
  • турског 1
  • турској 1
  • турском 3
  • турску 3
  • Турци 8
  • Турцима 3
  • Турчин 1
  • тутањ 2
  • тутњава 2
  • тучног 1
  • ће 87
  • ћемо 36
  • ћете 8
  • ћеш 21
  • ћу 32
  • ћутања 1
  • Ћутање 1
  • ћутању 1
  • ћуташе 1
  • Ћуташе 1
  • ћуте 1
  • ћутећки 2
  • Ћути 1
  • У 49
  • у 887
  • уапсити 1
  • уби 1
  • убија 1
  • убије 2
  • убијем 3
  • убио 2
  • убити 1
  • убода 1
  • убојита 1
  • убојитог 1
  • убојним 2
  • убојног 1
  • убојној 1
  • убојном 1
  • убрзаваше 1
  • убрзаним 2
  • убрзано 2
  • убрзо 1
  • убриса 2
  • Уведе 1
  • увезла 1
  • увек 2
  • увели 1
  • увенчана 1
  • увео 1
  • увери 1
  • уверити 1
  • уви 1
  • увиде 1
  • увис 1
  • увреба 1
  • увребати 1
  • увредио 1
  • увредих 1
  • увређен 1
  • увуку 1
  • угарка 1
  • угаси 1
  • углавио 1
  • угледа 2
  • Угледав 1
  • угледају 1
  • угледан 1
  • угледао 1
  • угледати 1
  • угледах 1
  • Угледаше 1
  • угледаше 3
  • угловима 1
  • углу 1
  • уговорени 1
  • угодна 1
  • Угре 2
  • Угри 1
  • Угрима 1
  • угушеног 1
  • угуши 1
  • удави 1
  • удалише 1
  • ударају 1
  • ударали 1
  • ударао 1
  • ударасмо 1
  • ударати 1
  • ударах 1
  • удараху 1
  • удараше 3
  • удари 8
  • ударив 1
  • ударила 1
  • ударило 1
  • ударите 1
  • ударише 5
  • ударце 1
  • ударцем 1
  • удеса 1
  • удовице 1
  • уђе 8
  • уђи 1
  • Уђи 1
  • уђох 2
  • уђоше 1
  • ужади 1
  • ужаса 2
  • ужасно 1
  • ужасом 1
  • уживају 1
  • ужурбали 1
  • ужурбаности 1
  • уз 28
  • уза 10
  • Узалуд 3
  • узалуд 6
  • узастопце 2
  • узбрдицом 1
  • узбудио 1
  • узбуђен 5
  • узбуђена 3
  • узбуђеност 1
  • узбуђености 2
  • узбуђења 1
  • узбуђење 2
  • узбуђењем 3
  • узбуђењу 1
  • узбуни 1
  • узбунили 1
  • узбунише 1
  • узбуњени 1
  • узбуњива 1
  • узвик 3
  • узвикну 1
  • узвиком 1
  • узвици 2
  • узвицима 1
  • узглавље 1
  • узглавњаци 1
  • Уздајући 1
  • уздањем 1
  • уздаси 1
  • уздасима 2
  • уздах 3
  • Уздахну 1
  • уздахну 2
  • уздахнув 1
  • уздахнуо 1
  • уздахом 2
  • узде 2
  • уздигнув 1
  • уздигнутом 1
  • уздизаше 1
  • уздисања 1
  • уздисао 1
  • уздише 1
  • уздржати 2
  • уздрхтала 1
  • уздрхтале 1
  • уздрхталим 4
  • уздрхтан 2
  • уздрхтао 1
  • узду 1
  • Узе 6
  • узе 65
  • узеде 1
  • узели 1
  • узео 2
  • узети 2
  • Узеше 3
  • узеше 6
  • узимаш 1
  • узимаше 1
  • узице 1
  • Узјаха 1
  • узјахао 1
  • узлетали 1
  • узме 3
  • узмемо 1
  • узму 1
  • узнемири 1
  • узнемирују 2
  • узор 1
  • узрасте 1
  • уједно 1
  • ујездава 1
  • указа 2
  • уклони 2
  • уклонимо 1
  • уклонити 1
  • укоп 1
  • укопан 3
  • украј 1
  • укрепило 1
  • укрсти 1
  • укрштене 1
  • улажаше 1
  • улазе 1
  • улази 1
  • улазио 1
  • улазницама 1
  • уласку 5
  • улетао 1
  • улете 1
  • улетеше 1
  • уља 1
  • умах 1
  • умеде 1
  • умем 2
  • умео 1
  • уместо 1
  • умети 1
  • уметнута 1
  • умеш 1
  • умеша 1
  • умештаху 1
  • уми 2
  • умијте 1
  • умију 1
  • умио 1
  • умире 1
  • умири 1
  • умку 1
  • умножите 1
  • умоле 1
  • умор 5
  • умора 2
  • уморан 4
  • уморе 1
  • умори 1
  • уморим 1
  • уморио 1
  • умориш 1
  • уморна 1
  • уморни 2
  • уморним 1
  • уморног 1
  • умре 1
  • умреш 1
  • умро 1
  • умукле 1
  • умукне 1
  • умукнуше 1
  • унапред 4
  • унатраг 1
  • унесох 2
  • унук 7
  • унука 11
  • унуком 2
  • унуку 3
  • унутра 2
  • уочи 2
  • упадали 1
  • упаде 6
  • упираше 2
  • упита 4
  • уплакан 1
  • упокој 1
  • упоредо 1
  • упорно 3
  • управ 3
  • управио 1
  • управља 1
  • управљању 1
  • управљених 1
  • управо 3
  • упре 1
  • упрла 1
  • упустио 1
  • упути 1
  • упутила 1
  • упутио 1
  • упутише 1
  • урадио 1
  • урезан 1
  • урезује 1
  • урликања 1
  • усана 4
  • усвоје 1
  • усеве 1
  • усеку 1
  • усечени 1
  • усијало 1
  • усијана 1
  • усијане 1
  • усиљеним 1
  • уска 2
  • ускакало 1
  • уске 1
  • уски 2
  • уским 1
  • ускипело 1
  • Ускипео 1
  • усклике 2
  • ускликне 1
  • ускликом 1
  • усклицаваше 1
  • усклицима 1
  • усколебасмо 1
  • ускомешане 1
  • ускочи 1
  • уснама 2
  • усне 1
  • Усне 1
  • успава 1
  • успавана 1
  • успаване 1
  • успавао 1
  • успе 1
  • успео 1
  • усплахирен 1
  • усплахирени 1
  • усплахиреним 1
  • Усправи 1
  • усправи 2
  • Усред 1
  • усред 3
  • Уста 1
  • уста 6
  • устав 1
  • уставе 1
  • устави 12
  • Устави 3
  • Уставила 1
  • уставимо 1
  • Уставите 1
  • Уставити 1
  • уставиш 1
  • Уставише 1
  • уставише 3
  • устављајући 1
  • устављао 1
  • устављате 1
  • устављаше 1
  • уставу 1
  • устаде 3
  • устај 1
  • Устај 1
  • устајао 1
  • Устајте 1
  • усталасана 1
  • устао 3
  • устати 1
  • усташе 1
  • устежем 1
  • устезао 1
  • устезаше 1
  • устима 2
  • устрепетаним 1
  • уступи 1
  • усхићен 1
  • усхте 1
  • усхтем 1
  • усхтеш 1
  • уталожише 1
  • утврде 1
  • утврди 2
  • утврдио 1
  • утегнуте 1
  • утире 1
  • утиша 1
  • Уторак 1
  • утрнуло 1
  • ући 3
  • Ућута 1
  • ућута 5
  • ућутао 1
  • ућуташе 3
  • ућуте 1
  • уха 3
  • Ухвати 1
  • ухвати 2
  • ухватила 1
  • ухватили 1
  • ухватио 1
  • ухватише 1
  • ухо 9
  • уху 1
  • учећи 1
  • учи 2
  • учим 1
  • учине 2
  • Учини 4
  • учини 7
  • учинила 2
  • учинило 2
  • учиним 2
  • учинио 3
  • учинити 2
  • учинићу 1
  • Учинићу 2
  • учиниш 1
  • учинише 3
  • учио 3
  • учитељем 1
  • учиш 1
  • ушао 1
  • ушима 1
  • фркнуо 2
  • Ха 4
  • Хај 1
  • хајд 1
  • Хајде 1
  • хајдмо 1
  • Хајдмоте 1
  • хаљине 1
  • хаљини 2
  • Харалампије 4
  • хартије 1
  • хахаха 1
  • Хахаха 1
  • Хвала 16
  • хвала 9
  • хвале 1
  • хвалимо 2
  • хвалио 2
  • хвалити 2
  • хвалиш 2
  • хваљаше 1
  • хвата 1
  • хватајући 1
  • Хеј 1
  • хиљада 3
  • Хиљадама 1
  • хиљаде 1
  • хиљаду 4
  • хита 1
  • хитамо 1
  • хиташе 1
  • хитлено 1
  • хитре 1
  • хитро 7
  • хладан 5
  • хладно 2
  • хладног 1
  • хладну 1
  • хладовини 2
  • хладовином 1
  • хланим 1
  • хлеб 1
  • хлеба 6
  • ход 1
  • ходаше 1
  • Ходи 1
  • ходите 1
  • Ходите 4
  • ходник 4
  • ходника 1
  • ходнике 1
  • ходникова 1
  • ходнику 3
  • ходницима 1
  • ходом 1
  • холуј 1
  • хоћаху 1
  • хоће 32
  • хоћемо 1
  • Хоћемо 2
  • хоћете 1
  • Хоћеш 1
  • хоћеш 5
  • Хоћу 2
  • хоћу 6
  • хоџа 1
  • храбре 1
  • храбри 1
  • Храбрио 1
  • храбро 2
  • храброшћу 1
  • Хранећи 1
  • храну 1
  • храпавим 1
  • храст 2
  • храста 2
  • храстовине 2
  • храстовини 1
  • храстових 2
  • храстовој 4
  • храстом 1
  • храсту 2
  • хрвање 3
  • Хрвате 1
  • хрвати 1
  • хрве 1
  • хрисовуљ 1
  • хрисовуље 1
  • Христа 1
  • Христос 1
  • Хришћанина 2
  • Хришћанска 3
  • Хришћанске 4
  • Хришћански 4
  • Хришћанских 1
  • Хришћанског 1
  • Хришћанској 2
  • Хришћанском 1
  • Хришћанску 6
  • хркање 1
  • хркању 2
  • хрта 2
  • хрче 1
  • хте 5
  • Хтеде 2
  • хтеде 4
  • хтедох 1
  • хтела 2
  • Хтео 1
  • хтео 7
  • хтети 2
  • хукаше 1
  • хучући 1
  • Цар 2
  • цар 27
  • цара 13
  • царе 3
  • царев 1
  • Царева 1
  • Цареве 2
  • царевима 1
  • царевина 1
  • царевини 1
  • царевој 1
  • Царевој 2
  • Царевом 1
  • Цареву 1
  • цареву 5
  • царем 3
  • царска 1
  • царским 2
  • царскога 1
  • царства 3
  • царство 2
  • царству 1
  • цару 10
  • цвет 3
  • цвета 1
  • цветка 1
  • цветним 1
  • цветног 1
  • цвећа 9
  • цвеће 3
  • цвећем 6
  • цвркутом 1
  • цвркућу 1
  • цекин 2
  • цекина 3
  • цела 1
  • целе 2
  • целива 9
  • целивам 1
  • целивамо 1
  • целивању 1
  • целиваху 2
  • цело 2
  • целом 1
  • целоме 1
  • целу 2
  • Цена 1
  • Цео 1
  • цео 5
  • цепанице 2
  • цикну 3
  • цјелованије 1
  • црвена 1
  • црвене 4
  • црвени 1
  • црвеним 1
  • црвеног 1
  • црвенога 2
  • црвеном 2
  • црвену 1
  • црква 8
  • црквама 2
  • цркве 7
  • црквена 1
  • црквеним 1
  • цркви 12
  • црквица 1
  • црквицу 3
  • цркву 10
  • црн 1
  • црна 1
  • црне 4
  • црни 2
  • црним 8
  • црних 2
  • црног 1
  • црном 3
  • црну 1
  • црњи 1
  • чак 2
  • чалми 1
  • чалмом 1
  • чамимо 1
  • чамити 1
  • Час 1
  • час 59
  • часа 10
  • часак 3
  • часи 2
  • часловца 1
  • Часни 1
  • часни 2
  • часно 1
  • часног 1
  • Часнога 1
  • часној 1
  • часове 1
  • часовима 1
  • част 3
  • части 1
  • часу 8
  • чврстих 1
  • чврсто 2
  • чега 1
  • чегртаљку 1
  • ЧЕДА 1
  • чеда 2
  • чедо 6
  • чеду 1
  • чека 5
  • чекај 1
  • Чекајте 1
  • чекају 2
  • чекам 1
  • чекамо 1
  • чекао 2
  • чекати 1
  • чекаше 2
  • чекићем 1
  • чела 6
  • челенке 1
  • челенком 1
  • челенку 7
  • чело 11
  • челу 2
  • чељад 6
  • чељади 1
  • чему 3
  • честит 1
  • честита 1
  • честите 2
  • честити 4
  • честитих 1
  • честито 2
  • честитога 4
  • честитоме 2
  • честитости 1
  • често 4
  • чета 13
  • четама 1
  • Четвртак 2
  • ЧЕТВРТИ 1
  • четвртом 1
  • чете 8
  • чети 6
  • четири 7
  • четица 2
  • четице 1
  • четовође 1
  • четом 4
  • четрдесет 1
  • четрнаест 1
  • чету 9
  • чешће 1
  • чизмама 2
  • чизме 1
  • чили 1
  • Чим 1
  • чим 10
  • чиме 1
  • чин 3
  • чини 12
  • Чини 2
  • чинили 2
  • чинило 2
  • Чинило 3
  • чинимо 1
  • чинио 1
  • чините 2
  • чинити 2
  • чиниш 2
  • Чињаху 1
  • чињаше 1
  • Чињаше 1
  • чист 2
  • чисти 1
  • чистину 1
  • чистих 1
  • чисто 12
  • Чисто 2
  • чистом 1
  • чита 14
  • читав 1
  • читава 1
  • читавим 1
  • читавом 1
  • читаву 1
  • читај 1
  • читајући 1
  • читам 1
  • читање 1
  • читању 2
  • Читао 1
  • читати 1
  • Читаш 1
  • читаш 2
  • читаше 1
  • човек 14
  • човека 11
  • човеком 1
  • Човече 1
  • човече 4
  • чохе 2
  • чу 6
  • чувај 4
  • чувају 1
  • чувајући 1
  • чувам 1
  • чувао 1
  • чувати 4
  • чуваћу 1
  • чуваш 1
  • чувени 1
  • чувши 1
  • чуда 8
  • чудеса 2
  • чудесно 2
  • Чудила 1
  • Чудим 1
  • чудим 2
  • чудна 5
  • чудне 2
  • Чудни 1
  • чудним 2
  • чудно 5
  • чудновато 2
  • чудноватом 1
  • чудној 1
  • чудном 1
  • Чудо 1
  • чудо 12
  • чудовишта 1
  • чудотвораца 1
  • чудотворна 1
  • чудотворне 1
  • чудотворној 1
  • чудотворству 1
  • чуду 2
  • чуђаше 4
  • чуј 3
  • чујаше 1
  • чује 12
  • чујем 2
  • чујемо 1
  • чујете 1
  • Чујеш 1
  • чујеш 3
  • чујна 1
  • чујте 1
  • Чујте 1
  • чују 1
  • чула 2
  • чули 1
  • Чули 2
  • чуло 3
  • чуо 11
  • чупаве 1
  • чусмо 1
  • Чусте 2
  • чути 7
  • чутуре 5
  • чутури 1
  • чутуру 1
  • чућу 1
  • Чух 1
  • чух 7
  • чуше 2
  • џбуње 1
  • џин 1
  • џина 1
  • џиновкиње 1
  • џиновску 1
  • шале 1
  • шаљем 1
  • шаљемо 1
  • шаљеш 1
  • шаљи 1
  • шану 1
  • шапат 2
  • шапатом 6
  • шапну 2
  • шаптати 1
  • шапутати 1
  • шапутаху 3
  • шапуташе 3
  • шапутну 1
  • Шапутом 1
  • шапутом 3
  • шапуту 1
  • шапуће 1
  • шапућући 1
  • шаре 1
  • шарена 1
  • шарене 2
  • шарени 2
  • шареним 1
  • шарених 1
  • шареници 2
  • шареног 3
  • шареном 2
  • шатор 39
  • шатора 14
  • шаторова 5
  • шаторове 2
  • шаторови 2
  • шаторовима 1
  • шатором 22
  • шатору 6
  • шездесет 2
  • шеснаест 1
  • шестоперне 1
  • шестоперним 1
  • шестоперцем 1
  • шестостране 1
  • шестостраној 1
  • шетаху 1
  • шеташе 1
  • шибала 1
  • шибља 1
  • шибље 1
  • шије 1
  • шимшира 1
  • шимширова 1
  • шимшировим 1
  • шипраг 1
  • ширећи 1
  • ширили 1
  • ширио 1
  • широк 2
  • широка 1
  • широки 1
  • широким 2
  • широких 2
  • широко 1
  • широкога 1
  • широкој 2
  • широком 1
  • широку 1
  • широм 3
  • шкољци 1
  • шкргутати 3
  • шкргуташе 2
  • шкргутну 4
  • шкргуће 1
  • шкргућући 1
  • шкрипаше 1
  • шлем 6
  • шлемовима 1
  • шлемом 1
  • шљунак 1
  • шљунку 1
  • шта 101
  • Шта 19
  • ШТАМПАРИЈА 1
  • штитовима 1
  • Што 19
  • што 260
  • шубарице 1
  • шума 1
  • шумарици 1
  • шуме 1
  • шуми 1
  • шуму 1
  • шурује 1
  • шуштања 1
  • шуштање 2
45048 matches
на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да н 
арац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренераже 
Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певај 
земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавња 
е стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва 
онаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{ 
ници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првог 
ојсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p 
и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника  
жја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разгов 
 је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико  
о нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника 
Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се  
иде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неко 
вају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека  
.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ 
од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана П 
ним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово 
ој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститељ 
тва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да по 
аморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и  
че бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n 
мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе од 
руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округ 
ати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше 
томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно  
 за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онд 
 пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сирома 
 брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам  
а зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком  
т сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са вик 
женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у 
дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска м 
 проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слу 
наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставит 
н?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> 
 испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасм 
нице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И оп 
 јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пр 
 свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз  
адену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену д 
.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господ 
Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао так 
 могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није сам 
 <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Бо 
 ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да  
ном, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне  
има српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога син 
а могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем п 
 Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Го 
„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„ 
 као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води к 
ед иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“< 
а сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи ж 
стави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А 
о рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} К 
 само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа 
будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпос 
нко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше  
нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p 
стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми 
 По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву  
на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда у 
ој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући 
седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцер 
много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и м 
а.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак 
дима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не б 
ита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за свак 
вог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на 
нима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људс 
!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војвод 
 неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се крета 
Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним дели 
д млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла  
ђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у по 
 теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други је 
сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хри 
н ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} 
да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Гол 
ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам ј 
ији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњи 
 рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда 
вера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом  
 се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да до 
, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она 
 земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих 
моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла 
 господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаш 
нко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване 
мо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" />  
е гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних обла 
нез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо заг 
мо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А в 
овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казу 
терати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се вр 
ћу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих ју 
мршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кне 
рних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином дод 
да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи 
подар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и пра 
p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и 
!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном друг 
е, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на  
/p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n=" 
д оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван,  
скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с 
е!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, ви 
оћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку,  
моћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским дево 
дно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад п 
њигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти 
 тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у 
d>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на 
ше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Кари 
. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем! 
 се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S}  
орану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само гр 
 слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочек 
збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видеће 
 те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути, 
е руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и среб 
твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, би 
 <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове ту 
итон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Т 
 јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га ј 
да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час у 
 трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као д 
атски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској  
се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p 
 пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљ 
ојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана в 
с нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите  
/head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор р 
 и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“ 
енце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно 
Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске веч 
а ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њих 
 боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |< 
це оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, пут 
мора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, узд 
еко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на 
збунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ри 
ога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпо 
је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и  
чао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезар 
на који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у 
о свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p>  
аква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим 
бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор 
дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и кој 
е можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом  
ри ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да  
а га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он р 
.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Ми 
да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казује 
 је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа  
ко баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни  
е и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедн 
 свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај 
и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само 
и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> < 
а, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута 
ојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и  
невио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим  
 да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме не 
и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S}  
бликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је 
есташе и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пр 
а своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох ка 
ра макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води  
је да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S 
 у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој с 
р. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашо 
ијатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао 
, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви 
би се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под с 
а златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачн 
тају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, чов 
сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</ 
 је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p 
и; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко 
г да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има 
 си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сироти 
од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао не 
регоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из 
оведаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих ј 
и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И 
и мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема м 
подства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи  
ође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и мед 
рца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан 
војим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p 
уго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена  
 држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево 
 седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватиш 
 је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама 
ино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и при 
 већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“ 
, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провел 
ити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго  
 и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим за 
и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли 
ао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спо 
е сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, св 
х ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у ју 
од у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да и 
} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“  
ве што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала 
и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним оч 
д рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па 
 к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само н 
ке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи 
м како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на ц 
к не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дам 
 што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p>  
ошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сет 
доме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољу 
мерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна в 
чера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође 
, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мач 
м полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу з 
орена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми 
 напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S}  
рочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, 
„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говор 
 да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће о 
 да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учи 
ена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем 
ста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју за 
 хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је  
дничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и др 
кните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да с 
ам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чува 
n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном р 
еном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког с 
Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, 
ади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и  
очитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, 
нце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од 
; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне  
лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{ 
подин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побра 
.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи 
, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе  
ћи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се ско 
одина свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну  
а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш ср 
ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покаја 
“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не 
ом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи 
ез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то каз 
ликом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, кој 
 коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и п 
 сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица би 
се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> < 
ion" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор ди 
жа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дох 
 нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и 
лом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А до 
 у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Сабо 
пи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и  
тила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збо 
чаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово 
 кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да 
 /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледа 
а се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника,  
а брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Рист 
ти у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих д 
} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да те 
ванима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу св 
сле говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трп 
х столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> 
... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ П 
 родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривој 
једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мо 
ме Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у д 
м стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаш 
 властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хва 
меним плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор  
 <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише г 
Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје ч 
 да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која 
логлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, зас 
на два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, п 
ласјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова 
е!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине 
лице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да  
на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свим 
 за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем  
теле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И во 
оспођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, пр 
есте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па  
 њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића њ 
рити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне  
ди да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлос 
ва војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то и 
оба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно 
ар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и за 
аш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p 
истивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се  
неза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви  
, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доис 
сли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити  
својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бир 
ива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гла 
ad>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густ 
 Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на стран 
чи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други  
а се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и п 
рости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S}  
ређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пеха 
есном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и  
ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристи 
је матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми тв 
лем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исп 
те ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S}  
 нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиром 
мориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, п 
 очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до теб 
а свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на запа 
ходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада за 
чано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и б 
пођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођ 
а.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према  
 од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних п 
 славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода  
клињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако 
вала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ћ 
и ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе 
на!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега 
 три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славн 
нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како  
сову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори 
ојводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мој 
 колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ п 
з једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гла 
 рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима  
сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно,  
и с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерус 
ине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по к 
тили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу 
прече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то о 
шу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговор 
 бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш  
рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним поглед 
 свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех 
, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска миши 
то, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти 
евић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, 
е може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господ 
аки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други љу 
„Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда о 
ном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казат 
т?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето  
ба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p> 
 рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него с 
је!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате 
н, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Троја 
т пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело 
ало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту вој 
не терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, 
ла најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који 
ликим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у 
ејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и а 
аном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пусти 
 и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани 
ивео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на среди 
уд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен. 
душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 
 прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царев 
а кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно  
да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И ј 
 земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не 
свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додиј 
 и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га п 
го да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предск 
арем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза с 
лика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> 
ко сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода 
пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их мол 
е око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке. 
војим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике мог 
а Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} М 
што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе 
ете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који  
бедне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврну 
довдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војск 
вореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским св 
се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и чес 
 служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хри 
ним Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По  
зу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта 
и Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето  
дајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци к 
</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље  
да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим  
поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи 
нова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова н 
мо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Ср 
 нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем  
лици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кн 
ати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од  
</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али 
ане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чуди 
и помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и мана 
, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњаци 
овора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А 
сподин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу 
се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Ази 
 Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину 
ждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господи 
p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па  
е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би поги 
ода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети 
у; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај 
ким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи 
 бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке  
 да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, 
војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се ве 
у</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, в 
" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{ 
е би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да  
ом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p 
 руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом г 
етно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније ј 
зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из 
них цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, мо 
 а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не с 
као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се у 
оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витом 
 војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог покл 
да српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, ка 
ну боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Гос 
 очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p>  
 „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се  
до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесит 
ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо? 
нда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече 
.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, до 
 гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко 
ехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казн 
морим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да ос 
 нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује 
е, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај 
и одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз  
нике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а 
ма лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој 
му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вра 
 свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто;  
мет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да пос 
рдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ћ 
т: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n=" 
ено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме ша 
 па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој 
 борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивос 
 молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска ко 
 ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потр 
ез тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све в 
оведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више каз 
е што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Вид 
а мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не мо 
Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по не 
ме Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" />  
редаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима по 
 ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем  
венца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо 
 за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој  
јте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, 
} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој 
кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац 
и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни  
вде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и 
S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да 
, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да ид 
један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу 
ојвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо ко 
аху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово  
едња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом глав 
ега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје љу 
е, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакал 
неза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, ста 
ењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у  
рби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, д 
 кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о пер 
аједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се  
 јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и 
ко се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погин 
о хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно  
 без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може б 
изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172"  
елики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране моз 
} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли обле 
да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја н 
е мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити  
p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и бе 
, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У  
ивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, ко 
.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запи 
ости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога  
 мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како 
ало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заје 
ти не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим 
 га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, е 
риво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, он 
њи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини 
не на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом,  
ву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки  
уку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред 
 то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан,  
на прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Х 
лушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{ 
ерних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, ил 
еда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико ниј 
рно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе в 
а би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје 
ком господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да ње 
то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац 
јвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а др 
мо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар н 
ивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по ви 
дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те  
те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</ 
ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам  
вајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и 
/p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према ме 
шем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, гото 
мо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по ре 
и од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Госп 
 толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти ка 
ну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вра 
ти,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, 
ловином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ 
којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душан 
 нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“  
тан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом бога 
ља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси! 
те око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним п 
његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што с 
ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов ш 
олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витоми 
ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали  
ио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће  
{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у н 
ишта не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликт 
а, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви н 
одо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте 
>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби г 
 двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за 
 се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p 
че војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и с 
кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отид 
м те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може  
мо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од С 
Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве 
 слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те  
ба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је ле 
од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваши 
 иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у  
у простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на 
 већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва по 
м рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да 
спођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, г 
во ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} 
о као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару д 
мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од  
н ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђ 
ђа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> 
мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се н 
сна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледа 
писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по 
ји би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мисл 
о цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{ 
 као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако 
а ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез  
 да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањ 
ање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и  
а довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посмат 
n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај  
оји Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храб 
ору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених  
конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p 
 чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ н 
 <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је  
 Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лак 
тињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и о 
; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда о 
прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p>  
овит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао би 
 мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с 
 згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се по 
, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас 
о, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан 
ет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се 
а.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихо 
нило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да плем 
иру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манас 
 ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоћ 
ј клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикив 
мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S 
{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="16 
ава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још те 
лике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки 
њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог пок 
и, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није  
ки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана пре 
чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете  
.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се 
актаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека т 
о је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне!  
сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако 
е умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једн 
ђала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрш 
води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла ошт 
ластелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да по 
лободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе  
ма дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Г 
буњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p> 
в се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један 
рови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе  
дајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаж 
S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нек 
је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, 
, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласн 
ама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са вис 
 к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и  
да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч,  
едан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што с 
вој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас,  
не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S 
о добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без т 
војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под 
и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} 
 него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малваси 
 данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попо 
ок се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштује 
боравити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које 
 око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око  
ије је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јаб 
а не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихови 
е слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвор 
р на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих 
не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако м 
 ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, 
чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао с 
мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету М 
носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, 
ило, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, 
 би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову  
им људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапе 
е!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Манд 
дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто ср 
ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да 
е најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <p 
Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} З 
та ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кн 
 момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним по 
није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не 
се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио 
/> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена о 
ке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p 
ља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошк 
њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио  
 ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде л 
 ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косов 
инемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на наш 
рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и ј 
више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама св 
о да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по ми 
 од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав  
ице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по јед 
ехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста 
уђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову  
о му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево са 
S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда 
оз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на лев 
х подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се  
ем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, 
 доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на  
осово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <p 
 ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну  
кчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је 
а стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити  
атеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S 
да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а 
и из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показа 
вој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петл 
помен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и вл 
оје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вр 
и за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па с 
господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те 
не и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мрамор 
Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари к 
сподара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, 
ну некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део те 
јих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају неви 
струког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним р 
b n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу  
гласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за д 
а му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо 
ше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту 
њем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„ 
!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онд 
и перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прел 
 јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колик 
и, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече с 
 попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старо 
p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који ми 
де криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома 
 друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} За 
какања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, сл 
у никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ев 
 чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме 
на млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви  
рода ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба д 
S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па 
ајпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{ 
 од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо 
ича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њи 
е стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што н 
S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристив 
би како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господи 
, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} 
о народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђа 
а знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна ж 
.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кн 
омке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, о 
ј.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај у 
тављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе 
д год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, 
аносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној 
божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи  
а западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиво 
збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кне 
ан пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба,  
да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па  
 гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе  
тама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одгово 
војим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом зале 
ви и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и к 
 звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војс 
де од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да ле 
нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови  
а њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држа 
рећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина тво 
{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркв 
> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; мож 
„Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витом 
ад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима  
ала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бит 
адава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што ј 
ој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, 
одећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема в 
му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је с 
е овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тр 
ки.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да С 
при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права б 
да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће р 
 али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се и 
.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај г 
а и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта в 
ви.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабу 
голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голуби 
тон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно р 
Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сис 
његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе 
а хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани г 
ени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!.. 
клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето 
тити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби н 
у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву 
дован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући доје 
им мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић,  
.!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па пол 
дован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на л 
купише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав иск 
а, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не о 
 првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви  
ну права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, 
оплог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику 
је!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те  
 Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дв 
ан!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли 
авице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који  
 живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи 
л’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и г 
на из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.< 
чима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пу 
 да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на К 
ети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овц 
/p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатор 
, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> н 
у, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај  
кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да  
леда, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говор 
 одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о крив 
 нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по зако 
" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак  
Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да  
аш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његов 
 и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S 
двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брат 
ће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам 
се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викн 
молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар в 
ему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S 
оже бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што  
ни Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле ср 
оспођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Ш 
баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то пер 
„обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се д 
ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Б 
м.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њем 
ва гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по је 
апитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина та 
 постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним рана 
 да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу 
е него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јун 
>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о в 
 <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подиго 
у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор 
о бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином  
некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше 
кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће  
с запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет с 
раћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац 
иле подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> < 
лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор  
ог лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајућ 
е скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје  
ревалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Го 
 n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Ов 
се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па поди 
амо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда и 
 подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S}  
еко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запреп 
.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве ј 
искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена 
 застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанско 
шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу  
рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потр 
ла народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово д 
турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с 
а!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише ј 
ером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом 
а воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па  
 леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“  
ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опа 
 добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрем 
право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вра 
у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим  
p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није  
 би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, с 
 Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на 
још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по 
стану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада св 
 Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли 
ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> 
 Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвене 
невом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевач 
 бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за поги 
анемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено види 
подару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чу 
а, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза па 
еду непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је  
а, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к  
они сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти 
слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му 
оба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но 
е његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној ли 
 кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да 
јска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и  
вљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да 
?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе п 
и смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на во 
наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то 
ише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> < 
, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружј 
дну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ 
астела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по сабо 
реће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, је 
дару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрост 
 јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диж 
а буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Мо 
јске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="1 
оља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова  
ртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд ст 
е он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш  
 за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни пол 
з нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо  
а нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па ми 
у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и друг 
нем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како  
ох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на н 
вог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко 
екакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не 
а мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S}  
његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно  
во?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћ 
ислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Н 
кчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чуд 
те песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка ра 
нез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе п 
сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кн 
и искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори во 
О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у н 
 још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворско 
 одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше р 
це иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, ј 
лих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на 
} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“  
 мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то 
едњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S 
кан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, к 
се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па 
сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући п 
аиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да 
а Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ен 
је људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.< 
 Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме 
ерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто 
наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{ 
ву красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликта 
де с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> < 
ена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез вик 
радоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} 
се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор н 
 понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Ми 
„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га 
рачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p 
е <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим  
едало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је ок 
ана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули с 
о по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црн 
слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца ш 
ок лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и теш 
ривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше де 
2" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па  
а од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{ 
на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два кр 
оју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун 
јем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице о 
 огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазн 
 у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита ж 
у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда 
о!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђ 
не образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госп 
Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полаган 
.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискос 
з се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; ди 
ти у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју ј 
итеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухо 
овека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем 
ња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим  
анџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колај 
а враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима,  
, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јова 
ам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао  
/p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Вито 
.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се см 
до и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја с 
Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни 
сао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без пар 
ино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи о 
ринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају  
ека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к с 
воме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнуто 
ведио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад в 
коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим крок 
 прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима 
} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у окви 
урци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не з 
конама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у 
да и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с  
леним грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старо 
е.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>С 
ао узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, 
одина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути к 
јеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како 
тар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, ви 
ањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неко 
а Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговар 
</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, дру 
и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу насло 
 од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, н 
же.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у 
з срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орлови 
па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођос 
има, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикива 
ајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око ње 
војим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око ње 
одаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружај 
једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="cha 
ви се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији 
идело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игума 
еликој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на 
рски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристив 
 дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у гро 
кама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у  
и кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађош 
далену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом ут 
стави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи 
аше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе. 
 дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двоји 
ћаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, се 
з мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још  
образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако 
>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб 
“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се  
споведамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да по 
кочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше много 
 колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него пос 
очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је дру 
вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ног 
један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече 
бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} О 
 свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је уг 
јводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу  
баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехују 
</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да  
ше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте уп 
склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте вош 
 велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше среб 
рете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом 
не и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопи 
ства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре кр 
тари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и сну 
е и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо;  
и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска прол 
свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око ње 
аповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а 
 слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако 
па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99 
ву пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака,  
е то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристив 
нез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S}  
 у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у  
 јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе свој 
а њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> освр 
исоко копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чох 
ју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војвод 
ђе к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор  
 ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај п 
стели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно р 
ке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе у 
ји ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> < 
алека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n 
ожицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака 
>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом х 
че властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим муда 
а да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше,  
лику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Д 
рећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — 
 јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва 
нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као  
аше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухот 
 ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно 
 да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на 
 ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња 
сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао посла 
!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема  
" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — пре 
} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи врат 
аска нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више 
емо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руц 
ли, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на 
 места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да 
стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вука 
едати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма  
Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који зна 
ивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, 
добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара на 
злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога 
“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} З 
 што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не мог 
а — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час и 
 да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам отк 
 закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско  
уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се 
убора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад г 
 млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два  
ој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице 
е можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!? 
 n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рук 
кргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. 
ш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све ш 
ручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим д 
S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде ка 
хове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не ви 
S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хва 
 би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бес 
е, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше м 
та овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко  
а држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда 
 нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се д 
 пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кук 
зивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређива 
омисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се 
а; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом 
и Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половино 
 клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, 
о претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се  
 који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхта 
ио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господ 
аш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама п 
оја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили,  
господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива в 
S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будала 
рупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образ 
у несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо  
 је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде 
те ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо тур 
ром Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца 
литве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Он 
рим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Бо 
Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки  
па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти сл 
 данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И поч 
и својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S 
<pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{ 
арца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко 
ко нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли шт 
 окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србади 
ду кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из 
 не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Пол 
 у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на лево 
икад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега ш 
м, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успава 
 разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао,  
разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, мо 
причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дом 
ислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одм 
ах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка,  
 и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велик 
 под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа 
 те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне! 
Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде  
 и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би  
 нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на 
е, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није  
 браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног у 
} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чин 
!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу  
шта од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод пр 
горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу  
роцени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се  
 удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала н 
р доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војвод 
дан витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако ј 
е оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад јо 
тка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам г 
кчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље о 
Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке  
пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади из 
е војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу к 
је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем с 
 те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људ 
оривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да  
 две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами  
е, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и до 
ли сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога  
Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо 
би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући 
шају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, пота 
авља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, 
ав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би 
а старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао  
ча с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горко 
 кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орло 
> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се у 
е поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног 
ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с в 
а његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрм 
ла и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни о 
Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао  
ан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави. 
 некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извија 
ш онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја 
ла, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак  
стио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на ко 
 Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S}  
 би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме 
дним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао ј 
мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зи 
 Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим 
 постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад  
 изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на к 
а нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би  
а, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; н 
и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док г 
ао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ ко 
о, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одм 
гда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али  
а двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поуз 
 донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо 
ог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> < 
и кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас:  
„Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог п 
 и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам са 
сци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела  
 да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук њего 
Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како 
 поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле,  
 твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кме 
за Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а б 
 главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада в 
не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“< 
дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунил 
е поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лагани 
но погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда 
куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом прену 
ваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ о 
 овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем 
, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога  
деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад б 
гледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема  
исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу  
једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби  
ђену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између с 
к турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и п 
песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога 
који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим 
ју измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али такв 
 вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да на 
} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царски 
у далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, не 
ругога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а бић 
 пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаник 
 Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Гос 
ј и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чет 
благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да  
опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је з 
 до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На о 
диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља,  
поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јун 
 изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, по 
рвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет г 
јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела  
м је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се 
з колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немањ 
која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настав 
да преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су м 
ном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од д 
д ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиља 
насто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још п 
у, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез 
> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, пан 
1.3"> <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У  
у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Стар 
ма овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се власт 
једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„ 
о није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина при 
ног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на  
— не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску 
да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане 
м од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас  
ади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пут 
клони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње  
а царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мисл 
ано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S 
омагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше  
д год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погин 
них Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке 
у су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> ст 
дити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи! 
инама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од  
е лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на св 
врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је 
/p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а в 
ди кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било те 
е пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се в 
Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим 
ру славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <p 
даше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по кла 
урци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговар 
ваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена  
 су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога зна 
 крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да у 
рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу 
 <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пеши 
има, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у 
и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кр 
вић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота 
 под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <di 
 буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпо 
р, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да  
ести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт 
ловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто  
а и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гоми 
 часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати,  
еби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други једа 
 кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је и 
ане незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало  
у себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери  
има, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине го 
е у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људ 
по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не мог 
али да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако р 
 n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад, 
<pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Вој 
 твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака  
на пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се  
 ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога м 
!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико 
стопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и м 
адан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази  
но изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац под 
зу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сун 
еба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њ 
љно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.< 
а ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори ти 
ане, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужн 
ој месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И д 
д њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије 
ити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесно 
P18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се  
а пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде прв 
 трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе г 
estone unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војв 
тигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Ради 
у. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет п 
дније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стран 
књаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином  
есрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањ 
би.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али 
м лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао једа 
сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter"  
з Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало пози 
ару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати,  
је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба  
е одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p 
адији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим 
амо ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине 
се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што  
је оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за о 
в своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитом 
егову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме  
о од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, к 
крепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први 
ра.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не  
ему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридес 
шко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како г 
ке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="1 
да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је  
омир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче  
ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, 
о, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и н 
е властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само  
{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван мога 
0_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војво 
ћи зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији  
а, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Из 
раз.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завад 
 Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>П 
алога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупам 
тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“< 
е и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш по 
l:id="SRP18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова  
:id="SRP18990_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше н 
и к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од  
.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколи 
рској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметл 
 на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је  
ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу су 
ог детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верн 
е три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје п 
ман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору,  
кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну  
у.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да мак 
 уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљ 
иноћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје 
им, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишиц 
 велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око 
I</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је 
о да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, н 
брих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини 
е, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војс 
ђе!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махн 
о за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из м 
 Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар;  
,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косов 
неза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бле 
меног и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на 
јим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек д 
>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступо 
P18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом свој 
е приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак  
т: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут  
 је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог 
<hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зу 
о се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко 
 али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао при 
о није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око  
 шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане с 
равом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се 
вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S 
ти свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кн 
беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео 
на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији 
а, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда  
господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једна 
па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место! 
ка, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва стар 
кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како д 
о је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не см 
високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ 
далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуз 
е главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и  
Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да д 
 него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у  
е мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му тол 
оји се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с  
 видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пел 
свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошл 
тати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре  
му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су по 
у, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта 
вету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово! 
, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само  
сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко ср 
нина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опоја 
вицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на 
, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш виде 
есно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио 
3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле 
бе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да о 
} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца к 
!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И он 
 добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук? 
деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије в 
 дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека  
ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи  
а ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће к 
а им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога 
о јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког и 
Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком 
{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше  
гога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и ниј 
 нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, 
б нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, 
њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Гр 
 више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња време 
емена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубо 
заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{ 
е већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожн 
праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове пр 
анског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, по 
а је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима так 
унаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи  
ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај 
 дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не д 
едан?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“  
мо зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло 
ате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стиго 
о гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви к 
Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, 
ко је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</ 
, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне 
га домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристиво 
n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних 
 ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, свак 
молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за с 
сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога час 
рну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити  
е ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење. 
м“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни 
рим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите  
 поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, 
 с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном  
ром отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, отку 
и с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старе 
 на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, 
! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и д 
а, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им  
е, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар 
Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је  
а, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко при 
смо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по н 
 на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с на 
зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да 
ли ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли 
ајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Госпо 
ојом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и 
p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш  
у сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако 
лава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека  
ј.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“ 
а ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан и 
оја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим  
е вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера 
 протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови  
славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај 
 по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамит 
ска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учин 
> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјаш 
 од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, п 
 даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога  
ачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је 
учити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристиво 
кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова ка 
.{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах 
„Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да в 
нез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама с 
.</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n=" 
ма нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих  
е смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека са 
 него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да н 
ђе ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш 
приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, 
ени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од н 
је моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, с 
езана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превал 
уке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за К 
а га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице 
славне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шато 
е им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто 
 бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже, 
 и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију ул 
о тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док и 
твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених 
моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих  
ти!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из гус 
лио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p 
да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас 
 на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она  
о!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S 
 људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, д 
ј двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вука 
миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез 
ић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јун 
с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p 
е!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док  
да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њ 
еже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се е 
<p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака! 
и још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се  
и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив врат 
ући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који  
и, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p 
ри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући,  
тану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли! 
спода из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо  
уг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну 
да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с  
S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте све 
 мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час с 
адосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој с 
ту своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече м 
ећ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.< 
 нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на по 
а; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голуба 
ма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 
паситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким  
Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими 
 Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете 
и прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према о 
ијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{ 
ко војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора пола 
ести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним 
> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните п 
а својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „ 
н крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један д 
свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници 
се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, в 
рем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за  
огу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и  
 света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одг 
 а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољ 
часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стар 
иње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу с 
/p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Го 
а војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом 
</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом  
 па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригн 
ве турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњ 
у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог вој 
а маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо нас 
ужила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих 
вости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густо 
љанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, к 
ој скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима  
} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо м 
а се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да 
 га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и  
аше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним св 
рену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ с 
и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да с 
емо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад не 
страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} 
кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара г 
го само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да  
ири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гро 
не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци ч 
 војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану рук 
у под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> 
ва велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За  
у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби г 
леда се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу 
својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За  
ени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости! 
диље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу ј 
 <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се 
рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“...  
рани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> < 
„Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p 
у господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац м 
оје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„ 
рикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти б 
, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидн 
 вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, 
 Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица 
у над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су пра 
а и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S}  
а цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и  
крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвод 
А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Гр 
, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па  
ојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да св 
грли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите  
ћност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Г 
ли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у 
 мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју к 
 прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити 
 у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте пон 
м да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала 
а, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде  
 видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прели 
 да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и  
ена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p>  
наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да да 
нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} 
еленке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и б 
ли не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, 
сли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, п 
 било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ п 
 већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот 
 је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у че 
овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко сам 
пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прек 
 неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда 
ез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи 
, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није  
и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад  
Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу  
ретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих  
љајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу М 
ве што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и  
ло и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека  
ојску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p 
ке руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе,  
иње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три 
 освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на свако 
како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су 
 „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час 
даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од  
 се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и бу 
ике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ су 
а моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Ста 
 а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опр 
ске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио 
видно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„ 
ожје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на в 
ићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за К 
да је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим  
на што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се оп 
 ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јес 
н кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследник 
шта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p 
е уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> 
т, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме нат 
 а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове  
оје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из јед 
им јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихват 
о писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „как 
етров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кн 
е за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ ш 
платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо 
и би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не! 
а твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заст 
н старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверниц 
ету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула,  
нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име је 
утрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одв 
осподин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи п 
, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господа 
p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на 
 из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је  
репис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књи 
ко, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ вик 
с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари  
ецо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ за 
оду, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Уз 
е као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом госпо 
 за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, он 
раћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, пос 
бовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у пл 
ез вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и мла 
стирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијо 
сниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо св 
 и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и н 
ега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, п 
 коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са среб 
з капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса  
о о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету  
 винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засени 
ић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Пон 
} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не 
римити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њи 
це допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет 
е јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман 
је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначн 
одједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув г 
ркињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да ј 
тарога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да ца 
ди бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са висо 
 зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Ор 
оривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи 
е деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако  
има како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је јо 
паситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту г 
ас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треб 
бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“ 
 рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а  
 побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади вла 
шкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, к 
по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава 
и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог  
ц своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по 
ге и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре ов 
p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти сагради 
си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душа 
се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени в 
ши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој 
ју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца и 
ди!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У  
 или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но 
 како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава  
 помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за  
војим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у 
с двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћет 
тар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помоли 
 не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав пр 
и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле 
јите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта да 
ваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „ 
 ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не п 
 Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„П 
ча и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони  
Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја т 
Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, шт 
дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кро 
тски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :< 
нуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шл 
непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника  
зимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, ..  
а кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Кос 
вориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не 
S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, мол 
а часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене 
<p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и ор 
рајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута 
 нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и ов 
ивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, пр 
е скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Н 
војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да са 
игурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, крен 
а му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те до 
че им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Град 
н и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као 
, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавин 
рности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и  
а небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовск 
 и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; 
ластела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув 
едам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> 
ам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти  
ко створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањ 
ецо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда 
 срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, пом 
не приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и пок 
ко њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто оде 
е господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S}  
 обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда  
олбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а  
рвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помиње 
огоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и 
?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто д 
 знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би 
ово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихо 
 А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича година 
бромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад н 
ко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва 
те баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте 
амо још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и мн 
залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе  
ље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S 
 људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те 
је те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутр 
е своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мрт 
 њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многи 
АДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА  
тупаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" />  
тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ пр 
ако су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у на 
гледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше 
што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање  
асије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и от 
> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" 
о!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез ба 
ли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мрам 
е оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би  
тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се 
иђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к и 
ха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p 
роведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге 
о сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p 
сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косо 
бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо вој 
ли неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујт 
„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог 
еба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чува 
осподар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез  
 колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост з 
е, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки прима 
одо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муца 
адава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу  
х господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама 
ица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљ 
{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што из 
 би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помо 
г коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него ш 
ји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србади 
и сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном  
ало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним глас 
, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарј 
а, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима 
рога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо  
 на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, 
им погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње 
ост, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност  
у!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он н 
20" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза,  
истифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{ 
ебаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добр 
ојске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска ис 
 тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори  
 од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{ 
окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} 
 над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи рук 
е своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та до 
њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стрес 
та измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне п 
Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим т 
јсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почн 
ви свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него  
 на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) 
а доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S 
у, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му сле 
итати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога  
гу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво че 
ц му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одг 
 ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његов 
хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли ј 
 коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то свр 
“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="13 
подару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сам 
а притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му гр 
се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Го 
 сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војс 
цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га нос 
а заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вунен 
судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саста 
вице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкрг 
S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се 
} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту прав 
а луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало м 
м кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у вел 
.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник о 
о неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, ч 
е, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се 
 лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, оста 
ло од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доист 
ло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и 
 одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кне 
и кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненад 
очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије  
јана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не м 
> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко  
нук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом 
ку нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем 
али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску наш 
кве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, н 
 добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома о 
ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све те 
 и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада  
и не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,< 
> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И  
тивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гл 
 читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p 
 дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> 
аше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у рук 
 границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако 
S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама своји 
ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости свој 
/p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, оч 
„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пу 
> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па  
уца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га вид 
 Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква 
n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p 
 потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од  
права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију маче 
ћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори 
ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слу 
<p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти ј 
ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад в 
них жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја 
шкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако 
оре?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћем 
ву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, д 
добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој.  
 Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од 
S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је раз 
ој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није пр 
</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и  
да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и об 
p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али м 
е мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше 
 рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају млад 
арца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градо 
о тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p> 
p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и  
жи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора 
оју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе  
мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито 
стела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдег 
а свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</ 
 лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мрта 
му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му:  
 хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда 
Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине,  
.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а са 
ицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у 
икако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, д 
један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чује 
/p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па г 
ма, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој. 
а послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита 
елики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вел 
рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се пе 
рисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану  
 што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони  
тари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенк 
за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по в 
грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румен 
ди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје реч 
> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одбле 
да напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града 
 пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два ко 
, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао м 
ји се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнег 
 су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S}  
дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није п 
сплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запом 
ницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с л 
аслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и  
о, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{ 
ега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере д 
 свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе 
то не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.. 
нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га к 
а — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једн 
благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ њег 
 хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кај 
гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p 
 под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који ос 
 људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска кр 
знад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима  
ву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротво 
ио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, 
арица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кне 
 пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и к 
егову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући ми 
..{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да т 
днику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па 
 знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма 
ру, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Ја 
ећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез  
м поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су слав 
и сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у ли 
 твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне  
соком Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне ст 
ко вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме 
ратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем,  
 <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и 
. подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јовано 
, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави  
ћу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима мило 
ашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена 
асја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким 
двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, 
у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме п 
 застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} За 
који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, кој 
 зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим п 
ве, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високо 
ај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{ 
ку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан 
а од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марк 
Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке 
натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, 
да Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио м 
е вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онд 
ком тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те  
 још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“< 
} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је годин 
војим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од 
 крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некакво 
 својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црн 
им брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се би 
им их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни  
мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да 
 с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу 
 мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S}  
е да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Н 
ир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече с 
ерника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шарен 
ни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{ 
па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога поб 
НА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>С 
и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Не 
одина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешт 
 да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, 
и луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зн 
рце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ 
њу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћа 
 крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Јо 
убе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра 
е ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки св 
ојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристив 
у дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју  
еља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у ист 
<p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> < 
 то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех оч 
Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш ј 
на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш с 
чима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи  
свим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Г 
неже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си 
 на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, јо 
то је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да з 
е требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онд 
е, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај в 
/p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, 
 зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора д 
ну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да 
и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој 
ре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и н 
вије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се  
де сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с п 
, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца 
, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода 
на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац јед 
, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чед 
тујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> 
лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатор 
уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео д 
 на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе,  
 смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну пе 
клети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић 
је па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника 
енемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дођ 
ора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи 
а.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А в 
соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш 
амо дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији 
е да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени 
ори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет нека 
, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, 
а да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство он 
који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што с 
 мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веро 
ачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећ 
ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нам 
од закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића  
здано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, к 
 војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађи 
ше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који  
два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања  
вља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратил 
а коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помило 
мо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али 
у своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а н 
} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргу 
и већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од с 
ај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добр 
 рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Р 
="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека 
а ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стоти 
 надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо  
гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала 
нда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ об 
кренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на  
у је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кр 
телинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може т 
клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p 
м књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати са 
а у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</ 
{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде  
неза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се  
се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој  
ј се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах  
као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полете 
ости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека  
а Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела. 
ло до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом,  
лобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управља 
, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Ок 
ња петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S 
и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез д 
!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви заг 
и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столо 
је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти  
и добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопит 
, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Г 
р и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p 
а шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре  
као, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће  
српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако н 
севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом р 
 мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p 
и.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које  
и у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ пита 
оку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мо 
 Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?.. 
<p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне п 
оји зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита 
; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, к 
ест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју  
у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div typ 
 за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово п 
уни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад 
ла је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који ј 
о само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих  
ик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуш 
и тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="1 
 n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“< 
е,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, н 
плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницам 
а носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p>  
„Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, о 
да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још и 
да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“  
и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико зво 
них девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топл 
ову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече  
оду Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Кос 
лпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним 
 жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог 
.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора 
стивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држа 
ло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је некол 
тарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Г 
р је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и дец 
ти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у 
ритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба к 
ости.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S}  
ко ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селим 
ан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и  
Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи 
 тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршта 
у Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са С 
ред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше пред 
ти у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, 
 „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</ 
вицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S 
ања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво по 
 га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али про 
истиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нага 
е будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да од 
х у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кн 
 у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта  
ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода 
неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друг 
 пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога! 
слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поц 
аху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Кру 
Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} С 
и с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пус 
ко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада  
ка кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слуша 
ка и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор 
с, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити в 
же духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким свој 
а Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез  
итах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је дан 
 у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p> 
ивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико трену 
 послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!. 
“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> < 
го дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше как 
 ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем н 
проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, 
и а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде 
.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам ис 
ога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо 
 овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без 
луга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све 
и име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изре 
јводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводин 
ти.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти  
краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да на 
 вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним ј 
адију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех  
онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни,  
ојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава м 
у се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се 
 нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана  
се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде од 
, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар 
даху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па 
ри кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још  
 браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако 
ју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда  
 ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и  
ка сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни сл 
на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p>  
рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан  
ци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучил 
.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стра 
<p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Ј 
“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме 
Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти б 
 обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201 
ишћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно к 
 би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пр 
њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без ва 
ћа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између д 
те ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу 
 и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице. 
{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђе 
м дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с  
нцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи п 
ивоту!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се 
владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој  
ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак  
 се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, ма 
мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежеви 
ма, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике  
S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не разме 
ом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе по 
а му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву свој 
ме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи  
ше последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави  
ветно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се пр 
 молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тог 
 и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађе 
 се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама гд 
 Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пиј 
о калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опе 
ој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити ј 
е обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна  
инуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при св 
 весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које 
плахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од 
тиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па н 
и војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, п 
лпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Г 
же, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведе 
Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу бил 
Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близ 
гнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро  
га и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно  
и кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга б 
ве, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снужде 
езарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони  
„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84"  
ога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, с 
давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да 
етак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp б 
јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки 
да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „зна 
ојвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српск 
, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ 
а што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако н 
инити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> < 
ај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S 
ете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти 
еби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шле 
де; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се  
лики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану сам 
ал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече  
аца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају 
 у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSe 
дњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да м 
ли и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори  
ов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше  
некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим  
ко ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и  
“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није  
го, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Ко 
Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а боји 
ад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно  
 Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси 
 како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића 
ткуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у  
p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се м 
а!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем  
 све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Кр 
олико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две  
то кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па не 
дно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком прем 
ну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца 
 ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутост 
ове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилог 
ам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“ 
 нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарј 
јводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S 
а, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сах 
а и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну м 
 Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми вој 
ветац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — реч 
читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч мл 
 и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје 
овора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо! 
о мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок  
 нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дед 
руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и не 
икну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одмо 
нило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у  
 био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кн 
оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу 
з, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда к 
дрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпо 
ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам са 
инко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека и 
ришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем з 
 Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете г 
шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. 
ули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, 
чано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан дават 
аст кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S}  
атеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је  
тор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода  
е причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете 
 десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци ниј 
кујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на м 
м бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“ 
рина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита в 
, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је по 
ину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник 
да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S}  
>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Сава 
исли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имат 
је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрет 
 Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стар 
 сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље в 
ој господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, 
каше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман  
ну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кр 
ави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет  
које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора н 
ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам н 
Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>П 
да сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје п 
у: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосн 
е приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, син 
ађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова  
</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви 
речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његово 
уд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта 
>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим 
ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S}  
на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и д 
ао да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза ва 
е на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да 
иви говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па,  
 јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам. 
 да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да 
е да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва 
} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш  
млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну И 
p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не б 
 ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи зл 
о то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога с 
е!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим 
јака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљиви 
у нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве 
су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по 
 запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изи 
смеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде н 
ванка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p> 
 своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми сл 
них на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} 
г срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да са 
дована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и 
незом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој ш 
м метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву пер 
е, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован св 
измама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше с 
оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од се 
 седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n 
осподару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг! 
ог срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, г 
а падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим 
сова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети  
 мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не заки 
преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да ук 
 па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стот 
 у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо 
е, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него п 
ст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила  
 моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му  
 спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштењ 
се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по свети 
ер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне  
већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S 
реме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да сам 
дравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што с 
т кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим ју 
 <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о  
ругом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да  
њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамот 
 се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамни 
на како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било 
, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустит 
у душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војв 
тељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пр 
незу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</ 
е срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре при 
 позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје 
ам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији 
ске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете 
ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помол 
Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“< 
 својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком простр 
дној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орл 
о вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачан 
чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за ве 
пе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S 
воју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и  
 га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен чо 
д седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ 
еђу две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их 
ечи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старче 
сплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другов 
 био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, не 
кнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и  
т“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез  
 да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у о 
служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по п 
ршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је 
ојводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, он 
, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше з 
 Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још  
мним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш чест 
да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите свој 
е знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>До 
који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало 
 силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грех 
 и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.< 
 би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам ш 
моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пр 
буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез 
само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног им 
оји Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводи 
 од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оп 
т из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митар 
у од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам:  
ох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, н 
осову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који 
нама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мис 
} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје 
<p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину  
оје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И 
а смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јун 
 са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и до 
за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, 
 велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком о 
 трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; 
бро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к р 
жду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S 
ко поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спа 
ебе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле ре 
буку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради,  
горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем  
а погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и  
 Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му закло 
p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом п 
р певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не б 
отом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образ 
им мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у по 
о!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда пр 
јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало 
урила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојк 
сти, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и об 
} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт 
м, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од д 
} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао! 
ало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — п 
а, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовим 
спред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у  
то се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдал 
овршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико годин 
сто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комад 
ти журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, нег 
S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње 
 бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дро 
жевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чу 
д страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-п 
стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S 
Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још 
вој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледа 
а запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у  
ад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Ст 
а веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчади 
међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска п 
ању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је посла 
мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Н 
и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском 
ко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српско 
незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Д 
о нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће 
аше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се 
оду и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала 
д, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекат 
а разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вер 
!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И 
р.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, са 
ачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо мо 
ањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владик 
 год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мра 
о у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигу 
pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од 
има не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од в 
е, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе  
 враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до н 
рјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не пора 
а повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орлов 
не наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цр 
изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и ма 
 буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p> 
оре одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, 
,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио  
 <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и  
а захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{ 
 жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски 
нам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и  
како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да  
ор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним ма 
тпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су  
који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у уши 
ом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима 
још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.< 
 властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод ко 
ла, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бу 
мори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, о 
8990_C1.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан 
беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> 
ко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господ 
 Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито п 
ило!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох  
 свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеш 
да се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спус 
ction" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити свој 
тојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем  
подару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говор 
чи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно  
јсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први  
 смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Те 
их камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, 
чаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта 
убовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зов 
а појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну кр 
се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у и 
 Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане  
ивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичиц 
незду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем. 
це своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вук 
оривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја  
ан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар 
н да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто  
ог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне вој 
рском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо  
је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к 
ерасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начиње 
удотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пре 
 а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те тер 
овори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: а 
 мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, 
 „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову,  
по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њ 
ске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини 
ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече 
 је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па 
е да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да 
ше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт как 
е сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{ 
ј силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка та 
но и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку. 
едне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо 
негињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није за 
И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет п 
 слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„ 
шевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, 
јући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњск 
его као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мен 
кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људи 
би а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло г 
етрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачк 
исао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор к 
оде не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и  
Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех с 
и гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана 
 је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господс 
 само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши  
а дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољан 
олико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало 
ијатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет  
а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска к 
ело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дођ 
ћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Рист 
год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да и 
ака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто  
ебеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође! 
и и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, п 
трукове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не п 
менити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше  
успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од  
ову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му исприча 
за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народ 
аморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетн 
ст према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју дес 
чин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жу 
руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо 
 мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитв 
би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казив 
лише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино,  
о свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и  
.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђак 
и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је ст 
ш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ 
аш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе ш 
аше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је п 
пе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију,  
озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала 
једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се о 
 продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви  
 свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?! 
е опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздовани 
“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се ова 
коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што  
с пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих с 
угој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и о 
повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. 
туре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са  
 многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно м 
 неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј 
 по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене с 
, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталаса 
а пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно  
е Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два  
Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и в 
и да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у те 
и речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи  
аштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушно 
руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у т 
 <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, си 
њив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> 
 гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} 
ужаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро 
рјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси гос 
кој писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима о 
, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравиц 
пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Кос 
ња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа  
 и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p> 
 војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па 
 у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други јо 
да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скоч 
 небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чу 
ње тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђен 
ђем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у и 
 реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у 
 Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да 
слима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете 
ни отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не см 
<p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви  
pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“ 
 поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града,  
о онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли 
ло млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у л 
али твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој 
па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="1 
b n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је 
господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за  
} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомил 
да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n=" 
а на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за кој 
ије криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер  
о свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад 
 који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег 
 један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит  
мо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, п 
езове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима. 
ужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости 
им црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши 
е предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац б 
себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске с 
било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска во 
сак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ћ 
ре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне 
 нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме 
о. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>С 
, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу  
арјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p 
акога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћа 
е викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као  
пред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро. 
и излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст 
зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на сла 
гнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј  
ривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Рист 
та се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да 
олиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази вој 
аметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не м 
аву изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буд 
пски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверо 
јводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, 
у војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао  
вну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помисли 
и, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих  
е на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколи 
р и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без ика 
дири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало  
а хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију 
уде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки 
во, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскад 
а, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији ок 
унце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот и 
 Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косов 
Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ нас 
прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш  
неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{ 
од њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас 
 те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је 
јчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и  
ореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и 
иће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очек 
, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави 
оњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије кој 
хову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе 
ија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошл 
таро, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вук 
во, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупро 
>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, н 
“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга 
да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да  
тни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање н 
 си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војв 
утро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци стар 
м, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клет 
ојска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и ускли 
 кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер  
ој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају свој 
стеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез  
<p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" />  
би уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне озд 
, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у п 
тише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла 
<p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко 
пречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p 
е.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо о 
логлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена 
 далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не  
и још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше п 
таше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред 
ећ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</ 
n" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигн 
 запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим доч 
њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више т 
иваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хриш 
а у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде д 
 властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мир 
И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> сил 
нда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душ 
да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и  
ола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и  
не у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи гре 
подин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути,  
а разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, 
ја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Ву 
 њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако  
иш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепе 
не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, 
 прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет 
данија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште 
отониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу  
на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи сти 
него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све врем 
 главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кол 
 сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику  
а од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корач 
ч своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падо 
 ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па  
лептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Је 
оз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S}  
p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј  
м напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се ску 
ницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добр 
се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог  
клим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем кро 
и се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста умора 
емештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми,  
ићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Бор 
 тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини  
18990_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, В 
ан тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку  
P18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града ус 
ати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца  
рихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се  
 и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по те 
воју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види пол 
а војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к 
слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погле 
а их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима пр 
аво и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Так 
Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра  
е молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да ј 
 и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пр 
ве добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па 
RP18990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> < 
е поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању,  
народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пе 
д дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас 
ише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштаниц 
жје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он п 
атор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p 
..{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у 
чи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се о 
 <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите 
 готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ пит 
 бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од  
 искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас з 
ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили 
 ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; д 
ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косо 
рпска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и 
над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да не 
тем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не  
си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се кл 
ље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкр 
оди ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу 
. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p> 
 и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо ш 
али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p 
у њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, д 
:id="SRP18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свит 
id="SRP18990_C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-б 
:id="SRP18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удар 
рж’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у об 
е, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да  
ћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би м 
шће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање 
он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, 
свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И 
 сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде 
„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да  
срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, не 
без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли с 
о?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговор 
е навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градо 
 и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин  
м онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћ 
унао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се  
одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред в 
ак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез пр 
га јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један 
са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, насло 
око замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми 
ну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути 
к што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез ч 
 кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чек 
 Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику гос 
.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да т 
х симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах п 
оривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре д 
 и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин власте 
 невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одго 
.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које  
ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гл 
 с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем 
доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви м 
 невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору 
...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!. 
па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наши 
е бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, 
амишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и 
гао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче млад 
еза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се д 
оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око нека 
г чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пу 
 младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да н 
за оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он 
 разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан 
ептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у ш 
 а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има з 
к да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље т 
зду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људ 
се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим 
прав довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико 
о главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n 
рио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе  
 бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и д 
ома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија 
а и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад  
ану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљ 
кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних ми 
душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас пита 
 је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра  
лађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштр 
 узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S 
 онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда  
и се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни 
 и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести с 
к или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Ч 
<p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у ту 
 кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S 
шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градо 
 прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војв 
унаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми,  
о ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје 
начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо  
синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се п 
дамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Ко 
д се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као  
надем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ов 
и га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали!  
S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу  
а ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару 
м се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким 
има урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — коли 
и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их 
дине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господ 
И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиро 
ад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{ 
 се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и  
 да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад 
спаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Г 
е мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу 
у клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за вл 
није?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на 
 гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“ 
шљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице о 
 да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то мо 
е њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи п 
што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прек 
тајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Мирос 
о и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с 
амо по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.< 
оја се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не мог 
ман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сас 
оведи им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћа 
нез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити  
шко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну с 
обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку пра 
 прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети с 
ше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико  
 људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махах 
ично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му г 
“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, н 
 будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Ко 
ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може би 
 може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кн 
дној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јаб 
!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је  
а Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити д 
 И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у з 
 у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с ко 
 било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајни 
ветлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у 
р.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати 
 <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина 
<p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стот 
и, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по ре 
мена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_ 
ам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мучени 
а у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше не 
 „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко 
кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не 
ате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,...  
ије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Њ 
т Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и  
да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косов 
уначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми 
луманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господа 
ањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па 
тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“  
а за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је 
S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n 
а се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше  
тиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од 
и старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="10 
простити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају  
 дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да  
о шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али 
осову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме д 
ву јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори:  
таху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њег 
м сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момча 
ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што 
{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Н 
 обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш ка 
га деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко  
осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда  
пара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и  
p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепо 
о за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онд 
дој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се 
е кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез  
 је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда обо 
 опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко  
рјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Ви 
ластелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p>  
уго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само  
а овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш  
ерад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби 
ући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође м 
“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војв 
осподару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше  
усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радо 
, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служ 
Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, б 
узе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. 
о за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузам 
о без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пишта 
та ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја 
него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед  
ад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред 
ње пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице пот 
о се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узи 
љивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Ко 
 оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио 
ним пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> < 
тивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друг 
 али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p 
весе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за 
и.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „ 
вни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Зв 
е дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p> 
 славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупни 
е јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S}  
 погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окр 
постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељан 
аки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три С 
љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.< 
гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга 
г у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S 
Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на т 
 узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под 
{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и  
љу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у ср 
је, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћ 
 n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти  
одила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у  
дњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци 
де два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S 
ине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора 
ама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градо 
бих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје ни 
м неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом 
би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину  
осову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи н 
оду падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој пр 
о не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да 
роз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви 
е вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем 
„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али 
гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{ 
у загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, 
, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека 
жан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех кол 
осово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Ко 
та кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му к 
арац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем пост 
не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио  
о и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из дале 
ловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад 
есно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ри 
им опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора у 
т’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла  
 лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех не 
х страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, ко 
оље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску о 
е, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставиш 
о презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигн 
испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам с 
 свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чел 
ти срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну 
оје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји,  
 свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред сво 
ама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите к 
ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристиво 
ма свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас пов 
 својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> ж 
репасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђо 
к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско оде 
ицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваља 
велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се м 
ужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да до 
упе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје ка 
 грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин  
једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко ј 
а видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „ 
кву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над 
 погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ вик 
х се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Зап 
а, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до 
 Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће д 
ао да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у 
pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојак 
адија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако ј 
ри се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгину 
у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стић 
а збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господ 
стину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду д 
дио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с в 
и се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да п 
стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ ре 
не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} 
трчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је  
то ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Го 
и се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градо 
 да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спаз 
евоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, р 
њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни по 
проштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто ка 
 видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишиц 
дсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, н 
 столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким  
ну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче —  
би победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете 
нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “ 
о од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу к 
д вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно мла 
их и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стар 
ву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раз 
али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахире 
ога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповед 
 оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у  
и погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Ни 
н вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије 
 од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натр 
еза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамит 
пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p>  
е светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад 
дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих  
!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p 
„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробиј 
е лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да  
ст њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби,  
ако га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као д 
ојица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ 
н и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми прашта 
 на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли,  
то!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него  
ек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p 
осову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте 
раком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати 
 сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“ 
да Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а В 
ку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не св 
у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам каж 
тари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила 
ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојк 
у!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а св 
ресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као  
ам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „ 
а бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи 
!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се ди 
таде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором ст 
неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доис 
 <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се преда 
 нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине не 
ма у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти о 
часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке 
p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, је 
меш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима  
ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече 
p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вр 
Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздр 
 што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни  
аства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су прокле 
развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко ст 
пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем своји 
јим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; 
 му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка! 
запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега 
де.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витом 
 њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом 
чевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S 
ђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једн 
камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Гра 
стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове сед 
снике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез  
бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хо 
о, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа до 
бе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> < 
Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дођ 
орачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане дели 
а, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“ 
и коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божј 
суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Кар 
ад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Ју 
 ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у о 
је диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у о 
е, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И 
им погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја 
ну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описат 
.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима  
апатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од добро 
 чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</ 
т чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S 
е две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше  
ко да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ нас 
ваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} 
сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једно 
те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпез 
чи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од 
{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’ 
лиже стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и пре 
е трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Го 
уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчан 
ђе Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</ 
љани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волов 
вори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребр 
 пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} О 
каквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им 
бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и са 
 прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских по 
е, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за  
че и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној с 
ајпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја  
да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p 
а ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти  
, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље  
зе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде 
водо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода 
 не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахн 
разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старо 
тну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p> 
их пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам  
о један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би на 
 познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} 
емо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и с 
дно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој ц 
њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на  
а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брат 
е мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала г 
pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вече 
у иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби,  
лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те н 
ном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гне 
ерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ пр 
ови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква 
чега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидат 
смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она 
аше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју на 
 Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на  
и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу 
езну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се п 
 заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу 
/> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу  
ству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнит 
че у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час по 
Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p 
о у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако од 
оклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је м 
, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинут 
цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и ј 
једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас 
детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно  
ића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им ниј 
има и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наш 
за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше виногра 
розбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше нек 
 ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристи 
<p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око с 
ором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива там 
е устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим 
ви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у  
сподски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили своји 
на пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> < 
а очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни д 
 баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свако 
и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очим 
у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не им 
да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на јед 
кву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се п 
ва два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шат 
 од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n=" 
овек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кме 
у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе огра 
и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, 
} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином,  
конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских;  
ао да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Ис 
гле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врх 
но је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четв 
иш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, 
 се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, 
ну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога 
о?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} З 
 њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Р 
ојводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрет 
ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бу 
ладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао ве 
орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повој 
ем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седа 
Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћа 
 упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлуш 
 исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме  
нажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза 
алазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног 
ead> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле 
ни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођ 
 витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, 
а она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је руме 
 је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богоро 
лас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна б 
ежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беш 
тали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холу 
у крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јај 
тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи  
на једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници сил 
живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у млад 
аморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ ви 
азује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и 
S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је 
с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато зла 
ма обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглав 
"26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном рух 
 врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински р 
пеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој б 
дина наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом 
ужје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град,  
прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне 
не а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим 
нима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу свет 
усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на з 
<p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p>  
икањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристиво 
ти Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према св 
а из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе ви 
једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Ста 
еднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика ико 
 бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог к 
зумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, к 
те!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му ј 
храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по  
ачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада јед 
ица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у хр 
ала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметах 
 кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господ 
туре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на  
 /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету 
ка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гл 
на шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија у 
онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заст 
вечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе 
ред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“  
е, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше  
 неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некакво 
 и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадо 
одо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У оч 
{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете н 
ху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска  
, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао о 
и, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз  
а боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом 
рктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а л 
оте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S 
> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи г 
пребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаш 
рекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Н 
ок се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпеза 
расе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, 
се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на д 
м јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву  
ту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му боси 
ељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно 
нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код 
оглави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војв 
нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете ни 
 образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо 
 женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре  
а подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхоп 
верим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пу 
вече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у б 
својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три  
"118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се  
акве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сре 
же Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци. 
о у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето 
еше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој тра 
лавом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и р 
ка.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Рист 
 гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и д 
моли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом п 
, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав 
ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само 
 шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљ 
ерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја П 
многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„ 
не не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се са 
„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не з 
е јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између 
одо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се  
 узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем 
p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и уве 
 у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт бо 
а, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога 
Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир  
не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима ниј 
енутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око  
ода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и је 
ебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећ 
те на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па о 
ичким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и друг 
{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> 
не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше 
би и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“  
прављаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се  
ива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом н 
е види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра пал 
 рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто г 
и да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако ком 
продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем! 
ру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бо 
ао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било 
м у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да 
охвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буз 
чи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадн 
 вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господи 
зади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се мног 
 је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом 
 а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> зв 
едаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јун 
ставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави а 
и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сет 
е си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p> 
вна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе 
своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми 
 гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да  
 манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него  
ута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манас 
ти!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо 
азар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње  
, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шат 
 падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавал 
цу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p 
 и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за с 
ме тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео  
жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се 
вој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци прича 
чки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколи 
а Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем,  
ла господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{ 
мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив кло 
S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање дв 
д већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али с 
 и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је о 
ну <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је в 
 војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам ко 
ред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па  
ушу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно 
ави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за 
тко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, кој 
 гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лиц 
ви мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се ист 
 све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јуна 
ец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Госп 
ојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јо 
таро доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и  
ша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже! 
неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко би 
ешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је пон 
тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу. 
л и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му д 
} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да 
нез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох  
кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на зборишт 
 што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Го 
се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, ум 
 ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо  
зумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пре 
ала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте  
д и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари 
ком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, 
p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твој 
о сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао  
едеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к т 
ји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник с 
е усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се 
то Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудн 
е ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног  
смо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Пр 
рник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви мо 
е како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да 
 Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си  
иљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом  
спода и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју с 
ветом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, кол 
пови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S}  
закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од  
лагослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама  
ита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се 
глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се из 
оже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана 
својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p 
 је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву  
аше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широ 
 његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Ага 
га за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам  
стави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; 
дом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p>  
иктању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађ 
подину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске  
"89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце 
легао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер 
ла сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија  
} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цар 
теље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Р 
ац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама 
 и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове 
е цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може 
 на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им гов 
Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег 
е.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Н 
{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овд 
!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крсти 
шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то н 
бе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обоји 
лето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј м 
оје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што п 
рно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никак 
и дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника 
чи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ни 
ечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збив 
и!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода и 
 ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и  
би дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у на 
вода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове  
а чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се т 
те војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, п 
есело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли шт 
те, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у ј 
ана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали  
ао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до  
 војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на к 
 рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад чове 
 смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту,  
?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио 
во ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те 
свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хва 
на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у не 
ји је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, је 
 и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше у 
им гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торби 
адоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кор 
неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„П 
 војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати с 
а ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас с 
ошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{ 
мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у  
, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Г 
један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Г 
ветим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристиво 
су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола  
вор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш наше 
Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не бр 
атив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да  
до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} П 
е!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам 
маш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити. 
.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви ж 
да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Г 
 лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Бо 
рећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орлови 
, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доњ 
ске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ћ 
ска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац  
м кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти р 
светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је 
шине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом 
еликом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Ка 
b n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо сприја 
 Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве т 
нам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још 
лу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао 
д овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да про 
мо.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сино 
рану потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му  
лазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се веда 
еди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене кој 
куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби 
а војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један 
="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека  
о да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелин 
{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је  
какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору ду 
то од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре дале 
ма и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јав 
а не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз гра 
ина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он 
тифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбару 
ека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и н 
чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пун 
е изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрст 
/p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непреки 
ад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече  
уго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза  
потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена чов 
 кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и пој 
м двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте 
 под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до 
ече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре д 
Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави 
икну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремље 
уда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из пок 
на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи и 
авеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p 
раде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S}  
их живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p>  
и Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војск 
ати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна ј 
тари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> 
} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и у 
еки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а  
ривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте му 
 старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих из 
ону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на пут 
 окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем п 
 се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли к 
} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> < 
ет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане  
брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласн 
тро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се 
крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по 
доје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га остр 
жином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, састави 
/p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних 
 за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра  
о на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} 
 ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за тр 
ових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лаза 
, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли  
удим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, реч 
ху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак 
тајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да  
о треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости о 
ојнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и с 
о чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="17 
потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не ре 
ка.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, 
<p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, 
 силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан 
S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћут 
метнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на гла 
чано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побо 
ло досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не ул 
I</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму  
о од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војво 
ав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је та 
м уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца с 
у да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете! 
о на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад ч 
ластелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> < 
де се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворн 
амо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан река 
м ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброг 
јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху 
угом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему  
ана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико по 
бе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, 
о мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S 
 да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кн 
ед Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; 
и ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да б 
цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј 
росав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“ 
акве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам 
је.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати мо 
 крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух о 
оди и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у ј 
 мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно 
 нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p 
</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу је 
штењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнез 
крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голи 
дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, с 
појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже ст 
ије био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кн 
 Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Госпо 
д мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у  
а.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје глав 
 никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p 
онесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало 
ароме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да с 
же, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио. 
 преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да с 
о један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад  
ле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице 
<p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув 
рче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви друг 
 <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, 
>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви 
о која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за влас 
 као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наст 
.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, на 
ако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. 
ину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето не 
с тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се поб 
олим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе  
 кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у  
ика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљ 
вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води к 
моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса 
ни папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана 
 вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жа 
> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми  
Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „С 
 савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристи 
и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече:  
>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести 
ојвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу  
ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми ниј 
 n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте 
 застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „д 
> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“ 
 црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу проч 
по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шат 
другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју т 
говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме 
дмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под он 
нако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађ 
лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Гра 
кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га 
 прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се 
за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољ 
 си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је сти 
 руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни 
апатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војници 
то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове  
> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја  
ђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце 
штане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <p 
е и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело 
е прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни при 
ти беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше 
едо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог п 
копа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По з 
} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а 
о то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдн 
 кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да д 
са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} 
Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека ј 
 се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Ал 
лас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срд 
 Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се  
и од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Му 
е глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћућ 
ој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша  
ром Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Мога 
о сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Наро 
сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћ 
 не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва госп 
крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па к 
чке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Гр 
пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“< 
којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, сну 
ло подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војв 
 поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојак 
им трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао 
 дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те  
иде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода ски 
ујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јаха 
 горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа от 
 своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког во 
м <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и бил 
ојводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце з 
ут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А 
 Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од ј 
тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју 
се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада вит 
ења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и 
head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одоб 
нез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојк 
се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав 
S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест из 
сте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} 
јој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да зд 
159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на 
окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих ли 
ненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже н 
чине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погле 
коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом св 
ваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живи 
и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ип 
 рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ пи 
 у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној коле 
име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико м 
„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљи 
воје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али с 
још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праш 
ки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земљ 
наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војв 
вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно и 
у приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „ 
ј свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати с 
ароду на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Ла 
братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се  
ила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како 
је заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам 
пи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 
не пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четврт 
/p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И 
редбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Ка 
атски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јез 
 <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ ре 
/p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срд 
ти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за  
привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него цр 
на твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта д 
о од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на л 
о?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих ст 
сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху  
 под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом  
дост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искуп 
 срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе 
ако бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га д 
вало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде с 
до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с т 
а Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну повета 
ича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храст 
ку столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стој 
Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стар 
 нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајн 
90_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> <div 
ас!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p>  
једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и  
 „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да 
ћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дво 
је.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <p 
 њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да пра 
драве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одма 
ко је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке 
!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас  
иво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта  
„Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти  
Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. 
“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S 
еха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба 
но идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани 
окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте в 
 и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“  
чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи  
шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по ч 
а је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „П 
огли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с 
раше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да са 
ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „а 
отом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пре 
ик прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Бор 
о поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихват 
 све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник.  
д ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p 
е амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је  
људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосм 
окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из д 
о дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов по 
рђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињ 
 војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Ага 
ова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косов 
ника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим уз 
 тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете! 
са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристи 
имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које на 
ће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ј 
 и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Гра 
ахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли  
ара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам 
идати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве 
ва, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да 
ца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут  
" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш н 
сао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита не 
истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твој 
ћи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од 
још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујно 
ебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{ 
ју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати  
е да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" 
фром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S}  
коме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је вош 
љен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђ 
дите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону  
е се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводск 
зама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, 
е, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз 
 вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шк 
а, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбин 
ова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено 
на била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па ск 
а ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — 
ошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би  
астела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез В 
; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{ 
долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му ре 
 стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати  
својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под кал 
сењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме н 
ајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим о 
сред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђ 
спода моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним нож 
е зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за  
 шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога  
е време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на п 
шим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти  
име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанск 
удим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвод 
ујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{ 
бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ев 
 млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S 
цима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају сво 
и с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пр 
те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чет 
ша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твој 
ерности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Град 
радоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна сврш 
„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи 
 траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да свак 
га властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси сл 
ослушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А ш 
е да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да ј 
{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо д 
 га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да 
лих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске ју 
прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, п 
нџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја  
 свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или  
ом арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на ти 
ашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, ка 
рбадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у сви 
тање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина 
д би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из њего 
 кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш 
штрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну г 
је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом свој 
 опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био 
ође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним  
ика под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар с 
под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје 
во.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ р 
е ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу 
адоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у кор 
 махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, уз 
же бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше 
, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Нед 
омире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с  
ени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога ч 
кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све 
е него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповест 
ушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном  
ни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје ко 
ру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властели 
мо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то к 
сматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им 
ју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам ста 
ите се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да сво 
 цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа 
уховницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, ј 
а, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним 
угу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да цел 
 чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb 
грљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене 
ше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појањ 
о, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез  
м седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град 
же!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гин 
нас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ при 
акону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и ка 
ици твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и о 
о сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима 
на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то ј 
је синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да 
, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мог 
ш није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајућ 
.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Да 
 око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, 
адим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде вој 
о час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да 
сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са  
одне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и 
е код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру,  
е да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и 
и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по че 
з Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да 
осле Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p> 
пазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већ 
а је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док те 
 бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно 
 који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате  
е може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причат 
ad> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тих 
да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сва 
 свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, с 
 а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору с 
искосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти бо 
асмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са свој 
 мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него  
наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни п 
 било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатељ 
о два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчад 
се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки па 
ај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као д 
 не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караман 
и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите са 
тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и пра 
 гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стаја 
ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Д 
„кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118"  
ојске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у  
крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један п 
заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највеће 
та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па п 
е!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа  
и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде  
око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гд 
ину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Град 
зовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одвед 
е удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово неј 
 n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види 
им поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине В 
нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску 
ездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођо 
девен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтани 
љцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој ко 
ун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друк 
p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћ 
ене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему  
<p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79"  
аједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крст 
и боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред  
до, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје  
азиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</ 
с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згод 
авим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да при 
="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав  
 на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет 
е јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза н 
ше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, 
 да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, 
 на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није о 
 Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се 
епости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним  
ем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други св 
 <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих 
 вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам ј 
 можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу. 
S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, 
старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на госпо 
ом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну по 
ово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С  
и Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све П 
тављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао  
лисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор. 
ости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има ј 
p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече вој 
и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да в 
/> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав заж 
кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже мо 
снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јах 
наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Рист 
имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвен 
оворени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади  
</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу 
а мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са запове 
да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p> 
ажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Бо 
воре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо срп 
а, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погин 
им води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам  
нез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска 
ојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече  
ла била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су  
х народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она бли 
ник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она гос 
ез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо о 
 виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне дов 
 се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито н 
ки пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна вез 
љу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске  
же, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину 
ао поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој би 
унаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или б 
ре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се мо 
ку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кн 
ри дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајни 
није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да ч 
ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца  
 Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шт 
ритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да 
мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше  
з заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска ч 
аш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Мал 
 је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду  
ећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> 
бље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је о 
 полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање 
га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у  
и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињ 
и помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те 
, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома  
а нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с на 
о Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само а 
а ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} 
 дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и  
зао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек т 
 умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиш 
ене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешано 
 и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај даж 
} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догор 
лиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Моли 
ру да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с 
о мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ  
ред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на  
 хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар  
ем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да  
 несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао 
 ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија 
од шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p>  
м нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не о 
ико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, к 
припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешт 
ројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак. 
о беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови мо 
<p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају? 
p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од дола 
!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испа 
="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То т 
 Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор п 
ликога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван  
ехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те 
 сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="ch 
очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна  
 блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које 
чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p>  
а, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога с 
</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, у 
е довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пра 
здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати д 
с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од св 
обеду дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> < 
и кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ преки 
ви; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од  
рска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком п 
ом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говори 
ко кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћ 
{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди с 
и с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запре 
 вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али  
има од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се м 
дог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" 
ева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез 
тором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S 
ад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на < 
да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли 
ад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к  
 уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим чет 
то јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да 
еље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n 
 рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с  
а!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите 
вога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p 
ло, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} С 
ја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнез 
на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јав 
ом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао не 
де ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето  
p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађош 
епа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p> 
а то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p>  
е пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака  
асмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим пут 
свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да  
еда војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са 
мо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегам 
 напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава  
 онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> < 
и но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани 
с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> < 
о слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Кари 
авно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој  
авити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> мо 
им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви тре 
 победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девоја 
апред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи 
„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и сл 
 ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим 
 као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Рист 
ди!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су да 
 сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану! 
тно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да дов 
ућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунашт 
од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно  
а ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела,  
.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> 
ту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али п 
 тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с 
решао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Гра 
е.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, к 
 <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку па 
зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па с 
 Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати,  
“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није! 
велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Град 
моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старо 
 да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело 
 Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то  
оре, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би 
шћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога 
и!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p 
!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећа 
 славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царст 
ог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, п 
черају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да 
РЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА К 
њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да  
д нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да  
 оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврћ 
а да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свил 
 паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из рук 
у Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету 
“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има,  
0_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред дворо 
, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насм 
> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле к 
“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створи 
а војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не и 
 поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше 
емену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се  
та војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама ка 
ско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из дал 
!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово ве 
 поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти ма 
тове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће и 
>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да л 
ма и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих 
астовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две  
лу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуб 
атељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску в 
аће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p 
воде Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, он 
 Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује 
незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и св 
 прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесет 
дин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то  
ните ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници. 
једно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на пр 
 погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугл 
вором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер на 
неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те 
и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет  
сли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам  
и ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца ј 
лико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позва 
војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пех 
ати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако! 
Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} И 
а свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље зна 
ман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн  
осно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми  
и јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се раз 
итам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и прав 
уда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под  
роклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога  
ро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зн 
доје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S}  
тиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи 
ачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју  
а господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него б 
дина, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се 
устити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али 
војица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече ст 
српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“< 
 стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосн 
р господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име  
за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику м 
а не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господар 
ласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се у 
росто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од  
вника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћ 
 црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У он 
о уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па  
!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети гла 
ада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, п 
цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„До 
, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да 
 Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му 
тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све  
мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисл 
 ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кн 
пунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што 
ан час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста  
око ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срц 
тегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и  
 војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p>  
а госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш м 
о којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за с 
 ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право  
га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А мла 
а <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Поја 
у да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез уш 
> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и н 
изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не 
n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и о 
а оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настав 
атор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни 
и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и пла 
 својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да 
а Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој б 
 мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ реч 
а.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним  
пријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платни 
да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два мл 
 читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше свој 
ој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му к 
 све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде 
е.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама о 
 и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима 
ече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за  
кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је п 
те амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је 
.{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га закл 
чима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њихово 
едрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жив 
о ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите,  
 му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} 
 и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита 
из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега виш 
ле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи п 
е борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жи 
ку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дет 
 остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине 
 Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је  
адосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дош 
а и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од н 
има, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах не 
 Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chap 
га кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Е 
еће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га уми 
ног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом из 
ко њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да 
о; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се те 
аљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Та 
 што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет сва 
да приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и реч 
а Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са друг 
имове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напуни 
само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Срба 
 милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свеча 
на веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p> 
ав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез р 
те Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и св 
ија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у зна 
 зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристиво 
зене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се  
хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према к 
е изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац 
аком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред 
рачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки од 
ко то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако  
еви.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја  
и се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у ком 
ко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе сво 
окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је п 
?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{ 
воме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој,  
цем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њ 
је прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором 
шим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то  
само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете 
“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше  
„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о т 
...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје,  
лед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где 
ену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину ко 
тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хл 
адо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову 
и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> м 
о да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као 
ваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за 
 види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ 
ом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Св 
де, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет одн 
да ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом на 
лагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под 
> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, 
е под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја 
ше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу  
ицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не в 
</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Рис 
ратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле —  
м.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говор 
} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рук 
рже сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би 
узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се 
 рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме тр 
радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзи 
радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путе 
, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синк 
 не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече 
киде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом 
ац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва тво 
е у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мен 
е.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твог 
 га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Бор 
им ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело 
атор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу т 
га и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељаци 
ађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на 
 нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем. 
исмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div 
иворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="chapter 
матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му 
у за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас 
ко се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да  
раше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи 
p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колен 
о.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече стар 
иворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и в 
ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубим 
ијатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, реч 
 жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране! 
што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ри 
кати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p>  
ше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> < 
 саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му 
вини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перив 
вртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, кој 
и од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да 
на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натра 
Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p> 
и не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“ 
нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не  
раво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то св 
ори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> < 
стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, кр 
Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Ср 
е прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Ка 
, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда 
ме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекл 
то, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радос 
ену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{ 
 вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али 
му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три кор 
охватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у 
и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким ре 
ико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ра 
е!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двој 
 старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Не 
 Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> < 
ивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до 
ћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ 
ужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Бож 
 да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коњ 
 „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да 
 времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, т 
видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и 
ласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ри 
гледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и ста 
што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се н 
ањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вук 
 Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куца 
 нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра,  
и њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна 
ри крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се 
огу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се к 
 поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, н 
вори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез 
хвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га роп 
атељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снаж 
апији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој  
Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ при 
! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше д 
ред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто ви 
е нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар 
 Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та  
 је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се вр 
ји, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у д 
 Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Мах 
Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је д 
 .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од 
сем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не зна 
 погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господ 
 му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве на 
 што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави  
елена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га  
 бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не при 
о, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се  
е требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам 
 кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кн 
ароду српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Нек 
ру, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Рис 
рст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама свој 
он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но ње 
а дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио и 
опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми 
иже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи 
не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је  
до у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим кр 
х црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крил 
иван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преоб 
 рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше 
љаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџа 
у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим з 
а Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Бо 
брној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у дво 
 на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле 
, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па ра 
ојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, ка 
— као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање 
ма, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао и 
 на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са мал 
 не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој пре 
ико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег д 
кон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечер 
левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> < 
 праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света мол 
 „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој  
златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном 
 тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристив 
 сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турск 
ожје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И к 
кад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево ме 
 тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јова 
 из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Кос 
тоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша 
ући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те  
о што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас н 
 прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше м 
<p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро ј 
 устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема 
нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађен 
погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо 
 па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Г 
е се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у 
тних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише к 
.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страж 
p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од  
у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — св 
/p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред т 
ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Г 
ри и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздован 
сти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да в 
ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница р 
ислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на 
 вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече ст 
веде оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару 
 викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје в 
 белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку на 
ући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан не 
Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста  
аће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повика 
ише њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белег 
 видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим  
 једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорн 
 Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кне 
!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p 
лити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево ов 
вора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изи 
о: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Срба 
о!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо  
Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ да 
помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га о 
ом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да с 
оду, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ак 
атељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p 
 се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше ста 
у они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Се 
осподина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи  
еног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили 
а, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвод 
ремена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слуша 
ору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу ни 
боравља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, д 
сли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S 
оче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који ј 
на.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајућ 
је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дв 
што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубок 
ава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну  
положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а уп 
ницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мал 
е положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводино 
славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унук 
 једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах пос 
ло од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бле 
шни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез  
онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниск 
д би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће  
ањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Ниг 
са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корач 
бучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедр 
 златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског јед 
док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ п 
им шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{ 
м одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре и 
пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га  
рећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} М 
љиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га исп 
и па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто  
му наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њег 
же Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача  
 корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да 
Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p>  
од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>П 
ну, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним  
 опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велик 
ду пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаш 
већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на с 
има гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне. 
јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну но 
рцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили 
инили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Срб 
још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, 
> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је  
/p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним во 
видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки угов 
а, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} 
ме столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жа 
> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Р 
/p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се вој 
тно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личн 
у тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми н 
ао стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да г 
 је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале нозд 
ткако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" />  
чна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које мог 
!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па 
!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?! 
н скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда п 
ној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога  
а немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да го 
сли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на ја 
уди!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да нек 
јвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доист 
 њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свако 
иног унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође  
е паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свет 
онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше го 
један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгуб 
емо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би 
не, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако 
ас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас 
бију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ј 
орило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље  
раво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гн 
виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средин 
 одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као  
оном Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> < 
ија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да  
!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича 
но да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни кор 
читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа 
очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости  
ва војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде 
етвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да  
има у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудес 
} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име 
 око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} 
 ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S 
а рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза 
 <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано 
ва опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави п 
им гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растоп 
дина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, 
и игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да п 
 не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубин 
о било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарја 
 шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косов 
„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други оп 
 кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун 
ј крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле 
!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Н 
ди да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек 
прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади и 
емо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну,  
истивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Ш 
ваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад мл 
пет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p> 
м оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранкови 
он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„ 
људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> п 
илостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе гр 
чко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ 
ибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом с 
рете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запи 
н да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; не 
и и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи,  
га! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и клик 
боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у  
око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена 
а прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас  
а га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој де 
.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његов 
 се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да 
ћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, нам 
опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и ору 
егаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у 
с у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз д 
ођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила,  
ине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној 
зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслуша 
ласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клек 
мој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два  
ећ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам  
 нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја 
га за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си! 
 али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешт 
ади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга госп 
еше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да неп 
 кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен по 
је!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти  
 Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</ 
а зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духо 
поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види д 
ко невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S 
, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава о 
песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје  
p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући  
мојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достој 
питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном т 
стелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори 
Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја,  
?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ран 
тиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>По 
 покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја 
и отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и мета 
шну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} 
ка и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђ 
а у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови с 
и се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрнит 
 Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и 
а бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео ост 
/p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разго 
ита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> < 
лим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири в 
 су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је теш 
уван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних 
зале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновк 
сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</ 
 беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову 
ићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаш 
ш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да до 
његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И  
еди на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини па 
ци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове и 
 И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат 
ојим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну,  
неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа 
а пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стар 
ар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш в 
, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, 
да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се 
их два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то  
начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Гр 
уго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; кру 
о вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вам 
е то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> 
ном заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете 
 одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„М 
о тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим пле 
 Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од с 
рана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим 
 мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> 
та света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина  
ве то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног  
леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не 
 од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прсти 
рњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље укр 
, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру раз 
лоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним 
ка, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи н 
 га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синк 
ине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напој 
ма и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рук 
Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си 
илу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на 
ало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на 
 Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог  
па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус,  
а се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху мес 
лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, ка 
бледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку н 
чући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n=" 
 месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и ви 
ада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се  
арог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некуд 
ише не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога  
д би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше 
ешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} 
е Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и 
<p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да  
ишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му пола 
о дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле поди 
н корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градој 
ез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеш 
ову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца  
 па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташ 
> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изр 
е погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана свој 
ва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима к 
лин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору:  
 мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му  
илу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њ 
у те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прику 
амора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орл 
 је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си на 
зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет иг 
беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих тр 
у да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„ 
 шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у сед 
у војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите о 
иросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кро 
 у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћу 
 и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ И 
ме и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклет 
видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак  
и кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одма 
кан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим на 
беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме 
к Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ 
чни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па  
 врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије св 
ина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак,  
ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како гов 
у по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен д 
.. “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем так 
дина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда за 
{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен гов 
побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо вит 
 брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто 
стивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p>  
зиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај 
ве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па  
руј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само јед 
о крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево ов 
 на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео  
о!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ наст 
S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p 
и час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза с 
се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за срп 
ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога  
за; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, мор 
 коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога дед 
 у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити 
као да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе ме 
ов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, из 
начка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то  
вору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образ 
ог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи п 
 бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ов 
илошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пех 
е, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке жу 
уте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалост 
а Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! < 
ме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошл 
рвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањен 
.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса 
але.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да  
Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање 
о, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да н 
 „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к с 
скадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је свак 
и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb  
је место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте ш 
 руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{ 
а онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Мол 
а подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S 
/p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци ка 
а право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо к 
 ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна п 
} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која 
опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара 
господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мој 
и мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево н 
ужини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb 
еде, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј  
на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост н 
 Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти г 
ла сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три ре 
га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Ду 
зе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, запове 
 заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао ј 
p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспе 
ласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак 
ац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ в 
р.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ наставља 
д ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења! 
а дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у 
 она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с ваш 
 А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега 
ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички  
у Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се в 
је шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и 
се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају 
 хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ног 
н пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав прес 
и код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба  
р део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет годин 
коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас  
никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти  
ач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта мож 
је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку 
к за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама  
p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему дв 
ахом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповест 
 преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ов 
 смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да г 
треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом  
им, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у посл 
ље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Мили 
ића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без 
ом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја  
вога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јес 
н, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још там 
човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да м 
Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у 
тио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристи 
 био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нов 
ња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе  
ута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о гр 
т што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да 
 се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његов 
лободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и  
цима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би зад 
и и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчиј 
сти, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у  
кин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у г 
 Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом 
нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само 
И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас траж 
ња за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога влас 
лики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се моли 
бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Кос 
ула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен 
нов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио 
ојаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Та 
 шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигну 
ремена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути,  
ровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служи 
р је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких 
 да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас  
та кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова б 
лушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежев 
н властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покој 
старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, 
пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало  
није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кн 
 десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи гов 
а десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет 
о што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним 
Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је  
S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоуг 
човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор  
а и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа;  
по развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима пре 
и име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошапта 
гова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је 
<p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер 
н игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је сл 
ости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугл 
ајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмор 
ечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с ва 
 кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим  
 и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца правос 
име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи 
атраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдес 
са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да пита 
ћу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник 
олим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је м 
емаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је сме 
 да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари  
 па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S}  
полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, как 
аности.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет 
твога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија 
</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за 
 и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који с 
они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја  
ти опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору,  
ро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пр 
 <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су,  
могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни 
3" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло  
S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и к 
ље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза  
рчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не ж 
а само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако? 
 стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у  
 пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј 
 Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно  
е.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи гр 
и, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за м 
 послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуни 
 пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као  
ма доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише ис 
је задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане  
„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и шт 
ластелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се во 
и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прили 
и је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лак 
е у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, не 
 <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од 
свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} 
> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевц 
двеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те  
у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле  
ако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</ 
е се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска 
његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са 
улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станит 
 и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ запове 
тојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призи 
повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опан 
 гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле о 
екудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Зн 
<p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном прид 
ору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те  
ану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невес 
</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке 
 с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно 
раштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војв 
ј руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који 
ћ од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохват 
 казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки стар 
идоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуг 
, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе, 
мо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да по 
 онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници  
је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не ут 
е чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку зас 
роком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p>  
ва.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југ 
 прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</ 
овић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година 
ојан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њим 
иле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчан 
а крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу 
и се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљави 
а холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гуках 
ешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{ 
 близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање ж 
дној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи  
 се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор власт 
д пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле  
гушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — 
мо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> < 
даћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза н 
ајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет ч 
ци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зрак 
гог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула ( 
а удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане п 
ки властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан 
 га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа 
 Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски с 
 несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико  
 и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градо 
но погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Карито 
ноћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Б 
оди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима  
сподо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Гр 
во мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сеља 
у, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе о 
љи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза,  
у, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p>  
и видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече 
 погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама отку 
аним небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не може 
"64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помо 
 свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознат 
ево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактах 
а буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али с 
ше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље 
 милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху  
е!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па м 
 служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре 
е брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у рук 
p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред ша 
аћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се слав 
оше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настал 
хове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то  
диже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече и 
 сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је 
д српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије по 
ене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црв 
јући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и 
 дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сва 
 гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити 
еде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не  
окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше  
и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да 
купљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у мл 
 снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игума 
ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштава 
емо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се вик 
у сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ  
 старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један др 
ој соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драг 
 кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо  
> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех 
 ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, т 
ве како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне срећ 
ор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде  
ићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљк 
би, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретањ 
не и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига к 
е, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стиша 
 му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју  
ош су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„И 
 је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недо 
p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси. 
у звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбр 
ори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихов 
да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед  
д таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам 
ош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако п 
зглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <pb n="75" />  
скаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" / 
је него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога 
а млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором. 
ш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда 
 са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војво 
ор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону го 
а је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога  
нуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње прол 
боки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али с 
је лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе 
етац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима сво 
/> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који  
ру!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна  
би није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати  
 час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у ца 
како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си 
е!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведо 
 онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде 
 све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, с 
омаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча 
зу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радич 
друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје 
златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад  
</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /> 
тање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и к 
 пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња рас 
е дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше с 
 помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначк 
 а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ не 
p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздра 
кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепа 
ео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари к 
а је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</ 
с!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети д 
"51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него нај 
тојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p>  
ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на 
 Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за 
војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до  
за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књи 
пела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и прок 
истивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше  
игибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде с 
 једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друг 
а после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: д 
ор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмариц 
 тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро д 
} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, после 
 је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, 
само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије 
ше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може! 
стивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима ш 
S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледин 
учила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Бори 
 буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ реч 
</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао 
ше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, 
ању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од 
о да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није п 
 онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} С 
е ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све  
цу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга њег 
ричао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од о 
 млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога 
е тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори  
ји је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо  
екох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали 
е вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p 
а, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше д 
времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес 
да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече стара 
, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке  
ићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз  
ез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као 
нац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћућ 
медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти 
 мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је к 
са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори  
обије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ 
 све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, ил 
ме Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане  
p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вече 
так за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дру 
, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где с 
:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо! 
кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми запо 
уком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снужден 
не нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кне 
!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орлов 
исок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</ 
?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда 
далена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти  
узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе  
мена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у  
колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су мног 
њем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући  
е истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога сла 
незу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок  
 „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни маче 
љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре  
 се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијег 
овикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе 
, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се пре 
а лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за з 
/p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов  
/p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и 
ра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казу 
 Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најм 
„Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез по 
 <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. 
е у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну к 
њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис 
ари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног  
чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља го 
овори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пут 
мко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно  
ња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето  
боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коњ 
, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их п 
има је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војн 
...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} З 
— колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена  
х да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и ота 
ор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} М 
колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, д 
ову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта 
о никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не  
нез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде ср 
 кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене  
 <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авл 
адесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака  
оветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест  
ни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Б 
!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Гр 
није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, 
S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се  
ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо 
о јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше к 
Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне и 
ти да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је 
прости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна  
дрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут 
> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не 
устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана 
бом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти ок 
оше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате 
јатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о 
 онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором в 
сну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свеча 
е млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је мил 
ста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили  
е се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на зем 
 да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко  
ели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вер 
носитој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра ј 
, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к  
а питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више  
 његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска  
утио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах 
вору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измир 
гом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свако 
Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да кун 
 Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним  
великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и о 
</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје,  
твом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој! 
 доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S 
њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орлови 
д прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања. 
{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихва 
е причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили 
ојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косо 
ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуно 
анци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровча 
пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почет 
ам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је неве 
авни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од пед 
е на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који 
 нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господ 
ску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Госпо 
тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу! 
ис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономла 
иташе кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо 
 земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не 
/p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезов 
икну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску си 
 падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стар 
ивезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Т 
нез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јес 
 војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, 
устила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би 
атру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсе 
 да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љуби 
не без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од в 
мо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо ниј 
, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без ње 
авље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> < 
сто на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у зав 
тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и 
 да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор неко 
који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговар 
но да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се  
ређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздаси 
, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па в 
, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="1 
ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође 
ле!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од 
страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то он 
једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстор 
ах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на веч 
о војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на свет 
еше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову 
огине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није дост 
едем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„С 
но!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам 
ме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине б 
осило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића  
Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву зап 
n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а не 
ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да ј 
 Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше ко 
; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који 
вити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чу 
отина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све т 
 сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не 
е забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе  
е прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“  
у, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене 
да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!... 
, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез  
Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се пог 
 мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепље 
 даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови,  
десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> < 
 би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са бла 
го моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз к 
го како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Рист 
дом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од  
д наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> госпо 
шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири ма 
 пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо! 
 загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се 
арјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Им 
и мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да  
оме крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно  
И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по дост 
нуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори. 
неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слат 
а немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас  
 о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме  
ли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Аг 
 војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити п 
 сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на  
одаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко о 
ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да  
 је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; 
ерљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од  
зи нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и с 
ви војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има пра 
војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно шт 
 ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш 
ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, н 
браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом 
 пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш 
среће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећ 
 би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и с 
смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“< 
дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога да 
м се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и  
сплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске нек 
 викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша тре 
иросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господ 
елива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на по 
"132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који мого 
“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у зд 
је. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да с 
поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поно 
у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на н 
 гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; да 
p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити.  
о јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени 
и икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Зна 
 у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад 
брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет не 
о сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога б 
е.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огр 
ихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојт 
астао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, ко 
 немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је из 
ђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао би 
имово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо  
в блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу на 
е стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и нев 
орив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожури 
 оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености,  
ном Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув с 
на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје го 
оди.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине  
 је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њ 
 да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у  
њскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку  
 ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да с 
 властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече  
 динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао 
 коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саст 
пођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И 
 у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У д 
растовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, м 
говара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би 
твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима в 
и је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S}  
еше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи 
погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано 
а их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу раз 
и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те м 
ајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч 
ез тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе о 
сло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не  
жев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињ 
аше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно 
ко долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако  
/p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и сра 
арију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта ј 
пљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху как 
{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} У 
ваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој ни 
ћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојк 
ојим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све  
ти тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска гла 
 драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} 
ориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој бл 
S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње 
ре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер нап 
и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство  
ој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од  
ш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, госп 
ше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну по 
ведницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада с 
ела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима  
чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјах 
„Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Го 
реко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, 
сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</ 
 и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном ко 
 мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских 
, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> прин 
ње млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му 
 он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у д 
ом емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ наста 
и!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог 
м небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим п 
ном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник кој 
сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и 
ја тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше м 
 узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепш 
ађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с 
 га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, н 
осле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што 
а поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади 
ровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим оч 
 и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе ст 
дно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и 
 кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови про 
у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала 
о беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико 
:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него 
е молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} А 
ах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско је 
 реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурн 
 још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући по 
ецо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљ 
у како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан 
и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одмо 
зе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јо 
 и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на  
истивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са  
али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгле 
во одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види  
те Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори 
 момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ запо 
м у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на во 
p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из сво 
и по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње  
 у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чеља 
 ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом 
ни, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малва 
е Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „ 
ез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за па 
 завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради! 
же бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао 
истину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, пред 
ораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p>  
че Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у 
 из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче о 
то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш 
 <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду  
 на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима,  
се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше 
стима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућут 
у тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог  
 причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S}  
ухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медве 
да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеј 
и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим  
сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кол 
а живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис 
 века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су о 
хо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} На 
 слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То ни 
ду на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од о 
} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кне 
д се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb  
S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две муш 
џарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући 
 да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми  
 битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, н 
ј град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим з 
а војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако —  
још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели 
 од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај 
 лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и 
рати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа 
пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине побед 
ео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле сед 
а, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Гра 
м.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit= 
око у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на 
МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВ 
 <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доис 
оме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, сле 
 из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничн 
Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кне 
авом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих п 
Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја 
рши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега 
тала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако! 
љку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да успла 
косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгле 
тнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 
нијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо  
ем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.< 
ко често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло 
„Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не 
и пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глад 
 јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше 
 бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста 
осади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђа 
рловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Бори 
ари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на дв 
ко обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво  
о је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p 
д виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком 
положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султа 
сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све ред 
лаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казивах 
вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско  
Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог 
у би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, к 
ог Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свим 
ина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ нови 
ош нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ  
, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да прове 
оги од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и л 
!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба 
 заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" / 
прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао  
ојвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кне 
а господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:< 
и образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам бе 
> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Гос 
 одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим 
ог грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, ка 
S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним к 
<p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово ова 
војева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помо 
јска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним  
последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин ста 
ве то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову 
 и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и 
ок се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се з 
рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле  
ушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мис 
сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања на 
ма Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, оста 
ва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p 
уди срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо 
х јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окре 
 ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од 
} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{ 
рвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила с 
Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зи 
.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да цр 
вој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> 
њи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господар 
— последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p 
Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор вели 
д самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других  
к ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде 
м ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти  
 се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S 
_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко ј 
прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p>  
ди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом ц 
око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и д 
<p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стог 
> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се д 
данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за  
3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо 
а, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам 
а, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и  
е, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p>  
“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кр 
> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Госпо 
 растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не мож 
<p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако 
огибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, 
7" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Кос 
Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом оби 
S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаш 
ако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то н 
е колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне 
<p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј 
Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кн 
ајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од ли 
о да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати м 
неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда. 
а и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом 
едњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже 
 Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војни 
ту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, 
тога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час с 
 господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова  
оспода исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле по 
и наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га п 
 изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ вик 
е не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> 
 ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред н 
 <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу 
дом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: 
и!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег во 
ову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука 
{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам  
 своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца,  
 јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Град 
говори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси 
 шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, 
тотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Рис 
рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S}  
осподине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И ј 
га, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад  
ту скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p 
Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али  
тачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити 
ј срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се 
 плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног дет 
 једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Рист 
ти велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цје 
ећ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да исп 
о зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар 
 господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S}  
"SRP18990_C4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом  
SRP18990_C3.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га ј 
види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак  
рема вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „ 
 било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан 
и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за  
е како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје мест 
 који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лиц 
ари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак 
крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренут 
tlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕ 
аше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S 
латни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да 
 Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узи 
рају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренем 
ин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи сева 
 шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И д 
нас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно. 
младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године 
а неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и 
је воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се 
а само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову 
да одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном у 
ше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки  
па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док 
мерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Д 
 праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да по 
и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога п 
.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те 
/p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кне 
викаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се 
дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" / 
д по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не д 
 сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градој 
тина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари остав 
е у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што  
мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека 
охвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима заг 
ју.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, др 
адоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрче 
тарац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао бил 
оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од р 
од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлиј 
ном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„За 
г перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је див 
ветњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да 
оје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S 
 узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p>  
југале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза сту 
ку белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи  
а, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, 
емљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам 
вребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам с 
воју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза  
апита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су 
ога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Гр 
ишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар 
 сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи 
ојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила т 
а га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи 
 „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше 
а Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На ко 
их очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима л 
еље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље! 
 мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар 
мљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb 
 ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да с 
олико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме  
!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас  
. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људ 
снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p 
својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ п 
е да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како 
 тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ пр 
pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог в 
 стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите 
било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, к 
та да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> < 
ја, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Г 
 мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... 
ту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш к 
т да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име свој 
реше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кне 
ете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју  
вала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p>  
ина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“< 
вај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> < 
ма, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно 
нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших 
сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учи 
ође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање  
 ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што е 
 о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на  
р не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градој 
 Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје 
 се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче ман 
дост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што  
.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, опл 
 помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченица 
ева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним по 
ика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару 
 да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали 
велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то б 
момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може д 
вору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си д 
присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дру 
о није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени с 
Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напр 
сни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, в 
а му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз  
ах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и 
pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да о 
о беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницам 
 дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком  
ом малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин  
 пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме долас 
ао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихов 
некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се  
имо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе  
 онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужит 
да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И  
ене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, к 
, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком  
чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда  
p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој ј 
к.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10 
е или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, 
S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А как 
уменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче 
рага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео 
седлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси  
о за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брз 
нез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како т 
{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она зве 
ка!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез  
каше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше 
 да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и у 
ластела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека  
n" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио т 
а тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој ка 
на плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега. 
 има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као  
да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим 
робом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старе 
мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој  
 његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p>  
од га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по ј 
е они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и не 
 Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је д 
поведају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косо 
 још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појах 
 Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ њег 
а пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио  
 мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али  
наци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне зава 
ри завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, го 
 од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зн 
Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред  
сподину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и у 
"15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти  
под велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још наре 
!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турак 
чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и зас 
том својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, 
 с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете г 
мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника 
 разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p>  
 што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> < 
нда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} На 
дмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога 
ац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљи 
<p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S 
а.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тих 
ца, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама 
Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, а 
роклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“  
нез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са 
с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Пр 
рота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ р 
њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчм 
„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</ 
ајближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намрш 
а веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскад 
 стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се н 
е сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено  
огатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </ 
ећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак 
т „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно ука 
ушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“< 
рзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови  
да Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>С 
их!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај 
пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе,  
гну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побрати 
 у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се 
до срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, ко 
нувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљи 
голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње с 
, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{ 
шљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаш 
ано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под бо 
, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као  
га и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље 
 И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div 
заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак 
свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чини 
ајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у цар 
, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата  
просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је 
емените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и  
његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Ч 
о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Јо 
х јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и  
свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље в 
>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му 
оде.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад и 
{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо 
едан поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S 
-— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се нека 
е на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој  
ше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најп 
ка ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и  
нда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу реч 
анким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена 
 дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у 
ј хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покај 
ом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружи 
о су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао  
 своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ри 
змемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, д 
шта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, 
бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само  
ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два 
ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући ја 
е расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа  
оње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби  
да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па п 
иле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва тр 
ио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би  
ло ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се 
вор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твој 
ету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо  
асом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати,  
упним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми и 
а ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> 
у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш те 
јају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека 
еду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе  
љем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, 
гарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да н 
пске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чет 
Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити не 
ушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку д 
гао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је на 
е тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и ца 
ужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто распл 
, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона 
а се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господи 
о и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је м 
аревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња во 
аца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете пес 
и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Гра 
у ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косов 
 Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску а 
 гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на на 
од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода у 
бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исус 
оји је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристив 
овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не 
в до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прођ 
е дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну с 
га дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или  
ају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у в 
инемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“ 
 кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како л 
уримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ет 
о ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пу 
 викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p 
 растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Је 
несемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p 
лавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож,  
 Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју ду 
?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље г 
</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стај 
>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивн 
Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој  
 весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи н 
Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим 
ва буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> < 
проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне пл 
ема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не б 
 по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну 
 војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, д 
ритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске д 
слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су 
шло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два с 
о.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не  
ко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по  
, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече  
има од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говор 
клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да ви 
кају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћ 
оше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше 
ом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки вој 
 да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о  
ка на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</ 
ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и прекл 
 чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје ј 
усе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</ 
о боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војск 
оворах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа  
p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез 
уље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одго 
, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад < 
рлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да г 
л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати,  
и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је о 
о се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раста 
хо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си на 
а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу 
и па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су он 
S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже 
си, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре  
омир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> < 
аки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог  
ким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке  
ам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Карито 
 а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да 
ка нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио к 
да тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, с 
еленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p 
ушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик 
о жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше ка 
са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка  
пска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као д 
 њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван до 
и сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве 
но не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности 
ве.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војск 
ом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти д 
помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његов 
 на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и слав 
И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо м 
ка душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо 
рију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор,  
о се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то с 
: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, м 
себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати  
тора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се дог 
у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на 
ла мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он м 
да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око 
овори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војс 
ци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека пр 
{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <p 
p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез  
>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спус 
сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи  
властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те час 
<p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно пит 
/p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу 
погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да  
 говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миро 
о дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико о 
ет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га о 
гано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини д 
 </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па с 
е теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кн 
твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу т 
 хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као 
, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{ 
дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора су 
р Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово 
р. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогоз 
и умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p 
 Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је  
 не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријате 
као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим п 
еднако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у жив 
} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово д 
и с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хриш 
који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била ј 
е један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј 
деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста к 
 <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече 
у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{ 
о и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ п 
есео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њи 
еза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч к 
е?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и једа 
Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због 
, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристивор 
Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркан 
, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“< 
дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору 
, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава 
а цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо,  
оде са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му каже 
а је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио,  
арац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, 
раја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђуј 
последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбил 
ита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову. 
ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи 
гуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље дух 
еде на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да сти 
!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада м 
 он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би  
м.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„ 
/p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је  
више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да  
о у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као оби 
гази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека н 
у, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати. 
какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више  
с на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На 
ду: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се 
ало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па 
ком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез 
о из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <p 
 братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те св 
ика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у обра 
зак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Ве 
{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} 
аља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље осв 
им прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да  
у Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке с 
ених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави 
олазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ реч 
рби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „ 
 се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина  
ику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стој 
о пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како т 
зе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Каз 
једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до пев 
да окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше. 
, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам 
а му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим  
 нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ 
ави у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, 
зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска иск 
 заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима куто 
ву?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристиво 
и ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одв 
ере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А б 
е бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ј 
аје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо з 
 да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако б 
 се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку мал 
нстантинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође њ 
 један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о  
еш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим 
лињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама  
д би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар  
оје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косо 
е и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војво 
 сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем  
е и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину 
Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за д 
кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушку 
шким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војс 
га дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаств 
 да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е  
таву?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да 
 узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и ј 
149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не зна 
ио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се п 
“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и с 
ријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српск 
о похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, к 
вором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p 
но и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паме 
тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите 
људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Ви 
 је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спали 
“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин  
забрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма! 
телину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овд 
ашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким  
евом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Пр 
ило, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са 
едио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гла 
а догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, 
 да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани раз 
ешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, с 
бјавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимар 
да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И  
је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дриноп 
својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе р 
 Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и  
чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> 
 би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Дец 
јишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овд 
до“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у  
ја оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда стара 
 да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање ју 
омрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, д 
вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и  
а њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то св 
а то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако 
у!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испиј 
ред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш 
авно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да з 
вићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљен 
рвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио вил 
> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p> 
у име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к н 
ом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господин 
 како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала ни 
 испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости  
виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не ум 
 светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу  
а, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговор 
могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по  
ао што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кне 
ко и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Д 
отине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми ј 
г <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на к 
ба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла о 
и где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и  
 ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</ 
свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p 
можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом св 
 ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не 
S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи с 
ности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!. 
ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе М 
ас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> < 
ите и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом  
и!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да  
} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ 
м влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они,  
азим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А 
Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан  
ј беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} В 
ама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви 
х као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да 
хо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано  
елику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шато 
елост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теб 
Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и 
те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немо 
н!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно 
 за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест,  
еде своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три  
 од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кн 
рчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници поб 
 n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед зав 
езом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе 
стави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да  
тијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шато 
Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p> 
езу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо! 
е!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукави 
ан кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних 
на по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и  
а: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницам 
овор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи 
ојводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи но 
ражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах 
један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доис 
ару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се  
м мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да 
 загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођи 
ину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с о 
 поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у  
рску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки напад 
преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гла 
ривикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, с 
ти, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> 
тлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворе 
И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разб 
у.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакш 
то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања —  
ша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властел 
нежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута гре 
ју, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се 
а кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ак 
 да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да проч 
јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће р 
 грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам 
 се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Р 
 метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И т 
жади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра 
о дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да 
тражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служб 
иљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој 
нка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојн 
дног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да жел 
о!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак к 
ено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, 
е, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Так 
омози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово сти 
 Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још 
не, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, х 
дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове поглед 
кане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једна 
аше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, 
Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> 
па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме с 
 да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невесел 
н а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градо 
, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S}  
лим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непок 
цу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или  
рца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догл 
. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овд 
.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“< 
 њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим 
 Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, бац 
аније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми ср 
 завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше 
искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје 
ога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господ 
о колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> д 
кав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе 
стивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али н 
свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка 
а ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па 
 Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче  
Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасиј 
одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</ 
вртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p> 
вакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да т 
ам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и бе 
ерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Бос 
купљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон  
 бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи 
нућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто н 
град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А  
 се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит  
људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпрати 
том рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он јед 
о оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем! 
ашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Ради 
ле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p 
а, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војво 
о може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу  
него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се  
>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојах 
же тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало 
<p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по 
јника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сирома 
ритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко коље 
отреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из  
имо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошл 
ећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав п 
ир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по  
арко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Срб 
 на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево и 
а.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим 
о млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вин 
руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и 
евидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком п 
Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим н 
Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно 
а опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају нев 
наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Запад 
е; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах  
ку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бран 
<pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет 
рашну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам с 
 Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар А 
стелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тро 
ажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова,  
 кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхта 
узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби д 
 збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не! 
бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез вик 
цу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавиц 
под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ по 
„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онд 
г да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно ду 
у неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са 
!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше  
, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у де 
јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у зла 
аш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси  
у, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ет 
ћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да  
м очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Круш 
 кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде б 
 и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ  
ју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац  
оља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опрошта 
што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} 
о у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па д 
е здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад  
 то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p> 
дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног  
 твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапут 
а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Д 
а,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми 
 „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А запов 
!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како 
сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринут 
ез ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војв 
отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто д 
рио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Кос 
, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и 
ебрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у поз 
hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као  
 пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и ме 
о ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади  
ене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што  
ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Ве 
према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p 
 његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару пок 
и се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјан 
вагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као п 
ама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ п 
ио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дам 
 за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца 
один Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, гос 
а стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати 
нама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега јо 
га честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немо 
.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив пог 
 Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S}  
Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати 
и како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно ка 
рца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зре 
ез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог  
ворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше 
есно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с прав 
о образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> < 
 им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</ 
за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом 
S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не з 
ори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопци 
 окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тра 
грлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увре 
191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да  
екамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не 
рало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојк 
тивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео? 
жбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба 
е успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танк 
летвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће  
еселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не мож 
повести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погле 
а Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А 
л’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од 
 каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишље 
редих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који мог 
жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да ј 
за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим д 
и рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Бор 
пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и м 
 може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се ба 
ки, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — приз 
неш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једно 
он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не  
подин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш и 
ик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо м 
раним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми памет 
 њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као  
 те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед  
сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома 
женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је с 
зо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој < 
своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборавист 
вив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!. 
, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S}  
одина од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Поле 
е да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже 
а.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци 
соким гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и сви 
 се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђ 
леда право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођ 
иђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећн 
ојвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Вој 
.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — к 
вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпе 
ван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по  
 не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може  
ји сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута в 
да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђе 
буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истин 
јсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; 
нез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да  
оже ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верн 
оју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} 
осподар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли 
бори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом 
један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећ 
 <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бор 
{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и  
које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да 
бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а н 
идов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војс 
рвим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву 
/p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахрани 
рким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миро 
Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештв 
p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад 
ршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочек 
Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога име 
убоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости  
ах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчм 
е, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с  
е милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије 
моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаће 
чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше з 
убио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов 
ова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“< 
грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад  
робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и 
евао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаш 
млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича. 
 га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у сво 
рпски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну д 
бројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> 
е, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да 
макло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре не 
неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим ша 
 који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S 
“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ет 
г не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може би 
дајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не сме 
д сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и пр 
 земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас 
за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; ра 
 доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој  
незом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику 
 мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Ор 
препашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсе 
 заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се за 
 побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако  
е испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је испи 
говори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не 
не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образ 
огућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p 
очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не  
стио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса  
је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залу 
севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако 
молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам ње 
 привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако на 
то, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он пра 
 рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеж 
драва, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу сла 
о да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез  
и:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} 
е неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, 
тати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да  
 крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да прит 
и су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, 
ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута 
шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{ 
ушевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на 
а отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако 
ло и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Слав 
шу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и мо 
тор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир 
во види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег п 
ицима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону наш 
чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Кос 
амо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> м 
ва, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем ниј 
диш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И о 
 чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста з 
адрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и 
омично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p> 
а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном о 
да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствиј 
да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно  
позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Х 
еђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо! 
ше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост дол 
дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогн 
вицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од  
ко се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га ј 
ој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види  
...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има  
е дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне 
ти сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао по 
 јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио 
еко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо 
ара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја  
док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагл 
„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито п 
ма да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак не 
сова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Б 
Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p>  
амет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име с 
 бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости  
{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p 
тор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Н 
лајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако 
г војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове 
остове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике при 
ви, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’ 
а истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујем 
с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко  
 дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста  
њу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место ње 
и изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја ј 
ћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно  
 чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поц 
з га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама 
них гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу  
у чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p>  
S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде 
не мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројиц 
 с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан 
уље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Ву 
 главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да  
де војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војни 
>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толик 
опоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђак 
ружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и 
око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са св 
па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А  
руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Вид 
оје се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху 
мично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јо 
гове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај по 
 се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви при 
е видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, к 
е да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други у 
аме старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?... 
} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Гр 
рко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на та 
а, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо 
е Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <p 
 па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" 
зари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о до 
а гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова 
а не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с к 
вакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, дод 
ао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у пр 
оји заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевља 
пуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз 
ла.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест  
доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе  
чку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој с 
ољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој 
 раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} 
ешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па н 
е око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да зајед 
" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старче 
рави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ев 
рема Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} 
 дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије,  
/p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше п 
поту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, 
је?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепа 
 погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну р 
ој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе,  
 и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана п 
 се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним кру 
ика, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миро 
ше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“< 
 <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква го 
стина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода  
о спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у ње 
опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристи 
ко да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрва 
 из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у 
 прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господ 
вда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од те 
на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гут 
тави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако  
авио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији 
о књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно уч 
тан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на д 
којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донес 
му своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p>  
љати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{ 
ћи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје 
 до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ј 
S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под 
едложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би 
в оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе после 
је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше  
ни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечу 
шљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме б 
, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше к 
Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чи 
укли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p 
усти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском 
сли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око  
нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и све 
 рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад  
тивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одл 
вога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} П 
вакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око  
 — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а  
приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су п 
еци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је  
а да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, п 
 молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и ново 
цу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси  
, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на  
те Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно пог 
ашан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али 
часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у нев 
е бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што  
а тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се 
истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему  
радоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам 
јка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозва 
у пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пр 
о пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш 
ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима:  
 је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али з 
 да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа 
м бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте  
 окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је  
 цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да  
 желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S}  
м Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложим 
угоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путн 
о беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже п 
и право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ о 
твије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена 
 је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p 
е обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње двор 
о Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{ 
огани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> < 
воду да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез 
иђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свет 
а, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да з 
" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо,  
дај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божј 
подо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још н 
тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе 
 рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Гос 
 се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне све 
е се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и 
лао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, к 
S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутр 
а мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи п 
 да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже 
ом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, 
} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кне 
а Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља  
ина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина  
и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу дру 
ем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватај 
 зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех,  
, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заус 
“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу 
и, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому 
ше скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очи 
о мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез 
ио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољан 
тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те п 
 од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први  
демо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни к 
{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже 
апразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> 
вршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како 
 Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“  
ли људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" / 
новци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S}  
аче!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обе 
иђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какв 
 издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред не 
а смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у с 
десетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косов 
трасно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који н 
овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако ј 
ође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Сл 
 не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не  
рно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и п 
њима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узд 
а српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ реч 
 тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесе 
кну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слу 
но погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бо 
а.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особи 
врди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и в 
165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје  
војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох о 
оврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су к 
ше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној  
еда како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала. 
 мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јован 
оје мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ смести 
еда горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену д 
ом језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом свет 
викао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одмор 
 велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, 
 да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по по 
и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге,  
, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше,  
рапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, сна 
па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p 
буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Рис 
ме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И јо 
весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да  
па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада б 
Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјан 
е!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем шт 
а војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле  
да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па  
 гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одма 
pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони  
а права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп М 
ти с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испре 
 да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож  
Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаш 
р попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} З 
ти, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p 
утујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p 
рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, ј 
е нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било,  
в се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш к 
„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет зап 
 крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусан 
ез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не  
 Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал 
дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његов 
 да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађе 
 се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зрак 
ла нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда зах 
 двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако за 
дину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господин 
а подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S 
о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њих 
добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушк 
Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>С 
{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и го 
и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прек 
е за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и 
/p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету о 
ма несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно 
 буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор  
раћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} И 
ој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун 
 треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и  
бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагд 
 да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} С 
 на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше јед 
пе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето,  
тога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и сл 
ражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{ 
ије мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{ 
је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на дру 
S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд 
а ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим нас 
олико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, 
 многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „ме 
ак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере 
 тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме  
инко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n= 
доје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашег 
у се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S 
и ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као закла 
вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некак 
, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се к 
ит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по дос 
кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на моли 
оре, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са 
ри са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са м 
ад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко 
тави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповед 
е цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p 
!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не ст 
ц. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издај 
 двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало  
онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова в 
јемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они 
дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаст 
о ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од 
и шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би 
очнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна дец 
ма, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га на 
ка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајник 
њ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех 
одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога изда 
и требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишиц 
но потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не 
дности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступ 
 и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“< 
лаву и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу! 
осподарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да 
е довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође 
трах ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити 
неза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једна 
з двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не  
p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твој 
готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја сам 
срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да  
Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо  
 сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Пр 
то је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јерети 
здравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком  
ћа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јо 
 тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који 
доје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{ 
иво у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пр 
дај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него шт 
мир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да  
 буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо 
ође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и  
ану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је крас 
у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му 
а стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Ми 
руго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над не 
 не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо д 
љало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина К 
е чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n 
уке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну  
уку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи  
је пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце 
ма — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде  
/p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, од 
pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве п 
 ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на  
а ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој  
 нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, 
оји неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадиј 
тим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на да 
оја води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију  
 се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред наш 
а ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</ 
на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не 
 Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике,  
ујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше сво 
ру да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на 
 приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весе 
дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод  
 мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе 
ве то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохвати 
олагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји  
ицима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одст 
асеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим  
њина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Ор 
шћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га оп 
ни и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и  
лико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И 
мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да ка 
оклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крв 
те имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и  
дњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло 
гли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћ 
њска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Рист 
вега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином 
 што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати 
<p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тр 
аним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што  
о вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буд 
римо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изго 
да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Дворињ 
="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник е 
оду, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, ка 
S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са  
кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Госпо 
ди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не у 
е, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у К 
Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; ал 
јте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватил 
 кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Госп 
и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што 
обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умо 
ју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас п 
ога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и  
е подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и 
видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде,  
еда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем  
о“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао уч 
тајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним ц 
"60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде —  
само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две врећ 
“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и кл 
p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу н 
о и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се ус 
део у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се  
 нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча  
ветовати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража 
го и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање. 
 да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да 
вода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — с 
, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се  
да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.< 
дно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да ромо 
кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и  
теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни ца 
и од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмара 
р лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвал 
р...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би п 
а седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„ 
је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — наст 
севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној  
 слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“ 
зан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор р 
вље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да ј 
ко на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прос 
вај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога;  
најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси мо 
и Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Кари 
о што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго 
о нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опо 
а замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помо 
дотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој 
поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу 
остао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина п 
 рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у к 
е наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву  
епрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чег 
е даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав  
допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p>  
хвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p 
аше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом ви 
 потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова п 
ута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као 
ивукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</ 
вода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царево 
глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајућ 
говорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, са 
о кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је 
 подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који с 
имну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да вод 
ио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати 
ом стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда ст 
штина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња 
о да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није б 
ило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна  
ма својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила  
ци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо н 
жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах 
а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала с 
ушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклања 
у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе  
 кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Бориво 
ше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом 
је полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстим 
видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора,  
кона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кне 
оде Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброт 
ужини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну,  
 жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са н 
ре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже  
, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се  
е дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уве 
ак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад  
 и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који в 
својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде дост 
им гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну оп 
диже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора  
понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и т 
 му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“  
ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући при 
во као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе но 
ху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па  
 застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло  
 три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, до 
 и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша 
ма у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шарено 
астава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни  
проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто зб 
 својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцат 
а прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз  
гу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне сл 
/p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе  
се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и д 
а и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање св 
дрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десн 
 громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да 
 и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> тре 
бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице  
косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> неког 
веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та 
очама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на ј 
ађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходн 
у реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једн 
на погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над д 
дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свир 
ћа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од 
ије повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које 
рестрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како 
 је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, кој 
ном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеле 
, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет  
 блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући х 
 куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} По 
шти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају 
ка ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не  
ди властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памт 
кој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овд 
 непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к пла 
плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа њег 
опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опрошта 
олико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>С 
 нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сва 
 приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта  
а се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, на 
ги учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода 
дно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Д 
 да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса н 
 је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега 
о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже  
 /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госп 
, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кн 
аском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухва 
рно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубок 
 колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и 
 и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара д 
поведам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова  
на трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, ка 
цама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се 
!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S}  
се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви  
<pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ј 
 борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога ца 
х и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, по 
 некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета 
и!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени ми 
ко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже ли 
ужи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади вла 
ди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкива 
> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој 
ра да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два 
S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја  
!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кне 
 Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p> 
ај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у  
 гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда на 
повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да гово 
ајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и д 
ст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.< 
Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнеги 
о, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из п 
ца, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад т 
ораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи  
летао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње п 
} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушк 
пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца  
 час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од не 
рца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам с 
 си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градо 
редиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С т 
ући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез п 
као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запла 
себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташ 
" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кум 
{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно 
пет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза 
два са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да м 
ешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; 
а мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосн 
Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ п 
близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се н 
ад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него 
стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један 
пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и нам 
дајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видит 
ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Аг 
н. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине 
ош ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведе 
вић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој уз 
ведим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој к 
моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да 
ри: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, 
а пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не 
као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево  
ву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да 
 Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то  
веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи 
p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Б 
/p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред 
 трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао! 
 он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју  
јаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жерав 
епци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је са 
 а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше оп 
о ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то 
иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми ре 
 се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском на 
 n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћа 
ца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту 
 Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему тре 
не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S 
 Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те ј 
неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се 
ких разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код  
 спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и  
алио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели 
јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, ш 
ловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који с 
ет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је на 
долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, 
на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопи 
“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кне 
 српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било пов 
ам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> 
 Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је  
неже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске,  
ар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што 
 Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор  
 Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском 
ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p 
а,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи 
еш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим  
ру и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесн 
 срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и  
ђе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било виш 
це моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо год 
ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала 
ева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што  
рши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше с 
 војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем 
 вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пе 
питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници  
људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незв 
азати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе бо 
подара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз  
тања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико  
ање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, д 
огледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину  
ео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како  
х и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Т 
тари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годи 
ма и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се 
у, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне  
 Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела исти 
шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу 
ан, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, н 
 ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господи 
 су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше  
и гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> < 
 заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки во 
p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S 
{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, 
на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мис 
би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаш 
е враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну ста 
 ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да 
 имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно,  
и нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „да 
њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре с 
мо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарја 
о трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом 
ђе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} 
номе се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му  
маљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлиј 
је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда о 
!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се тр 
че:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би н 
чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа 
удно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепрш 
“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Уст 
испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како с 
његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div typ 
} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето  
ри Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:i 
свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да 
обар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет го 
стивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" / 
 „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била  
ху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим се 
су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам 
ед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дво 
 сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S}  
</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се каја 
еч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војвод 
 амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила п 
е само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне  
 већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу 
Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, ка 
илога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душа 
шао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристи 
/p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да л 
во овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих 
игурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; ал 
си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси 
аман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако м 
ко њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час ст 
ао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се к 
дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападн 
осно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са С 
и на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисм 
ноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Мо 
 Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо јо 
ј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разо 
{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркв 
 кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подић 
дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћа 
од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода  
ј наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти тр 
 да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио. 
а слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душа 
им од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И виде 
 њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војск 
ити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“  
 у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце  
мо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, 
мо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ 
и ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: 
те Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p> 
!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Не 
 од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игума 
 у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски  
Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три 
рим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> < 
о уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Гр 
ећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са 
ивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој го 
ам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро 
 свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе м 
да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест наш 
 Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до п 
 се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина 
сто њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу ва 
а оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орл 
 сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се тр 
а је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теб 
pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве ом 
бро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми до 
е можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ет 
јака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти гл 
го шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза  
 има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркн 
 Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, г 
едузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, зап 
некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е  
тарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом  
уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко, 
уђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му  
црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се 
. немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиро 
 му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не м 
како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један  
 Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму 
оју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метан 
 Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех  
иросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила о 
кога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S 
S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна 
оља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети д 
само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види  
 до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да 
клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој  
о за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми о 
 опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и пр 
је столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге  
о, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити ц 
 тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да  
а два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Нас 
ити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> < 
ве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека с 
да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их 
о пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо  
чевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довд 
траг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху јед 
ђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> 
оје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.< 
олико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: 
ри им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према 
 неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваља 
аше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је о 
до!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ при 
истивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме вер 
мо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да  
гле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p>  
<pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} 
 да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко д 
 желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме 
твом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служ 
м у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агар 
/> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орлови 
весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила с 
с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па  
беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сам 
есто <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи с 
брним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а 
вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S 
ула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно 
то рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео д 
ић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Н 
ди властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да  
се!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повели 
том додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Мил 
ко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погле 
вих.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је о 
 су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађа 
сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њ 
а са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав ка 
ече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко,  
ви стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не 
ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" />  
 руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло б 
а викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спре 
риње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој н 
пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику 
ко је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи  
ресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја  
мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана вел 
жу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су 
та грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну  
седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Нег 
„Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци он 
пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове н 
му љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђ 
о ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најм 
евалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и 
ад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благосло 
е уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава њего 
бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} 
p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И  
, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом 
ва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за р 
е кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може д 
ека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} А 
ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека  
вом и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне ст 
а су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака  
а Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на 
и је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“< 
че кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта ј 
S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу  
едан део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“  
ти ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао сам 
{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми  
 ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тв 
ала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и му 
лете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за нек 
ко рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" />  
рећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне ба 
јника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезови 
 оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p 
 се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и к 
Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, по 
есите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што 
 старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочеку 
иваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и 
ме што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који м 
едаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се 
о би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отворено 
 трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, ал 
на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косов 
не и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор из 
, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ —  
евесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази! 
мо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се 
!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га з 
ам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас осл 
тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка кле 
 и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми  
 кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом 
еза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војисла 
 ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда 
воја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Не 
ијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отрован 
рихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“  
?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи в 
ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жи 
да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“ 
.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је при 
њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јун 
има старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па 
да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у све 
<p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно д 
 Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштани 
а ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не  
ћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га брани 
поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме в 
и ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} 
еш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред 
рла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна в 
рани господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како  
окојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас ј 
инути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи  
осподар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на 
го ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске о 
е само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез ко 
ва, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Ор 
ласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко д 
ој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ про 
 /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем н 
“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царс 
спавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“< 
ном чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Сл 
не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је 
/p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш вели 
ао да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Град 
 искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Мило 
ј памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом р 
е блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да т 
,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељ 
 узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода  
де мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSect 
валне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад о 
као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забаци 
е да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војс 
„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина 
 хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћ 
ко свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли старо 
 па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{ 
ругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и 
 па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао 
ре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, к 
 сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да  
 у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да  
ез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђ 
рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста тв 
 „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово! 
па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше  
Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно из 
вим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо сво 
даље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита к 
аре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> млад 
 хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, ко 
да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч 
е неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис зап 
те ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Рист 
S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али м 
е старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристи 
 на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чи 
оговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита по 
г себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живо 
рога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него дру 
оге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам 
а своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер 
ија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад с 
омињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ св 
 се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време до 
отово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси 
упи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову  
 се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно цел 
он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па и 
онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без н 
све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на прен 
/p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза он 
то сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође 
е и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздра 
рекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други оп 
 му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче 
руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у др 
 и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хва 
 јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере 
 као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити с 
о времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а 
ла господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које в 
 неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и  
ли мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом 
Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни ј 
.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јес 
кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те 
 да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у среб 
смо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету п 
 првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевк 
 изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити 
жину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у 
ешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови д 
} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца 
ијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпо 
} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не да 
тлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чис 
ко?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не 
у, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбин 
— година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна 
докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра к 
ет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, кој 
а!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез 
тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамн 
ани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви 
то му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p 
да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је как 
инограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове! 
а.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и н 
 плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве;  
ините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима 
 га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверн 
стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу 
 њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, 
ње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећ 
ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још ш 
<p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p 
 неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина 
— „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к И 
на од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеш 
лавом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим вој 
} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турак 
 гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S 
о је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме 
ад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја  
ухне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље 
 и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела зав 
 свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу 
и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су 
уку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба з 
пустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и  
ћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се  
еко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте  
 је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена чо 
.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Гос 
и и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и дру 
, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега,  
 <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде г 
ри кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, за 
д гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од ју 
ом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који с 
су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се п 
је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степ 
 јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме ску 
цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером 
ну Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез  
оровима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда 
нца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти на 
асе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p>  
еретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, 
погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјај 
ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју је 
е!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војвод 
јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, госпо 
ко се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до к 
ас прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго  
д се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види п 
 слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад на 
кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио д 
де облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, ил 
 муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо  
ази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се м 
Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом 
 ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатк 
 Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац ви 
 руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачани 
љини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Бо 
ало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ 
до, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близи 
 кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лет 
старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како 
нило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати они 
} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине! 
икну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док сво 
лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а 
еза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју  
ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле  
{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо,  
да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кне 
 се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом н 
 Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али,  
ажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека с 
 на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да  
="subSection" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале  
P18990_C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гоми 
 има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је исти 
међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, ср 
, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо 
иште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кн 
 „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро о 
 стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском 
ви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде 
, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb 
онедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бо 
 права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све  
{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопи 
е, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу 
иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па  
а дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: 
на и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{ 
е стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан к 
ише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изг 
ћа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево 
ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једв 
 Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво 
и некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и труб 
 да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Б 
 него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у  
 Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се  
ма до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше своји 
не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и о 
те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихват 
очиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једн 
кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова  
зу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио 
ибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде. 
уговић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи  
сле подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном 
а својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва в 
а Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града 
ам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p>  
 поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда 
прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо да 
 и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до у 
 у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешк 
 хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> 
 народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад е 
и ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси 
т кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соко 
жи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Гос 
ове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{ 
сподина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет п 
ће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споме 
новићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке г 
ина свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли 
 Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови св 
Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више н 
„Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина 
 и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима. 
радоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, 
ћи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље г 
а мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удар 
евесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њ 
кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и н 
ћи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати  
о једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо л 
мо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за 
на да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да  
ч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се 
</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристи 
 су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле сва 
инко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Гру 
рати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико 
а и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шт 
 мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следује 
 тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — а 
цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то св 
 свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи 
лони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке  
је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез ти 
ега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</ 
 двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</ 
нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор по 
пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у  
е, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још ово 
м.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се гра 
 који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје вој 
е још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од  
 да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и сл 
, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио  
 ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори  
 несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој. 
ву Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова 
га је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} 
у, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> < 
о дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ет 
 моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не  
{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства 
 српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа мусл 
е им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дуж 
ин постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећи 
ако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да н 
ке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без н 
то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били 
ди, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, д 
 копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас 
ак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом 
 господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што 
.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећ 
овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} 
окола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. 
ио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамд 
ске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни 
 већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весе 
шој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени 
ечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здр 
јици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог 
 ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена вој 
 право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем;  
и властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјан 
 који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некакв 
 оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од  
аповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненад 
есу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. 
 устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с 
еца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет  
а онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и неви 
<p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онд 
иле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се о 
нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје пог 
 је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором д 
је придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Зна 
 на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти,  
се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још  
 било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута г 
едно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас 
.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадиш 
трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклоп 
о кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не 
еља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски  
S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="17 
е невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад р 
јица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме д 
су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не м 
 мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима 
алуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да 
 се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћ 
коро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жу 
ац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збу 
 кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићев 
 готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну ду 
постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је 
се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, ко 
мор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са 
га цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо о 
креће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Д 
лова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>М 
акав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и  
S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испа 
м за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не 
Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S}  
ити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други  
ки пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беш 
 Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног кр 
е.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребле 
а му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по  
очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будис 
ме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево 
д храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Из 
ction" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповед 
але своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђ 
 да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S}  
 за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело пев 
ома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кне 
ојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средин 
 те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према сре 
самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се  
ћи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, кој 
ана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у о 
огу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као 
јући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или о 
 Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога 
може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и ј 
дмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племени 
онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор,  
у корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> < 
цу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад при 
ц, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и по 
кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се  
ј трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то бил 
у, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ пон 
ећ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну 
мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!.. 
у на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи уви 
> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо сп 
ричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима в 
 четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</ 
 једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока б 
ин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у д 
т година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном тер 
ода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотр 
јев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знамени 
ди Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружј 
а ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше  
ан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кра 
ладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним 
а хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја те 
и; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и м 
у и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ П 
аринска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет ле 
 ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и  
пља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, осед 
адесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде за 
 ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, 
>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истр 
олагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми с 
ојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез  
а већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Нег 
S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана 
упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div ty 
огу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под ов 
м вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и ч 
воме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу ст 
овара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и за 
, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо с 
како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао 
раво што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде 
о био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су  
тари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше ст 
збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свог 
 n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о оном 
е.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{ 
а, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, г 
</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није 
сем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} 
оћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, 
„Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојиц 
споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div 
 могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам 
 се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голуб 
вцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку доли 
као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње! 
ојим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта 
ињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је п 
 седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато б 
 дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и зас 
динама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са те 
они испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „А 
 вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити 
и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, как 
з одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У дв 
век опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о наро 
свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, з 
ремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се  
 и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа М 
гих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој з 
з Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и  
том заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде  
 је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хт 
p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n 
, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер  
:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, ког 
јој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па по 
уши, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кн 
а пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може  
ика.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти пр 
а да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао 
аше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у  
че истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред ве 
урност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се 
и пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „В 
тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јован 
оји се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су  
<p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом пре 
ове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, голо 
своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела 
ху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И о 
з ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниск 
ти војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дођ 
Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је 
први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ пр 
 к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој ц 
х све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се св 
шу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и  
 колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе 
/p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад 
ио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се д 
, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутах 
егињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не  
Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао ниј 
!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xm 
ажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто  
о силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полаг 
нука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у  
 господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела 
И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас виде 
ода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ н 
 што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ р 
м.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div t 
е дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Др 
Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, 
вом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара 
ите.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацим 
Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њен 
 Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке в 
сом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде гор 
ла, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог к 
 замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је 
ви.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и не 
е можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одма 
ме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{ 
.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земљ 
 <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо  
о да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркв 
ва, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој с 
а ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пусти 
ешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади из 
уку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ б 
ах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним 
о, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књиг 
</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима 
S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутр 
/p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људ 
пођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго трај 
p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на  
ма.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, н 
ше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, 
 невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и  
амење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и су 
 хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју  
 молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Свет 
и у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти за 
дио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне  
{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике  
 народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује 
C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом 
бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме 
 јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} 
ђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S}  
 себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и да 
драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних вој 
м је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује прве 
е сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам кора 
ва падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник  
госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице п 
S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и 
 Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топ 
ој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а м 
и пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S}  
p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну поб 
честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његово 
ву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем ду 
а, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одеж 
 свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве  
куца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у  
заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало  
први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, при 
 и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb  
n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сиг 
ам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте д 
 мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, по 
 кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p 
псити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Исто 
зно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како ј 
љуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се весели 
 на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мог 
к изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисо 
ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико 
а ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само 
по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез  
 за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и крат 
дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати 
ике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмла 
животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за на 
{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколи 
е дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Б 
два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и  
 рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од ме 
унаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, п 
етан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми с 
p> <milestone unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на  
астопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и  
авније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетн 
ead>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> <div type="cha 
ели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се с 
 и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а  
ога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и б 
тостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к 
од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је исп 
коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кне 
ајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу в 
 покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гл 
 у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велик 
!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади  
е је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је 
пође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кне 
 лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери нека 
 бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увен 
 не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се по 
 кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепи 
а погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака  
, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то весе 
га момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> <div type="chapter"  
о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе 
ажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и о 
/p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, пок 
мишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи 
 била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се  
оје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго памет 
ви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p 
ор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешт 
а надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; п 
андалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свако 
еше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изг 
рпљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим пес 
о све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> < 
 Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду  
хом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ ци 
раво страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких о 
— не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" / 
славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p 
чита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напиш 
 са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, 
!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?! 
 Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кне 
ивој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књи 
 ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац 
удно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да  
p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом  
се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба  
а оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се гос 
руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича 
“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смер 
 старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш 
о!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело мла 
био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на 
ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како 
којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из  
бима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и в 
сподин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута го 
аше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез 
 Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синк 
ње!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати жи 
 жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и д 
како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојо 
 готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тоб 
 с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“< 
 окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифор 
ше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, преблед 
већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао  
иста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што  
 сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево 
 старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ пита 
, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полази 
о с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ћ 
!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нариц 
 покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је д 
ши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи ис 
 гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме ви 
Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате 
 погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ 
лобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти  
ом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде глед 
 славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља  
оставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на нар 
м гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, отк 
омогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме д 
и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више п 
стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате 
их ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор ј 
на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако 
ца, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} З 
 кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људим 
гом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не 
 викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно,  
одина у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као  
нас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита,  
roup" xml:id="SRP18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" / 
roup" xml:id="SRP18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" / 
up" xml:id="SRP18990_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" /> <pb n= 
ше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и п 
тела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и  
pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко 
амење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кне 
. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и 
година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком 
корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд за 
наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како 
поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја 
мо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже 
е кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану жи 
тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седа 
ађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје  
ала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врат 
следња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све пре 
има и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да поне 
ким плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погреб 
дају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком с 
 проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене  
 видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или  
„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир 
и не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано 
идесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо де 
ром да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само 
оклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором крену 
дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p> 
ку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привеза 
ну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка 
у од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окован 
олим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред на 
И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране  
 загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од ме 
 беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који с 
ви, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно св 
та.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махни 
 се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним 
ло пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ор 
ату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па  
хвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и п 
</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Бори 
дрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој 
кву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања пе 
</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвен 
а и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као 
 буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигн 
је, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Сви 
, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужи 
адоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p>  
их у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега сто 
а.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше  
овође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је в 
рпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем 
лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као 
удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца  
окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S}  
лац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бист 
лу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!. 
 Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиља 
{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му  
анак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток,  
рским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу св 
шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, 
е с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена  
ао да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, исп 
уку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто кор 
о зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о з 
ваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога  
глав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заста 
ветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја! 
штини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и  
а издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Госп 
а, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погле 
а, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p>  
се светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапре 
е је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље  
т поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је п 
а бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је по 
с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена на 
.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напо 
а топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом;  
ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево  
и и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово 
а властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кн 
, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута м 
ти своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека до 
као само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рек 
 подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од д 
ало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињс 
како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи пон 
да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Д 
онати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{ 
х јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку из 
 старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави ј 
е још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи суза 
царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно пос 
ц од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде 
едан од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним л 
тињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не 
им очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте реч 
{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост прола 
<p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По сво 
рпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагд 
ког, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p> 
вани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао 
Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже  
љене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и огр 
 млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам ус 
има остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваља 
 <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћ 
ла и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби 
јска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док 
се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повика 
 коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице 
и га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандал 
м копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним 
тари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>За 
и: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дај 
им брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p 
даш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благосло 
 нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху и 
продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи 
 и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо м 
својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите  
ужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“ 
се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један д 
па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук зак 
 терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Р 
опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеб 
87" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом  
ољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нов 
е напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо т 
по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Ви 
х запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде  
решна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо  
своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи п 
/p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег нека 
т лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан О 
ањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у  
бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз с 
ким простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким 
.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада  
 из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описа 
ике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орл 
леше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми,  
беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мири 
као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога в 
шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?! 
ренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, кој 
а гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци  
ће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који  
с.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загреја 
аног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете 
p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Гр 
ља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси 
.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног св 
иташе Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре н 
 али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, тан 
која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мрамор 
мо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p>  
Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ при 
..{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао 
а, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извиј 
 саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то 
таше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства,  
ар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Го 
данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи 
че:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени  
 без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора 
ли ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох от 
ну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе  
ом ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Ман 
уховника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедам 
А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као 
рије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје  
 гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се 
 да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад 
бучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци с 
ло оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орлов 
 рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што б 
„Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин  
ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељан 
Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника 
е спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковче 
!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза 
 села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми р 
 смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу 
надно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, 
у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу 
упнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви и 
е и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још је 
рећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е,  
ута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да н 
срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се  
врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према р 
слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Го 
дају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушени 
а неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш 
јала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, син 
с сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надј 
не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па реч 
 помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што 
ла, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно 
д педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким  
убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три 
ехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почињ 
</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити  
} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепаниц 
м низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео 
спао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписан 
</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <body> <pb n="1" 
 моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који  
те ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости  
скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замиш 
 мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ  
 руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR 
прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледа 
 облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204 
 док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба власт 
згледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзан 
ј даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом  
његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како 
да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам неш 
 да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, 
 Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча 
толице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружи 
који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уз 
ни се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господи 
ко мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S}  
Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор 
„ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p 
рашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још ба 
сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: 
е никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S}  
 говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандил 
а се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао  
е кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке 
сјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова д 
 призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „ 
ахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" / 
 све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n= 
х ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S}  
</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле 
рне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља тре 
виленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначк 
инку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за 
 одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се о 
крлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких п 
, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вин 
 трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну 
г двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Бор 
сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови  
ш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кн 
три, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристи 
ки Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p> 
дан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску,  
" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S}  
да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„ 
ај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који о 
аму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Ву 
ође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S}  
ложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном пор 
 у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнез 
а ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} 
да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор 
ји њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ  
 реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не 
ге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу нек 
ме „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече пор 
p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} 
ста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бис 
бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо 
 срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p 
вао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани с 
м богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови з 
вава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристи 
утури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и ра 
ић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га пове 
рама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога муж 
еташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивор 
 следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њ 
м твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погл 
ојводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ 
алвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни 
и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срц 
а Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, госпо 
/p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледај 
а Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим 
егова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставит 
но га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пеха 
цу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати 
е.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Зн 
ји му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, кој 
 наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1899 
Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми 
 лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога  
S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{ 
лавни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По в 
но погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже с 
е је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандален 
њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога л 
ли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву дру 
о!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“  
рисетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих  
рст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била 
отопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељ 
е се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од  
!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између  
м је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у  
у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што ј 
краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро гов 
ј покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци ч 
“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманиј 
ртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер в 
ш не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао пр 
зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се 
!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је  
му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца  
„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се 
нем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синк 
намо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јад 
део, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нек 
му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с ч 
, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Ст 
е славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање 
том која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ле 
 ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша 
 Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили 
оњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске с 
лно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S}  
Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта  
пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онд 
зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето  
 као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади 
ојводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно  
а смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра 
а, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, уста 
апомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“< 
ст дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника 
 упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да 
 милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у  
} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам д 
, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости на 
з па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости 
а коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она 
вом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио 
пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по ц 
ног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена 
д свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дуб 
већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу! 
 наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од госпо 
 викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, п 
асу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед ка 
ека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свил 
 његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводин 
ривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало  
осиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по 
, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ри 
јани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај 
 Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу 
аде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Д 
 па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин и 
м.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледим 
и је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник з 
 ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде к 
акви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} 
а их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мо 
код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{ 
прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испра 
него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“ 
мори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву св 
!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави от 
ро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење во 
номе пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва го 
верним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни 
ме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров  
насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну г 
, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само 
аво; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или повода 
штва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} И 
је, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је 
 новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да  
руги говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јест 
 „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам 
 се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војс 
стивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћег 
о излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и с 
 нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави из 
од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код 
 снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш 
ан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква преко 
ио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да  
Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весел 
ад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо 
тве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио ца 
м, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше другова 
 на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има м 
а витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је пра 
реше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, 
је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој 
тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S}  
p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је сла 
рко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жу 
ћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без 
само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прих 
ру, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, приша 
не дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити 
о јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те м 
о да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево же 
наш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} 
есело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бо 
обожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно.  
 понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ен 
о поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро 
онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{ 
брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати  
утро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весел 
, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Рист 
 Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите 
/p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека д 
 у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Бориво 
ма ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше 
ћи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам доб 
о кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кне 
водо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам 
>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не в 
еш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није д 
неза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, ко 
„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и  
мо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас ј 
у о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме може 
.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце 
лужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према 
 о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да  
и се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору 
</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, уз 
укчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало 
у у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" 
ати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и 
јемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Гра 
p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам  
.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну 
димо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљ 
<pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кн 
киње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет  
их шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бриз 
 Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш ма 
, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје,  
 Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћ 
еш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу 
о?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div ty 
рихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Карит 
, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах неста 
ике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре с 
 и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова дола 
ј!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез 
Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} А 
се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.< 
ло то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог 
етелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као ошт 
едајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми бил 
неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало,  
 певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јуна 
/p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с  
маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се 
тављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те 
мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пу 
има сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S}  
за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан п 
лена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не 
ма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише  
 умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но 
Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори 
у Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је 
 за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, де 
 часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким д 
као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико  
„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, оки 
мерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S 
рске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тка 
ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет 
аријега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се м 
о можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те св 
нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до њег 
д оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без прегово 
90_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" /> <pb n="129" /> <di 
е, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb 
ј властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од 
је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власи 
лих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда  
авица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div  
тпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију 
емо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p> 
 ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо п 
ја и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, теб 
еће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152 
ић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су м 
и гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим госп 
е руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко сво 
о он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке 
ти Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лаз 
, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнез 
ме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p>  
нда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез с 
и не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, 
ари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет 
да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да 
малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је при 
ницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина по 
угом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли  
лу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не ст 
м видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљ 
е, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече  
 својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са гр 
 Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што 
S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да з 
ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења,  
Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{ 
вом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће ост 
неза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и  
великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био 
ин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им т 
кају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрве 
а њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и ув 
аше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа на 
стивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; с 
а; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику во 
купи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосав 
мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то мог 
као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га д 
ову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кн 
S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми  
им а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шато 
ти неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне  
ог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Кос 
арјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо на 
ио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победи 
е стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне 
етвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од м 
не великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати 
се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је д 
да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа 
се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> < 
 жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је л 
е Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога в 
 пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред 
лио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клеч 
ло после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристивор 
ачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{ 
узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као 
ору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, к 
и бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} 
 тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече о 
вести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама д 
не, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам  
стом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео 
ведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двер 
иљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, к 
екуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо  
е, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p>  
под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, д 
{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p> 
 те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти о 
ољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи напа 
 је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли ме 
и долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег ср 
шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице. 
ластелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма  
 броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога 
и у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стра 
 Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} 
у као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше во 
 је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје н 
равославље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не 
рса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гом 
е измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је т 
се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, реч 
то га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг 
 стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом  
з Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Б 
говор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни бр 
 том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности о 
е кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срц 
па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S 
днога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је  
како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, мет 
са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка  
дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у о 
рчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старо 
о видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи. 
ажњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врст 
јни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и 
<p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> 
 чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође 
снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез 
 трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и  
, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љ 
дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом  
остара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближ 
ља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> < 
ни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро 
8" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави  
овека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се бра 
<p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састав 
} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзну 
и једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме  
 господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„ 
роз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама 
ада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепо 
ено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ак 
па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор до 
И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би ч 
х на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на вели 
оказати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи 
о могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазо 
кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу! 
е кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се во 
и мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи о 
, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њ 
у положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас 
 n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку св 
 „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све т 
 вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ћ 
 Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако 
</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да до 
своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли 
p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако  
беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје с 
Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко  
и четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше и 
доја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади из 
“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло  
ине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; 
ад грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву! 
 свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од  
унаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Срби 
 чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не заме 
о кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем д 
му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} 
дије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан ок 
то што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поште 
а поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак са 
им шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жи 
турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p 
оговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</ 
е, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето ка 
ор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима св 
а се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.< 
ка војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрп 
 или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степ 
у они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху 
ћи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чуве 
м трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега до 
вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све  
гда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду 
{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна дог 
 шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани  
онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањени 
и рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, да 
игурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику  
им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка ма 
аре кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољу 
чки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез у 
 крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да  
?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике 
аша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни он 
 је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — 
јини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чуд 
ш нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш 
моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“.. 
једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чин 
 да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па ј 
ако и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш. 
едио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољн 
не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет во 
ог путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и н 
аш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га 
иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђ 
анцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови  
ушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива ск 
јено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свилен 
одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свил 
да поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез не 
истиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, 
ли сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" 
војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са си 
ма је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; н 
раг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су греш 
ишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и с 
е видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело уси 
ра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло доби 
.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка 
неза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја  
 икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причал 
ви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Боси 
лова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заје 
и је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ р 
да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перуник 
сподину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка К 
 може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> др 
о ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и  
 ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="11 
дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n=" 
з Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам мом 
и:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Гос 
дару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока  
 је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а д 
е и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно с 
 поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из в 
ота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете с 
а и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на зн 
виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невин 
сову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека ос 
но па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с  
 да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако доб 
вода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и  
ру. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у  
па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам 
ије да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја к 
 /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милог 
ш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Гос 
ог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме улас 
ог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну 
ро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чед 
ошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и че 
н од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао  
пада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На 
вчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело. 
вахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу  
еци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треб 
, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред сво 
нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја 
у у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чека 
, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са св 
ре, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="chapter" x 
, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: 
алим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не мо 
ом, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и ка 
од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да с 
ке жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез пос 
ла ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их у 
, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окуш 
"179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене 
ојводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено 
њма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини ш 
а иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласо 
шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се  
> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени  
села, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би ј 
из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника 
е.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке  
надно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као  
илости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“,  
да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати  
орубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па г 
p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати. 
 две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез  
колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову 
оловине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и он 
му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па реч 
 икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих  
 вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета,  
бе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора б 
 зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кне 
 то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посад 
аваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови иск 
p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не  
S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, нег 
зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отвори 
ига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе 
 и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбран 
а њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда  
стави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим р 
ојвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва  
 па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“ 
неза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Ор 
господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми бић 
Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну цр 
ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се ве 
ма живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господ 
дно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да  
вом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кне 
 две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скак 
ти своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њи 
зе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики ц 
да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва  
јвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога 
ставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војни 
ам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> < 
рдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управ 
е, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога 
и се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза  
 Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пу 
ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S}  
акву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и 
Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у 
 клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, свој 
<p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па  
дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Б 
не ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од нар 
 оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путуј 
ише казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора 
рушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гл 
се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвод 
 рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих о 
пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> 
следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју 
а би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</ 
“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико  
добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рук 
д већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, госпо 
да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм  
ма теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сн 
несе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор др 
мах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и х 
кну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно ра 
апред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрн 
склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</ 
и кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци 
ене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у в 
е могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој 
Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и  
мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан х 
 своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласо 
ве ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као д 
мам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дига 
рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да 
пршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга 
 Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га 
!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Вин 
орица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо 
 од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше з 
им у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучк 
 те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворан 
оље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да  
гов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо н 
ође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“ 
леде и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхта 
и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стад 
да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет 
ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки пог 
„Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у 
 како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било 
аше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, к 
се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и  
енце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S 
о: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косо 
Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас к 
стала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викн 
ући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпак 
им и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једн 
раћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стој 
их да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече  
љамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти мо 
.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путу 
вако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода 
екако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чис 
ли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Б 
 да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је в 
, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су мног 
да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежев 
ојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војвод 
киваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу 
ни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на  
 прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јав 
и знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам 
р писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски,  
уни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тража 
а прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе 
 скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздра 
ебрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње 
 сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мр 
 јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже  
 и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да од 
дару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандален 
е — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог  
и ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада запо 
 под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од  
е столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на 
покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боц 
ног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна ј 
ј скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклон 
а до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред 
и у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се р 
тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној  
и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, п 
 а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда 
оде Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Р 
а опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, 
го ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{ 
Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже тр 
 на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукам 
Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога св 
за ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно уз 
ања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифор 
} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не чи 
ам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{ 
стрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се би 
 и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, ко 
е да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставил 
це од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Примор 
 се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте  
 још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога ко 
ио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} О 
исоку танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима 
ара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон 
с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара  
 Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар њ 
ах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Е 
ће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћ 
распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сват 
нџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, прогов 
, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи 
баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, ш 
ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да з 
нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд 
м да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S}  
че кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу 
два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађе 
...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S}  
/p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници 
јсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће т 
њем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко о 
 стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у ко 
те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу 
итати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, к 
астави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S}  
чку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив 
119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти  
“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна п 
гу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и  
="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како  
 стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његов 
тењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење св 
ху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајм 
Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Ву 
е може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли т 
тарци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија с 
еки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати 
ко се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос  
се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па 
оје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било 
у не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекорава 
ац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна  
у сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно  
е га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, 
е Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, пра 
е могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепав 
но кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бив 
, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чи 
у држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војско 
ајпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу  
отурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у р 
{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само помен 
не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри де 
Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, пог 
енух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си с 
скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркв 
рунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртв 
 Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке 
росав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мо 
би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви  
, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Же 
“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га 
 се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, м 
 ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S 
почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има 
, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се  
грли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри 
са, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки др 
ype="group" xml:id="SRP18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n= 
ype="group" xml:id="SRP18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n=" 
реметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је 
Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да 
у довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у вели 
који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срд 
 будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара 
коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме  
ме часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу 
а својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде 
 све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш 
доје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачев 
ина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једн 
Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу и 
око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Го 
ји се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велик 
 са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али п 
озно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босон 
се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем чести 
дно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој  
и њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнае 
веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко д 
<p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине во 
 занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се пр 
 Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље,  
аш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, д 
тором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со 
з Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно 
азара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројиц 
рбадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на м 
јка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људ 
веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим в 
.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, не 
ињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигиват 
 бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са мо 
јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде с 
шли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на 
 попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти 
 покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалиш 
ре, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S}  
молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о  
рну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино 
дјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој р 
 једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и в 
хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су  
е сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов во 
ом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског и 
ства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су с 
ме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да 
осав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој. 
м загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, ка 
у, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не зн 
водо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите  
ко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, баб 
ма тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаш 
 котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав;  
кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да од 
 матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој 
ре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног 
аху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише,  
о ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита д 
волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је н 
 да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га 
n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао дру 
 лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да о 
е један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас свак 
че стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} 
о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кне 
> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, 
од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p>  
буњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи 
и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци 
ашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витоми 
ј им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се 
 просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мо 
Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивно 
, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше  
аше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да  
Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара т 
 срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног 
{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!. 
че млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И о 
 трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, 
 на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју 
 је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбо 
 твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога сл 
оје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд 
 другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекр 
ога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући исп 
прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, п 
 иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар 
163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако вид 
ка иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли  
 часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“< 
и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика бри 
>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да 
оди!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугуј 
о сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шато 
етка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен лис 
пуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> < 
до, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Ву 
и главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пу 
ме својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову,  
е ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песни 
, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на ко 
да, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ет 
у Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагд 
Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва т 
 ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стар 
 — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере  
ика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се н 
удем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави  
удма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети м 
ина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Ага 
.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду  
о је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада 
 војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p 
и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Гр 
ој сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игум 
један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div 
 већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, 
ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмариц 
Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор 
ило!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода 
бучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али 
к-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кн 
и Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се 
ад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, 
абоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> 
в, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба њего 
резаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Борив 
аној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створе 
колико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лиц 
ства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе 
лику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао  
} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Кос 
ова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови  
, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао с 
 хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме  
то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" / 
ви ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине  
јим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} З 
ди!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо 
Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или  
ад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса  
утњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p>  
јводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“  
 наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе  
днесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!.... 
чи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти ј 
слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово 
што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо своји 
воду нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи п 
<p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зл 
“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаш 
је, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже гл 
опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах 
90_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави 
в.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји  
тарац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до  
анину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми 
на у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљу 
мену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У пл 
 српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будв 
млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још  
 сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S 
н Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији  
ња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Б 
би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свет 
 и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима 
ису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац  
 ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо 
рне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћ 
десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одј 
 под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се 
 баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто  
 плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео 
ћима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и г 
зарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана  
ком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећ 
не, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом ру 
ог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно с 
свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без пр 
оме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p 
видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да он 
љане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба б 
рсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци 
ишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око р 
 и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете н 
пунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисе 
да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна д 
оге жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и с 
 него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однеку 
и царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници 
нали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а к 
ед, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Рис 
се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустр 
ушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српов 
тивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмул 
ајвећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим  
м старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за  
ти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепаш 
ричека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену  
дмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собо 
 скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледају 
 да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли  
еним мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је с 
, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде 
е одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се  
ављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а ст 
нство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући  
 сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устав 
их суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За 
:id="SRP18990_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути 
отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о  
астом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета зам 
четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима 
очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокр 
пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке суз 
ју, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом 
} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S}  
еколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} А 
р нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте 
ину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборавис 
м опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их го 
ен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови  
на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико  
и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Ос 
„Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обој 
зуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи 
 пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Кру 
же он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} 
 само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше к 
да право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„ 
 попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у 
ише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„ 
а хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће 
е у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа  
ве земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га не 
утра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазит 
амо оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај 
Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одго 
вор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него ш 
њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина ова 
водино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише  
те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацим 
 и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, 
ојводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прш 
о и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од 
о појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „ 
цу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице 
вена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом п 
 динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе п 
мејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: 
царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве  
е растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад  
 могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави ота 
, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће 
„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Свети 
у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„ 
.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и мл 
сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тел 
 стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кне 
тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и ср 
 да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје 
нез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, дец 
и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели д 
и она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S}  
у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му 
1" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јуна 
стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође н 
ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како м 
сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као < 
да ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је 
 у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала т 
да с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Ву 
у и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орлови 
у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на  
 то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства р 
доје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, 
 који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, кој 
“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно 
, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј,  
 ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Госпо 
 мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој з 
дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше в 
се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте  
ико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем 
Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава 
ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога 
њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опе 
ридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Ву 
 тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Го 
 кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видо 
их остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Б 
у теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{ 
“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опрошта 
да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не мо 
тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун м 
 пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их  
, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер св 
ој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, п 
а да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S 
удал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Аг 
еднако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинуст 
p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнез 
рило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да на 
ушама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па 
р и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту  
нако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </d 
 снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека 
штати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на бел 
мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И 
 није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето  
олим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да испри 
књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече 
егов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини погле 
мејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p 
 ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гоми 
оји не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа пом 
што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао 
јводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисм 
по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала д 
 је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име це 
 да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метани 
ом војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, 
знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у м 
жевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пи 
де: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и о 
екудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с  
штом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песм 
воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онд 
ва свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као 
 а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јекте 
трос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше  
ити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађош 
реко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како 
ворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез  
p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише ка 
> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> 
г Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једно 
ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу н 
<p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из  
нез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоник 
Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда н 
во је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на коле 
то чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет 
ојводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, дои 
аш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како 
калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и бу 
ну, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу 
ди данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не из 
ам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по за 
харе други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од на 
о сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали?  
ни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице мом 
и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем к 
 дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S 
, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива 
сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у п 
ву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене  
јвећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Р 
а скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оста 
а ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори свој 
 Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас б 
па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па кл 
к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прос 
ијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаш 
акон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нек 
раку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да 
е десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са оч 
е руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима,  
порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После  
на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједна 
иже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Д 
 но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје 
ваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си с 
синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па 
е силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко! 
нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гоми 
 срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лаза 
 узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војвод 
, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати по 
е читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синк 
 не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто ј 
Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански с 
у с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и 
аслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу 
е: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, 
и издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да в 
 на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха о 
уј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на с 
{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p 
ј га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> < 
м својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положај 
во се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за  
кај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убит 
Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас д 
оспође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себ 
 рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња 
нађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири сто 
ла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза  
евца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Госп 
с добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градој 
ео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака до 
 похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Вито 
раво „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном  
, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и  
нежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Бориво 
п не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију 
заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме  
кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Ка 
едно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се  
 земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, прекл 
е најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што о 
де у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље 
готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих! 
еколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месец 
о у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице пет 
ј златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, 
 смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за м 
чући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож кој 
одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочек 
ас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови н 
 хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце ко 
ни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи о 
је име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није ме 
и власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете. 
S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко 
но вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако 
кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на  
Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пут 
зе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си 
смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро зна 
сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Мл 
 може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не мо 
> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвени 
“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости,  
вори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који 
инко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> < 
н.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p 
 Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак  
“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, брат 
/p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја 
од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је  
вих руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Не 
 казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би с 
роштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и е 
исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми тв 
е к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ев 
то разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји  
е Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око 
ог лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и пок 
 изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мен 
ви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S}  
ти му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећ 
амење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на  
ас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростит 
ј Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света,  
је, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се ве 
а нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето о 
, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се нека 
та је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се 
покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прв 
еда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одраст 
 јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље  
шане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јуна 
ете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре 
S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац по 
луга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе 
 је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаш 
} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурн 
твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S}  
сова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и тре 
ова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S}  
сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p>  
нца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш 
им гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ћ 
у.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене. 
о, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да м 
ужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и 
са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско 
„ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по 
ицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви 
м кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једн 
ља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не ч 
ла Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће  
мара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај вла 
ивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамор 
се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да п 
сподо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих д 
од шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војв 
</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погле 
ару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукав 
продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о з 
а као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоист 
 данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале св 
почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да ј 
н био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете 
девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врт 
викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закли 
 старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пи 
оже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо  
„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече  
исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично 
 Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а  
вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, пролив 
бљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учи 
ти оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај гр 
и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову  
а једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пр 
глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас ј 
, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кн 
је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадиј 
ојим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збо 
адич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и бр 
ебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свог 
о, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар,  
земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у  
видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом,  
 бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањ 
е обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и дев 
и је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властел 
те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молит 
ет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу 
м те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> 
, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о се 
да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплак 
 свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпез 
 да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S}  
орављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни  
он не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте зас 
 чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се  
етите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> 
о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет осло 
пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка,  
 народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него 
 Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому насле 
 верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Ш 
ојвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!.. 
луђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и бузд 
м истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко 
 и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам е 
та чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисл 
дите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„ 
ко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју г 
ој капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци с 
м твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, ка 
очео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај  
г милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану 
ином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте так 
це, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем. 
у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти 
ија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез. 
ем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово < 
стифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је 
него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног 
ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом м 
 заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Свети 
, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се на 
о што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, 
је победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди н 
ве Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ 
јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби с 
 <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ 
господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобо 
ме!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„ 
!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну 
 да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за неш 
м опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке ј 
и се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ ч 
} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио 
колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога 
 цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не св 
а како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му 
а, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти  
само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу  
р, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се  
о причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а 
че.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе н 
> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога  
ко врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни  
ривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</ 
вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хо 
на слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а К 
 она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{ 
ила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи ње 
бе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви за 
ис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи де 
>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су м 
ору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пу 
ди Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше 
Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш к 
} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е б 
ратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим ј 
 може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући пре 
светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене  
ћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насме 
се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, 
тив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... има 
 од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помис 
 запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући оч 
 упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима,  
на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „ 
и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку си 
 чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џи 
је с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје 
лу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо! 
 момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај  
е то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девој 
у: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом вла 
 јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те 
 Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу  
вета!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му ј 
ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ р 
b n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ за 
а да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S}  
од земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује  
есело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би пом 
ма славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, с 
енув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо  
ојвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли  
иком ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита,  
ављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма,  
ахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт  
ила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> 
, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све гор 
ругу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да  
гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће д 
, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце мој 
а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не  
ра, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора  
љући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару,  
остиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми о 
о, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очеви 
 ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом! 
је име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име ср 
ом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али  
евидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има  
заваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са рум 
 ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далек 
, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута ч 
вор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој ма 
ла вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се п 
онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена би 
 часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није др 
дљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци 
ваном погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама з 
један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати как 
еће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, уза 
ни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај ч 
гну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кне 
сподина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина по 
упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја 
Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећн 
и из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„ 
ар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме  
жили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега не 
 Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог 
од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“ 
сле по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крште 
.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу з 
о да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме  
 на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у пр 
поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика —  
трос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље 
љак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:< 
м косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак ал 
зрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто 
њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с раз 
сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p> 
већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срц 
по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да 
ње, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајк 
 слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте 
ика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, сви 
ра, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Зм 
име на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо раз 
!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лиј 
b n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Рист 
осподине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према  
пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа ов 
рца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али ј 
ђа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је 
тање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело д 
та као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође 
 <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онд 
рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нарич 
S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире 
устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласн 
<pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се су 
вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери 
 дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у  
агледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је 
идиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, 
 то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које с 
шћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина 
 у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, 
д јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видет 
сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо д 
лико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и д 
м јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; приги 
еше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искуп 
лим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њ 
иворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, ср 
бојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва  
чаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се до 
во јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва 
стрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S 
оје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ак 
аспршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету 
вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо  
 сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти з 
им шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда  
и ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од 
стезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, 
подин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт св 
ро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> пита 
део свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</ 
хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је ш 
е тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде он 
огу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу 
о за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихв 
ојводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све  
а се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„ 
х, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако им 
"62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да С 
 уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од нек 
е, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" / 
, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p 
 и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се 
чар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> < 
краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше  
клике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и  
х и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосан 
сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Го 
ска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежеви 
S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице  
и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан уле 
Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, к 
е да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} В 
о Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо 
ајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него д 
— све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте п 
 војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на  
и само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну о 
доје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада д 
еоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано  
доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше  
ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловић 
како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само  
дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n 
а кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из 
ере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не 
м руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна 
“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје,  
 у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Е 
не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи 
ест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим  
у, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у 
, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у г 
 срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре  
S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викн 
ме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива  
ити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два мла 
ом стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњани 
 <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав с 
Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави сво 
оривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону к 
а!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у мла 
сте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под с 
и зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док  
света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадос 
 народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог  
руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце оп 
игу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да 
х грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању с 
ко остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи 
 опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака поги 
ања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихват 
 те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад 
ститих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога о 
а тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n= 
ко још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог дава 
оја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бу 
" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм о 
олим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсе 
мљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска вр 
 ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у  
 испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све  
у.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом сво 
едо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласо 
певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако ј 
 стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округл 
 пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ 
сном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је виси 
е сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше 
м од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се би 
ита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена с 
 ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који ча 
ним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p>  
 или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа н 
онесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно 
еза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крс 
вања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања пове 
великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и ско 
 лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих про 
у да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрн 
да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није 
стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струј 
 могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен  
 све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орлов 
љака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у  
икој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват с 
 видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се о 
орана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало преблед 
адаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћут 
а твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Г 
 поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била 
, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, п 
 помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака  
Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље  
аде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се  
о доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахирени 
кавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и  
д му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде! 
тани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“ 
о кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> 
 и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигур 
ћ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад 
латном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки 
мљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаш 
а бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше. 
ко рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек ср 
које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред на 
 врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су у 
иња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпођ 
 онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јер 
ачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, д 
лед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, пр 
ва коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал 
цом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се ч 
 ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој кр 
абуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Гр 
 старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косов 
реле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да посл 
 и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза ду 
 овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и свак 
уги један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па с 
апита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су  
а!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне на 
ила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрв 
тових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп  
окајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како мож 
че својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„М 
а дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властел 
да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — с 
ВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРС 
з се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљ 
S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Мило 
ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужн 
ајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, 
 месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у 
одиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха 
од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S 
 најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље осваја 
што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза  
а здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божј 
з нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градо 
 и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало д 
 стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо 
е ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од пет 
изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи 
уте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу  
а настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{ 
рвом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадес 
виних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се 
 брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре за 
е кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„И 
мо смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за  
ојим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми  
 преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, 
 зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страш 
 да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето н 
да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти  
један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарј 
 те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светл 
вати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да  
>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други 
он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гуса 
д ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти 
ви поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насм 
ди кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на 
ј земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти ј 
ј калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Ор 
вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бриш 
 ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно ча 
ар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај 
кушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{ 
а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе н 
а жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к трој 
тигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ 
та од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака 
 к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за  
обродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па ко 
шта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме сни 
а с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасност 
та у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви 
 његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко  
водине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо 
едним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те ј 
екивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџ 
 купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадес 
ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив пр 
сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p 
пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се! 
његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, 
, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; 
 може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с јед 
ежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа 
 да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, ле 
 Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, срећ 
 сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у ж 
и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовн 
 господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост свој 
те шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири 
како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мал 
чилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило по 
о и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S 
гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе  
риликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слатк 
ка!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону  
си од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихо 
ни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђуј 
вити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајн 
тем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођ 
дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зо 
омцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињ 
 се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не д 
ди у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам;  
н двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и в 
е је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p>  
 јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Про 
нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене  
ем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако  
и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо  
оћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра,  
је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разго 
и.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се буд 
 све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод п 
ека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овд 
е јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S}  
госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да л 
а видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим? 
езан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на во 
 ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наш 
молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку 
е; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједничк 
 мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили  
оз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час  
ве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда  
 великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на н 
 бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи о 
глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има  
и војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод вел 
тво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у 
ше мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ов 
 лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова. 
 који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Моли 
 зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мир 
 срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кне 
је жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече к 
ви:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели.  
миле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније 
 очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посре 
 заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје  
шинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испр 
ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола на 
ушанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни 
а.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на М 
 насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <p 
јатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турс 
залуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је 
ви и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био нап 
 овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p> 
S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бог 
ле песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поу 
ма, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из г 
ене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само ш 
рвенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, кој 
 старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор,  
ше у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђ 
буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коњ 
 да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да 
 ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта 
рајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где сто 
ло па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од  
ше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= 
ом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођ 
амора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту црк 
уза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и с 
 <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци запо 
> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве 
аест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за сто 
 у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати  
оја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихват 
јеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије к 
ој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се  
 и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука св 
твориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу сл 
.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог 
говорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њим 
 али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„ 
ед.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упо 
Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци 
заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је 
мој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="1 
нога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете 
 казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у о 
 да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући 
<p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, 
врнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је  
руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека б 
чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене  
их стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице 
апред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са 
 свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S}  
да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су 
} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне,  
наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb 
би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући 
 нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог д 
<p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" />  
 како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам  
е.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n= 
ри главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и р 
тесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бит 
браза њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полаг 
з душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јави 
едао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на не 
и се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута в 
видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а бил 
ead>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич ис 
 кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да 
 да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не 
радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} За 
Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао  
а војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђ 
мно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар запов 
а свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како поб 
ови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Кл 
Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мр 
овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кн 
сово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим 
беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у в 
аповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби 
И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и  
о приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и т 
ловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту 
 оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Д 
спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за пог 
ом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као  
.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душ 
у дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи сок 
 задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! пр 
ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што  
ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, 
И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку поднож 
је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубов 
ти како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно к 
Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да зами 
не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсе 
 наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широк 
из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, 
 с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Б 
 неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвици 
ди да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Двор 
беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p 
а одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у т 
а добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, б 
стима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер ј 
 пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез 
 Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше госпо 
и као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се  
рујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} 
седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пр 
емо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да  
 као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом о 
левку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову двор 
давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, к 
ивот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кн 
лица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“  
мо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето н 
ге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смел 
.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем 
Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи њег 
рану Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо за 
ано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошло 
били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде  
ожемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћ 
те својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару 
вори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи 
јете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је на 
штати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Град 
 Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не  
о неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задру 
јног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је г 
за то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова! 
у мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој о 
ежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Б 
о!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна  
наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, 
овори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град  
исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{ 
с мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и ма 
нуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јунач 
еза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати  
и чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Слав 
н Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима к 
а грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} От 
радоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда 
м војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не может 
, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да 
да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове ма 
крштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не 
ко потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с 
уга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи 
и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај крас 
евом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Исп 
ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад х 
учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и д 
мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а д 
и ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било 
 може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему за 
Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> 
ори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као к 
данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о н 
каше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ре 
а Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудо 
са свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једно 
 испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и 
стињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе м 
 могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не о 
 деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} 
евање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо  
су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, ка 
 прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Рис 
 се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине,  
Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и  
што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да  
/p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Бо 
 српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како н 
е корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике леп 
о небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању тре 
 прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој р 
мро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p 
амо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше нек 
целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну 
е ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него  
хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловић 
кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао 
{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према ње 
 и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог  
</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи 
аповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху  
сти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме 
ном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бис 
а мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија  
реме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орл 
мештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху  
пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњи 
 своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш ка 
{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поз 
зненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први  
ле војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих стр 
> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти  
.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „ 
ицу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и ре 
 Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ п 
 то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезо 
 да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта т 
 па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је 
 пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стар 
ледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли  
 сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Р 
би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бар 
хова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем не 
тојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје  
ас опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама св 
 дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад са 
е,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молит 
 дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Види 
 се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохв 
 да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову с 
3" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме с 
време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам пр 
о!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поузда 
њој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред ик 
 <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукаво 
мрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне 
а је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше м 
 Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„ 
анској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше  
е виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, 
{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше  
 Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" / 
 готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање.  
> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S 
то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио з 
 могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и 
p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор. 
 старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господи 
војих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже 
чи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му д 
сно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чу 
апунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђено 
 пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, п 
и оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к 
на наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише  
 доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би л 
ди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десе 
е ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе б 
кут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — си 
ас <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки  
 говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да,  
 два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у угл 
а говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још сре 
ицом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, б 
, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком т 
заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да с 
Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћ 
им!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти с 
а кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка ду 
 уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га мно 
дио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на п 
леди отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочека 
ри:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци! 
тити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино 
 припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кн 
ово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате ме 
ли и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на  
 Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једи 
. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода 
ијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је  
 да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да запове 
з како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда 
гови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад  
рина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> < 
ставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста време 
 вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још н 
о својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кне 
на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца  
 сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је ц 
е спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отров 
иште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш чест 
Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да 
 клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег др 
дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На  
д шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном 
кање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари к 
отерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име  
, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше  
ше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако  
е јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини м 
ти не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека д 
 <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Град 
аху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мал 
о један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих по 
да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хт 
е здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јест 
но јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте з 
ву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.< 
ше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и н 
а забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што 
 да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Ц 
 тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опоја 
д јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опр 
је дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехр 
ни!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у там 
ајстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни с 
како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одва 
лим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све 
пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињств 
едан паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да 
адоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, 
сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје  
ваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба 
едујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвод 
<p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристи 
 на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S 
, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља  
ји се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, з 
е прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га 
S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А ш 
 Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; а 
о моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у о 
начки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два мла 
дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двоји 
се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез пр 
човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде  
ни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење беја 
>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показ 
е тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и 
је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати 
 промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове  
 три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; 
редини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} М 
ез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S 
 Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолим 
рштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима  
жди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешки 
 род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може 
је састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвод 
е већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није 
ренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркв 
лади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Н 
ра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи: 
, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристив 
ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двор 
p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Не 
ара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узаст 
 ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше м 
у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје  
 руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову 
ећ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га 
ћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици сми 
,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш д 
“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите 
ападној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искуп 
како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристиво 
а блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштањ 
а — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слуш 
рци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања,  
ом стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад 
е би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго так 
о, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чу 
грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је 
кав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу кол 
у славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаш 
драган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вука 
властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише,  
м господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив,  
р леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и о 
ше господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да  
 Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да и 
ш су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„Н 
духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и засти 
<p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој  
ак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и ју 
је се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим 
ивају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура 
топљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Пр 
 велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред 
рави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она 
немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крст 
звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве 
водско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од и 
чева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свак 
брним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику стол 
S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Ко 
ти жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како ј 
светљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> < 
де, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода м 
о испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажд 
 поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко 
 деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез г 
у.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спуст 
и и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{ 
 потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, по 
а причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наст 
 пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, гово 
ко говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде  
а узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми 
 му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини каме 
о да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде 
ње рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигн 
 босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној проби 
шту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето жел 
вода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p>  
је.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару 
око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не бри 
вагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу 
у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта р 
гуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може! 
 откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Рис 
!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очек 
еја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве 
“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ п 
њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли 
ти!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле 
 на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга 
настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на ст 
ји ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им  
то желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из  
вати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ реч 
азор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдес 
на него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини каже 
е при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше г 
!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два 
се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор неве 
уди тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, 
} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи  
спети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Гос 
 како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од о 
рате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се м 
срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његови 
кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, п 
а Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац 
бим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и п 
што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе к 
и на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми не 
дошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Ман 
лица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји о 
једнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине к 
е к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео  
евима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га п 
старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њи 
ача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кн 
м <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на че 
На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колиб 
разнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја  
 кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по с 
 још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху 
хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како  
ена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не к 
ану, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан 
Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим го 
како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цар 
а, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један кам 
ем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, в 
<p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се на 
 у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа 
а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у о 
, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином своји 
у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је  
е за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника к 
оздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хв 
ла велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кне 
осаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомир 
 тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се п 
а га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини ле 
и између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху 
тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три чет 
 <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div 
ду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну  
 који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, 
pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у  
, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу 
е оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гр 
се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} 
 њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спах 
ад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта ре 
подо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нис 
икћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кне 
оди, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да каже 
еза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез,  
моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} Д 
говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио  
о заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад 
изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе д 
ом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш 
"109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом иск 
и:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога 
тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој дола 
зе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни шт 
м на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преб 
 да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором 
војица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе,  
 и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, 
 и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану 
пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на де 
крете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су вој 
и мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да  
е браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа  
ина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунак 
стиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p> 
пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетн 
а кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престал 
 долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није дру 
ивоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господар 
јводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез 
виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, к 
а и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ 
не у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви д 
>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опој 
>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, пре 
одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тр 
ећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, 
 цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар м 
це и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> < 
> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолик 
ајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џин 
сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како 
нај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манасти 
нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" />  
ростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за наш 
међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади  
нска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати ст 
 великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не мо 
српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете  
х је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез  
вој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Ку 
се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш,  
ола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо до 
Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="1 
која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читат 
 зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати п 
уца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш? 
м прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли 
српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српск 
или, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз  
е потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан 
у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгне 
него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог намес 
, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравиц 
н. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина годин 
па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш в 
/p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећ 
ишћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по цр 
 ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“  
а уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело р 
кати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ев 
} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштв 
е, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено 
таву Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесел 
укописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и  
о, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску 
оћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од ка 
аду чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју срп 
ћ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="15 
. „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“. 
Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазим 
препашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Кос 
„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска 
е, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога с 
 се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини  
викиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо? 
задовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју ње 
рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен.  
 од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући 
, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клоб 
> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовоље 
ну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бро 
ле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете наше 
ивотом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју  
 од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаш 
ез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се уд 
 никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</ 
 те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „З 
1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо сп 
нај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад 
 часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па по 
ње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пе 
 долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не с 
испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружен 
гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похит 
 им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није 
оп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад то 
 снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крч 
а растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека 
ридао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а му 
 у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер на 
дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете  
 <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> на 
ило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „ 
а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о  
и, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уз 
и имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у сво 
 од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{ 
 вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор н 
да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почет 
шту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре 
ва пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно 
е по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</ 
 крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања  
 делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за 
 који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не б 
S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми  
гово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главо 
орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" />  
 иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседлани 
буци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дув 
е петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину н 
их да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та 
 живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам 
<p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p> 
воздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засео 
то ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, 
веде гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт 
 јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} 
з, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те с 
и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војск 
 у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Ош 
им и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{ 
е Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше  
државајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те,  
зуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи  
е Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем во 
а коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет љу 
е и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војск 
е лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи св 
д на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> < 
ред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин  
 али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда  
ћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb  
ејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; 
 потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бу 
вати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда ч 
 лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте пр 
вуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим с 
ича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети 
оју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зра 
зиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју 
лашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше 
вор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али наст 
спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посре 
p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Ју 
аганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразго 
 нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим п 
у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи с 
ао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром. 
и веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с  
 запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све  
рише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па  
шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гл 
д огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, к 
амо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе же 
 био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на сво 
едећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје гру 
које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио 
м шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука  
латну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p> 
одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чис 
о га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве старо 
 и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега р 
 преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у 
и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у свом 
о јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div  
, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ват 
е по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров јед 
синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог 
баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пут 
оркиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој ј 
нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове наје 
ко те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помол 
Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на К 
Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика влас 
ко пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски власте 
а наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте,  
 /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме вл 
ек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и голог 
јаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се он 
, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим ј 
 мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право го 
рите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја  
не њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе к 
беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији 
емо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све сам 
ољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из они 
дне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп 
вадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су к 
ди, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладн 
оме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} 
било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубо 
ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старо 
колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Мож 
и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се т 
не куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе кр 
ти крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„П 
адоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница  
ећ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на  
 свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> н 
би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића поб 
м, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене 
обро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже,  
 зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, насло 
око испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је зап 
 па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да 
о.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Мо 
у изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је 
о још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Мног 
о!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не  
девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојк 
а?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питом 
 у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" 
вирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одв 
1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Ра 
левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади  
одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву 
 кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“.. 
ворим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега  
ти да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па 
же!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво за 
ину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах  
од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силн 
чи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука 
ко и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па ис 
је духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, 
емена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети 
 души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора  
 А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb  
м, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гл 
пазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гур 
ди, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахо 
ко себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се как 
поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: к 
!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не  
и се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све с 
а нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће о 
и, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ак 
вор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони  
е кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Ко 
пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Вид 
лики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закон 
ињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и 
ко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакш 
другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу  
е рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада  
силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати  
 то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко си 
ро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро  
осподар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S 
ме доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згр 
 ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два п 
трахом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у з 
 стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господа 
прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос  
 погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао д 
астелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опе 
 се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p>  
,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на сам 
це, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „зва 
и српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики 
 њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „ср 
ар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, кој 
} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе 
ој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{ 
 застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, ка 
цо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цар 
Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која ода 
 полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{ 
е и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И стара 
ве то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се стара 
еленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле гос 
. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Бл 
свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањ 
 и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту  
од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га 
 Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неуга 
дара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кли 
исан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од 
таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада  
скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па он 
ке узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта  
глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Кр 
ко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог вел 
ли ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>К 
га у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете  
ребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Де 
рква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу 
 дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан чо 
сно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с  
че војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни п 
које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била. 
ду, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и нас 
е, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бр 
у молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нов 
чекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пут 
 ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што с 
упише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве 
а ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„ 
те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује 
чуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се крен 
јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и  
осподара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је 
 нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Уз 
и и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет 
{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш  
ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само је 
а: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје 
 мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости;  
ти; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву н 
љем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас тре 
p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаш 
ећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било б 
ажим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару пла 
 књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војво 
господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} 
, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није 
/> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо д 
е дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кн 
на овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те  
зи војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигне 
ачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, во 
</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се 
 прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичур 
е дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљах 
ним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да  
опа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се  
{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан н 
 сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас 
е к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога вен 
и!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господ 
зношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод з 
х доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном 
вљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе топо 
рца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше стара 
 бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча двор 
ита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR 
 су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике св 
.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио  
спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно в 
м једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху построје 
оде га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше го 
м на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоп 
се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме в 
ике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне 
 гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, ко 
то.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским репов 
ирок златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жи 
ова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет 
е могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од се 
а заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Ту 
но спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небо 
тица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица о 
оји се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, ш 
абрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени  
</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господ 
ке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p>  
кав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб  
з Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, 
сио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци мог 
с овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срц 
да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p 
 да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали  
да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{ 
а негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој т 
зовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва 
оменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не 
д њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да  
 погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко при 
ци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је с 
јемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез ку 
го тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима  
е првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и к 
њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да ца 
отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гој 
уке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А  
ћу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек кој 
ћки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад о 
ља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње  
зови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца 
свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка злат 
остио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари  
д шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштаниц 
сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб наше 
ој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се м 
ој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Ду 
зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе 
осподину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати  
са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p>  
ирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивал 
га од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да  
не Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војв 
прот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике ч 
ка остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо,  
стреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм  
Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, 
ало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда 
танију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи п 
 и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да 
пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то 
гло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лев 
прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам 
 „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника,  
ој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје  
брни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листин 
иже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — у 
и пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска р 
; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неб 
исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p 
 оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икак 
 и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него  
„Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, у 
„Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Гр 
подо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато 
нез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепас 
а Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, по 
 једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapte 
еље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је гор 
рлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово св 
лагу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била  
ет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од ш 
, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као ота 
ј конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим п 
 описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозо 
бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S 
а своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спус 
аморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је ж 
њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Троје 
 нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од бели 
p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, покл 
Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред он 
ам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију ок 
на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и дес 
н и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико ј 
абрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скро 
т!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на 
Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову сло 
рене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Буд 
. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златн 
 мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по  
 био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, мет 
n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и  
ше никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху  
 где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ гово 
д живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, п 
лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> < 
 слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповим 
тито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље 
ла само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи с 
убили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабу 
т о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не може 
рзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али 
рекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поноси 
у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је ма 
води и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ ок 
огледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, кој 
ог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до  
исла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} О 
рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да д 
анку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном ема 
ду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, го 
га, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још пр 
Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске 
аше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике  
>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југ 
н човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим  
 дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја на 
 своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше 
кања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, г 
е чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у 
утањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ш 
оју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{ 
истивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре не 
шко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, ка 
а и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио. 
и нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милост 
ла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да 
 даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око дво 
властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казива 
} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да 
ао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под  
ици <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Госпо 
диће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Д 
некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столиц 
 стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне  
дару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с  
повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дво 
огнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!.. 
а до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао п 
стовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложен 
 нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И јо 
 <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, 
 виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка ко 
вор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати до 
велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували 
ма.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људско 
Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{ 
спе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку т 
 час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је б 
то сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је 
, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а нев 
д неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су правосл 
в Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Г 
Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то 
наде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и  
едом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!... 
 ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпоч 
ерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметн 
у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка н 
 заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> < 
 један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у 
 уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи  
ком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Мол 
 Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb 
веселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а н 
 да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали  
ри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог п 
ојој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима  
ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа 
S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на пом 
оди:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шле 
сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Б 
ем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара. 
S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему  
мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе н 
а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ реч 
осово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље 
а неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покор 
овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно би 
ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаш 
прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стаја 
истифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово! 
 ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је с 
у тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви 
е онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на  
за старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је г 
млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго бу 
b n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Ка 
не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом п 
спода дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Дв 
вирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико м 
 и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану 
нам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> 
ј!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало 
 пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог уну 
на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје 
војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер  
доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучит 
мља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да п 
азберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Ш 
ласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али 
их да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека 
 да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, ре 
 кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одоле 
 поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих д 
 што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ пр 
последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би по 
даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени в 
стави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда п 
ом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Мир 
 мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује ви 
з и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту 
и? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту м 
хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“< 
 младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко з 
ш стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба;  
та се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у срп 
 што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог  
еч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господи 
не у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Ага 
да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се 
други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске тв 
в нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у 
и, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А зн 
година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, к 
и ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи 
их и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст 
јте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{ 
с цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здого 
 кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кро 
ери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Кар 
ахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву п 
о, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свог 
удиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и 
уку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красн 
 иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Ок 
d> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога 
е живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лаб 
ма, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше  
мо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благос 
н вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибам 
мо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даљ 
 у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</ 
 своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, сам 
ка средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и бић 
дња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам  
нате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учи 
а који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу 
 тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да с 
ре?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и вели 
ву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству  
ме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама 
х сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно 
еколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете р 
истивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не 
 нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас е 
да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први ње 
ма, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му 
 да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару  
ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина н 
еседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Влас 
ви ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га  
тро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо 
пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам  
 кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све са 
осподина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се  
амог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да 
а, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Не 
{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико годин 
оме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и п 
и мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дом 
мо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више 
а чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли 
сна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без ру 
ије друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Ве 
им, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим 
ени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала послед 
рекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под ш 
 модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите с 
их напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као д 
влачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml 
да подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло  
киваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, к 
 и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобу 
а ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав  
доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се тал 
кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} 
велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса  
ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрднос 
те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше  
ебају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хри 
нко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у п 
ха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну  
сели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе 
6" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право 
ати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој 
 Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје  
ли нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да ди 
о ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику ск 
Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пе 
томир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та она 
 даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док  
и стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“ 
 и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку 
њено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S}  
ељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од  
{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде поч 
ородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уо 
м!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио  
е, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борб 
pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева В 
 брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Кос 
пре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим 
слони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_C 
А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S}  
е лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена с 
енилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и  
те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{ 
 кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде с 
ором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то 
 ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна с 
емој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, син 
што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда  
оме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу  
мир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно 
дну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појаха 
VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака 
оњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога 
х, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из по 
дију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само ра 
{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора 
 и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причањ 
а.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше  
им ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе 
опити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може ок 
{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она он 
мтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима о 
а се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војвод 
гу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећ 
ке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже с 
пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и с 
 високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бо 
налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога  
еде, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљаје 
 зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.< 
ко по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак  
чадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно пр 
 потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и же 
.</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао  
ш видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да и 
тање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цве 
а мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањах 
S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују  
само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањс 
таху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад  
и и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог к 
ије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисл 
Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст с 
е старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што с 
>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред двор 
/p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ наставља 
ари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не  
тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и 
ивости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орлови 
дио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не сед 
 опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја в 
ва свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку 
разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде  
поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</ 
} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> < 
мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп н 
час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Рис 
д нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће  
али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислит 
удни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара не 
мишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме 
ти свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразн 
тави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Ка 
 је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио с 
 хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта 
 старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси  
духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је о 
оје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескак 
 дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му по 
емо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се г 
же; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било! 
и си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим 
 кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, с 
би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше 
други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу  
ји се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и  
свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треб 
 неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два мес 
клоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“< 
!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне прев 
 по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми н 
 писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости о 
 вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову н 
о и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да 
јку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез мах 
у свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз г 
удом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што 
 детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху  
 свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оруж 
ма греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</ 
имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у х 
 уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војво 
 од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> 
едоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брз 
Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док 
има гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана ње 
ледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одо 
а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно 
дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је д 
пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним покл 
ати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{ 
ких; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке,  
је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет к 
нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети 
иса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пол 
а Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S}  
обукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.< 
 моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречи 
спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српск 
пи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвозден 
и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио,  
м очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и мило 
ке по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кне 
S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисл 
о?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за д 
 као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, и 
анесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак 
уђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас  
о: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па о 
о ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Ст 
мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Ок 
а нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и с 
итви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се 
медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, т 
ац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево са 
 весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да  
на на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима 
, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господи 
трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда 
дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n 
 и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на 
истивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да о 
 Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опр 
м се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан 
же; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро д 
лопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Та 
тојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донес 
о замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га  
 свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} 
ије одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од 
има, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету 
гано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори  
ено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанс 
борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, 
 него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шаторо 
 полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, 
аћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога госпо 
еза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест годин 
езује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето ог 
оју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору 
мо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас 
једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше п 
 јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> < 
живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Г 
p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у кол 
 се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје  
.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну гр 
p биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућа 
 моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од  
етаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и но 
а, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S}  
 свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада ок 
анке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, ко 
ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај нар 
} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и 
јника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на ко 
м осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себ 
е нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и туж 
 добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти к 
р, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет —  
амо да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, прев 
 нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Гра 
ом поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xm 
а по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике 
пске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видеће 
а приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су 
уо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред с 
пља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око з 
ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не 
ад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрсниц 
>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и ко 
сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше вол 
 ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио. 
тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ак 
наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и 
лији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од  
побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласо 
е само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ива 
вати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па с 
 на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина 
свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да ј 
аповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо  
рли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" 
наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!.. 
е!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди 
посредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворе 
.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главно 
 Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“  
примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунац 
а!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винул 
људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа 
, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсц 
ге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пи 
ике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је 
аде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је доб 
 па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, 
две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисе 
гу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и но 
 онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез 
јицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обес 
, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици г 
 наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон ра 
доја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро би 
едан Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придо 
ву, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више н 
ве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па  
, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Види 
Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, 
еда — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих 
 ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S 
 сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав  
јете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно п 
бина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу,  
услуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар госпо 
е наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да с 
трашан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} А 
 седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то  
вити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жа 
 на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар ов 
 то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам д 
зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и 
амо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретн 
говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт. 
и часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у н 
ко непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном 
ајпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштен 
радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Госпо 
отврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев 
во воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре,  
ну велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} П 
е у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнел 
уздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на 
х двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало,  
, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им оч 
 разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корача 
ди кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о п 
ор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец н 
у!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Рист 
, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанств 
 /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри оч 
 твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и ост 
и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару,  
гу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и з 
оже бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све шт 
, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, на 
је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез 
о.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико год 
прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња, 
јна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој  
и се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш сл 
а падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу. 
вор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећ 
ивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели леп 
 су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцвр 
 заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да с 
оро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орл 
е истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њем 
 Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што в 
р вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте  
млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћ 
 и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш,  
Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, проз 
И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети,  
. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, д 
уку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до  
вешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Рист 
ан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А  
ани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него д 
е по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додад 
ало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова! 
амо пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кор 
з Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам 
овести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а 
 млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их под 
е ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима 
чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војв 
 из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуг 
 здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што 
о склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва т 
вномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутни 
!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу 
то се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са свој 
и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме  
да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али 
 „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> 
} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} 
а Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, 
и нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете  
нако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љут 
о пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без пр 
хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици с 
а се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се бе 
даше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од дес 
 скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишт 
 сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се п 
амо ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова  
е и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није  
о разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиск 
ар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису 
тављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз н 
“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није о 
ео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је 
смо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице п 
о ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Бић 
 да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојев 
оде Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухи 
 с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор 
таше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му 
p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођ 
 по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле по 
е враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се  
<pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требни 
ду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезд 
ер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна бра 
 гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријате 
ој!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам  
јвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одб 
ве саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И 
људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам 
 својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој с 
ке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаси 
жем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајт 
брни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те 
о што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весе 
им то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу мо 
 покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање. 
 тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше н 
 Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико  
 онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ  
кочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се 
о!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да п 
 <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезо 
ригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побра 
, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у К 
им окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако ј 
ме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, д 
ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S 
на Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и 
’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празни 
шем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство залож 
вему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошл 
и је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца  
сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могу 
им од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе пр 
младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се ис 
рског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева  
Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ј 
 југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког пу 
Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш  
нати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и по 
тицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад  
рава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прат 
мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћа 
тетом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, 
причаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што 
ојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде 
 властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p 
 ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено пог 
ну снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види чове 
еја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што  
емо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурн 
p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити 
Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе ста 
S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима  
дно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже 
S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућ 
 и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуг 
ванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, 
још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“< 
еве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам ср 
запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S}  
цу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може 
а војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом ста 
нез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа и 
у чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у  
н изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172 
ом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступ 
 велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране м 
его опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан 
 паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Ш 
ети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ 
пствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандале 
к кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, с 
опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, н 
 својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеш 
беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене пог 
 једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да 
ло је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.< 
ли су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и 
ање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дв 
сао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца 
д жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих руж 
ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и 
траже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под њ 
 погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> 
право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и п 
{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли об 
тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</ 
гова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве 
тну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили госп 
ојводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кн 
столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечк 
хта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кне 
приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Св 
љу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красн 
д поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и с 
Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао р 
 и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља 
абуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је т 
уту и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то доврш 
ом се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широк 
а донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе п 
еда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да 
ко врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчан 
унца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше  
ивоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица в 
илу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим пр 
рне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к в 
о прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не стара 
подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, пр 
е кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у ист 
 Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро зна 
арији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња  
, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате з 
еше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу! 
ружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не 
а ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „ 
едите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журн 
ласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па о 
93" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо 
ледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Бо 
азговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни  
штајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „е 
нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под ша 
етну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се  
Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S 
 себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине свој 
.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му ј 
рпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и с 
пљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекуј 
еру?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p> 
па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; 
ина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А  
ина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао доб 
е наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јаб 
ати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оца 
је људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} 
еднички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А моли 
рица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја ва 
еби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Г 
као би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима 
војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И св 
о да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја 
оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар п 
бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје,  
град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плев 
ци смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за 
 из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник  
ја и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, д 
, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зор 
 и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p>  
нице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам каже 
 „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помо 
ш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> за 
 пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљ 
 војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.< 
ном отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Госпо 
 је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, и 
рависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким 
о грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова дв 
раштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сирома 
 Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пр 
белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војск 
ш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше  
оје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислит 
!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећ 
имо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи суз 
осподо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још 
ији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га в 
дава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, моли 
орно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе ш 
 сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свали 
ела и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, д 
 ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне м 
не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца 
оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко бе 
тештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год 
пи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> 
неза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом  
 разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па ве 
 /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Рист 
рв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах ка 
ви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народ 
од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по з 
чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погле 
а у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога  
ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војнич 
име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, ст 
з свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто шт 
ћи ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „ 
кочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпе 
е перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамни 
ше да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми 
о их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кл 
да, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градо 
 мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим о 
з горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомил 
етоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и 
 прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов д 
од шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше па 
бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем 
 може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци  
славни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од п 
ма свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић о 
а својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију вод 
 процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет с 
пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а о 
ти том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности 
где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о ле 
ње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пре 
огима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити 
тачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договор 
о за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника,  
.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац 
</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и  
ожно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не д 
га свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с во 
ја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p> 
 прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе з 
кивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, 
и кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако 
стивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила,  
 мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, д 
ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљај 
ве што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сва 
о сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо 
асија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кне 
лагослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи ст 
е Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди неку 
„Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запе 
 са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n=" 
вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож к 
р докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то после 
 било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје запов 
 се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С ве 
дим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала  
ке земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ет 
S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ о 
сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком 
их динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додав 
о!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад при 
он расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тро 
оље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p 
 и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко П 
е тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медве 
ржати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево,  
полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу зас 
м слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док  
!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Г 
ри дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славном 
е у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кра 
увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n=" 
 моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„ 
кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето  
Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одмор 
п Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S 
p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ран 
е својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и тр 
 срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орло 
тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог ок 
поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је п 
ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне с 
а те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу осну 
здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме  
дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако  
 Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима  
ла, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости св 
номе, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кне 
крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пре 
 даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „ 
пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја  
и смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже!  
да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и д 
 преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде поди 
 од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и 
а нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стен 
да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих 
и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти;  
з Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нем 
у и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе о 
о оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња 
ко, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали п 
гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„ 
о издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p 
тарац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и с 
ој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од 
оју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не  
ојводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честит 
и погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полага 
 На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити п 
помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у м 
р Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни 
е чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, 
 Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и нев 
да снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који им 
 нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу з 
 смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега шт 
уд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ поно 
 ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја 
, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Госп 
 и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно пог 
подину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит г 
сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина по 
, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да п 
јводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у 
 Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си 
срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно 
бњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда 
есело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — 
ућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као  
пираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Го 
гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи  
 може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и ф 
и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чуј 
где дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју 
до пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и п 
е оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не 
или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стре 
е нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Неку 
в посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва 
у десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни обра 
 гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појат 
 кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и други 
војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће 
нутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Госп 
отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу на 
<p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стој 
то <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова  
куп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежи 
се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так т 
те моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb 
оспође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин К 
тарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше ста 
оји се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, 
ежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо 
а куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кн 
а по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три 
оме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, 
 нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандал 
онио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се 
 људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и  
мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом 
 како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваи 
ова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лу 
„Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња в 
 згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бо 
водом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавит 
: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам  
дмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било 
 сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше 
ти на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да 
p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којо 
 осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо  
d>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стиг 
рећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима ми 
по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајази 
ћа, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза з 
о, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, ко 
ћи какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осв 
/p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жаго 
 стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града 
нили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање ју 
езде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запирива 
р знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, кол 
народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих м 
д млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је  
прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше  
убити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и друг 
ару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он 
="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, по 
н,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> 
екина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да г 
да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да  
у с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, та 
рећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник 
дским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погр 
уком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да гов 
p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи! 
и под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градо 
: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао 
 колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; преб 
на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим  
ове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска  
кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси  
 које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза  
ивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског 
уне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо 
 нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздр 
 својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако 
мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани о 
сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана о 
од убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозбо 
срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњав 
лости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да з 
рви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од гл 
в гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо пох 
здан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква пре 
кану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је 
ани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводин 
оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега с 
Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окре 
е знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет  
олико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар! 
 Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мен 
а ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се 
е тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице но 
здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут су 
и дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да 
дини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пре 
не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо  
вери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој 
ребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечер 
е; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог по 
 диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се пре 
ли, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S 
ци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада би 
не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... 
 ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сет 
ваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> < 
 равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео об 
н Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ б 
да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко за 
лаву на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <p 
и поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах 
, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера н 
осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак 
{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у ок 
ше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и го 
ослао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, 
S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </d 
.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на ју 
 вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p>  
нима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да 
ван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тро 
з коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним  
?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Б 
страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад м 
ајезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; др 
чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па  
дите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у 
 неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез 
у рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што  
 поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега ви 
, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и п 
 брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> 
е, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај д 
кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре 
вану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у прев 
 па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, не 
 придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а  
ју у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер  
 сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; нег 
м њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пи 
ња његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану А 
премама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Веж 
носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се  
ина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводи 
и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора 
 из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о М 
евајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање 
аше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„ 
колико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и 
са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све н 
Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се 
красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим виж 
у, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно бил 
спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу О 
 дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако к 
а Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли  
то што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и нар 
оји сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у  
ло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остал 
трча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто  
 јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а 
о људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Бориво 
ластела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гд 
м те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орл 
е, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава  
ају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су н 
и Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни ста 
едо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једн 
ана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; 
до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, пок 
удио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као д 
, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци 
Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, 
 међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском  
 војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у 
 у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком об 
не игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ри 
кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономла 
ј зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ с 
"12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, п 
ти:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим оч 
оштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовник 
 војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једн 
нски пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван б 
 не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем  
кве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у  
 његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне к 
 Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући 
 грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренута 
ом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и д 
 n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на 
 /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, п 
куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху. 
мо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вер 
, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мисл 
p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132"  
ивој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и о 
ак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери не 
оја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаш 
вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p> 
икује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно  
, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на  
 се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И ниј 
е. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило 
н гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихи 
 нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањ 
зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кр 
 густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не виш 
ре!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили по 
а заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њ 
.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога ју 
„да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари сп 
ворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Б 
биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па 
пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у 
а нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш 
 у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати 
д иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, п 
нда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољ 
јем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и как 
 да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“ 
све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној  
град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, д 
 ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше с 
 жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости по 
ледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрп 
 спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од  
ајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо  
и коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио свом 
S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у  
 до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бо 
.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека 
ће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасо 
и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже 
его приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо 
рској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез,  
икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо 
да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је ома 
властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p>  
за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој 
гледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо 
у Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а 
 радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јуна 
оговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели  
плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су ви 
ма бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дв 
клопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и  
ти, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби,  
нда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи 
а кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да п 
 и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да чи 
наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне 
е ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете леп 
да протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попов 
ем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и  
езу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, 
ше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p>  
м гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским прос 
ем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија  
ше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градој 
риш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, ч 
{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас 
ињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло 
 живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јас 
нушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, покл 
 војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не с 
не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше  
оре Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити н 
 Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје,  
је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мр 
ао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кне 
 досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Реч 
м у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb  
 с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њим 
а бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме с 
е!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупн 
а твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити сво 
 и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот род 
ећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком ме 
д јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем 
рбе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољен 
о поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој  
 поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање о 
у!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те  
 тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онд 
 да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог 
да — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњи 
е из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и пој 
ди кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи  
ићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Б 
војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и  
 српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим п 
јим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, 
ати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув  
авом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорил 
 стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у на 
25" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не  
њаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо ј 
војој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседла 
и.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесош 
то где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по о 
тивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не  
тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, 
смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша так 
ече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог  
ишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом в 
 моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристи 
вајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „В 
о су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко  
 по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S}  
ле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушка 
сци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазиш 
исном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Гра 
 /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне 
да му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет  
је, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше 
 Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан  
ли с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај  
да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p> 
еби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И оп 
ом.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и  
настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину с 
о и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисм 
е куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љу 
сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под јед 
 и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не ве 
г бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор. 
дро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Р 
ружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет  
>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S}  
ош од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјо 
инила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</ 
 срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} 
м хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к пр 
јника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господи 
Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> 
 ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара с 
 без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око  
у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и 
рода!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадес 
у војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама 
} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју,  
што на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света п 
уговић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет годи 
ке светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи 
оње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кн 
м и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика б 
војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била 
ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S 
поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; 
у мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума 
истивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако з 
{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше к 
јеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, го 
{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић 
ажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху с 
ш мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавиц 
елива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном  
м целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздах 
аз девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као д 
се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни ц 
шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваљ 
 читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старог 
, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати св 
оли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га 
о у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и т 
авнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца  
дим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од некол 
уком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет пр 
само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе,  
 у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му 
 ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра 
ашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина  
здајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу 
 који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <p 
ам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили 
 је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је с 
 Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове д 
разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер 
уди се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми нака 
о је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у раз 
зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са  
у сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке 
и Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p 
себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора 
љка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испри 
 ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од 
и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре м 
с и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, а 
одина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господин 
ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому 
жје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</ 
боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један  
се пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кр 
м те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Бос 
па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозб 
стај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и до 
ише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје зауст 
тарац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на  
утовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у јед 
аквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход  
 ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се  
је војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p> 
и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже  
ских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се 
ритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно 
а свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петро 
 и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син поста 
но пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и 
кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страх 
</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим ма 
то почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју  
 унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то  
коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и  
расу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављ 
ного дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше к 
куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара мак 
 да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевље 
гу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, е 
 у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, 
спред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије! 
{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода  
и да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, вла 
з Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка 
и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у к 
обља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама донос 
ко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцањ 
 да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу  
аза своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се сп 
обож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праве 
српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у 
овића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да с 
 нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа  
шљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бо 
 тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привез 
и.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на  
човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје и 
к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други  
панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи 
к се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, д 
рпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> 
декоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи 
усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало  
 ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе 
тор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не 
pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа к 
својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, све 
е по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев  
 на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираш 
пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим  
сти.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се б 
ј истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси 
војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор,  
егова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезов 
 <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу  
приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике  
> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше  
рет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезл 
“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно 
и, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те уби 
ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.< 
ружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни 
ледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње прича 
жим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући,  
једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све њег 
S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез т 
ара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањц 
а кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хв 
од ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кне 
ћи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> < 
унку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доис 
и, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће  
који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп К 
бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и за 
не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, 
“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџа 
е и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу д 
и,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни је 
уком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена 
родера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да  
довуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим 
ањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохват 
у мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе,  
дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову,  
шевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостим 
у има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез 
ма?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе 
 на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> 
алека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="1 
м ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у ка 
ан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од с 
епој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше 
хов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се нека 
ојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, ота 
е Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз к 
и.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господа 
 сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од  
вну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по 
 заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> 
p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право 
тањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко 
нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешк 
о шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} С 
{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би  
жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу з 
кочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти 
 Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} 
а била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за он 
у Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио 
 га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи стра 
за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод 
нез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да гов 
ам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило,  
тифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада  
Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несрећ 
 доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се не 
ора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше г 
воје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по шт 
 реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Град 
о узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.< 
 кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, у 
како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него бо 
да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле с 
.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави к 
га војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Позд 
ко му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама пром 
као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет  
да тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голу 
и дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кне 
и и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ о 
пет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно ц 
обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом проси 
ољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његов 
да па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су  
жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго ник 
/p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад  
ло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех 
би, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, 
едаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снужден 
 срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато 
 мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у 
омично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му 
ком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде о 
ођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жуто 
ећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак д 
крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој в 
 да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друк 
ног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође по 
евима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — ко 
о и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте  
>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиво 
стита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећ 
p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом  
оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л 
да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ вик 
<p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој 
богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво  
ог војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам  
„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо о 
војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на друго 
онедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„ 
м земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуд 
е.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па  
весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се н 
у по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та н 
ан!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како 
време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Е 
 и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Д 
ако је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и ра 
 једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући ос 
гао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од с 
ак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто го 
не жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Лев 
о ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздв 
 по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњ 
јем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; при 
ене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам —  
ром те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Рис 
леда; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповед 
свесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога в 
гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p 
 не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на треп 
тни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кн 
уцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај  
 груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" /> <div type="g 
а плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуна 
у!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по  
асно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором б 
им гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини слав 
 да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка  
кво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим н 
 Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај < 
уних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да ва 
ише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бе 
а осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе  
ћи испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" / 
а дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истин 
/head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Св 
 свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих 
њара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на  
 пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опрос 
ве!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута мол 
жише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смешт 
 устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућ 
дан корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Град 
анина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јун 
сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свог 
рца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе  
воја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нек 
чеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну  
је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се сил 
 кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаг 
та ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у 
поведницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада 
уже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина! 
уј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше 
> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро 
славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година ам 
итон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одго 
 мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота с 
ста у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти 
ожемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ г 
шем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се дана 
греја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив 
боље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу  
да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне д 
јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари 
ицу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, 
 два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се  
<pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S}  
м извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног бе 
 буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљ 
S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зат 
и ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само  
овао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, ка 
/> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опе 
 вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, сам 
је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и њего 
 се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не мо 
га на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им г 
} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковч 
азе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} 
у!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас о 
ру!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крс 
растовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху облож 
а од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте 
росто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо... 
олити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађ 
 преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и ка 
а!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај зема 
православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика 
 славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и  
хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су с 
 смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да  
ит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај ње 
носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тре 
м да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће 
дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног 
Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да  
же да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} 
сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шато 
а се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, п 
а пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И н 
стивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од  
ак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој  
{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад ов 
 час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p 
 њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо р 
га из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растер 
ама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки по 
је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кро 
оду по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен 
е као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазит 
а и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије 
кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око 
и све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се јед 
у за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја остави 
>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у  
или смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на  
го стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, 
ке капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећ 
 се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим 
пова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој 
којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом  
них плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на кој 
м пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разгове 
реноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те  
молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој 
њу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од  
 од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћ 
а се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} 
езу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти 
аше најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији ком 
н од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је дв 
ас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших оч 
} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандален 
је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издај 
би се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње —  
p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о св 
ама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасн 
м сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ 
 две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате 
тли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њи 
бор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркут 
 и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не 
рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости  
сово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женск 
> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се пон 
 јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на 
ца, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војво 
н у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у н 
>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други. 
лавни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојном 
е дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb 
ваху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се по 
езнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагос 
венији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет годин 
 овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> 
 и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој 
рла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на т 
ораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покуп 
е, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом к 
, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење ј 
 Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничн 
 љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, 
ако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Ко 
тарчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од кој 
ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе,  
 коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамња 
и јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред св 
 С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone u 
е ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше 
 војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам 
 неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он  
 је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнији 
 само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, 
тивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце н 
ушо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“  
чао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим зано 
вит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игум 
и, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну  
љу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник за 
опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји  
оју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим с 
ре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под моји 
 не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече 
 се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском ка 
напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добр 
оји излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива кр 
зак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од такв 
људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главно 
т није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="8 
 ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: 
од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распозн 
невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрст 
; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, сам 
га још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај к 
 само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Гра 
Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још 
“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па своји 
м?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади 
зе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... мн 
азбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас т 
евоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике про 
ко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате,  
више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизах 
’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коња 
је тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочад 
 синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме си 
 „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко н 
пет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух  
 водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота  
Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да з 
је чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као как 
ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у  
умани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један д 
одо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким  
ти!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви иг 
 синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Г 
 чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и с 
то лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: 
на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани 
p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири во 
неже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од а 
вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћ 
о.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу 
 грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и  
> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао! 
тлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло  
 горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.< 
жи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све г 
ме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабуч 
га господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим  
ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прег 
 видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</ 
ници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћ 
 у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наш 
 и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо м 
мо наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од гос 
дравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здрав 
у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад м 
="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез  
данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кне 
би славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим с 
По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше 
, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мис 
и ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, см 
дин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праш 
ретњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ би 
а.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="1 
гао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мр 
ара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од ви 
нда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све  
вно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његов 
као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n 
S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољ 
овори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет не 
дом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попов 
а се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ пови 
и кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе 
вцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војс 
идеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба иск 
чка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кн 
ни!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} 
е даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p> 
ње.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прог 
и, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој мате 
е сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Рис 
 и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога,  
јну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прих 
рба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и б 
ећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш 
ћи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео сво 
еговој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, доб 
оду него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „ 
и, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о поги 
око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на кој 
 њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, 
ше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" 
у коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих  
у своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које 
="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад т 
?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу ср 
{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разб 
оме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојк 
жу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнеги 
господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стар 
бачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и б 
растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опе 
подине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Госп 
 авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он 
што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек с 
ким реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом из 
рају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци,  
 мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, бо 
 видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час дес 
појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске,  
/p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само 
, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати ва 
о.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се јо 
осне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Миросла 
че стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно н 
ма, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огр 
адосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да 
је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не  
b n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретањ 
 од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом  
 „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред  
 Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} 
цом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свак 
ивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару 
и сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена во 
{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, 
е владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашо 
јита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што н 
остили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“< 
 је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али т 
ути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на до 
ете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости и 
ка, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај л 
 се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако 
ју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно  
а ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето ника 
душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и о 
убазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао ниј 
ед шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„ 
 и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала висок 
и лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> 
своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те  
и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Д 
уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу па 
, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена 
 Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, к 
ше не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весел 
е око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и 
веног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи њего 
дио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кн 
, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кол 
рно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некак 
</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књига 
подину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, 
 црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево сти 
седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да 
 најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнез 
чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градо 
тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб 
онио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога  
ити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав 
ова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаш 
етио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољ 
кају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Оче 
арац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје м 
“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени з 
о речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?! 
.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сах 
о — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и по 
Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од м 
 танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна же 
види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг 
ној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом 
 Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо  
њави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се 
!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подру 
{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у  
и смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода под 
 настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Ос 
кажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и ра 
ода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој  
опио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некак 
љу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима  
ку, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поузда 
ио тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само д 
{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до поло 
на гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом з 
утра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбије 
 њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S 
ше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> 
 га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој пит 
} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо 
на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу виш 
тан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчм 
женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу даруј 
тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш вој 
Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</ 
м, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некак 
векром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајућ 
а своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојног 
 и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму б 
и пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке с 
а ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше 
арац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Си 
 то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шато 
лавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над 
 пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у свако 
тарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало з 
ама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да б 
Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у 
а!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само пом 
р не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри  
 „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, п 
са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други све 
о загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, д 
а прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешк 
 друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим  
p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо р 
 па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше в 
дног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збо 
и му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куц 
 на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с моји 
и знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава  
подин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па и 
 је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је  
тан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} М 
за: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказ 
ама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мал 
животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити. 
у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се  
 <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним  
дине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише 
 Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још  
још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њ 
“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутро 
е тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те 
баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и т 
рује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си в 
твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), 
о је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез 
м вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно 
 кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружн 
оље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S 
> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико ст 
оворио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао неп 
илика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се 
е наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за  
лу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и прв 
и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од кл 
су на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају праз 
 малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, вик 
еву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, п 
воре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој  
ак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубит 
мичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Ј 
 „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу си 
оменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си 
араше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и 
 земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо мо 
речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за 
д твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај  
мајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права 
ним као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај с 
дао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини 
о, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; н 
ај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опре 
ци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и д 
Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода ј 
>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да вес 
о на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати за 
е па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну 
х још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и 
ино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако муч 
етовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је 
 трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтар 
д лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета к 
в удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни дец 
е окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S 
м царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор довед 
а полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше 
ом прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птич 
угачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада ви 
рати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које м 
 идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни 
у смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је  
шем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери 
во.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не за 
оја му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим 
и долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да 
 у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као ст 
, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да 
 заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд пот 
су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо л 
оценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је 
 је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и рад 
: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да 
тискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" 
ој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренем 
ти ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да 
рца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство  
као у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако  
је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре с 
Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послу 
пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао  
едра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себ 
к, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p> 
гама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само би 
лушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек 
<p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза о 
ече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“ 
у што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, д 
а, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, стара 
 опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притаји 
р не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на 
истар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помо 
е <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће д 
 далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</ 
илог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ 
ово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и 
да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господ 
који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зл 
цима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се 
с који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглаш 
њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе,  
и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме 
 с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван 
 себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црв 
и, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мант 
ог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар  
е!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не п 
 у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Го 
а се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја 
а,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна 
д вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вече 
ед дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети  
 да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраш 
з снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опрости 
ођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов ша 
во је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити,  
; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и с 
а.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кне 
заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез  
 пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да о 
уно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „ни 
мо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо! 
Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обуз 
хну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мо 
за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да нос 
ло на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше и 
ли некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове соб 
или, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> де 
а због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро 
еликих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Т 
кој.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај 
астављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ у 
алим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може 
 напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</ 
слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се 
 ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласо 
ијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену 
љ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас х 
још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S}  
а Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихв 
 мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војв 
 лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке 
 Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу на 
у му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам до 
 Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај  
последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода ле 
бро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристиво 
 помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ  
ојводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем  
н Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше 
војка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар љ 
/> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од мли 
ушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисно 
јводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а 
ласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} 
у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше св 
, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који 
рију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с л 
ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си 
Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још бли 
ојничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовник 
ји си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како во 
унаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели с 
куд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то шт 
.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат  
њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тр 
ецо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се рас 
га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,. 
о, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је  
ушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез по 
да мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту на 
мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата 
е слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворо 
з бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, 
стурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа 
ме као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су ма 
Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мо 
а стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго траја 
је више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китња 
....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> 
стише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> 
 гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељ 
, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо сво 
рвоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше к 
Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, 
Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љ 
рво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што 
арца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што 
Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми 
ма.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати так 
 и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина 
е се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млад 
селака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле 
, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни  
воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми,  
p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час  
 јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци ст 
њем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом кл 
оре!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p 
 па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и доб 
ећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, ус 
у трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и 
лубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у  
 прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви ш 
абрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: ни 
 будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слав 
е само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуз 
и има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, бр 
тором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војск 
сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворки 
удна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли са 
ви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва го 
сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио л 
рпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе,  
 јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога си 
инута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витеш 
 <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу 
можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску во 
о ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја 
акојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и ку 
 се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким с 
х распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки св 
дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог ј 
а.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с то 
трајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади ви 
p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрос 
 Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да  
но причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S 
поведницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро оп 
ако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> < 
 наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, 
дар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца  
прости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без верног 
{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако  
“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него 
 срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и т 
проштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу на 
а доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на прв 
ља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост ње 
ла је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подв 
аде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ 
 свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху ка 
итомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео с 
на, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и ору 
ако дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да  
сподо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви 
 доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> < 
асом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед 
 да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некуди 
ла Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часн 
просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Б 
благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотин 
, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне во 
ак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац 
одо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас од 
; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не за 
еба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута ка 
ветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова 
руги још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> 
а, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199 
ут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, 
људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше ст 
ко то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је л 
 двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да 
ађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и уда 
сет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет,  
ом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, 
а Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади го 
ко у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, вел 
ли теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека 
кренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесм 
92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, госпо 
 што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар ниј 
з к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распет 
опре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз нар 
га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето  
тит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му 
свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви о 
 заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и в 
у те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том узд 
е српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћанс 
седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у  
иним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу доса 
 пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права  
рећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи  
Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито  
ут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни изда 
дљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори: 
урака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких  
тно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p 
b n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега  
да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господин 
а.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</ 
гне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ног 
се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Им 
цу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга о 
тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чу 
у нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побо 
је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја! 
 кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{ 
у, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а шир 
сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча 
и овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу  
еда, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе  
а својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим п 
рима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не ка 
 n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нек 
 учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти,  
тови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом 
и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликт 
уху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p>  
сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час 
да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нов 
.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се 
да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав  
м гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, пр 
 Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути 
рели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" 
гаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе 
И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала 
ици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <p 
Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не мож 
ма по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да ст 
одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> 
асеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Ран 
причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском госпо 
ома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез 
царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски пок 
га виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војв 
кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајућ 
-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о  
урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на  
 заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изнен 
 и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и н 
зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што с 
 Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> 
а кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> 
ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца,  
пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде 
д ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S 
и на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и 
 војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника 
црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре,  
д шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; ка 
тојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез мо 
реба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу,  
чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му 
 мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се  
ити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&g 
бриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе све 
Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дру 
рихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо ка 
сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада за 
ва Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и о 
х пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и послед 
нака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ри 
,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замер 
а се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} П 
синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S 
почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цр 
сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино моз 
, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на 
а настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госп 
, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу сто 
есече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срц 
зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети пр 
 Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мо 
 Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје с 
ебески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и н 
} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полаг 
 беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као н 
а и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{ 
 е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на 
 другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, д 
 те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна  
како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића,  
S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{ 
дарише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати п 
 пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих дру 
ој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем 
<p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други си 
постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје 
ст. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо поб 
лима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p 
, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене 
Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да б 
, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кук 
, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, д 
о обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред ол 
о, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одм 
збуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тра 
шем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запи 
ај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, 
ите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједни 
жу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p> 
 вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се рук 
е месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људ 
, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Г 
 вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кне 
ско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве лас 
, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и 
а, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те т 
дговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: 
ва, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити ц 
е било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић  
пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватов 
радоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мач 
, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају дво 
убором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пу 
рода, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом  
!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на п 
S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао,  
ице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да  
бе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S}  
е је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58 
 једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очув 
ене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{ 
ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мил 
 хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и др 
еси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ет 
ице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, д 
једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако вр 
еже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да  
ача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут н 
 вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем 
/p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац  
„Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још је 
осто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи 
би за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше з 
ве што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type= 
ен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети ка 
оја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, 
 силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену 
чаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Гр 
 који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па 
нче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до  
Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опр 
шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су  
игне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје 
на је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле по 
ико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене  
 ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгод 
та, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаш 
мет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n 
дићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е  
огине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је има 
славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И у 
ца нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p>  
„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Ср 
едла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ 
ка да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И с 
Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, ка 
да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрн 
S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног  
ћу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један  
 се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких 
о да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размер 
ако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p>  
љиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиж 
сподина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а 
Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> 
нез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> 
 сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Х 
 ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет гл 
кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко виде 
 и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која  
уначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га о 
писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривој 
з вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Л 
а задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да ов 
воре, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снужде 
последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „ 
ски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градо 
 па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све 
, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>К 
S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену сн 
а изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, 
пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да 
S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и  
па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора ко 
алимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он о 
скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, 
итомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учи 
це његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења 
 кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и с 
, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаш 
ј земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пеха 
дена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје? 
јана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране 
, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио 
 од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћу 
о да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно  
p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и јо 
кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем ча 
венео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некак 
лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у власт 
као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S 
икну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господи 
зар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему к 
„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Н 
иси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслуж 
 мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости за 
је сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнез 
 свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога  
!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови  
 колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази в 
 његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што ј 
маном Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и 
ече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога с 
у!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или 
ољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеж 
 <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку  
екаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде м 
вде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане ка 
први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> < 
 коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Каје 
 овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред кр 
 Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибр 
 путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека свак 
дич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону ст 
 кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа  
ка од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Го 
ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од 
ски, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак 
а, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до  
ричања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог в 
 Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на  
с и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гол 
 сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђ 
е, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје ч 
ет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Рис 
он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да  
атор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али мир 
 ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се  
онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда.. 
менита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољ 
ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да вик 
атора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гн 
идех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ри 
овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава д 
„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони  
но царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није ду 
доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првом 
и кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и кл 
 <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који го 
детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најп 
адоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога госп 
о гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ход 
 питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:< 
тлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше 
ако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити. 
екакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори  
редио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој  
ор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори,  
смо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спре 
и вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и 
удисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан  
<head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ива 
ему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш свет 
ђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже мож 
икаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска св 
 једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми 
овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало 
коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије љу 
зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с дес 
бровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, ј 
 тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даљ 
ам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, 
Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповест 
Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Н 
ећ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" />  
м, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као ср 
о књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога С 
 човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али сила 
>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к попово 
а Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из С 
е се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Гр 
јко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу 
себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Нем 
 <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо  
еже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има 
его је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад  
 те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с до 
несох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем  
м...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чуднов 
 старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље з 
двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута  
е и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по з 
} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет 
лику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи. 
црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље 
јних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима 
види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десн 
о да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ срп 
 <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без 
. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и  
га.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да  
ре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не да 
!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљ 
е!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за 
иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они 
ле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и др 
о вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> јед 
, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по ви 
 иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле д 
а!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега 
етнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца  
најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p 
м!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби  
, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо  
ко: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ак 
 „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој  
{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb  
Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре  
и више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} И 
 лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначки 
 да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде к 
 брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје  
е пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело в 
 n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Ста 
уше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија 
вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вер 
е сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напој 
клонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Г 
а и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика  
у у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мисли 
ужја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„А 
ини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвра 
е горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му:  
сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љуб 
ући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо на 
д сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И 
а којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S}  
са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се  
зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли 
е у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова  
ечи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као 
S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“ 
 покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, ка 
који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве,  
 прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а н 
драла најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, к 
ену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену дра 
на у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не 
ога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије 
те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заус 
/p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негд 
о си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ р 
ед двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И стар 
кршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам 
је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен ј 
Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда 
киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек 
азима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи 
у се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно,  
>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво 
оме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да 
екујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с ко 
 збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косо 
 шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити 
је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао  
је имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнез 
у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у  
сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по 
не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколи 
во у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право  
о њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а ју 
о око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка  
сом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа г 
И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бада 
а <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или о 
о одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш 
мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину ши 
ојводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мири 
у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док с 
елин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој го 
оћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Диго 
издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчиј 
мајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, 
„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год м 
 наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а  
тављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнут 
 Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> 
Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град 
адан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је 
овчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те 
ки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти тр 
о се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам к 
водини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти сла 
 сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје  
долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да с 
хвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад  
велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братск 
цу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, к 
изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загр 
т како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у 
 кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себ 
емишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па  
де као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнеги 
ешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу з 
бри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писм 
ледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, п 
ча да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Ага 
p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} 
ти своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="12 
оше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„ 
 ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и н 
пије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из 
S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за с 
ова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно  
ма.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној боси 
ицима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руко 
 с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од на 
аве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити пре 
, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Бо 
ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече  
ви.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласо 
х, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе 
и.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече м 
 прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас моли 
ен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта 
 пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи с 
орбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки ње 
ода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворан 
евића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме 
, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима  
S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких  
а си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и  
ри кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постар 
 <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње 
РЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p>  
старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столи 
дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче 
а са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах зап 
ласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта ка 
мело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокува 
јводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога 
 би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама о 
релажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани  
елика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија 
ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њег 
езданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не м 
Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучи 
рсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„ 
ли први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ 
учне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезари 
 баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крс 
ка ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко в 
ворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к в 
а полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миро 
е.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упад 
како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и  
хвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта  
и по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" />  
реће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива за 
Д ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВ 
, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем и 
{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ 
о у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао 
 је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад двор 
 а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне в 
је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, к 
 је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај  
жица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи то 
ску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео  
вника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мал 
на слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младом 
ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n 
 с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под св 
корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Борив 
окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко  
!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивор 
, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кне 
елин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, нар 
p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз  
ема нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико 
вест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и л 
ојвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере  
е чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и ш 
ода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и  
 а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру  
 се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао. 
лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми обод 
а на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми  
дговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечера 
 — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре ч 
о!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</ 
ђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су посл 
алеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави н 
приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи 
де и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи ј 
ам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку  
обук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди ј 
 а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по вели 
го је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима 
, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јун 
 је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е 
 ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наш 
, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем  
властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</ 
у орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним ос 
ви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не беј 
тког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</ 
га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и св 
крињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Бориво 
и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, 
врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут 
да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакал 
 и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе б 
многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од дв 
едати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, кој 
 као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да ви 
а трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци  
то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} В 
ститога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p> 
 велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им каж 
ор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми 
зивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болешти 
 још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина ш 
пских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> < 
сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како  
.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од све 
вој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да су 
елим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се  
ају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се изв 
м, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дах 
 њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У 
S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би 
а два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један  
и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, ве 
>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или 
а кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</ 
 треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У 
ко, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја сво 
 шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" 
кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми б 
траховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа  
ајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ 
е.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S}  
 у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазиш 
 моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, нек 
се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од  
с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и ср 
} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може 
S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Ве 
ду баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{ 
 узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад ве 
 <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро 
а!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“  
ко си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војвод 
од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понавља 
ка војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко  
најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и  
е би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду  
д уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода  
у спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење сво 
говори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не м 
али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку пронос 
воме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„С 
ао да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} 
 у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p>  
ћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас  
стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у о 
т скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла. 
вљаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше к 
ам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нис 
и отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме  
, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо 
видно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замол 
енутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на 
 би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“  
олете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, п 
олетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви  
али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са  
копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе бога 
оја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима:  
>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим друго 
помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све. 
ане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> 
у бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече 
дару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у сл 
о!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p 
 Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се  
ого шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за ме 
цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћ 
јска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово ок 
у ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S}  
 <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред ша 
, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са не 
ође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, т 
Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али оп 
прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“ 
изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, с 
ености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и п 
ече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина устав 
у своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и м 
еза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо 
 да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало 
ч онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће 
 светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо она 
кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво в 
мо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознил 
 уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода м 
ута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећ 
аш то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Ј 
ваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права 
 пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да 
а са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{ 
 би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S}  
соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле 
Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како? 
„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, из 
ека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у 
 ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али н 
ислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има там 
ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p> 
онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави ви 
</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава п 
дворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година  
игли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно о 
 ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу с 
уку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске с 
јвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводин 
тора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се не 
ак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно  
} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али  
стела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у р 
не и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коњ 
трији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и 
 заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада 
енци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, по 
атеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте  
нез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине 
ди па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, 
да једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мно 
 Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“  
ају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јел 
купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се в 
ина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида  
, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између 
орњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је  
ном заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на 
{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> 
 показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња;  
трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста 
удима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S}  
/p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се жив 
/p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онд 
ика молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бу 
њиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми 
ца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} 
вода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуб 
свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да број 
Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Да 
 напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако чест 
 још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кон 
<pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар  
раци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте  
да — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни н 
— узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни 
 само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна  
ј страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погле 
вила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Гра 
мазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за 
у на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" / 
уг у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но 
дела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по висок 
 лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двор 
ебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих о 
ебом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} 
ро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по 
Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половин 
 могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави д 
S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што  
у од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и  
а у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев сл 
ила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од р 
а које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене 
 чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева  
ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и  
е његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} С 
стири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотво 
>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се ма 
разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; п 
твори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби  
стајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу мо 
реди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је  
и на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче 
од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Б 
ута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто 
маче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити  
роким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по  
о Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па 
рела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје рудн 
 ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види как 
свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је 
еветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста м 
 трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са  
 Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турс 
а одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ива 
јани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову,  
шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он 
 или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо  
то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А о 
, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећ 
ита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да  
 звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чуј 
о да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући  
отмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда 
ј да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују 
ротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ у 
д овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима 
ати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S 
исном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војво 
 Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени 
" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, б 
"102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, врш 
же, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп К 
вораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно ш 
овест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га  
, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пу 
МПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <body> <p 
помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шато 
а бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, 
само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овак 
 у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо,  
лиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу  
но писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" />  
аће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као  
га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана пр 
на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће св 
S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше 
 он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пре 
а ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем с 
ута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, к 
о му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по па 
ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те сит 
ога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена  
е сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече с 
Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="cha 
е не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно хода 
 глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој в 
осподину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Госп 
ат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али 
ђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не п 
војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика 
мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу 
ода, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP189 
им да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору 
није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чи 
ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским д 
латкога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} 
 уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало д 
ћи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи по 
 /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; 
 да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не 
властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе  
да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да мо 
 и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво  
 Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n 
 са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с  
{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест наш 
ко ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнич 
иђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели  
и Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донес 
 Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даљ 
ела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка  
уги ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> 
е пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово пол 
има, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{ 
и притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја 
адоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи  
 видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“... 
Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века  
онесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора ко 
ост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си м 
а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни 
чи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И  
обуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека н 
 изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им во 
.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и раз 
авите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас м 
љиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Срб 
 се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на св 
уци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, 
ази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска 
сраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи ст 
 као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Заст 
х у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допир 
наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко мо 
.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њи 
а, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Та 
 и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</h 
.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше је 
сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај  
опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше 
во те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би 
с, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, д 
утње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни 
жу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кн 
едају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се гр 
ки; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p 
чно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше д 
зе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Пов 
жевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перпера 
 њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица в 
учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зуб 
дину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће с 
 заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учин 
 српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим к 
 сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани  
љиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор зас 
остру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена власт 
бе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањ 
боди од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што о 
ође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу  
хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а  
 Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се крену 
ојом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ак 
сео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна 
се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који је 
, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ 
еш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јут 
/p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У то 
и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — 
„Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“< 
а војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Деси 
дованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина ј 
је. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Ис 
м само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби 
 многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знат 
ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше н 
ци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војв 
 у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу пом 
ви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак 
ћу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остата 
вље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може б 
 Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седа 
абучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно г 
 се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш 
стићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим т 
ман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја те 
 заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина! 
S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ак 
/p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него х 
Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сут 
није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што 
од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао сврат 
ху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што ј 
 и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p 
 господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац г 
{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова про 
и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а 
е ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „К 
, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах 
мо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се р 
се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од 
гово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кне 
е он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепост 
е између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похит 
у Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан дв 
радоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кум 
оју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђе 
сте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може б 
ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од нево 
S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још ст 
а читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је  
ши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уме 
еви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је  
S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа у 
езом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“  
мова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечем 
p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, к 
 ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а к 
е ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и П 
 уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“ 
чије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили с 
им.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће,  
ности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спо 
ворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па  
ци да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само п 
реш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда 
а не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени  
аповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада  
 да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш до 
сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више 
>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да 
 узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег  
ра у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <p 
} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва сапле 
ило поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе  
ћута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху  
жи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље г 
 поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез. 
94" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином  
војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку. 
 и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поме 
јнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, н 
мам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућ 
 пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окре 
руго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач з 
па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак 
не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва  
од, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по  
 дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им 
уг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора? 
 као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бац 
емена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те д 
’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ наста 
иће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ј 
, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као м 
јвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш 
и сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо! 
жеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девоја 
и са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она св 
ма!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, а 
предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S}  
уги човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао сво 
{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада пр 
ој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „ 
сти према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у 
че мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила н 
ладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај  
} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лаз 
> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бл 
 који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па  
а не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамот 
 је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту 
кад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, ко 
 имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже М 
је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те икон 
едан према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о сво 
ићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару слав 
 питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је њег 
/p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири  
Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по зако 
S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>В 
отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда проша 
 има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево  
Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге 
 душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору 
деш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба д 
на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће,  
молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скид 
рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек т 
рили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и  
, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза  
веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да 
буду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљ 
а левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, нек 
шао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док др 
да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући 
пале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим  
ер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да во 
ас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске власт 
 кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb 
ово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури с 
м: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако з 
p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у  
сило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да  
н мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, не 
ког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним румен 
двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у само 
бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети мог 
ред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које 
те се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји 
укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу рук 
рава ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малв 
 мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само д 
у земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Пост 
едва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што 
 шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће 
 па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још 
 заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и 
тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и 
отрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, 
едосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунашт 
ичекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Д 
почне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би  
ло као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запи 
едној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска 
и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њ 
 к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да 
н Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће  
зницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, 
 у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомир 
да настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отво 
беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови  
ен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је 
сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули ст 
крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Рис 
ad>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо  
жне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу 
{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо ко 
} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам  
настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и в 
 потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p 
а у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једн 
тору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце И 
ји од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој кло 
воре!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, вис 
у на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p 
маже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доист 
 по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пут 
о викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их как 
мо оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па он 
а од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са  
дом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити  
но раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у  
крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се ус 
„Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле  
 и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, до 
а зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од кој 
се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је  
 су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је  
зу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од 
n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве пору 
сретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везу 
песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раз 
 шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих 
зе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непр 
 и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се ис 
терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповед 
а у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и об 
м и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти 
а и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а ис 
ој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле  
стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва в 
чи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе. 
араху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне 
ледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се  
рема њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирн 
ој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запо 
ечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Кос 
лагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срд 
оре!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, крас 
м панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу 
ренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким  
 црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм намест 
 као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На с 
новску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, 
а гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле 
едва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се пре 
лу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="1 
 једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, 
оних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађ 
ене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жа 
а ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу 
охвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас  
же!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од ант 
 си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не реко 
искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као пр 
 за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путова 
дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизах 
 побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља;  
пет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а ви 
ом заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког сво 
по како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} 
д воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у  
еколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући не 
вор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену  
уздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао тр 
 да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари к 
јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластави 
измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њи 
разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном 
тиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш  
оже све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Вас 
водо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже,  
 матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, ко 
>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа  
и срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господи 
 га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље д 
нај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, 
ни витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на стара 
 покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С вој 
шке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, 
телин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе 
Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бош 
и?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb  
орију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио 
амдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим 
им за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сва 
и и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти 
 мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк ка 
 <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо  
>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза они 
ник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>С 
и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n= 
а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која 
. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им зап 
 узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо љу 
а Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коњ 
алуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и  
о се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да  
дика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манаст 
 игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају 
али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем м 
свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде  
<pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина 
о; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да с 
но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпос 
 да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго,  
о за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к с 
в Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је и 
и сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У н 
тао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода з 
 престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> —  
 треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад ле 
ше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се прав 
ест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе 
оспода сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> < 
ко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари ру 
д њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Је 
а води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси в 
жем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи с 
има витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да в 
а откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва 
ванке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван 
им гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам 
тва и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Ради 
треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучк 
це за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што 
у гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставиш 
кве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову з 
а до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних б 
је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатл 
 си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„ 
ли четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столи 
ква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камени 
, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристиф 
вне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски 
ели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да  
ани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики 
сове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Госп 
ни, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, г 
 се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче  
сти!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Доша 
вили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војс 
сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском свој 
 ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље 
овори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезари 
јен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта 
ном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="cha 
е. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> < 
> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у  
ораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходн 
="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, вид 
ли смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Уг 
па у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и  
 својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњ 
епомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на  
ето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Б 
устом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим м 
божно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине 
 сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је  
 Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде з 
и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није ос 
 зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш  
ви кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, 
а онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они к 
е да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе 
е да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{ 
</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше 
дељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још ов 
 да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитр 
н Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господ 
ад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је та 
својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила сво 
резним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шт 
у стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и ч 
споде.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они т 
лике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогора 
ушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода  
А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, < 
ш су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза глед 
међу њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо 
е ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље з 
ух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли 
 се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се 
ње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доско 
 људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи  
 који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па  
, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, 
 дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам правосла 
рхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Примо 
имо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па 
 Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како  
о у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и ус 
рла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и њ 
лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе  
о под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак ка 
молите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заје 
не колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и тв 
к само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите  
 Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p>  
ји до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала  
узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда с 
пет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одмори 
се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез 
{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам и 
ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш 
смо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се  
 дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихва 
ише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се преда 
 и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их је 
зини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S 
 умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p>  
 у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степениц 
 Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи 
 ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти  
ама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом 
игао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а т 
онео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвор 
ак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти  
 уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима 
господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаш 
у.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао 
ма нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док с 
у ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, де 
S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас т 
 осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црн 
м угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор м 
 пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака бор 
ти!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шат 
нице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и дру 
њаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n=" 
поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жаго 
!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би он 
ас наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довик 
е око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчи 
"SRP18990_C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале 
сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишље 
за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{ 
 Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштр 
нахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или 
р Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају? 
 Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре 
 она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да 
 дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи 
а старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Ту 
дито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе 
ди Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у за 
а догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја в 
еколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светог 
о и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S 
лику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пр 
, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази 
гаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна ца 
 али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје д 
ашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву  
во ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је к 
{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се о 
 Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог и 
 и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије 
ћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити  
о!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше до 
ече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда м 
 своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син 
да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе би 
ли ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу,  
ији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива в 
S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац  
тељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече,  
и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта ј 
оне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да < 
ниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је м 
 поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвас 
ту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде н 
са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном 
ово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само и 
моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године 
сав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону  
толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Го 
о не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господа 
не песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како  
/p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га п 
 прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</ 
едном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те 
топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, 
м дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњ 
о умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву 
ој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кн 
годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то во 
...{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} 
 Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно  
 се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па с 
ли и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све госп 
е кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој 
докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњ 
ило, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповес 
 зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови 
у ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег 
 па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сва 
> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је 
т грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игуман 
</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још  
чи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за о 
 попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантиј 
ута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешки 
жете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војс 
ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћ 
обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олта 
 Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, је 
оју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем  
 ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно м 
 у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли 
ругу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p> 
видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и м 
 напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу 
напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи н 
а би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у мана 
онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез  
н на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наста 
и нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p 
:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог ко 
 пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а мој 
огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу 
преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема  
сти за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у жив 
сово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задо 
; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помага 
ичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав  
ез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, д 
в пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си т 
, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му 
тмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од  
се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игума 
тије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и ре 
а коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвен 
кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Поне 
ма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, п 
 кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам 
икну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш рад 
бије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кук 
и од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскв 
један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небес 
 дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан 
..“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према 
 друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељ 
 и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори 
 Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју ј 
о; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} А 
ачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим 
 у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си 
 час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де  
ека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Ман 
!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је 
 је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, 
 Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад д 
одар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S 
рућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња 
е свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се  
 старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем п 
иком клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу д 
аука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песни 
е узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велик 
ечи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мо 
ш четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попов 
ело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао наставља 
енађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је! 
ке, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо отк 
запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не 
есе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са т 
 поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристив 
кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, 
 дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градо 
ићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{ 
љаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</ 
том кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром 
аља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} 
ичи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да  
оме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само  
рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ри 
и и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је 
 разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вук 
о заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; нап 
а теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе ни 
 <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S}  
е говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може н 
атежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање 
омагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми < 
 коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не 
те ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту за 
еже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ће 
ебате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не д 
е!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће 
 Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да 
ритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте  
руги образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, нег 
опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да т 
них у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван,  
рвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи  
 с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа  
утуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадиј 
, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим 
>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} 
љем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па б 
својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p 
а више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказа 
"66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кне 
 на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздова 
ромко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и  
и за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да 
>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође  
ез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристиво 
 ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p 
че Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p 
ивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у 
ама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах 
знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево у 
и водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена по 
ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} 
и своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаш 
 пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше пр 
 бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјаху 
енога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцер 
јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} М 
 злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала с 
 другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, с 
ма к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа 
лило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да 
не и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар зн 
 се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене,  
анине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у некол 
на, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана  
аши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да 
ремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при с 
 настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју и 
 кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са 
 да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних ју 
оље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли јед 
 кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку  
уги, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу св 
/p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к  
одаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена 
 било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили. 
се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитањ 
{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па уб 
овића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Кру 
о нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе.  
стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрак 
 рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову 
 си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На кра 
е једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то мл 
уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господ 
амо два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно 
во поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као 
би него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих 
 просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се т 
осподу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од  
знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немо 
ављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се 
кавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“ 
онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, 
е погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним за 
</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208 
е о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p> 
стрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хо 
ојсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, ка 
 на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мр 
алекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} Н 
о је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S 
о и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево 
млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба  
ру служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све клик 
амо се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, с 
есели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, пот 
</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху п 
 рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и 
уније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, 
 како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше вит 
, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S}  
а, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} 
ма знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <p 
ече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к 
вог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход не 
о поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лак 
до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и п 
од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузд 
да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.< 
ђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ реч 
 истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може  
рац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стрелом 
 узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздр 
<head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем 
викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека 
с па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабу 
.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаш 
има, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо С 
о хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и  
,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако  
з; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паме 
{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи застав 
, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило пом 
у зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако 
 старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару 
ој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, 
а држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p>  
римо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез  
ки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као д 
{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="20 
рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је с 
S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки 
Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb 
мо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А 
стиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се  
десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„ 
адич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој бори 
одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада 
ве верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише  
 премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчм 
зађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чи 
> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристив 
ио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — пра 
р војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти с 
ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли б 
ај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И 
лова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем 
 волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати 
ко изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Град 
 то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо т 
јих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па  
ика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>При 
арка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, и 
стеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте 
буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„ 
 властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог вој 
у, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али 
е и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као  
о и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих,  
е то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да  
 какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Го 
!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор г 
. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово  
 пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу  
м: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску  
, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са по 
 јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јес 
а њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p 
ме, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непр 
лада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао 
тала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а т 
жно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Ка 
оду мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у 
дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{ 
е женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако  
линске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан 
кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом да 
смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера  
, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда 
ојем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срц 
зломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још  
 мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих  
!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало  
да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање  
ову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинил 
„да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бог 
ни Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„ 
че <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господ 
еном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је 
језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлош 
 му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож кој 
 или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Са 
е живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као  
несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S 
оги од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени  
а нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако  
 Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар ј 
пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не са 
гано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се  
а тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином ви 
 објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господар 
дар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господи 
одједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и па 
тмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова пева 
дуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се з 
ла и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје  
сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли 
као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге  
овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша он 
ава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни јед 
 <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте 
 славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање света 
омко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да ви 
домрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице ста 
младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од не 
трављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би 
 четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој 
ед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хлад 
ко је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџ 
што силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког 
 било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душа 
екаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и р 
ом и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати  
 лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко;  
браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да в 
трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад д 
а, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се до 
тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бој 
рио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, 
какву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</ 
, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади власте 
р не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха 
на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> 
 Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом 
ао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње прич 
скупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка с 
сову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то ост 
 разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код жив 
ласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„ 
с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет 
вору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> < 
рно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али н 
 кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман с 
 њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама  
к што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог 
ва копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступ 
 браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> 
{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика  
 додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана 
.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда 
 да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али  
рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Бор 
што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме ј 
ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у 
ави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано 
у?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао 
робила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орл 
живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на ово 
0_C1.3"> <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} 
осподин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у  
ог мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину 
сти падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветља 
сподара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пр 
 /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне р 
илом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Васи 
вору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и пр 
о и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио  
, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало  
биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S 
вица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и с 
одару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти  
n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову пог 
рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p> 
каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез 
 и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од с 
к’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мен 
е ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека 
е здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље 
ла се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки 
о од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком ви 
ве по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило,  
а у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око о 
три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој  
 право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{ 
номе прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала о 
тегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем о 
гњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме  
да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога  
заној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очи 
, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година 
е управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела некол 
Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерим 
 му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четир 
ајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вуне 
као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто год 
једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десно 
млађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке к 
, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И 
а као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да  
е наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, 
ед главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина н 
или границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и т 
то стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дођ 
алих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију пато 
дети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са 
ху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} С 
према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се вл 
“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац 
две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пиш 
тивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много кој 
 растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја  
још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и мо 
 који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пут 
же да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има кал 
је буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: ис 
 Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархи 
 коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и 
 часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него д 
не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодмор 
и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез  
та.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод 
} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Ка 
н само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазар 
и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“ 
иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S}  
 видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шато 
 њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, 
ват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му реч 
вуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да  
ежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао н 
као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело 
ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти  
ј јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прега 
ује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску кој 
, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти ка 
ди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и 
 му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац 
ости, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанс 
 главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта  
трајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти ј 
иворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па на 
ек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо  
 сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и нек 
Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју  
 сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако с 
 него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да  
сподару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био 
 тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота св 
е може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И е 
. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у 
и Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре мо 
сет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав са 
 га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао 
ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод  
рвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, к 
роба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један  
има: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст 
адљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је дв 
Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље 
трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орло 
ећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуч 
аци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево  
се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад г 
оиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје м 
водино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога 
будићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и  
јачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите 
амо ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да  
се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама оп 
е.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али 
отињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала 
итога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледам 
} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S}  
ену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно пут 
 Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо пре 
м себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље 
22" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је 
старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо,  
залуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове ц 
диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а 
и?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српск 
ет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} 
е ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима 
огу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које б 
 да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми н 
ме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„З 
опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене,  
 од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од  
као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо 
о, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи 
Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, х 
<p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе  
ог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над об 
куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна 
обеду баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мач 
ажити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више  
> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био 
 милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p>  
 не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се пр 
ри, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и  
у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристи 
дновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тера 
ичах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{ 
ругло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала н 
ћем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева,  
 трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше 
ред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} 
очео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима,  
> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него  
ор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Су 
а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и в 
, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи. 
а нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господи 
овест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега ста 
а и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по исти 
да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И нек 
и свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од друг 
о најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза не 
уни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се мл 
оно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у  
ного пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак 
оде — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, с 
тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно поч 
доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора  
и за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трп 
нџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме 
 се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да 
ти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за  
ва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити д 
 ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у  
ка се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви 
е његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија,  
то је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да  
ла и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више н 
 главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n= 
су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подмет 
в знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацр 
!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да з 
д другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове 
SRP18990_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати 
ом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина  
отајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к оч 
а да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S 
песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носи 
SRP18990_C2.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно веч 
<p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда из 
одруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док 
челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнеж 
ра свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдан 
 пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једн 
ко некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Чит 
ве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пус 
} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, ре 
ну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прич 
авицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно. 
ео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погле 
 немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам ко 
кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворск 
већа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се  
о дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би с 
ј наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп  
ћан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на те 
.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва са 
ије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо,  
</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео  
имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Ал 
тњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по 
раду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгл 
пска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“< 
аче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је ре 
 и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака ш 
 распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коња 
питамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Ка 
едах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{ 
видно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац  
узе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, 
граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p 
њени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не  
} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову,  
хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек де 
pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни т 
 Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од  
да нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањ 
бија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не  
ривој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажах 
 је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам д 
Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир 
....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом 
ци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме е 
а издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све в 
дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страв 
штвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез  
аквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири 
 имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</ 
жевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео 
151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S}  
ру, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али 
ви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као д 
си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним  
ису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се  
 да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми  
жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу 
 имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да  
 <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојино 
ј господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наи 
p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шт 
авимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти к 
мо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спав 
о сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а паз 
слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил 
ло руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор сну 
наштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његов 
којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док  
м човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти 
дина?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јест 
 брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,. 
овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда ј 
„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" />  
и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не н 
ри, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег в 
смехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ 
а бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломил 
би га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и  
жем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево т 
нио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“< 
p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читаво 
би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славн 
на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристиво 
водин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док  
ви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и св 
! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кн 
м, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно 
е њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Г 
оме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења 
 те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али ј 
 скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви о 
га Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хо 
 пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето  
вало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и  
 да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био  
рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ев 
} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити п 
 онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да ј 
нково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно ве 
дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веро 
еч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије 
људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обу 
косу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене о 
 полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се  
м једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине у 
ако да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“ 
аху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Д 
г кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом по 
хо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокол 
ени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ р 
асла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у  
оспођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, чита 
њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, 
му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гнево 
е проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у  
то ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ как 
ам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман 
ј тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Тур 
!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, кој 
и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих  
 самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тих 
 вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах 
љи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она  
неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, п 
ам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би 
оворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„ 
жао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Бог 
 вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, заглед 
 кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на 
 падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда је 
репи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, ка 
отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и рад 
> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез 
а у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним  
69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога  
е да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црн 
 и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да 
а примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S}  
а вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ 
 госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека в 
ћи своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју  
нтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> 
 бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не ус 
оме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео 
врдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох  
е, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна  
енем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теб 
ачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и мах 
лите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава  
ј хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Гос 
еру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од з 
да нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити. 
 да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша в 
 да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушаст 
 од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позов 
хвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатор 
ора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</ 
би разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље,  
 ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p 
, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми н 
 да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да с 
тељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима 
ином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па 
покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору 
S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — дру 
по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном  
ала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу н 
доје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од јед 
оста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу  
могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак пред 
епо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} М 
estone unit="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Сан 
 вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се з 
шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нам 
је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше 
један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренут 
есет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном  
розбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти да 
ао један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у с 
е кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев  
55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у 
 нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег,  
н да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, нис 
 витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него п 
>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога дома 
ја, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на  
 Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стек 
 отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, д 
ком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зо 
ишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у  
авим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према сво 
тнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и свој 
е војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на м 
ао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време до 
 брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога  
те.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан 
ли које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику 
да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама,  
р је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло н 
 озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме  
и, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им ј 
розно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако  
да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода 
 клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркв 
сменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутро 
 нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а  
 /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред љу 
е некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно  
рено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо  
им зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена,  
ти!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> 
нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у р 
 чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ри 
SRP18990_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да в 
ена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпо 
падна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у г 
ирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био о 
д Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без в 
га витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше  
и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у 
љаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми стру 
у велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; ст 
твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да пожи 
 се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставит 
 пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилик 
деће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја д 
теле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му п 
ху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је л 
ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу теб 
он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни 
о било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да су 
 Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима  
е синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Град 
 тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси 
н.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био пос 
 До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу в 
ки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, са 
н скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом п 
се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као 
i> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видећ 
 како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} К 
и!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир,  
и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе с 
е овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим 
 конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, 
нуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> д 
сли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ј 
p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без од 
н довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у д 
н невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је по 
 треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пун 
на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орл 
т:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје дра 
има кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу 
 буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупиј 
о од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја пита 
ебром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар  
 часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио,  
овољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходни 
ростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене  
>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље пр 
} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори 
е ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, т 
евољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања њего 
p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама 
мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше 
ање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну: 
лекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом  
 шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе,  
сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S 
е платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видит 
 се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову оп 
о!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загле 
овали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Ива 
ода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем вој 
 расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој д 
на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена з 
> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад ка 
зах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и  
едео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шап 
уждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо и 
и властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p 
<p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлет 
еше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није теш 
ине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна  
бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеж 
а своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види ш 
оравити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно пита 
хао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из је 
ападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се 
заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од го 
 ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господ 
гињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> 
оме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говора 
 би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини д 
ј старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад го 
 колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоуго 
м од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што  
ош и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме  
о није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје 
 сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела  
покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини  
рди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце 
брној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S}  
.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.< 
 колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате једа 
ћу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога пок 
ашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само  
уке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза за 
ли им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, 
зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их  
то по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} Н 
и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања ка 
у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен пл 
За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника 
лова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут старо 
а па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасн 
тара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила из 
 патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} 
"SRP18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града 
SRP18990_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пре 
ојсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих д 
ече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ниш 
у, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Из 
дином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придво 
а некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Н 
о, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је на 
 од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Теш 
док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p> 
сав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога ју 
спод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авл 
 од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти  
тепеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дет 
о пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. 
ним плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала  
о овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Х 
 и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио ка 
га двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И о 
реди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је  
љаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га,  
ше главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војво 
орова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Г 
а заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и  
жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих ми 
е се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они шт 
о, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим љу 
тину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Он 
е ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез м 
а оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чу 
нко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! < 
властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота 
ра нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сва 
е:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахр 
о и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Госп 
мешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо! 
 горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже М 
е старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за рани 
аше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p>  
е челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао  
ља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека 
 <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која ј 
ј црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, ј 
о је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p> 
 он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с цело 
е светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца,  
тина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни са 
уде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене 
р ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му бе 
а знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не 
ледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првен 
, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, 
рлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови 
е шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким даним 
служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земљ 
, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на 
бо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је  
н Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котло 
а бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бе 
о нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим дру 
ећег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </ 
 кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас ми 
да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег в 
добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се  
времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Б 
го се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и наше 
да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који м 
 само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака,  
мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учин 
оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала? 
ули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S}  
оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви  
н Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев  
 сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени п 
врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> завр 
збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{ 
вољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову 
“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да  
 с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане д 
а је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и п 
ван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровни 
 манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиљ 
и.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да  
укама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> 
оведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> < 
и Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам с 
ор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?! 
 китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" 
поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, ко 
гале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по се 
 и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руко 
 Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана 
8990_C1.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре по 
ише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по 
, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он 
ма, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; 
/p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовд 
о си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друк 
че кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу  
е реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо. 
>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да 
ћући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распит 
SRP18990_C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега  
"SRP18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше  
још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу  
 повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види  
орна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година д 
м прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно д 
се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стиз 
а.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, 
p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у висок 
а је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим  
јој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали п 
су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно 
а!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику з 
На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> < 
 видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина 
едељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони ис 
аном главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора 
о би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што 
то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби г 
вога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да в 
 нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало 
говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој 
тивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бес 
ше!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ при 
њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с 
} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике ј 
е или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати чове 
шци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од ш 
ор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у ј 
ињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми зап 
 другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и 
о појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} 
ари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, д 
пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни  
н прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља  
ма бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</ 
е право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретки 
же бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино пи 
атком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господ 
.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се. 
ез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Аг 
говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас 
 је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли 
рака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прс 
не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез ка 
 од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом уп 
{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људ 
поде оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у 
врнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне м 
гледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми ј 
т тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе  
ко срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, 
ан сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждрало 
 прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао 
, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продр 
вор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп К 
дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тер 
девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да  
и си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Кос 
тон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „ 
ар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па 
еда бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред т 
лаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господ 
 нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате,  
 и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледа 
 да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало прев 
вај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвал 
јати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о  
 запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће 
p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је св 
 мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се 
х испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од  
тивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити 
 нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред  
доје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао изм 
истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморн 
ав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столиц 
рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Не 
та се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путо 
ођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече с 
воје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина  
озва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону стр 
 прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника 
се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе ц 
 брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, от 
ветих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи 
а икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година доне 
опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају дана 
 њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањи 
де задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са  
 достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бит 
а властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече сме 
це му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, дец 
носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Пр 
а!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Та 
ешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господ 
<pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бог 
виде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих род 
.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве во 
танице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, 
p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим маче 
ва мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се са 
че:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им 
истивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој  
омиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учите 
седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа 
за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим  
 кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије  
i>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниск 
 веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрве 
повест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос пој 
Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да ј 
кну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше  
ез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни је 
орота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад! 
вати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, на 
 Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима до 
{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у 
тњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше дру 
о он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари М 
а наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у дво 
да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је 
 оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи н 
спред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</ 
атором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив им 
d> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет  
ита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дет 
се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме,  
 сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и т 
е дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Ду 
оље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господи 
озденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</ 
г мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би  
и пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушал 
ру.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи 
мо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, све 
 тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом г 
S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се  
 „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Приче 
ле њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши ју 
дио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге  
 знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држ 
о, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је  
а и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ј 
 миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се испов 
 Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи сл 
ез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разгово 
 и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зор 
свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S}  
оћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и ус 
е, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја т 
арцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него  
ач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге 
} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „ 
гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није стареш 
е запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав 
о је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне ч 
е се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; ал 
арим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твој 
ла и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да та 
нда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p> 
и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате зас 
чи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе 
ти, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма как 
оброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излета 
д би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!.. 
ених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен ср 
промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе,  
еба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Н 
ви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он  
а кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Њ 
мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весе 
и!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да т 
слите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с бр 
 за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати 
им, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао н 
 у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда ж 
{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се о 
190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у 
!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми 
гато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с 
смехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војници 
 госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким:  
д ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и 
их девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ 
ла на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, 
ту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, 
p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, 
одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наш 
 дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онд 
да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта 
истину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па о 
те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица 
воту видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ри 
езу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани 
>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену  
аху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета он 
тице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с  
ан по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак уз 
 и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год  
 овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војво 
васија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш  
сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој р 
о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, к 
годна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских ј 
з посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварат 
пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичи 
 и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду. 
би јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радо 
освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода траж 
ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико н 
 а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на к 
ве и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна  
вор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргу 
ост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попо 
еленку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком  
ију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате 
„кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезар 
овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана 
су на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу 
био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе 
 светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, 
 преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе 
 час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и 
о што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на  
ну причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где  
ме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} За 
м гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље  
уђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрн 
о једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, нао 
</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад уг 
<p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правц 
воњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне  
<pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ће 
о их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет п 
„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још  
јска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске 
ко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздр 
, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да ј 
ним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну ико 
кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полу 
дана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху раза 
} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о 
ду Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се с 
 Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна  
тарац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са ј 
ну руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додад 
 да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, остав 
 кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спуст 
ош не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени 
управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војс 
то дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку  
ором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете 
лаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна в 
же шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не  
д мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из р 
ог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири ст 
ђо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разб 
је густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста мо 
подара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро шт 
ана Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а к 
урака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци с 
ита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан 
ака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим кост 
а ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза 
ако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSection" 
тивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од  
 хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а 
им зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце 
росто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светл 
, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залог 
 ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ет 
ечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим п 
Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој запа 
одина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем ба 
у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S}  
вим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и  
 усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристив 
а безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Са 
сподару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом криво 
 у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да пр 
 пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не 
пашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громк 
и онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје сво 
ости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ 
 а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199"  
мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам г 
Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жен 
ада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледај 
вањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак- 
ead>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој ч 
а у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него пр 
о узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и  
и јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — 
з све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господ 
дјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Г 
гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским прости 
езу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: 
месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи  
ћем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружи 
о да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И п 
а беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви н 
акве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба ус 
јица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшај 
раздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашо 
 озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на 
лопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци 
едну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена д 
ромаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сме 
аде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену прос 
запну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше 
d="SRP18990_C1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Пл 
шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног д 
, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Ј 
шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по че 
ма полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војвод 
аве и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и ис 
ац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе,  
за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p 
без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја 
 у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа  
раћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задах 
 на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте н 
их трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Кар 
ђен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... 
не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срц 
уму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час 
ајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ла 
ао да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима ле 
“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога од 
зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље 
/p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену  
днако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> 
полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној стр 
цаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила 
му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену з 
 крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мач 
тресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати мож 
м и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и  
. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим 
бе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимширов 
еколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и кра 
S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су зас 
 у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста буда 
о је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а тера 
 и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо 
 крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад  
 за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им запове 
и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као  
пет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се 
<p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња нај 
некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз г 
 где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем 
осле неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге  
 по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем ве 
д шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу,  
о био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко пот 
 ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на пос 
од на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста 
еким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивор 
 преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац 
ани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну  
ти, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој п 
 поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је 
 Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да н 
ћ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војво 
х јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донес 
хар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не з 
на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видит 
сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда је 
ати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му  
коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кне 
огине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном 
гура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, из 
ју у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у  
белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни  
не.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како 
кврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један друг 
а ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На запов 
леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога ка 
им су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји  
да, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих до 
у десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> 
има па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говор 
али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник ос 
обравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теб 
иворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко т 
отија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима,  
лима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целив 
оља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде 
 црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено 
име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој. 
{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право  
а донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да на 
 Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере  
 не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле к 
а диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубр 
господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи 
ва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим 
вићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која прист 
и.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири узд 
сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето см 
едно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар  
реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да с 
} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим 
м, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло о 
етан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарја 
о... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне кит 
 не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зор 
воме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта в 
им гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шт 
а господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао б 
у своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дри 
које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родите 
хвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе 
е да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а пре 
ну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ ре 
да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по кре 
и, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој света 
уморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор 
 и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи. 
ади!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, ј 
 Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{ 
Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трешт 
Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Бо 
, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарј 
 одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта ост 
 труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам с 
а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Ср 
можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојишт 
 може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи 
 своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милоше 
Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање ра 
задовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се  
 нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор при 
 А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни та 
и пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зев 
 војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помог 
ра сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика 
; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</ 
војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли вој 
шки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно 
е нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви др 
ек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — поле 
жи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Оп 
д шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује 
“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја ма 
S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без ве 
?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по 
но!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам ум 
 крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> вл 
...{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа 
ивикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наред 
 извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колев 
уд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркв 
абори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек с 
каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати м 
у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушев 
е, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав п 
о нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите 
цу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени  
е никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија уз 
о могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона  
е!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом  
 шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, чит 
аже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тоб 
же!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску,  
је кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан 
>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те ви 
ога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтев 
рата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето с 
одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зуби 
} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим г 
чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, в 
 стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, г 
ш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и тво 
е Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни госп 
љењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, 
ди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова 
з Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и 
о Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због 
рушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После на 
 нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца 
p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p>  
румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под 
ко чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стиг 
же!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам  
!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми  
ији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од 
у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да г 
,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо п 
ово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, гос 
е кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S 
 чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој,  
 запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате 
е цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кме 
повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буд 
S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, 
 „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа 
због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро,  
има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брат 
ви да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p> 
ет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању сед 
 Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари О 
ру плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше с 
учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему 
осподину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, 
а утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам д 
и стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто 
 ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви  
сово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му дол 
остирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог во 
цу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту 
вети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Са 
а кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> < 
м викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не бу 
</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да 
 се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао ис 
>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуг 
а трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који с 
ући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Кари 
ом, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говор 
 буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од 
та и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гоми 
 кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди с 
 гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој 
руди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" /> <div type="gro 
ео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јас 
д отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан но 
дина!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко на 
 грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио н 
плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе 
класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде,  
У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, бра 
 и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до  
 пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионул 
несе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и акс 
его што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> <div type="c 
ји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита м 
нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе н 
војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку 
одицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у 
нака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, кој 
ли велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{ 
у, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као свој 
а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у бело 
ог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распр 
ате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има ов 
е, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше т 
S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Р 
 се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапат 
се по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p> 
и добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S}  
а онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегињ 
десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој п 
на усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке 
Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> < 
мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло,  
игу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косов 
на.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна  
 за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што  
упа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свеви 
одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпо 
нке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном ж 
и си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме прич 
ке и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено и 
е спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке  
ју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да,  
 се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађуј 
е људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S}  
елолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напун 
 опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило 
вору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поуздан 
е приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у  
есном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се н 
е Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p> 
вршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше 
онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише су 
дин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S}  
итости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за с 
е испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и с 
 /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, кој 
 Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио н 
вити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљк 
ва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље до 
ужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет  
 на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цврк 
ад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се с 
ледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као  
а изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком 
ху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову пос 
те се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем з 
Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе п 
пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне  
сподару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни 
еље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода  
 неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завеж 
.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Е 
јко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео. 
ез нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја б 
а, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га гот 
две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Ни 
предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздован 
раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мал 
хвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватим 
ли.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу,  
 од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на 
ним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад с 
 учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико 
летачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, 
ого њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међ 
а ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку  
 да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у пото 
е ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, гос 
 се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње д 
ило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша  
 и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез  
о на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође,  
 му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све  
ти: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за се 
и нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје друж 
т реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти к 
ерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кне 
 још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако ни 
јска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир  
ога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити  
 погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прих 
„Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Мило 
уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза је 
ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд  
е прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голуб 
војој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде свој 
авље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и ма 
 да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, пог 
штам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један з 
 под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну 
ава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рук 
тим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе 
 виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њег 
а лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну н 
е уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне  
18990_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред д 
е је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шт 
S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, ка 
ћи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старце 
цу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо јо 
!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може;  
их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им за 
рем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зн 
го и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да л 
к се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како мног 
<p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> 
} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три ко 
јој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не  
p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, 
војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без  
сти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, д 
; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви 
својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> < 
истивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само ш 
 срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас,  
ст,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S}  
као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> зати 
грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два  
, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје 
оже бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци ње 
е их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о лево 
за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, шт 
но, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дођ 
 свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војс 
 земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето, 
 јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p> 
ти пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми  
ги још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> < 
 је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче 
ез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео  
нео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква 
и био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш 
 сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом 
p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и  
одару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се у 
ну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном ру 
 добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" />  
им те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин 
 <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим 
обук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше  
ним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за други 
одитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријат 
разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, б 
ају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а 
нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје 
в клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси 
сподином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Бо 
> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се ус 
и просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најб 
 царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне п 
и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кне 
, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што каз 
 ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да 
ом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде зна 
оника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, ш 
и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарја 
е Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо  
и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, н 
сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би о 
„Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на зем 
ва Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захр 
ама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек ш 
а сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стић 
 хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове 
е Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина  
изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као 
о је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, кој 
 да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора  
да сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} 
 је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу,  
нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у го 
S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на 
ђу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваљ 
ђе опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, п 
вору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести 
де ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="1 
јвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> < 
нез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога  
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за  
в венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и 
ловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко  
римо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се вој 
ке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде г 
ше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; 
ом, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада  
 И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже по 
ном повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине ви 
е усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скри 
Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог 
му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, ста 
Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако 
о ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето 
 невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учин 
 рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p>  
а неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Г 
ене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим 
 Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш? 
вога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад 
да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али 
подине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у к 
купљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође 
ао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну зв 
а за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?! 
онела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p 
 постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кол 
а?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив с 
ову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војско 
 ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави  
било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ћ 
} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, по 
ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се по 
гарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим ј 
ва од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S 
е као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пре 
 јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, не 
 овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез В 
 не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ  
за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна  
испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће 
т само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез  
, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</ 
а донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </ 
 опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од ово 
 и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и  
 царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, к 
 светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разбер 
а!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не 
чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је  
доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су 
те се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако до 
 подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> 
ка викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по до 
 заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога 
це рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћут 
 А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито тр 
ој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па  
 по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мач 
ча.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше  
ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залећ 
де гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај на 
усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 
ву.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако довед 
идех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац з 
ац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српс 
ела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српско 
х очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запита 
} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у  
нем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живо 
 бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n=" 
 цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије  
анак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога 
 цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене! 
анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу  
е посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушев 
а мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погл 
ан <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе и 
кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војвод 
па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје 
е!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и  
<p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријате 
ора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пр 
{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било  
 нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројиц 
са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да 
 страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кн 
с од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом п 
ека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш не 
е а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврну 
им и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на н 
во весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пут 
имо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, м 
з људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалос 
 девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похита 
ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онд 
везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили 
 запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је бил 
и као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере 
 оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хе 
 Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ 
ваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут 
адога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандал 
>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што 
Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би ика 
апињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да 
тлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез 
ифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено,  
{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да 
ушу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, т 
опе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и св 
тили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће  
ховници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поно 
проси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за мој 
S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Нов 
овори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твом 
ичање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћ 
десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџа 
идов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} Т 
Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку  
одину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S}  
ом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, С 
ед војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буд 
 „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог 
езривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч 
а јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продер 
кају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на  
о казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све исприча 
ако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> < 
окоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима  
од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати зн 
како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно клик 
ним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Го 
аре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дед 
ога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наш 
аква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може б 
м, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“< 
иста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти с 
у ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез заден 
метно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к лев 
да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде мило 
авно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је  
ред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опо 
ину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и не 
ме, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар  
ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за  
пска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У исти 
 главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ по 
очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, с 
ој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће  
ј будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка К 
>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповес 
 више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево за 
ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жед 
и народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбр 
} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади 
ку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин К 
 сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде,  
те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога 
ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок д 
нику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек  
своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, 
о што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од ј 
 могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са св 
и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледа 
 сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од  
иди коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга 
 с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали 
цером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен м 
тадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, са 
аласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздра 
е кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, 
а тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога д 
 оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и п 
ало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па  
} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исце 
оме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час 
а боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце њ 
 кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро 
бра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој 
ушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару побед 
Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже 
...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види с 
 ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах са 
„Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога стариј 
к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја 
ни Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред  
 витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ 
омах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јероти 
 на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати М 
рене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косов 
м је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили с 
чаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Ага 
оња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и пог 
истоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника 
риштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе,  
е, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци језд 
 те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S}  
 мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом ову 
— полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десн 
ожене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зелен 
укан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, 
 говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци! 
ти, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Зм 
Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="19 
а се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада в 
пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се весе 
трења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили 
па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека д 
> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвеће 
стивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ов 
дић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и в 
идеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгур 
уби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата 
вечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се испо 
опа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби с 
проштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него за 
 својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном вод 
онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану 
наку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је 
сле у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} 
ачка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристи 
ора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље  
</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коњ 
хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред 
ицима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз кој 
 прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситељ 
авице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу 
овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко н 
</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем од 
 кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Го 
 а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опрости 
 разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па  
е разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; 
но говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ 
Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, п 
"189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко 
 што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа  
ећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свог 
рема тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повиј 
свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, к 
аним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао 
 и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шато 
 благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нам 
стеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb 
твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Не 
ма од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки руме 
тивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мо 
оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погле 
ваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око  
ника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор  
е полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној с 
о хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу! 
!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p 
 да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој 
, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ пови 
гледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турс 
оз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи 
ста добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</ 
јој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљк 
а се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дош 
да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како ва 
клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> < 
е, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" />  
кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка 
Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> друго 
д одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Од 
укама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те пр 
о да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој за 
кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоћ 
аше по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ух 
мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у кој 
тима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апси 
а птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики 
</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше бо 
ло Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у  
на велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту пор 
ав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела ј 
е искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јун 
пезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапси 
перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу н 
ез пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па  
сно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном кр 
ма!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <div type="chapter 
а, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„ 
им кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што  
 не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје О 
<p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја  
, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се  
куда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гу 
оњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она  
ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Х 
емо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И по 
Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на  
и да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Ал 
лизу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb n="167" 
штањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситн 
на просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Мле 
 хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, м 
здана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе ј 
 пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед  
био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, 
ка.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буд 
а, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не 
ех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајућ 
е се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледа 
 <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече о 
али Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до в 
>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и 
ју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласн 
 заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, 
ну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја те 
рбадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>К 
да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати бу 
снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на сво 
г да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стр 
н!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и 
д војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су т 
изгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао ј 
, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома н 
/p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, 
страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњ 
м својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се ви 
им делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје  
и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи 
ода у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих  
тивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и 
 ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, п 
квим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине,  
...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом 
{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и  
том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у  
нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему 
тужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ни 
 крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Р 
да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, по 
Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, как 
се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје  
дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале 
оноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привика 
 овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада,  
је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војв 
!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кн 
ако ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки 
ла, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их пове 
„Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета п 
јим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вук 
е Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који з 
ветиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ —  
лавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И л 
крстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, н 
тио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, к 
Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи м 
ко пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу  
а као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обред 
живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме 
се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска сла 
не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи поче 
У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пус 
им данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мисл 
ље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини 
кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно  
 игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је 
иће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић ост 
не од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим  
епроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите,  
ма сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и св 
тез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зо 
учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под  
алост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега 
да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком застав 
.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли ј 
 ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да 
/> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја  
а Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стр 
анцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако разме 
веди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока њ 
атеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао,  
јим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p>  
о остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена км 
сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, свак 
 у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им  
подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очим 
осподару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, 
сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а 
се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са  
, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га  
д свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздраган 
све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју после 
одара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад по 
су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да сво 
 <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е  
> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по св 
екудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} На 
 се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи 
е; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави вој 
е просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n= 
 заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор  
ојих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и  
, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме  
ју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи од 
ђе мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта 
 друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Карито 
гао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости 
сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? —  
води нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да  
 Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца! 
устро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружин 
олено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си к 
ше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из к 
зе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У св 
седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему 
аш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замол 
јте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да  
и по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господи 
е да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисл 
ховницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он  
S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну гром 
осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе  
чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у ве 
ца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га 
ен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујућ 
 могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у 
 у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како 
 руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по зем 
S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац в 
о да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и 
смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! —  
о поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Рис 
езу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> < 
жемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и ради 
не руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје с 
и јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје 
чаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому н 
показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наре 
о као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше 
сти, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црни 
беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на з 
 жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима  
одару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у 
аху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и  
 је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ 
се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих с 
их, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени некол 
 сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{ 
илу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар н 
пусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристи 
p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S 
ва кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љуб 
S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — наставља 
оје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, и 
заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И 
за, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све  
 по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете  
а рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадиј 
ad>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену кр 
 ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, ш 
S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила т 
ајмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само 
ко Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на 
 војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да не 
 бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањени 
погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> 
одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би 
ad>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним г 
а ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером  
ваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Ни 
ш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те 
је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је глав 
S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш  
l:id="SRP18990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје 
 пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивор 
један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе  
инуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и 
врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се 
латкогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Г 
 га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде чов 
це у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну вел 
 чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет к 
вно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> цел 
ене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p> 
оре, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо ка 
му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треб 
а појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одла 
ије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} 
хваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка К 
</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове ле 
<p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има запо 
<p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зре 
руже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ј 
е да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вече 
 гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пу 
еш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало  
о: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с  
а, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито 
уме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нам 
 потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више 
кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загр 
ра и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом л 
ко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или че 
таса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њихово 
доје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на п 
 човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламте 
аје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика не 
е то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> 
ту!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И 
дао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непри 
мрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњ 
а!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажет 
Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли не 
и ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манасти 
аво је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, пос 
адној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb  
р заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чу 
 све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као про 
 у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех 
м!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казује 
не коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, 
силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишља 
господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> 
у земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана  
осподи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, вид 
 кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајс 
на на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се 
 рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у  
<p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“  
 Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>» 
А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гл 
њем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му при 
и проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада н 
 на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: 
 Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је в 
равда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда  
еш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него не 
сника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли о 
жури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино  
код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња  
пски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коње 
ро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а мож 
вно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од с 
руге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каз 
ивикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро  
е да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb 
 растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме д 
и нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога д 
 те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S}  
 турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набр 
 настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p> 
ојводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Круш 
 како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} 
е освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо  
 мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу,  
ну кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да ку 
Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше 
бећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право 
> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био 
 грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда,  
е двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама с 
ти моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ет 
гледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изв 
ем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја 
е Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може  
њига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно 
и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, 
ива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац ху 
ли, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарја 
том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер 
 <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> 
и књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" />  
чких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет н 
 на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; 
питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него в 
вор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о пора 
зујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само ш 
поду и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плахо 
 али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, 
 већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи 
ро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S 
мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби,  
 гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побиј 
је поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господ 
Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам  
њенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећ 
дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно ш 
е у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих 
ече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p 
огом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је ост 
!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је ц 
 пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачк 
 не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</ 
ивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој сл 
е, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше  
 а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ прив 
pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слу 
 сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан  
идео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретим 
ез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н 
осподу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево,  
p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само свој 
S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ бр 
 Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столи 
 добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаств 
нане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте 
ни сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниски 
 ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамоти 
дњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, ј 
росно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те х 
в сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p 
еже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гроб 
кога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки к 
тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачк 
 Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што  
едамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком ка 
оси круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од 
е намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А  
 он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци м 
та га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p> 
 може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведем 
наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска по 
крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње 
/p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорел 
е реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“ 
ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни  
 целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелин 
Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва с 
ојој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је о 
 се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онд 
} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина 
амо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо  
ше?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушиват 
з попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ нат 
н грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади власт 
ад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам 
и онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? 
 с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака 
е родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гроб 
Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјак 
 у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па  
ађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени  
рком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са свој 
егову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спре 
ког Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И н 
браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини о 
утања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{ 
а некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тих 
е, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка  
 на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у  
а се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову  
х просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и 
.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Ма 
еза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам  
цу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву к 
 сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што  
ча, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн па 
 кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобук 
аштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица бех 
 у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја,  
тифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му ле 
 како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше  
цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Г 
мах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа  
алено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели  
p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом им 
вали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеж 
и опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од свој 
ед очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и 
ихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао г 
ојим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и засп 
и као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, м 
нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти  
реву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те мо 
ко се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше по 
поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и о 
е грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја 
рушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким,  
његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како  
 небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри  
е горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ прив 
рдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турс 
<p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом 
ни сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао 
ти!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духов 
више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и 
ам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас с 
еоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај с 
дмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну с 
 и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо з 
од шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Вој 
 шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као сво 
војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Срб 
војим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љу 
ди је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини вите 
еби казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за те 
 <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најп 
иње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи са 
а господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који с 
стини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворан 
 је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И заш 
у недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у  
ну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и власт 
 кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неко 
постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и цр 
 дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="18 
 Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим. 
не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему  
S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око  
p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало бо 
} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он 
не отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој 
3" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су тре 
!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде 
о да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово 
ња у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе  
али сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је ј 
, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од св 
које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису 
било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се је 
оју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а г 
када видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом ја 
 чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме 
јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</ 
ћи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза с 
че?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ при 
у моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S}  
.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рук 
обом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти 
 за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања 
!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које бузд 
/p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S 
присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапи 
з, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двој 
лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стре 
вци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и  
 на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају д 
нез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите  
вимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хо 
чи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље д 
е од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се заг 
} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћ 
Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ниш 
та.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Г 
једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бед 
 шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како от 
огим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућућ 
ио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну г 
омерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних  
ичаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што н 
 И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућут 
 врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном 
оје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица вид 
 дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме  
Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а н 
 сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му в 
рац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на св 
Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио с 
p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу в 
е без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето 
в!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим кр 
прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па 
емите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не 
ерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не  
одски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје гл 
ога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводско 
 своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе;  
н плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и власте 
ј војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја влас 
ама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка  
исано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам з 
клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа млад 
ничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске к 
 усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да те 
анске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође 
!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље 
} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире. 
ек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту њего 
ву, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртв 
ни таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробу 
једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном хра 
Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дрин 
 у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{ 
га погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње  
 бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зор 
ијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (ка 
Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се  
 то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађ 
ме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже 
о да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је 
рство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго по 
ором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клеч 
заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него шт 
ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево  
 војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да помене 
мо тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо! 
 пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој тво 
карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мен 
а то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, к 
{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жуст 
е и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута 
 привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше  
ђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрв 
авалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубо 
20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо с 
а поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога  
 <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај! 
/p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет  
о оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном  
 гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко машт 
ло ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и ок 
апојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а  
енчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочни 
 турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетани 
ве у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једн 
 погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита п 
 показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а  
јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода наре 
астелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, све 
е Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао  
сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народ 
цима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече 
ах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај 
 прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и с 
њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S}  
а тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега уда 
х унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и  
едо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби  
смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се,  
ез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда  
то: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти  
дај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Бо 
да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу с 
оведа да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук 
збиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на ко 
старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумил 
ене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: н 
очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти ис 
 млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому 
невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа,  
 снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писм 
оривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда 
 одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p>  
реда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини из 
ђе а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писа 
и, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода са 
кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по 
ако војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „ 
с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, наврши 
 не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати  
тених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око се 
се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срд 
оћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у мом 
рно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас ш 
лине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, —  
ви?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слав 
 коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није в 
 мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ пита 
хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони м 
а клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано с 
 смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други обр 
ко Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене к 
нда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се је 
ићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па гро 
лопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили 
а нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде кал 
заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристивор 
и кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни с 
анцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према стар 
оком коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим  
ги и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли 
вој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шушта 
ца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и ме 
остима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока 
ише попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; 
ма отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да и 
цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе вој 
.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледа 
али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се вл 
сто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“< 
т свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} 
“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и гр 
колико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иг 
, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуман 
гаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених  
и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипа 
 могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако теш 
и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда 
 је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристив 
који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосн 
љу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко 
ор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад при 
ви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n 
це, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или  
— оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх  
се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло  
стеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак  
а а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; зав 
ало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од 
еко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цв 
у те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ј 
о све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима 
е кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, д 
 кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} З 
емојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непо 
це извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се м 
 своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, 
ика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се 
Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо  
се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кне 
 Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Б 
ке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе уну 
е рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкри 
 мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Пор 
дан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле 
 се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући о 
рати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врат 
ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихов 
 војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то ист 
ав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост  
м задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, 
аме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја ов 
аква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно о 
а раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, н 
се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску 
алеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље нека 
да, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.< 
се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на сли 
о дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p 
тављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном прилико 
хо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству сно 
ко пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо 
и привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасност 
и се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да при 
>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити ца 
јиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама о 
 се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чув 
 проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже 
бично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошл 
кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под ко 
ић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору  
а климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да 
уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и  
пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дох 
урском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуд 
а баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голу 
, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, ни 
 десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава ја 
бицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима кр 
донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају  
потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погин 
госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признав 
ако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки у 
жан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваља 
 десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола з 
до!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће о 
е слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута пок 
оле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше гл 
ве у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Бо 
 нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војн 
овић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живи 
вораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кн 
, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под пр 
 нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, к 
ком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од дво 
е ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, 
господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о до 
ј дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном с 
а се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као  
, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, д 
ишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које 
ти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје про 
адоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} 
калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„ 
који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, ко 
под својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде  
 тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викн 
, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристив 
е!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет 
а ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, 
у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невес 
арац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристивор 
 на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући 
олагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи суза 
ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толи 
готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и гол 
овићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свец 
тизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, 
S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга г 
д се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да мож 
ве да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му  
Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице 
јка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не с 
дао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завлада 
да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по ша 
 како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп  
ва застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смр 
ога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их  
о и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешт 
ру Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у 
и би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљ 
ву на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође к 
 слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верн 
{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци 
 се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сиг 
а.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од госп 
еше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина 
 наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Рис 
 мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћан 
 већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мањ 
 продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса  
 мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута ц 
јсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми  
ну свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Свет 
је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, п 
?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мат 
иком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> 
азговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у вели 
оривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача 
в војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младом 
и под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мири 
у рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку ста 
о и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу бр 
ојом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док  
к се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад 
мље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Сил 
По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љуб 
дан бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза стол 
еве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од ста 
буде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедн 
јводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим 
ене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> н 
сте веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: 
вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затр 
м плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше  
е имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у  
ј Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи  
и ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену  
 јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се н 
 кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“  
дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима 
верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му  
ао отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чин 
нате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад 
вато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси  
о и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на  
 цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завес 
им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у  
 вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, 
.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Кари 
релива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, 
да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га  
бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само  
ав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S}  
арац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, 
е одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окре 
који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старо 
војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово  
ији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно п 
игао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет ни 
рка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну ка 
 једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По  
асом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда о 
 њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и поглед 
изаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога 
беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришу 
дном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S 
0_C1.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекину 
намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гле 
 си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Све 
авим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за ко 
њеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа 
ху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих  
којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша с 
 млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта  
великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има 
 зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S 
ше у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељ 
ени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама  
 остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од де 
воме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к 
 од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа 
 ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опр 
не сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна сна 
мишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова зе 
ро казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Во 
p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p>  
сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити  
ели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову наш 
вори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</ 
се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слоб 
у се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи 
опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и  
ла па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа 
ег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о зл 
 други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече вој 
нили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гр 
а тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један изм 
се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се  
 Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалим 
е чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за см 
 као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених заве 
ицу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где 
о да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа не 
иси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке к 
 напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" / 
лубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орлови 
"71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p> 
“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гл 
“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“ 
а га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас  
 с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што в 
ојна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господин 
ледњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам  
мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим,  
м праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„ 
 раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} 
д мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну д 
у, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се по 
дговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје и 
беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова 
ило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те 
о стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“ 
огао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике 
слим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — пороби 
подо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога нема 
а заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душан 
ча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање 
за сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S 
 кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиз 
 да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из пос 
стрицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, д 
у она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно 
нску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака. 
 да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се 
шој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим  
итеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих 
олубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <p 
ругова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме 
, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на гл 
III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исто 
аменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лиц 
ио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва 
иво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете стар 
 и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S 
евој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свог 
оде догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кн 
морја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Б 
Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудо 
ру, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш  
итељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе 
 један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше  
даних и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој 
 око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из 
р га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навик 
з поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па д 
36" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S 
рмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет  
еше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажа 
 грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко 
 ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мен 
ођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је  
дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиж 
ц пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади 
овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам 
рујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт 
робуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослуш 
 би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се от 
 ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писм 
аше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу  
зује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се у 
Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у  
.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко 
м мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да 
ш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, п 
...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што 
дина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се 
!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> 
у онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвен 
ивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онд 
еднозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакв 
товника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једно 
, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да  
 као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајн 
е!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на  
 и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, 
и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њ 
} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак  
и им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата  
ј крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише су 
 <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за к 
устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио  
Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо,  
речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изн 
амо овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите ова 
каше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех. 
ритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади в 
 говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето  
ан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворки 
..{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се  
о и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи ста 
мо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону п 
ирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста о 
из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам прич 
а на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби 
удрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, 
нице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити гото 
шкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} 
.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и сла 
 и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше пол 
ијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Рист 
о разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно б 
ога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златоткан 
о развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и 
, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомил 
 Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Констан 
к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће бољ 
аву сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај  
да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена 
 од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутн 
м трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стоја 
 па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиок 
> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ак 
иво коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за ср 
аклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по  
гу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је 
н с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш 
Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женска 
дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опр 
а како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама,  
гарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади влас 
о од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орл 
ви можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и тру 
се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти 
 па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да 
одера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах 
 седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне п 
 настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не 
 Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше с 
че старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћ 
аш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Ор 
ади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече  
ичаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да при 
рпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо п 
од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си р 
 не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S}  
вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих  
 /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само  
дог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани 
вијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као д 
 војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом по 
ледња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за  
је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи  
 „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>18 
крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворк 
ожју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје ко 
/p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и 
 беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда 
екташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечн 
ушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахах 
Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div type="chapter" xml: 
окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не г 
ква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ с 
н крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не 
осподским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина. 
 Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сам 
Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми ко 
но било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што  
бима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена  
грушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„ 
о као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш н 
и кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово п 
аху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У том 
ише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, ч 
г једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и про 
ља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онд 
>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој з 
а кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од 
ући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадо 
ада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушен 
ањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да 
стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше  
раво к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на њег 
ласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p 
истивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристиво 
г белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође пола 
гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака 
х облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, т 
ad>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{ 
, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој 
уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање 
 плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S 
не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем коли 
а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мисли 
родима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господ 
кве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — прекли 
тина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и ка 
се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје мол 
еже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлоз 
 би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то п 
идех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> 
> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац мо 
га цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога ве 
 Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; 
укла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарај 
 редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p 
ав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом с 
овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га  
непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да с 
е његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} 
н!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама не 
гне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише х 
и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једн 
беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењива 
о права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, нег 
одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља,  
 жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком  
не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо н 
војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искуп 
ше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, 
 из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, д 
осово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са 
 казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p 
 да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у ло 
малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па д 
амотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој гла 
?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је до 
 ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жу 
лагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис,  
а сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена 
диш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме пл 
о!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на та 
боко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је  
сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно к 
жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно о 
е умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испр 
лаву српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло ниј 
p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад  
о у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духов 
чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, наро 
аше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга вла 
па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачко 
и срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весе 
авље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који н 
 <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госп 
/p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Тур 
Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и сре 
тке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb  
жина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет по 
а, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина 
ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје не 
, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој ч 
жја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најг 
и својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете  
ривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на в 
рашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно ди 
{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем... 
 кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда реч 
м се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, заг 
вор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвије 
вога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба њег 
 онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну 
 на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивањ 
а Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе двора 
ојници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{ 
а, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око зас 
“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једн 
 држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих су 
S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити чел 
.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се 
во сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су 
рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што ов 
еколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Г 
о као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која 
да, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом ве 
нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; е 
мора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибал 
ом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакој 
староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Мож 
ами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећ 
у ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитв 
ојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у  
е?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бо 
 и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „о 
че за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрн 
асу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узб 
 чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули! 
о до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе рух 
оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руко 
а од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забад 
 дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата н 
ез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који запов 
е прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одје 
мом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и 
што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред ње 
 руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор 
било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших башт 
верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас 
раше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара  
ом.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето пр 
свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану,  
ега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну 
 другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дво 
вић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком  
иже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене 
истивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез 
мо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако  
клон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на у 
ала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <p 
 се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издр 
 чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Бого 
рце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да моли 
>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срц 
ки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, сла 
ом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, к 
....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И 
ича о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чед 
честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је вод 
сле боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим ш 
ргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздв 
зуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипе 
е!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: пр 
ке властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у  
 па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Го 
, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, 
Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издаје 
И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ при 
е да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу у 
оћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два  
 са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Ср 
која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана 
м нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац  
би га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачув 
рочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти 
чкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је  
мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч 
подин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гој 
га покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсиј 
рпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мел 
а црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“  
 српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књиго 
попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћ 
 шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан.  
 Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и 
дар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати! 
о друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, 
такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, ни 
меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука  
Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме  
пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} 
ећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам пр 
 Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прич 
има.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам чов 
у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор 
 дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и 
ј душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и  
у следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из д 
 по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни јед 
днији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода мога 
Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што 
ју, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвав 
ојим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ 
јатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кне 
 је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш,  
 разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орлов 
одара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшн 
на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрост 
p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше 
 што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кн 
едњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда  
требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и свет 
реклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару 
оздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S 
да Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате 
 тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што 
 мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо? 
 сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје рук 
 послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника о 
 а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још т 
а опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме 
Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" />  
ужју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се м 
шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а  
 Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у дво 
се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао м 
 у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака 
ј властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; ниј 
огах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, он 
ода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај дв 
алпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни г 
ерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и цел 
 и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице 
ик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву своји 
е слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у  
доје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отво 
ек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Та 
 само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице кипт 
 мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала  
хача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и у 
ани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде зан 
учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушева 
ом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„К 
рича шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што г 
ли данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а 
 Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти би 
/p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти чита 
тари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима 
м, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час  
шља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине  
ако ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Ј 
жаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само 
 задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војни 
 заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова  
невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу 
илно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на ш 
Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђу 
и све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} 
ери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпођ 
ка, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са роје 
теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све с 
до, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога до 
ана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, жур 
 останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духов 
 та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> < 
ка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној 
</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ов 
ер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те  
т и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и њ 
 Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, 
и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} 
ив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да  
ок војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скршт 
е на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властели 
свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиж 
рчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговор 
 је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на К 
ам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити д 
Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву ру 
S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде  
ати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ход 
 опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше н 
спред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихо 
сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малваси 
уза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу 
ти, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда 
де почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у ј 
која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око се 
 и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" />  
Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду 
 <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и с 
нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p> 
едло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише  
говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на сво 
здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога к 
Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, ј 
.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то  
ка ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпе 
стопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се пр 
S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно шт 
види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писа 
своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p> 
а се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била 
га кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, 
 одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S 
 се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викн 
 ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лев 
гу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитв 
правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, 
имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час дру 
олим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој с 
абучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час п 
е!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да по 
ој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци стареш 
ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Как 
ног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Жур 
<p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле 
ајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не  
 какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор.  
 Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима 
> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке и 
>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди.  
оследњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Гос 
куца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола 
ешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и пед 
рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор 
гда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу др 
мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они гос 
тврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може би 
> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути к 
е ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехар 
p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо 
„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пуст 
е Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим у 
а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да 
 била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило м 
иви из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да  
егове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb 
наменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртан 
се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и 
„мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна тра 
орава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „ 
еним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама с 
18990_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види 
дјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у је 
/p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге  
вити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање. 
 и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; не 
и: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитива 
 нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу дру 
ор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног 
 И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи с 
есет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милиц 
н из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их  
> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пе 
 свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини  
тини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве 
ead> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим 
у.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите 
вним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубок 
асни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни  
p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта  
</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у ру 
990_C3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, во 
p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у 
испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи к 
нио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васион 
 <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; ал 
ибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх 
p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и  
ориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збор 
о и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је  
/p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљ 
тину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то св 
Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, госпо 
атора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман П 
обро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво  
шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге. 
не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч см 
реба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје ку 
еби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} А 
ке да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаш 
дана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да  
а.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S}  
 поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Н 
наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чини 
</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није 
ћеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је нај 
p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На  
ати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на доб 
 за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас зап 
вом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек,  
И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене 
n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју н 
</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добр 
о од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по сво 
опе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па наста 
е мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него наста 
нко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га с 
ло заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече 
т каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе р 
“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И ст 
<p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још 
у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да  
 у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину 
луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сни 
" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S}  
 и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љу 
ојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, 
м ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко 
 се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање  
огу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српс 
 зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше сев 
под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше  
јске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од  
би толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је  
/p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага. 
ницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с  
/p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрст 
p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора 
истивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отв 
 последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине  
 али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисм 
нишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, д 
ш да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p 
ад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других  
} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић,  
у врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по в 
прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него о 
реча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути с 
задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овла 
ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад 
у, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапка 
 никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и 
х Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала  
p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „она 
 знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда н 
 учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду 
 <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа! 
вању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је  
тећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа о 
људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци,  
p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у им 
 беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у л 
ба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа 
ко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових гра 
ече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпос 
у у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаш 
кој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне  
арије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и  
{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколик 
, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у  
и свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напре 
оре.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} По 
господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> м 
те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе  
 мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње 
гне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштр 
 по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристи 
сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да 
 јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гоми 
м усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S 
ађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и 
аву, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака  
!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако! 
/p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и  
из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне велик 
 на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети 
!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће 
м се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb  
 поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с 
 <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли  
другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем 
победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све двор 
p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ус 
S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, 
ењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div>  
ебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од власте 
и још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара 
мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један  
ећ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име 
мо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са 
, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к улас 
="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као поош 
 добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да 
 да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну  
!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда  
 и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити во 
данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред! 
погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те 
унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да  
Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„ 
 громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, 
и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, 
је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабу 
тавиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да 
ака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о 
 шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком  
да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници  
је и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осм 
ијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по запове 
аше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну 
 скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и ј 
им послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За 
разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отв 
ину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узви 
!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> 
стане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се не 
„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било 
.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ 
, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било д 
да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се крен 
но.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле,  
досно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред 
господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете вој 
 свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбољ 
да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. 
p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} 
ч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није 
p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао ок 
и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији нег 
.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не  
рилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба наш 
а ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете  
кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и 
тављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> 
а Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја,  
о хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер н 
 ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели 
тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј 
евине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога  
јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и  
и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез 
ашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он уп 
арен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</ 
ојска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета 
>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира,  
</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на К 
ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у с 
ђу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до 
ка пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога  
и нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и проку 
у, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, 
рстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се  
Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав  
лочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p> 
у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно в 
>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ прив 
!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„ 
ном чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и 
: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како ма 
вору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Пра 
жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости 
уги Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваш 
И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљ 
 сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И он 
ог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет годи 
у, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ 
о је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека  
па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Пло 
з Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље  
/p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ п 
ако ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, вели 
ам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наш 
етва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез за 
S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, к 
је. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на 
вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти  
ла. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао 
арив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја 
ј.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и 
!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан,  
ху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и сп 
п Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати 
,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда д 
 „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војво 
е бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад с 
ивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно ко 
две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запит 
гу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и суви 
ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш 
n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја дос 
Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако н 
мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p 
ад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, 
 каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да ниј 
густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви с 
ву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаш 
кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, 
ци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Г 
ога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истр 
 да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и 
нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све пе 
свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Уста 
 од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p 
/p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто  
Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим у 
да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека пој 
рса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од рано 
{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и о 
јске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога 
S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} 
љивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последњ 
 се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је д 
p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез  
одо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не 
/p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвод 
Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро 
им шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би  
l:id="SRP18990_C4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свил 
:id="SRP18990_C2.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједн 
:id="SRP18990_C3.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где 
и па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још  
ком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом ре 
 није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задо 
разе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к поп 
грну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спрем 
путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор  
чинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје 
ника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да м 
аром кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челе 
е, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица С 
ете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију в 
 од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и 
ојој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један т 
e="titlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>И 
ољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору 
за Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је зам 
сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушев 
ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеве 
н добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе раст 
кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његов 
{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе 
гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видес 
 не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разгово 
да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш  
ривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се укло 
ји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, 
 стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да  
а истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас д 
е толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му 
полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господ 
p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној го 
Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у 
<p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се дов 
ешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на је 
тао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору  
прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан под 
к па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам  
ма приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице,  
 стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на  
{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“< 
.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дуж 
цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго не 
да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Нег 
ника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва др 
ову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долази 
им.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од госп 
ше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видес 
емо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву њег 
овим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим о 
.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„ 
о што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође 
, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жа 
а да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници 
 старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнез 
воје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу 
у дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни 
да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога? 
греших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се  
p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби,  
гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} 
о војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху д 
ару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у м 
 чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и туж 
 лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију  
.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођо 
на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од ста 
кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он  
а, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој б 
егову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести  
ди неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић  
том кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Бориво 
ти.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се с 
{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом 
иге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па 
ојник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам 
ска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> < 
вода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да п 
а Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — он 
хташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војвод 
ну корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Гр 
то се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас с 
педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од р 
а, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му к 
очео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нов 
 собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове 
</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше  
удити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орл 
Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а 
вих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па 
{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани,  
лико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала т 
нуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторо 
 хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним 
а мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује мом 
д Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би на 
ајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и наро 
ође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{ 
„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар ј 
>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да 
жно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и дес 
која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша за 
 одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на вр 
 те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишев 
и моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n=" 
кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод до 
ве наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив  
е пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сло 
екао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи,  
рвом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјез 
о га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих ч 
 n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који  
p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се  
тости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господ 
 молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а неср 
е одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу 
p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршт 
 па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божј 
е!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнез 
е око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче 
мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб 
 низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог вој 
 Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, коли 
ми ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се у 
енија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} О 
 своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ б 
Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беш 
да Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као ње 
/p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху  
од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом ј 
се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку,  
ви лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћ 
буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири 
 јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војв 
ну нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи бр 
b n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто 
а војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ 
аја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, 
је све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника 
к нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Р 
и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“  
, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке 
душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо! 
.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и 
 ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи 
ка, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </ 
ачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да по 
е, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кне 
који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево 
 искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном пог 
уђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да остане 
ај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S 
о, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен р 
 и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављењ 
мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у 
„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети г 
екор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих ј 
адићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки 
кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпреч 
.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где с 
чном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху 
 до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој,  
!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више  
: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на по 
n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак  
> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на  
укана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле 
шали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, 
ме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у доб 
 и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окр 
лићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој п 
ди:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у К 
{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у сла 
тре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра ср 
х их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, 
о моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и  
им прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клоб 
јводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и дру 
се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војво 
ће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, зас 
дговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш  
ошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везу 
 се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му в 
им, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у  
утљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малваси 
а вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господ 
, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гин 
ој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{ 
е видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш  
ист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору 
 Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова,  
тарешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо 
овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Бу 
и из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије 
има да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за н 
, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очек 
у купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“  
не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај  
сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом  
ш данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом  
ке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S 
о мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап с 
ћ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Шт 
ићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који  
оре!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гне 
е!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спушт 
о добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може  
 зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> < 
ах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и моли 
поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ев 
ишав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе 
да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, а 
 ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево че 
но исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писа 
 на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, д 
рца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи 
ов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <p 
з свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу 
та књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се доне 
е Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наш 
вље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и по 
њигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо 
оловина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисав 
нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такв 
писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристив 
 кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром он 
го друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати  
 Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око се 
ве, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате 
ј питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} 
кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, а 
и ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио св 
си стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман 
о иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре ка 
шану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао ка 
па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што бр 
све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у 
 кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога  
 видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са свој 
ластеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да м 
араху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Ј 
е, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу  
 Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} 
е, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о ј 
дином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе  
и; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жу 
је!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> < 
 „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била  
 не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжеш 
е у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од 
лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да 
 се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и д 
 да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јуна 
дин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побрати 
р баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чуп 
олико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ при 
тра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и  
ок жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко  
уо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак,  
е мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати к 
, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја д 
аља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског 
е кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p>  
 ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да ва 
игосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не по 
 Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“  
оговорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркањ 
спитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник 
стори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S 
нусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом бла 
 да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бо 
 светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не  
p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Ст 
ајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Ср 
рби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме 
 све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Г 
аво уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и про 
Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена  
 и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучил 
у да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, пре 
а добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети прав 
ао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али б 
о се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, в 
ојске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма о 
 ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не пон 
акан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био  
рије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре  
{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћ 
како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Ка 
 ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам т 
аган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу коли 
еде га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене ви 
еба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и б 
то виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, мо 
аслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са  
S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа как 
бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од 
а.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, т 
 неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, 
ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да од 
ине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клет 
“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како 
нога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нек 
а он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезо 
 па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпез 
ветно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је 
 те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко са 
здо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан 
лаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света? 
зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздо 
 те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је ла 
 од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кон 
об ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен. 
стових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет д 
нда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се жив 
ао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела би 
рштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако н 
из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла 
а велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> < 
љу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, 
емо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповеда 
"80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом  
ога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима де 
д крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму ова 
 у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заст 
 рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који 
е земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кн 
која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдр 
шту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војвод 
нашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор п 
уги и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако ра 
овићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ће 
бра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе  
ој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опре 
!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти  
но руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би ми 
р сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„ 
 под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те 
стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Че 
ених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И  
S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљ 
ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам  
одо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говора 
 што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је  
овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис  
са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто 
тиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на јед 
н образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред  
ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, 
коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се 
ју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим кам 
роз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из  
паметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ев 
висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, 
тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо ка 
шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у в 
ла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од 
 о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку с 
ше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њи 
Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корач 
рча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним 
здањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздр 
азговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било с 
 се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог тре 
ветлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је ос 
и човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње 
г коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ п 
даше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кне 
га господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p>  
гано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S}  
зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору 
ости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ гово 
сову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p> 
.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пи 
гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвен 
н сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да свој 
лом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама руме 
n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се среб 
а у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обли 
ир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p>  
гу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онд 
 <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — 
ез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га д 
S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава  
ући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав 
о још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутр 
 чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не мог 
им крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња 
једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час п 
ору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може  
рну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео б 
ваном својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас  
d> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску  
 сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду 
ћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња 
радоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да  
нез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да 
ну неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је ка 
 ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике б 
и ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја т 
или девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види сво 
в мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати св 
гурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ће 
ање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p 
гу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ  
40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван ј 
} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на м 
дела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих. 
и узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно зав 
} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које  
ну, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из кол 
г наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као па 
рема љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу 
е заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти 
уби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њ 
ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отвори 
ле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У с 
намо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим  
украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљ 
а крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима покл 
нако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Кар 
његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврд 
ка икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваш 
у своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и 
 држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред с 
 Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог м 
ликим дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја,  
 говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш  
 у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, прави 
коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и  
 опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чини 
елиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и к 
етљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и 
к овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што  
“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше 
дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезар 
 левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске 
опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо 
 јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазит 
која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска  
ледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина  
е с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале  
њени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, ви 
га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на 
 те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све с 
воје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне  
ено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би 
јсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кро 
 самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат,  
 десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке иск 
 испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година  
оје ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме 
"181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла 
ији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, 
 да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S 
је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждр 
кривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов ши 
хово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Ор 
и цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривој 
ала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћ 
лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ 
 пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да при 
поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, ди 
ма; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни о 
но велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орло 
била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловић 
 и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красн 
 од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, п 
рани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако,  
амишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза 
преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Ц 
гнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао 
 свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у об 
азумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи с 
ао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује ста 
</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита: 
 наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, 
, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан,  
те?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не  
а, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за д 
едан од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о 
 кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је 
 одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S}  
умана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога х 
е!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексиј 
 а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаств 
аним и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом  
 шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека в 
ада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па 
ња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не б 
начке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахра 
ер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говора 
таше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на ру 
, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору. 
ао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао  
додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и закон 
пео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој 
 српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видит 
е предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искуп 
 који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати п 
по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зет 
илић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетве 
га ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа о 
во коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кне 
 јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не ги 
еривоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје  
 тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда 
не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубови 
У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци  
авцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <di 
твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“< 
љем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био н 
 славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање  
ојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћ 
ак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да ј 
S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би  
ђе.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и 
ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Т 
раше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати  
ију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S 
значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него  
е послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао,  
 образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист 
а буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом 
и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да ид 
дима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, госп 
видљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесн 
јете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне греш 
о!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одм 
јати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да  
аша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале,  
америти не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} А 
ече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Рад 
ј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе пот 
о, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу де 
де те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поз 
 Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ ре 
, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Не 
и није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали тв 
у били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.< 
сне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, 
ришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански 
о каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину  
убовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, д 
ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта 
ао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила. 
уге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону  
 ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје 
?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најбл 
а, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево  
ан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене бе 
 ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо  
 господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ри 
а у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Рис 
ојске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Д 
ва!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина сел 
аху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, 
 ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је с 
“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да 
вом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена 
а жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин зај 
</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор покло 
а и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено и 
 удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> 
одару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљути 
а донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога  
<pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђено 
неза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето в 
а Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину  
повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си  
 коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу  
ца, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опој 
у је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва д 
један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „ 
слађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господ 
лих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму д 
љаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости на 
сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једн 
„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе 
 се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n 
!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер  
<p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор 
дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главо 
правије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{ 
ну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. 
и му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњ 
светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један к 
ута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и нај 
арога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко ј 
те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Н 
и!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно р 
 сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само попов 
 мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ 
адоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за с 
д Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — са 
горели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћ 
слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита 
е јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послуша 
у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер 
 на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А  
ака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крил 
 испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога род 
 неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама 
 су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас ост 
и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца б 
, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћан 
зују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <p 
етна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула 
к а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако 
 се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се д 
стапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb  
ас лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираш 
и поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, госп 
у епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два  
 и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око  
вуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке 
и помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова го 
 на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Мл 
д пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпо 
м мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> 
{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не мо 
у господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао  
 што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли  
>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш 
асмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превал 
 господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах 
ог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим корако 
и срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи  
Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро с 
до, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од п 
 може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И ник 
 се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и о 
изнати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело прив 
под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Каз 
ок један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{ 
унемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клет 
Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Госп 
кавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p 
ара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се заст 
иње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког ј 
им реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио т 
 знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — 
ма; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила 
егове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером 
 зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени  
г друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>С 
> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја 
лањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима с 
рени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велик 
ала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало ч 
каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, 
„Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате так 
Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај т 
оме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја 
шег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, би 
, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене ж 
о неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век  
 онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећ 
едати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвет 
е се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари ви 
 к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто р 
уждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем  
е од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> 
 у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам т 
 и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Бор 
ало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, из 
, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, т 
 к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за  
и ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ прове 
!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па р 
} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује 
ху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђ 
 из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да 
етачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нис 
ном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако мн 
, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свак 
ок се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар 
у се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га м 
ве од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авли 
41" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним  
е чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок 
ојега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По  
оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се јед 
 сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова бри 
ма препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и  
и немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напре 
да би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би 
е, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје и 
ици држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудни 
е мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући 
Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробди 
ар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и а 
роспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико с 
на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гоми 
та је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривој 
ви, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p 
иди шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусрета 
еко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених ко 
тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу 
о бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Как 
ави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче о 
стојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} По 
на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бит 
.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са он 
адног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна ј 
елику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па он 
м и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Госп 
ш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез,  
ла ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни  
па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жу 
малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p 
S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је о 
м друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној 
родре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда,  
убан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, 
ена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака исп 
д Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и 
подину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо д 
удотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину год 
ла Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни с 
оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу 
ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свако 
оње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао с 
 и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p> 
а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док  
 којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чу 
ума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и 
ете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још 
и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег  
одо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину К 
сох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично 
Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се биј 
и да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игума 
ве Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе  
руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно ка 
а кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже,  
 док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком 
“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, б 
ј умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор  
ца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S}  
а војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витк 
сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девој 
звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје да 
војим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смр 
ало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да  
пти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежд 
че.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у  
 Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким св 
а својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјах 
 поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти 
нимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка д 
лике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S 
у?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог 
коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и  
а деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочн 
>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ реч 
је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина,  
А КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАН 
ви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Уста 
ли ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пруж 
им и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па 
вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно н 
је!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и 
на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнез 
пише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један п 
ну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика г 
 паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у  
нцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тка 
не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука је 
грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је с 
 њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез з 
ојводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале в 
 седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима так 
да посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори  
ук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако ве 
која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са н 
е ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на г 
у од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и пад 
и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима 
атне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прси 
и опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино п 
брним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и к 
огато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврк 
седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо  
олицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би те 
 /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехар 
е, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку к 
непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други пи 
старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мн 
 ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек 
њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако 
о пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} 
млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је та 
седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, п 
дови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да вид 
 бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војво 
м, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ реч 
.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо од 
их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштр 
у да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у  
ече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два  
ти на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p>  
м је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162 
и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намер 
 Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце с 
— не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту 
ражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову среб 
рба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко 
ске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бр 
заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, сла 
ластела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код  
ојводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Госпо 
и?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S 
 да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико ј 
домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у  
 страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике 
, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зат 
о, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и гр 
„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„ 
синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да забо 
олико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“< 
S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу  
а, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, н 
ујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што о 
му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар де 
 које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим 
уди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што не 
174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужн 
допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их оче 
е старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране! 
ом, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез  
арац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„ 
ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада прет 
м и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико мо 
="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све 
војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје 
 а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све исприч 
 к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био,  
<p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} 
 сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с нож 
о да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих  
S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти да 
/p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S}  
пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о те 
да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капе 
рзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p 
јводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми 
је; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гл 
 и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> < 
који момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рук 
весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, крета 
ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука св 
лена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога вите 
а, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га 
о три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза  
бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада бил 
вој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташ 
реници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећ 
окров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима 
 хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим окви 
 дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беш 
{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зу 
сказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у к 
о Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, б 
још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми  
, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се 
, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и чест 
 бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што 
е, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се  
е заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем! 
 војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не сти 
 крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави  
на у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирн 
!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му в 
 на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни 
адоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буд 
а ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жу 
се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не мо 
атором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе с 
ако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, је 
до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; 
те светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красн 
аслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за то 
ти Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадово 
сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови  
рта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше  
 кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, 
“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ 
ољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана над 
агано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико 
вом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу кој 
з Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како ник 
 и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па мож 
м?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута пом 
т дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} 
} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који н 
 чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, пра 
и румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зеле 
ти својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не уз 
отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле  
.{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придвори 
ам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронес 
шевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} Т 
нез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p 
к подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је  
астовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад  
{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом п 
кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, 
 се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела госпо 
у главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохват 
пе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет  
тају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи  
да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарја 
ју.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју в 
е и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војн 
ва уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јача 
од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ев 
икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затег 
бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p>  
ајпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне па 
најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго б 
ке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем  
 топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не в 
 руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Бори 
 требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А виш 
, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве,  
pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио ј 
 Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости пог 
 не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем д 
 од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јуна 
 <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно 
 чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црве 
м обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем  
и обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору ми 
м знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брз 
 господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, т 
је могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велик 
сно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који до 
сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која пола 
о је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p 
ору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па  
} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крил 
о довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>П 
 како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизма 
двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а з 
 славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас:  
анула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Ост 
то му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој 
одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, ве 
уца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без ј 
гледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к м 
но од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан 
уку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га п 
а.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} К 
јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али  
аставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем о 
 кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p 
стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у ср 
: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима  
од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађ 
њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајућ 
ање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у најв 
 да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ у 
ји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>З 
едник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у 
ске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици 
 растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге 
шао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз п 
е до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно б 
 Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... 
 Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово в 
ојске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И  
p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да  
ћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Пр 
 док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад в 
ла хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од н 
рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се до 
ијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлиј 
 затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, по 
 делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари  
 вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе 
луга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„По 
уно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштава 
за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Бориво 
незове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео бл 
 и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се 
јска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Г 
 на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите с 
ако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи  
за овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к  
 нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви на 
ника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуч 
јој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше 
, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром 
и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух 
ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема  
 се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја о 
а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој 
Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу р 
 се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња вр 
е очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе 
у Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу 
милом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни ста 
 комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој  
а више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље с 
 пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{ 
 Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за  
ости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло ра 
инио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Пр 
ткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао  
 паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто поди 
 док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и 
одножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} С 
 не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише 
нуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стар 
витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио  
оје је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих  
најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па,  
 — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име  
 нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице  
обијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа к 
им опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по г 
леног шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан чов 
о нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од м 
не превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољ 
оре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властел 
е из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави  
р долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином ста 
, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> в 
ње. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама  
е црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, п 
ао да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Тур 
лена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви  
гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{ 
ње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам н 
ој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> < 
оваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стиг 
да струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да 
 што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе с 
{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски поги 
у запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тра 
м у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта с 
тан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим посл 
х; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и  
е сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе,  
итој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и 
ликог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и л 
зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац нај 
оз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму н 
дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихват 
о шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћу 
ођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и па 
 широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од се 
аше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с ви 
товима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски  
се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору 
е стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно  
 прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S}  
> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коњ 
ледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не збо 
 четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била  
нез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал 
авцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што 
.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на и 
 климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро в 
ави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заст 
 <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пл 
ни неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и о 
ека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ев 
 живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.< 
 усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело 
 к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="cha 
 <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и бо 
е једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним г 
тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног 
Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест  
евој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћ 
 сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим мл 
 чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за ко 
оја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војво 
ухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи уско 
ону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котли 
алила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то б 
ије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Пат 
ећ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зуб 
ино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком 
; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која  
ика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске к 
ци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст ч 
ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викн 
ових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војв 
олете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросав 
На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да вид 
голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад вид 
опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом 
ла, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S 
 војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно  
ке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ 
S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црни 
 млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи  
гледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо  
 се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху некол 
добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Тура 
својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се т 
осиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме прог 
благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем 
} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре 
и враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да  
ду сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снуж 
 педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „ 
е једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S}  
а и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR 
е из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за  
вече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће ца 
себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да  
оња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} 
/> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед 
<head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" /> <pb n="129" /> <div type=" 
ђосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосн 
помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <p 
ва цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој р 
ги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га 
</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb 
.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што  
у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења 
овест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од 
ведим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, к 
ба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима  
да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу 
адоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа  
Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пође 
ти један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Гр 
је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; 
вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за в 
обро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у  
: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с полови 
подару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и  
аговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске  
си од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће 
и велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви  
па, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S 
и коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор. 
ку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Р 
мо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одм 
ме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к 
кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с поч 
да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сва 
 шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њ 
аше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо ј 
руге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ  
а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска ст 
мо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би в 
ове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред  
овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нек 
имо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прих 
ез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му 
због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, кака 
езовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опе 
че да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} 
 каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, в 
ке војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга? 
о не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је нај 
о већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем  
а, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбани 
ас да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио 
коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, запове 
еч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ће 
ом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема  
раво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру  
оте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је  
то, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је  
ише ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома т 
Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био,  
а први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поште 
, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ 
скликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муко 
} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и к 
 од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да 
вић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“ 
уд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је је 
 и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а  
 наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се с 
рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body> < 
ва, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на 
“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <div type="chapter" x 
 оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орло 
о сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хриш 
у друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb n="167" /> 
д вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p 
</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да с 
сито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима ср 
, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти тв 
<p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p 
.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лаза 
вим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S 
јко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да м 
укан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку 
S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама? 
ио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја са 
} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске 
и, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих 
е одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја но 
 каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она сл 
оју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима ур 
ад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли  
ава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека  
Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <p 
„А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас 
ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез.  
хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Ср 
 би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама 
е мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, 
а са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим. 
аћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срам 
ео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Бог 
унака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Про 
од данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, п 
 чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не  
а ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече 
викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро 
асти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код так 
спраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се т 
нику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице р 
не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да  
 Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „ 
сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави 
 јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на  
цу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с јед 
 у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S}  
 цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није с 
_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" /> <pb n="169" /> <div type=" 
уше, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робљ 
, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову б 
сет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из ко 
рстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадо 
вијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих  
 колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се ме 
пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних цр 
м носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој 
м, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, 
оје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не з 
ви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте је 
гази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p 
оже!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само к 
ога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакују 
 унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не бе 
 седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла  
ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви  
т у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике бед 
ким девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече  
аче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S}  
еме у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, 
аву славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Прим 
ата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Г 
а беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку  
еднога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањ 
а, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богат 
неза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човек 
окама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо сн 
дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А са 
“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело 
 ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред вој 
?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовић 
ода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге в 
т, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да ц 
је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиља 
војици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body> </text> </TEI> 
оке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се  
еза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко  
ду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не ка 
S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам  
а се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слет 
а,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли 
омила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам с 
 Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову  
у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“ 
 њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема 
е Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његов 
 нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали  
ам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше  
неза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсе 
ме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и је 
еколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико 
 красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из  
 од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> <div type="c 
 на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војн 
е испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене,  
ке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p>  
{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српс 
 њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезда 
јаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник тур 
 облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао  
 бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широк 
пише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде  
екор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p>  
м!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, ср 
само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнеже 
 гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разум 
ечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изаз 
 кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цр 
дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени 
 и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледа 
 у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли све 
 Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покри 
подо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледа 
лаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се тре 
иромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да  
дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војс 
, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се 
с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако 
који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар с 
е приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска ко 
о своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко 
сподара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од ко 
који је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи к 
у с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје 
 свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа 
 што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улет 
е владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разо 
штво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, вер 
чнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде ко 
унаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> < 
срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао к 
а у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Вит 
едим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја 
бињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће  
ојводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да н 
станеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим  
о. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косо 
него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, мо 
„дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно  
јка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док ле 
на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше  
 ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакош 
ога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војск 
баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „ 
а да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе пи 
172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаш 
ако се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов  
ци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце  
их га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његов 
 више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га мол 
о сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Вид 
Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај д 
 ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb 
 на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ак 
 сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На под 
 теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стар 
 вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом  
а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколик 
ет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и  
ану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника ст 
ет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икак 
нскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад  
о моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да види 
ас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, 
итре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је! 
етлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој к 
 с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте к 
ојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеж 
ако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у 
 — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек о 
ово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Мирос 
..{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S 
стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Пр 
ог Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не б 
тку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{ 
>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Ал 
Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили г 
 грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајин 
, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору 
у иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини ко 
лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме 
да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез с 
нако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не оста 
овој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, по 
ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује п 
 Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавиц 
д у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И 
и празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољ 
једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом 
одно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али 
, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да  
д дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} 
го ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом с 
ше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на 
 ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отач 
поздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а  
ш једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољ 
ог дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опе 
и подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад 
 са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило  
...{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко  
 зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез 
зе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, пр 
а столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би уст 
ни мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролет 
ази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у ко 
 види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмк 
лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја 
паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних 
о време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њен 
скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.< 
уди надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> < 
 се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и 
 света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу 
е осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Х 
 шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> < 
и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново д 
не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатор 
ла последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — св 
Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет го 
а колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милос 
 си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срд 
робије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре  
било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост спо 
стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње прос 
ницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој с 
ке маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно п 
аде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што 
 ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да 
т.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страхов 
ески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и нев 
ака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S}  
орење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају не 
 у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебе 
!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје н 
у, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ прич 
д тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину  
pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно:  
воренога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој злат 
 бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!. 
ареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још ј 
ет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сас 
оју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и го 
 Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном  
стеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили з 
на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и ш 
косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам  
и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што п 
и колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је сн 
!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту  
 се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву 
ихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом с 
 зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>Н 
а превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{ 
г конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав жив 
кује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мат 
дан другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о неч 
е чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена 
једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кне 
е.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим гов 
стиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јури 
догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу  
 кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству т 
реклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у  
“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војво 
нску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рање 
не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим 
S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам ј 
вима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожн 
угачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на гру 
равцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен 
даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше ти 
Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај 
кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не д 
ишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од каме 
а ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цеки 
н Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам р 
ветога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излаз 
логлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да 
и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни  
 кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти оп 
вити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња вр 
а Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славн 
его кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео 
о је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> <div type="chapter 
ка воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је л 
 је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно 
са своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стиха 
 госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праско 
p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем 
зненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раз 
 Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вук 
н; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклони 
S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда  
је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако 
рпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„ 
од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте ч 
ао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици 
у себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и ми 
о за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да  
и запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристи 
м трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, ус 
полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима к 
 дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим об 
 срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале  
 се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} 
помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима зад 
ван на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и 
ју прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Ди 
све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна 
м лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и д 
ски руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима  
е повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога,  
па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквен 
а колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих как 
у милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини 
, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдн 
раху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то уп 
така“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже И 
 <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади вој 
ама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и дец 
p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко 
ко ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говори 
но а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог чове 
е, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам  
на не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> 
} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се  
д свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела  
ње. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти преп 
о му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево т 
тем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља,  
ашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки 
 војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда  
с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, 
р је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувај 
оследње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Поч 
 у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да 
ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихват 
ка нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мен 
 ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина. 
S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласк 
и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Ср 
рову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не м 
Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мно 
у друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред 
ј господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Бо 
ојводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у к 
ти ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{ 
едну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, 
аишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, п 
р заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца сл 
смеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Кат 
 који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166 
разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни 
екаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друг 
оведио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, к 
неш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитр 
сом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је зад 
но тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по миши 
{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око ра 
аквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше в 
!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе конд 
p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: 
адич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се  
 боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, и 
х пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb 
 буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјај 
, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и  
Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђ 
о сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздва 
 дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ,  
диш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не мо 
у како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и  
 Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с В 
ака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Р 
е јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орл 
 питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинк 
Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> < 
ше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ ј 
а“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је  
 буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, к 
дио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, 
ог камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостови 
хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до  
о сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево з 
 кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје д 
тотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно  
сти наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да зап 
т немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да 
лике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А пос 
гребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога к 
ју прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.< 
“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то зна 
днога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да 
орње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предом 
ње свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} По 
орче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, по 
о да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој си 
а онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како 
го.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело вели 
црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му ј 
амо што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа г 
е, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у ви 
 смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће  
вао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти! 
ћу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господа 
ешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да 
ио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некакво 
е.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} 
мој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстово 
су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то до 
 црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо в 
о град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извај 
утој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, ви 
од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхо 
ога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ст 
е показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад  
S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и о 
 часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше ла 
ак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристиво 
и кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_C 
ука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно ид 
 на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени 
 зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнег 
е из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варн 
S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда  
} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина 
их седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116 
Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и 
клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно 
се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Го 
та година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, које 
<p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наш 
. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода  
 <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре  
о?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док 
з је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и св 
н куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да 
сти у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му каже 
p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше 
ом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми  
 „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу 
еда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, к 
ђу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у 
тигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и чест 
едмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и д 
 Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао п 
е вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју м 
 ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном 
 пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, зате 
о бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече вој 
а обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелен 
руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао 
ве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са  
 кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свог 
зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуш 
рним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простир 
 дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну гос 
еда на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда у 
?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Г 
 млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при 
 онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац ст 
ледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја,  
стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Г 
один кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у сла 
ксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„ 
љима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имал 
најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које  
рлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву  
ође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом 
од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда 
а био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} 
ин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као 
а.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим 
онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда  
рце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Д 
а је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно 
а Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплете 
 косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p>  
 камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. 
 пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради 
о, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ива 
 бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе 
 Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ . 
ача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у  
ивој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу висо 
ног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</ 
ребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила 
> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристи 
аван живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, 
ем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога  
 Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да ус 
а крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> 
кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио б 
тари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Р 
омад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не мого 
апита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p 
ом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Бориво 
 /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Ла 
а, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкат 
Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} 
<head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ри 
еше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпа 
/p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку 
<p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем. 
еше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураш 
ри пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже гла 
.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се 
застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремај 
росаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је т 
е да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да  
у народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко,  
Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да  
жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер ва 
 поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи п 
мир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка п 
е, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску? 
ваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам  
оће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Ср 
део да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S 
рна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Њег 
 Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа 
 без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се  
итим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане сли 
а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима  
p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље  
ше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му п 
Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је сл 
Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу 
 макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу п 
адоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислит 
ојвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу ос 
 војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p> 
p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му 
о на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати  
 у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него све 
кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Ради 
ига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја  
ре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „М 
ором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пу 
ародима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа  
ич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казу 
аре Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> 
ду, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече в 
се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду  
мом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао  
а! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо 
 тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без  
!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с м 
певаше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се 
ин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се  
 прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упи 
ко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше,  
 га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране,  
вој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци  
њених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на  
ризбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је б 
ао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рање 
огледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или ка 
а на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао т 
о, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Ст 
 верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца 
</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и  
ља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колик 
га домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане изве 
Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али ш 
 кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога  
ет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, ниј 
 вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили с 
те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби прено 
и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је 
ложио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом,  
ликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</ 
е од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на 
х цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупни 
ијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и  
о у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у 
тајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч  
и кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробуд 
егов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеле 
ом обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од ск 
т са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње пад 
 „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сир 
лу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је би 
рстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцир 
уд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хо 
аза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљан 
ве цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ приви 
а теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и  
101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на пос 
ом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„М 
не, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млад 
онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, пр 
мо, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштр 
оносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих с 
ра.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом он 
да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спусти 
еза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних  
ојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наш 
 сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од  
ког четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева ко 
 доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред  
посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва ч 
адојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се н 
ац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје мас 
оме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као 
арац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, к 
 слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S 
{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али ник 
 овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека  
а у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих  
друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор  
е на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина о 
коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих на 
р кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган мла 
 га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, а 
с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињ 
м, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачки 
ном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дв 
 нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од нека 
превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се 
полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно  
p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље 
е сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене п 
 наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници сво 
иком отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске с 
 како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, 
и своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; при 
о.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомичн 
устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече с 
ојим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога  
се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави 
у, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како м 
д чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?! 
пези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</ 
 сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором  
оглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, г 
низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Ива 
ано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама н 
задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље 
оба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав 
да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као  
 мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом о 
м од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га кру 
 тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} П 
 који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се 
ст да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а  
рема Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ри 
јаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори 
ио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теш 
се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div ty 
а жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар тол 
амо нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоч 
pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на  
ком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше по 
 још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође 
викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који,  
ен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух је 
 на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да  
 који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била гла 
о његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као  
ђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са 
д свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одја 
ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђ 
м је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на пр 
 светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гле 
Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити д 
мо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном по 
и разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља  
 Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орло 
 деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у тр 
ога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да  
цати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивој 
азило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрно 
не мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почива 
Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што  
гом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Н 
једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ наст 
ке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим ју 
лади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кне 
 коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим ша 
 њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турс 
/p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехов 
то га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко 
{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јун 
ош мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака 
влију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он о 
ју водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с леп 
 на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је бле 
ним уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S 
од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много у 
је рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> < 
росава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да 
аторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева 
на човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим о 
 терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагал 
е им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла рав 
 оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти свој 
родство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки  
атоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Пе 
 дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у дво 
звијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифен 
ко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Ка 
 је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зи 
, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не  
 n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зраци 
далене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p> 
су личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за п 
з грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по но 
реплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подиза 
ош је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко  
ву, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар 
ве: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест 
 да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Госпо 
ћ од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb  
 овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Ју 
, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им г 
и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да по 
и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако 
ека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде 
косиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свилено 
мо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у с 
ати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не 
ледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнеж 
гледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скро 
сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред ва 
 својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дво 
с снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари с 
е војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета м 
јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док 
И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па  
орњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је 
 још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на  
но па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања 
 је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунак 
p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Ла 
још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха к 
не пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади 
ло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него  
м да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих  
, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван о 
о да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И оп 
овати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража ис 
 испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} 
ен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кне 
 (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно сл 
 вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога 
>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратни 
а ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта  
трнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја 
а се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> бесед 
 очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходник 
пови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махн 
 <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе н 
наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповед 
ече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето  
ној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном кут 
 човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се 
акаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наш 
итешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помиња 
азвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако мл 
арац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“  
Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и  
ржите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p> 
јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да м 
 Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206"  
е кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слав 
Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки це 
’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n= 
 староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече д 
уме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то 
кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наред 
 једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко  
 опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То 
!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ 
 као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па уд 
аним говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине 
гло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, нег 
ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше  
во, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнез 
Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на  
ву, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на ње 
 су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу 
зео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово  
нез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лет 
ојводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје 
 свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војвод 
ве, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов н 
оме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје глав 
ки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не виде 
 млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети 
ма у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око се 
/p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промук 
пашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате запов 
ора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст н 
се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.< 
и да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од  
_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" 
 да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли 
ио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потраж 
дна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни  
 сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да 
ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске 
 Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S 
 ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи  
тивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на  
се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатк 
војој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Р 
 n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S}  
нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што п 
реташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији  
е од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и  
ко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина 
 и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огле 
рлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?! 
} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човеч 
око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Р 
ћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погине 
ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој покл 
е да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} 
, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубови 
S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле прес 
ети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бој 
од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и  
 смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова све 
ка стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ 
оље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао  
ј клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„ 
огледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себ 
очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се стар 
као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Ву 
, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа нато 
ву да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!... 
и, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Је 
<p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су т 
ригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао исприча 
од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко 
ђу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не за 
Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше ста 
а уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше  
овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> 
амет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња вр 
теним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор  
се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторов 
ушан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је 
нтији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или н 
 се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитр 
о, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вер 
рас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зоро 
авница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обој 
емљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гом 
ао да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из пла 
то; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> < 
старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} 
ндо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, д 
да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: об 
 на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господар 
евојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по 
им гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се о 
гано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p 
 се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и се 
есној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по стол 
"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што  
и, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на 
Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“  
ветац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што 
атор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода 
ном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb 
 као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може 
пет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па  
е нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није 
асвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу  
 <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лич 
воју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од 
едаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га 
 висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, круп 
оје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувш 
војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке  
, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па он 
густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столиц 
така, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и 
ника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У т 
авио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, п 
ветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он ск 
, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики  
цу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис 
 га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Б 
олио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који  
ранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби гово 
диром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n=" 
 моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни р 
колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; пол 
p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком  
риђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољ 
 хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћ 
 и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча  
нај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у 
а Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га поса 
<p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде д 
ка војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе вој 
танку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад 
ка би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми о 
 тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо  
угачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очи 
ани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, 
ади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше 
 у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу,  
сподо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знам 
ицима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви 
т на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и по 
ње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на 
народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у ск 
 реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он 
 и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погле 
о зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек сам 
м реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом изве 
ито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте м 
на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p>  
јводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружа 
скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда уз 
окорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубиње 
неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој  
од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецањ 
ку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста 
 исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да 
м на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Сваком 
} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље г 
жина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повис 
а ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и вла 
икиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него ј 
на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb 
 да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли о 
аш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве 
>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је ст 
 је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва в 
оже да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно 
што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно 
унака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„З 
хните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „З 
ш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чем 
ојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд  
стивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ нас 
ављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видеће 
е до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велик 
кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Н 
ке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на  
може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет в 
 пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> п 
о кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше. 
милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и  
 муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone uni 
нима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез  
то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то  
 у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно л 
епша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змаје 
Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапута 
бо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од о 
ју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свим 
 која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По 
али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, 
лутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче раст 
вој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздан 
p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, к 
верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опро 
рога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвод 
вилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планин 
уначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кн 
 са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у рук 
ластелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу 
>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићан 
есте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бада 
S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!. 
, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи н 
у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвен 
ом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са  
p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p 
за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их  
џак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљк 
це рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па 
за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше  
 Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те  
сном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говор 
 али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче 
нака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада ка 
о говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу ко 
на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без д 
 Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неиску 
а од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте ви 
ма са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јун 
ба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — ст 
њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво м 
и и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, узд 
ти; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“ 
а око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић ш 
Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе 
 вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да биј 
Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на врем 
туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да з 
а лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред  
то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњав 
ине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</ 
} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој у 
} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, 
з, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху пр 
ени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунак 
оји с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па т 
ти да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по 
е прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да ца 
легу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пиј 
азби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кне 
араше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу 
ажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p 
 узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишља 
ро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме. 
ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И с 
амолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколи 
н онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави г 
дна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хт 
пала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p>  
удемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу  
 <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама ж 
зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацит 
у и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</ 
Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} О 
и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда с 
и, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p 
из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у исти 
 више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројиц 
Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господи 
 реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио  
мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испре 
 срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под ша 
уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати н 
о, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо ка 
ка, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази 
другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, р 
оме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш 
 нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“  
о великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{ 
> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војв 
ага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> 
 Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам  
ачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо јо 
и дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти! 
на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по де 
ти попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну стар 
 се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што ј 
њу и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити  
ђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="1 
хвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог сагради 
у и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да 
чу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне  
розван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</ 
чном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танко 
а људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их  
таше зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли от 
е поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токам 
себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и тре 
е крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње с 
 а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако. 
 му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох.  
ца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, сва 
 цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час 
екао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на  
 летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаст 
жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате жд 
иди да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд нико 
 да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се  
ј дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека 
 било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом  
бовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине 
ише бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече,  
 дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p 
 он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда 
“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покуш 
десет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, ко 
врћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га г 
ине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама  
клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на коле 
едаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапа 
ире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185 
<p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте уг 
одузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи 
 и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен 
је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58"  
е које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладов 
ој од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо св 
е?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор 
ли око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи 
омоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да нос 
ме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Им 
{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се 
а Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, по 
ем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао  
ко дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда 
ривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" 
неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим прос 
и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} 
 од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет  
 да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, сна 
амо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пу 
и, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада стареши 
 а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да  
лвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираш 
 кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек ш 
осле посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хт 
ад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми п 
му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Кари 
адоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ г 
>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ прв 
тачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али 
доје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором 
 писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне св 
Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“< 
се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети нек 
м шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим 
ути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова 
д претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се мож 
 пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и п 
</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n= 
ди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео 
 до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија шт 
ојводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игу 
некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год  
е службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се о 
јвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p 
лином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечанос 
 душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који н 
нком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Прем 
 војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренераз 
показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио 
од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи  
уповима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} С 
ти?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и позн 
 нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо  
ром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S}  
, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван  
гоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Рис 
нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути 
 Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мор 
еко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их  
се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове 
ског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа  
ко мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а с 
о је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на пита 
4" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће  
е могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p 
еч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну к 
> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа с 
} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан  
дведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту д 
стивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али,  
ао без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и 
чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другов 
је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„К 
 да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свали 
 да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превла 
p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к во 
под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и  
 војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градо 
у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну нек 
совима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и з 
>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је в 
ен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ 
 је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво 
 и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, к 
се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска прено 
“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно реч 
ста у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се при 
е нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји о 
да!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде  
и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад с 
 онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“  
Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта в 
а кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад оп 
ма убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Свет 
е народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, 
ао ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно  
ођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујт 
буке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клоб 
 громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да  
а ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, 
S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да в 
 весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први  
таријих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту 
 и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И  
аже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под њег 
и кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, 
 сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморим 
. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо побед 
у руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p> 
, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих  
никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један,  
.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође 
кавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који  
заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, 
од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло  
кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени н 
ше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде ка 
пове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез поп 
, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, не 
ић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама. 
е и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb 
 и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира б 
би шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека 
.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути п 
утога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега п 
лика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив 
роз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке сн 
 своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачеви 
 на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ вик 
 n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око ње 
ного!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разл 
аспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се бех 
 прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо 
таче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и љу 
војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим и 
 /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, 
уме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и  
 вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага  
рао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S}  
, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, 
?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од 
е за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња 
сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се т 
неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{ 
твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу  
ј соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S}  
гих људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује д 
ђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари к 
p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Ве 
 онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p> 
 окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унап 
ац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не 
де.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то т 
. с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Манда 
 целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се 
 не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи на 
огу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка о 
 право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од  
е угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше  
раше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p 
 и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> < 
хвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети  
чаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвал 
нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у  
у него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ак 
д се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројим 
8990_C1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине т 
p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило би 
S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Ду 
 и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Гра 
уне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи  
спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косо 
ници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девоја 
ера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао про 
 да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но п 
.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и то 
9.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов.  
Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И  
е сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својим 
етим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршив 
ји знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа 
то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братиј 
војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз 
ац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена 
и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу  
чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удар 
и па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику о 
негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у пла 
 доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div 
Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе свет 
треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пу 
бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Кар 
</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb 
на глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади в 
 чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене  
тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{ 
ну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S 
а сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор 
и ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад вид 
 то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старо 
учило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојак 
у од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима кој 
има да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле обра 
 мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи оч 
тарац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним  
ако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орло 
 да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њени 
 је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџа 
ом анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом  
 други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву 
ад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и н 
лити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, бр 
у са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> 
!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осм 
 Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Стан 
така у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p 
 одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, 
 кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помам 
 одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с ко 
зу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро нека 
мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што  
 мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да р 
е мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни 
ветаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то  
ли.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јуна 
нија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца шт 
у добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глоб 
чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку к 
ивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да мар 
спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта 
ниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше  
 није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Рист 
 вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која пом 
ри на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p 
изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солун 
неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог постави 
од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо  
дом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n= 
говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар  
р се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куц 
Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском 
, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу! 
ога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да до 
има и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подс 
 него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуб 
у, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од с 
, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му ј 
бро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига 
тање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих  
ажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као св 
а српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И он 
га дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила,  
 зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, покло 
том <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека 
 плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се на 
паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се 
> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у 
м почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком 
људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје 
и по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само  
 мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога ви 
шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека  
 војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кн 
икаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p 
к прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих 
има.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Гр 
к се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> 
 натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар  
и своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање 
едове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да 
ари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те г 
 носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шато 
сећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од 
 памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпе 
ин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобра 
ај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шато 
е бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте  
 једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па д 
ли за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и ле 
арац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за 
г нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и гром 
истиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право 
ге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека  
аше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац 
само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скоч 
вог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић 
 му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те 
езом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити з 
овом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и м 
дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену 
и, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите з 
ђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи 
ежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је  
е, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али 
својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дуб 
и упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А по 
кога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут  
ника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекују 
 сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене  
воде.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по 
а; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> п 
 једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и 
рвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просе 
се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика зав 
ву, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као 
ги; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им  
е се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Она 
истивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орл 
едајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> н 
стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме  
 јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не до 
 где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по ово 
шав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„В 
 да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристиво 
не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Мла 
могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја 
 гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше г 
ви, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним бу 
ха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно 
!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S 
ам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о 
/p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде 
ч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да каже 
} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружа 
 растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, ж 
виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може  
 свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, ко 
 који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зв 
 томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би пов 
" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би  
заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега  
имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да  
риш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш 
ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гла 
 <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натр 
не погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово  
драви и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја в 
 да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху  
моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите сла 
 дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него м 
 лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да  
осна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по и 
вести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нек 
могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до на 
девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на К 
ојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гр 
од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да 
 грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од н 
њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави 
а вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми  
а жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао зап 
оји тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране при 
 пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња тр 
> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко  
лаве, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином в 
егова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао  
 милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, при 
зили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола  
ас да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, вра 
је да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И  
е ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од д 
д овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и сев 
 овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузи 
у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине  
, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клиза 
 И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрз 
ојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} На 
о како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју г 
ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; ч 
 ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамни 
љем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца 
синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело 
<pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш  
љу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мр 
 њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се,  
ма.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах 
више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти с 
то запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, н 
 с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у 
пимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза 
вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и  
не, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макне 
 копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од  
о шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да  
ажаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им п 
осову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к се 
 могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости св 
Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече п 
ападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше  
телине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свец 
 Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Карит 
 Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битк 
жје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане ми 
о опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан н 
ису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за  
рећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и тре 
настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођ 
ше јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А са 
ла овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</ 
 онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену  
 био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни  
ило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихо 
 трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет 
стови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих 
лагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни  
 од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега  
 старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p> 
аца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection" /> <pb n 
м прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те из 
астао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царств 
што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај  
ете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту мил 
ини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по таја 
ојим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирај 
“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p 
 и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље  
 војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким тер 
ећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за н 
се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му 
ти што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону вели 
арог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову п 
јништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може б 
провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад 
 запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми 
 заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беш 
ице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51 
а тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и 
у част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не,  
оћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да ник 
 јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше н 
га слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <p 
је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим 
ом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један м 
 имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред они 
, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај 
гу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне 
!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати 
онађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S}  
 си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе,  
 кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову к 
 рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јова 
узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара ни 
му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби в 
у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а 
оштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше  
е!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Рис 
поду!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у  
— било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Град 
“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и 
у ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{ 
озбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводи 
ари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он,  
,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чи 
} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а к 
p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом 
у даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако  
ајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Је 
рости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени 
пе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа с 
тиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома 
ика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони 
стивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па с 
оже да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> 
мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после го 
 окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навали 
иња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све 
чи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, 
 пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јунач 
јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се 
а. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске вој 
остити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се т 
ка теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“< 
уздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали вел 
pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p 
оже после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето  
тите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене зби 
одник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да  
лико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један н 
се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега  
о своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено и 
ца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по и 
ду, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас С 
 војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш  
Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> < 
емо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ гов 
 славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слу 
чи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ри 
жем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} У 
оже окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце,  
нда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некуди 
 у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви те 
 и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{ 
илним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким глас 
О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те 
, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да 
личи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружи 
у је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бо 
да нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану с 
оје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Неде 
а добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> 
одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одје 
ама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прос 
 Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војуј 
 на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда  
ко сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да 
ртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва г 
зе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје ста 
рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у 
ако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто та 
ет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени 
е, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза 
амдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмањ 
 не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А  
че војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу 
 он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не ма 
ављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три  
, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговор 
 <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгур 
ледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио 
рце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за д 
твеност њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалт 
ов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоки 
још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том 
ва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико трен 
Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папрато 
а, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што  
реврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Кар 
риш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, поп 
е назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он мога 
 мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не 
 „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кне 
у заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И је 
ргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„За 
најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војво 
ном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо 
жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Кос 
е.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомичн 
е онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и друго 
 и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се т 
те да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да  
равно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и п 
 још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече млади 
ртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви  
ебесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли  
их, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледај 
мерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитв 
жи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не д 
око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било мес 
н и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног ј 
!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да  
нука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и з 
мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето мога 
и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда  
а <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио не 
елику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Н 
аставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напоји 
 Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека у 
, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису с 
ма, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји троп 
ањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин при 
а ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и 
S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређ 
ви кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја во 
 пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господи 
 не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Мог 
 жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио 
вој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нит 
о.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезариј 
осподина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, 
ода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе харти 
ега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна ми 
о цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да т 
бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ вик 
га славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу,  
ко Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Деси 
/> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и тво 
 некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} 
{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још 
 растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> 
ожим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и  
скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах 
етседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово,  
олу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да  
ен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S}  
 њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на  
рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учини 
а и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главо 
говци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али м 
ишта о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти 
лед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти с 
 узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тог 
р снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“ 
о празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју  
а, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да м 
ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајс 
побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете с 
азда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у св 
и на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешн 
{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше б 
 отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце 
и.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.< 
јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пр 
је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна ст 
о може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се сме 
у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „П 
рију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се н 
ове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето зап 
се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само  
 казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу сво 
 дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још  
да Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече све 
, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за  
унаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кн 
ељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шт 
у, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у том 
м рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Е 
 сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се  
дан део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — 
 па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и 
био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу 
говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агар 
м таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и чет 
елике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Ш 
куд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа М 
 у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуг 
и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S 
 на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Госпо 
ју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осе 
ки за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој 
ног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио! 
срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. 
дравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и 
 на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ри 
кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе  
n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{ 
само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С 
ика?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако  
оје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су  
„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим раз 
мо шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је т 
ај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељ 
 ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> 
 војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n 
е страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац  
овао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је 
 ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањени 
ако ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више  
 из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ гово 
људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на  
малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније ра 
покој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души би 
p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседи 
ику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико 
дственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет го 
да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који 
ребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклони 
роштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку р 
а задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те на 
о добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да дове 
му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар 
коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око  
p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у р 
 му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва 
„Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да  
ека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194 
им на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ 
и загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом  
рихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што 
у Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одго 
 у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово сл 
 је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце 
одару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му,  
војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеш 
жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледај 
ари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је 
е сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем ка 
"46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо так 
их мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим св 
у, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113 
аштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако  
м господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора  
а његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чуј 
 пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{ 
оје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви с 
 ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те пове 
м теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор ј 
осно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукави 
ко си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушен 
 док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми 
 „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орлови 
о било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затек 
“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо,  
, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли  
а и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о послови 
у зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра 
 главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута рас 
усову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магда 
е Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринут 
пише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружин 
ицу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар 
зду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду т 
 ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари  
оје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће љ 
гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор м 
 китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Н 
 другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики с 
 Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S}  
 а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кне 
д Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ев 
зео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад  
но жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има неср 
ђе кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, п 
итамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир  
 војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне вој 
 си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш  
 не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И  
емо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двој 
 мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму  
но чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је та 
> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: 
 облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки прек 
ћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела о 
ића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и  
оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да т 
о сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише  
ишта ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што м 
расмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је с 
махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађ 
е за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да с 
S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну гла 
и ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам да 
 ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и нев 
о и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те 
 да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, 
грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као д 
сти свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не 
у његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поста 
 и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву  
био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, д 
стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ак 
о, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити  
 шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати  
ом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити. 
иће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе  
е а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав 
 Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина 
доје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он б 
 немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа  
оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука 
слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље н 
ма, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“< 
о од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило не 
 којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не мого 
цу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} 
ме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше вел 
тежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћу 
се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да 
о?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Н 
агрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нек 
 Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и к 
, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез по 
ди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те 
ече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, д 
Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година св 
еј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „ 
</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Рист 
 се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке  
ушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а  
че слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом 
атило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор  
брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опрашт 
 јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти ње 
лампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш 
е:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} 
ити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p>  
} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља  
ље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ ве 
 онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нуди 
асвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево 
ли ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, 
ка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му  
о, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Г 
Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо у 
тола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта  
n="i" /> <div type="titlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПР 
 нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је те 
 петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици 
з боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хт 
лош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито ви 
ђима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода  
 чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га,  
га оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо испр 
еко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вр 
алене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда...  
ини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи о 
, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славо 
реки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и бо 
 да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... мног 
беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p 
 без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити 
ласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежни 
но слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу ста 
 цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пун 
о њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољо 
т која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке пров 
ена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погл 
 питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташ 
некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, ск 
бра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов  
ске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p 
о био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше он 
шевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије 
враћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова 
који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „ 
ба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постариј 
 кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div t 
служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме с 
ородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да  
на велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га  
ма наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да с 
 колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хте 
з окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало по 
; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p> 
ећ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градој 
:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очим 
о!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољ 
кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се 
 баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и  
устом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више  
лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих 
нчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорасти 
нез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи 
молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај ње 
Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> 
згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и пош 
икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па с 
а мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку 
твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војво 
роти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику мило 
ји у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум 
и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ п 
ивој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу! 
>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које у 
S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p 
епокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабу 
осово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да ст 
а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како с 
 а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање  
 на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показ 
а кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван  
 Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехи 
топце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње 
дства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи ср 
уди Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који до 
азмакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица 
а је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} По 
а не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој к 
јводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед  
ово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с  
 Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари 
ојом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да ша 
е у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа п 
 два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Ива 
 она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори 
ором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пуст 
 двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, мо 
ти да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не к 
а само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим  
к смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оц 
екуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета 
било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где 
 међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива 
ховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао  
 њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу 
чи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и буб 
ничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и бе 
, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохва 
ка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с велико 
ледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним  
к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову в 
од богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја ср 
тором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под јо 
те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се 
на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али 
} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у св 
ци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразгова 
 и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени та 
оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо  
!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јун 
 на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да н 
е како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустав 
и се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ј 
оњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго 
рати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миро 
 плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{ 
илокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се  
а глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти 
ене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом 
 личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи шт 
Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњ 
е да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље 
 нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда 
ко је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је  
 нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже! 
/> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буд 
о пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто у 
а, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ 
има, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како  
 да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару 
бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове д 
оре!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и 
ну спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буд 
људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом коли 
о воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој 
 гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један  
анине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једног 
у Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авли 
 ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва чов 
би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек,  
 <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресу 
„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза  
Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћ 
 реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, 
или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p 
.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи 
ихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да зна 
сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода по 
наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе 
еговом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом ј 
део си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „нег 
</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војвод 
итање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; нег 
 је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи! 
и како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то тре 
па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викн 
У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног 
стеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор 
е сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где с 
д био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су 
 далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповеднички 
а Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се  
{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и 
} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По виш 
 да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да  
е свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властел 
> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у висок 
 сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p>  
може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орлов 
м орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост го 
пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица лично 
/p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на  
даше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хва 
 Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и власт 
у на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да  
шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику да 
да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је св 
на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена је 
онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса 
 Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски 
им шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта 
 срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако ре 
 кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је ј 
амо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој  
да не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам 
у му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим 
веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и кре 
>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву 
 <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не  
ан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Пре 
кудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе  
 друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем оки 
мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, 
ашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да с 
еба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и 
а у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему пр 
узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p 
и реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањ 
младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад т 
их лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше 
его што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле њего 
а у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> 
Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је н 
авдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ 
ко је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше св 
твама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје  
гињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како  
да не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од уг 
аде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, 
аше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом  
ијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какв 
 на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и 
несе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубок 
дину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Аг 
.{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шт 
 <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране  
средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима,  
у кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од пр 
дија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два ч 
да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци и 
властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује шт 
едну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Т 
 му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А  
пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, п 
сте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти 
тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакос 
ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, кој 
купише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n=" 
моран и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хрка 
у сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост 
истивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педе 
јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, а 
 испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p 
мо, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година 
лин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно с 
ј и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког ра 
трча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати пе 
 Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела б 
и!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам  
 И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и 
љем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не нат 
 гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је  
{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи во 
 без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора 
ада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена 
љко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед  
а их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја  
загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одје 
</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња че 
под терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита госп 
оранке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је див 
и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се 
.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, уче 
д <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шар 
м пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој  
што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Как 
каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода? 
е орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу  
здованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> 
го је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете биј 
ахаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како 
а стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гл 
служити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рук 
чи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као 
ина, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристив 
оју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било 
д некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних пис 
атске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те своји 
 ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и ле 
а помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ од 
 у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући св 
ло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао н 
м и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неоп 
сти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> < 
аквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упусти 
 је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити 
емо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј м 
ђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да т 
би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Рист 
 пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно сл 
ви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се м 
да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да пом 
он, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одгово 
/p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим  
!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ 
 шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Мо 
 младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза 
 Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови ш 
вео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мал 
.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нек 
о, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор при 
} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голуба 
во мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у  
илан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај мл 
нска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да са 
ац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао.  
Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут 
ета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S 
ћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гле 
 нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косов 
цању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена за 
ма, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изнена 
а добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, 
.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Р 
воранке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце 
S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврш 
ути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га  
одара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по 
ву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p>  
 друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је  
“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало 
јводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме во 
уде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда 
нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју  
аласана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пун 
олиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно св 
тима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носе 
што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело 
 то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу моли 
се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада  
лака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле с 
 простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> < 
се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше г 
S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље 
Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нек 
 још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Уг 
дамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез  
стиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава  
у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама ле 
ифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</ 
{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да 
пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понаш 
 да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ри 
с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваш 
ше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше к 
че Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и покло 
врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако  
једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као 
још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби г 
 <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војвод 
слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то 
пре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо  
 неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи: 
онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом 
ивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стоја 
о, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да н 
рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку лис 
 паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући 
ћ, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и вој 
 савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја н 
владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а 
аш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи 
о смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако е 
по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике д 
.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што 
ом куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском 
стивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његов 
о нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свак 
дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у с 
село здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и  
p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али 
амдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресе 
рабро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Зн 
држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите ш 
уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци  
нији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година  
у с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли 
а вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет  
ара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње,  
т нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није б 
јахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољан 
ни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаш 
 сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвод 
е, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и ч 
то мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупн 
ове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо с 
 оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац так 
и по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пе 
ош стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год  
ј кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и пр 
рате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје 
{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крин 
бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински 
екетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села 
оли сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају г 
сприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо т 
 то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски п 
мена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Бело 
на зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовим 
ивој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци 
ка војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која т 
сти у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера кој 
ости било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ реч 
p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слат 
љаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се  
је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје гу 
иже примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око кол 
 истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} С 
ам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад  
ао крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и ч 
ицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је  
ба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како и 
, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратов 
тац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај мо 
 скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле кази 
 са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно поб 
ару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опр 
 сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара и 
рости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио как 
ди вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у  
очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к 
удим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да 
ећ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми п 
„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомиш 
ојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да зап 
еста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</ 
 као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао д 
; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S 
гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше  
 Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко с 
 рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо 
Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли ни 
у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуж 
 угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се 
незу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше св 
Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин 
и ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S 
од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мо 
нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим 
ути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је пра 
се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, за 
људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину  
евачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у 
 ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си  
може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу! 
ице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој ка 
рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момч 
 одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина 
дморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца. 
 шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скори 
он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се  
 а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој д 
во ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће ј 
ији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет се 
S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу 
ке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војво 
стио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" 
 ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да забора 
а путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плах 
 је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кн 
</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно други 
 војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето  
ајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то 
има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Г 
и твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо 
 додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера 
м!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога уну 
учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека св 
/p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу м 
 и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свак 
 ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је  
и да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из г 
и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћа 
на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуг 
шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам се 
 тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косо 
бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно ве 
на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени тв 
ану!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта м 
 је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али  
.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру н 
 Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на 
 чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="5 
 Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али ник 
рено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо мој 
Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p 
адоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те 
још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крч 
, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађ 
 ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје 
старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који б 
ри, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} О 
а о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У 
 чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А про 
воје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједн 
о те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава бо 
а не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед тре 
ор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов  
у на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљ 
вилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово 
 одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне ту 
> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили 
} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S}  
е.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину ко 
м рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која 
 свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, при 
оваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само кора 
гнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> < 
рбадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљун 
крену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе  
ркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, 
 онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше  
и се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју 
још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке го 
 виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кл 
и, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих 
и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</ 
ор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} 
 у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше д 
 смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три 
шт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и 
 и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из о 
> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном је 
рне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је 
смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучиц 
ј сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у св 
ше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> < 
 славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за ј 
псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права  
а већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада 
а огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровим 
е Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остан 
а 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p 
а и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним неп 
ади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу  
а се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непр 
 ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи 
био.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешк 
ову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити,  
гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у  
са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обр 
 је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као д 
које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима 
уманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Поруб 
и, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и да 
 смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо! 
малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И  
а може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и 
 на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и 
таше му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара,  
па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, 
 брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Ни 
м клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у 
али, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом баца 
S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас ви 
о кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао нас 
а идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили 
 кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно 
="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене О 
шам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му  
закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута 
овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти  
/p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш. 
, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже 
знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову,  
о изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то ва 
ри мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђа 
нако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чуд 
 док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо  
војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратим 
 пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Прип 
 знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћем 
 ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па 
ирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необич 
{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да у 
а још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је 
а брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге  
 огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у ср 
 опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше 
сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све  
 свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није ч 
бо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледа 
 /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тад 
планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе 
истивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни ј 
и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем 
видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, к 
ла, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незн 
јом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу 
д му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може 
чите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по  
ступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног тан 
 оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за  
стите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Пон 
че он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ з 
ога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Град 
сова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две  
а другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари  
ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А 
е гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа ње 
ити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и дв 
ком клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који  
ђа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем 
кну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а н 
ћи заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога  
} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу среб 
о ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као д 
па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо 
з од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кне 
ло задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио. 
подина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!... 
 нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња  
мре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходници 
ња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве 
p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину  
з Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ од 
 што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома о 
ину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину 
 сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње запове 
оре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не м 
и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за 
 их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити бе 
же да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да вит 
јатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој  
важно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, н 
ати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне 
сти, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге њего 
 цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше л 
Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се моли 
 Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је ве 
ина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди 
му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако за 
млани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице  
не, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислим 
ске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански по 
ме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, кој 
стати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак  
адем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који  
ај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под кој 
бије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце до 
</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба 
кону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсе 
лаве ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и 
м, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим вод 
 час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само 
луди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сас 
што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али мож 
оме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у 
 да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ћ 
} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија 
а, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је мног 
; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да  
та коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш 
на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у пер 
 војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим  
 српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — 
 се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов 
 се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога дед 
о има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви 
 стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе  
господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једн 
како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма  
о Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како  
Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав  
егово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да 
„Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни јед 
е, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свак 
е, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не  
треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је  
њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ  
„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми  
брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И к 
поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту 
тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам с 
мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али м 
ђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих  
, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} 
еду турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристи 
о тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљо 
 „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани! 
т!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Гос 
в и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца 
 заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама 
 <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето запо 
ластелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев 
. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кне 
мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико 
но погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више 
 му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; 
" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у кр 
м срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш 
 онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти с 
 и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим 
ина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Б 
е Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој сам 
оде кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука. 
 ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у 
пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господа 
{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске во 
о, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски ш 
м главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а 
о мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа ш 
 дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао п 
...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и  
пред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У с 
 разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако 
на властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше с 
 за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</ 
, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад  
 за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане! 
аштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Бо 
бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио 
, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са 
 мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!.. 
?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, мо 
а!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј,  
ма, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb  
не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ј 
и.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и па 
ги!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Бориво 
 прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да н 
 шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, нај 
тле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју  
мену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом 
Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој  
м погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За 
скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа остави 
нко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па с 
трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> < 
у <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Тво 
своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запо 
мо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти каже 
ој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је  
г свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div 
загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти  
кине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући н 
илица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Го 
</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже м 
 гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађа 
нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се глас 
е, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича 
ече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се  
ас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандален 
„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“  
ој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље 
да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукав 
вати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје 
лакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки ч 
стивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчм 
: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да 
збуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старо 
частва, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаш 
184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> < 
печаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње 
b n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два мла 
не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Рист 
о, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој че 
итву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса з 
 Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи с 
, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао  
 о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш ка 
атисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, д 
<p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лука 
што што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Н 
као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна 
 млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војв 
 тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Су 
и своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га 
зимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а во 
неже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и з 
} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да  
та би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се п 
 „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што је 
 преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изи 
ада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш! 
и Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део во 
 поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се су 
; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији,  
 је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До 
n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправиј 
ега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злоср 
b n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млад 
мили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина ј 
жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, 
да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога 
ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко 
лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Рист 
говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везан 
гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену,  
итом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбу 
кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвект 
икнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{ 
ма: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“< 
аним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом 
ти ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и п 
иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова как 
дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одг 
ам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људ 
ами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били 
, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не  
, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ 
 <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са кој 
} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројиц 
био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја 
е Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк б 
b n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ак 
ас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео  
сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу дове 
зну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне 
а двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала 
 <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“  
ла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето  
ти тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цар 
еда, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од с 
 о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Ор 
азили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки за 
 „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S 
 поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја ов 
ворити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и м 
онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој 
лазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војв 
ада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верн 
ким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич,  
 јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама 
ки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаља 
обра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, пр 
го је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он с 
тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S}  
чати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени власт 
мао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока ск 
.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним п 
!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p> 
јводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ј 
с отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећ 
 коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихва 
азговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи 
} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И ха 
уди кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране 
рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је св 
орко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им 
дморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором  
} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисно 
те ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу  
ну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти ид 
и издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на  
ане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и з 
е то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођ 
е врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке на 
сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије 
еличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански ј 
 мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје д 
од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ пр 
им и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Д 
заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо,  
Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом 
рни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спа 
е место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођо 
у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека  
{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним д 
и, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Гос 
дај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци  
к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час  
ислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њи 
; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S 
 вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миро 
чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „ 
обу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир д 
 Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„ 
Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни т 
е прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најп 
аке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у живо 
S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо 
орих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме у 
у постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у то 
цате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што  
те да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у и 
им ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим м 
„са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n 
е Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као поб 
оје је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слу 
 све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово! 
, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у о 
ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.< 
 што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} 
им разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићем 
а бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето м 
им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до 
ју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва  
род српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помо 
п Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су там 
вој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих О 
проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше 
97" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац с 
оздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} О 
заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ве 
ства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе 
земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, з 
ају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето ш 
еља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад 
 Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може  
едном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се  
S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај  
о, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не  
рно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветиј 
не да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колик 
 тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пр 
мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Нем 
ашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, 
ато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев  
 јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људ 
о чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здра 
д у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за свак 
јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и  
ред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Ал 
<p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војс 
разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умо 
ђох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не ст 
. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на  
ам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да  
и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе 
ад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тр 
дам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног 
те.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и власте 
Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од вој 
е грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у 
а понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, пом 
ру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ 
твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране п 
ет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ов 
служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки 
о на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Госп 
уди баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властел 
рца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готов 
о праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њ 
сподару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио 
у пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај  
 се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и 
Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Рис 
угој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуб 
ет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све ис 
хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да  
а, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли с 
мљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански  
а дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и 
ило да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Б 
их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсен 
ше гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси 
о, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“< 
омиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нит 
ма и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан погле 
штану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> < 
ити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо,  
тна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих 
н у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опр 
гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, прем 
ста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не ос 
p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним сн 
а пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнеж 
пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет 
шња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се моли 
три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кне 
} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћ 
у да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну 
оведих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој 
 И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан к 
ро — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше 
ра!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим с 
четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да тр 
инићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жи 
е се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако 
о један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и прија 
ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Ид 
човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се ма 
војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да  
е жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли ра 
 n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца на 
ијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света сва 
д терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево 
наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Е 
ча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на 
, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </di 
 било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</ 
"124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога  
у дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p 
а мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страно 
ово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да  
 нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, 
.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Х 
чевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се испове 
а знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благ 
 и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кн 
 <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, к 
же, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p 
ји ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћ 
 је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>М 
спођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ко 
, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошли 
илош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још не 
незу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од 
 оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну ве 
 нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S}  
та!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без  
јала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи с 
петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван По 
илицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их су 
село певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не  
 тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо крет 
паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих 
оп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко 
ојска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на  
 о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор в 
ало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога 
ебрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли т 
давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} 
 смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више ст 
глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчи 
, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на о 
Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све в 
 изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стоти 
<p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у ср 
толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светац 
аља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, во 
 госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи бол 
 од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину. 
сли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са  
по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата мо 
склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком 
дају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{ 
90_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом п 
утака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на н 
е под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне вошт 
егова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то в 
и наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздравља 
се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећ 
едне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену с 
тем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стол 
 Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо ст 
е начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног 
час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру 
било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрни 
рије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога п 
е, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од мал 
p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две  
 оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу 
е високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу насл 
 <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо  
д велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= 
ови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} П 
ну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребр 
у је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ реч 
 танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена  
 су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и дан 
е!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„ 
сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брз 
ке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о б 
ову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога к 
 румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало на 
, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поз 
вити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p>  
ис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис но 
</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p 
 од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу,  
оји, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, ко 
лно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има  
жаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; при 
ених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Бориво 
 и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута 
чевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач 
ешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без с 
ој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, пр 
ајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подић 
о Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакат 
охита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним уср 
 заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника 
 се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S}  
очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p>  
другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно  
в. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је В 
та мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко 
="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода  
шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="cha 
ост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и исп 
 има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Н 
м светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S}  
ви и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} 
 хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога 
лаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне та 
глав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица њег 
> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Сте 
га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред 
уштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута  
 већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворск 
вода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају п 
емо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> < 
ио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што 
мети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Оп 
 него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мо 
 <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је зап 
ркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке свак 
е: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша 
овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„ 
 Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом 
 размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по нек 
уњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ в 
ан тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећниј 
поведио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задов 
ому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“< 
, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукаш 
п-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони 
 крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикум 
 да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве 
а устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да  
на и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода реч 
екипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару 
њигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио  
 га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу 
ру поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за  
раво би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од п 
ени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође 
мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.< 
о да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни каме 
азно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p 
дованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристив 
игде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нек 
 <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одве 
ику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца б 
p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања 
а Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза 
орио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само  
у главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим  
!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се  
очека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе  
{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћем 
стајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло сте 
 му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на у 
уби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Бор 
Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјанск 
у проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разорим 
 овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија 
 не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} О 
је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи пре 
Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу док 
ав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуб 
 га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се 
 не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао  
.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је го 
нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три  
ба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, к 
у морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је прола 
а свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче д 
свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња  
, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше в 
 својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старч 
ти, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} М 
бучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове и 
, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом  
во говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те  
е к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно  
ликом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И оп 
погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њи 
“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> < 
, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, госпо 
он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мица 
лојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних  
е, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један друг 
1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун д 
ез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> с 
Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео  
 пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“  
 му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом ре 
 планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да 
камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим 
ојом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види к 
да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави  
 пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S}  
о кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина бе 
 онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од 
напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ нас 
приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици 
ја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крште 
ће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он он 
укчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вук 
ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечер 
 у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„У 
о и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко! 
ош да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му 
.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилик 
 муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правц 
крсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет 
8" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбу 
— све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мр 
ве су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с ми 
а, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мач 
сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отво 
лиже, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а м 
ка ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други 
ити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> 
јко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно 
за Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и м 
јом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошл 
ољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти 
, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигн 
!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будалас 
 на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпо 
кивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њи 
м исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благ 
рљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и с 
смеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи бузд 
војим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} 
овори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћ 
, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад с 
ете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, м 
аш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином  
но дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рам 
ше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него н 
p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну  
гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Н 
> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој 
 руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти оп 
ног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мр 
гао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан т 
 границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна  
млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом до 
ени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не  
с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком т 
га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који  
 уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на сва 
вода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу с 
вио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по з 
гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и о 
Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јо 
 каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледат 
и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоз 
дговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Т 
рдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивор 
е ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати ч 
ас десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи  
во ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до  
мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми 
 дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту о 
нез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава б 
 доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то са 
тивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и  
аше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ наста 
ка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нам 
аконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Ка 
у војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја  
ивезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} С 
усте веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Во 
и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светло 
не к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна т 
оглав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, за 
, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} И 
ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја  
ко ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми  
ња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</ 
ез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био 
е моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљан 
маде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да 
ру из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кн 
а његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући 
 и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по вел 
 силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му к 
у као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ проз 
к <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне в 
скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми  
о, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо св 
ора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасл 
е, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и  
.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између 
е на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох,  
од ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срц 
то пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј 
ине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаук 
сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га мно 
 му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле н 
пом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} 
 како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом усту 
исом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га  
 посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па 
ао лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва вој 
 од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћ 
ам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прек 
 књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да  
а до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи. 
де једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољу 
 стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише 
инуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао ј 
оветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="15 
едног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му  
 сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише 
епоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву ру 
да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи  
га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Госп 
прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док 
 неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршц 
Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти  
њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је р 
оје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да  
о он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са заче 
а му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговар 
обом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зе 
погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} 
 може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n= 
 нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе! 
о је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ре 
 може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино 
 слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Гос 
 што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко о 
гло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други  
своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} 
а кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лаза 
ји ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше 
о лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војск 
ока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми  
Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога  
спа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не з 
 скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да  
 Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару 
 смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p>  
 и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздр 
а у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говор 
д тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S 
рађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао н 
 /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, д 
 Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му об 
Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале је 
ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је г 
ц и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедо 
литву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти ова 
 му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> 
и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се диз 
 Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас? 
а велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. 
управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар 
 ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ р 
 теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори св 
!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а ниј 
ослуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе 
м да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих зас 
 ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прили 
 јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати с 
кренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви 
сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо  
је мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашниј 
еко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, н 
 <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само  
S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Р 
ни да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њим 
 да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни наро 
 да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb  
, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> 
 пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу  
а светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам  
 се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно  
ске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Стар 
планулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познан 
 он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља  
 причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само 
рјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који тра 
нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му дана 
ветих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је  
рца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Ч 
д непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу 
{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи кр 
"188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те ж 
 Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но мал 
вагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја 
ва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске ст 
о пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало 
радио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Ко 
те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлов 
 дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на 
е у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Д 
ро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се пон 
ну Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш 
!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпр 
па Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац  
учна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те 
; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; 
авом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благ 
унише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Рист 
, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па голо 
ска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета,  
 што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и свако 
ану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој 
уца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиљ 
ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само ј 
 би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убије 
еш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би  
еник овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је ш 
есници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчу 
авао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;< 
обре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милуј 
 и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око во 
 старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо с 
одруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине,  
изак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу  
} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне дру 
звао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да  
до,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи н 
ао да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спу 
оња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот 
S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „про 
далише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </di 
потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом 
од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпе 
дите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те  
на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио 
S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно п 
 Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, 
у к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у вој 
м и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду им 
слати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза 
} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу,  
н проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толик 
воје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођ 
и па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S 
estone unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први ка 
ољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа  
па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју з 
шег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не  
у у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поња 
патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног 
 Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом 
ренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јун 
богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике  
ине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетањ 
вести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио нат 
ло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја гроз 
/p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародре 
еч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се 
 прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од у 
свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, нег 
здахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кне 
дини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стај 
седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не 
једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпез 
рено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гв 
рану постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у 
д земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у  
наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јес 
у једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђен 
 чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком  
 златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; 
 иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p 
дар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави 
унаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још 
вио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те 
е од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“ 
 видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb 
ас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и о 
о!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви д 
људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ ре 
 настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта  
е ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на 
мислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косов 
ске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва ч 
своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Бори 
ђе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} 
р је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до по 
екаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А к 
на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и  
ра Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода уз 
з Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује  
ас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опозни 
едајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда наста 
ја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још з 
 бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, ш 
прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој  
љу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S 
зарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет 
ним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем 
 наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле 
чки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих 
оносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима 
ину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти 
т добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости 
е бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест 
позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком 
?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царев 
свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком п 
кадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише  
p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899. 
у неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушћ 
а види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да  
иљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шес 
е онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га 
 себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Госп 
 да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници  
а изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на К 
 знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку д 
м се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе ср 
там: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с пол 
ево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Л 
нога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Г 
а, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило 
тио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та с 
езу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио! 
ед њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тр 
S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китња 
, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по  
еговим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства 
лим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако  
ез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући сво 
вирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са  
 дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у нар 
њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не св 
рну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="cha 
ир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се 
 коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођош 
јим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска 
 Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, д 
з Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову  
 блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било  
да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико 
ад.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застр 
што хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ћ 
ина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепот 
а; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; же 
оше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из  
а, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених  
Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да 
стајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пу 
е чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше рук 
о стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али м 
!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна  
а тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У д 
ише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Рад 
оспода Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, 
 мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар 
јом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до пр 
ш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не з 
о ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по друж 
ко тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирн 
ским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црв 
ећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац  
поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој на 
ји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Г 
т одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p> 
ла, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је 
и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље госпо 
и српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на кр 
био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p 
пан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p 
господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио 
сподску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му ме 
 вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти  
е сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лак 
хи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђер 
д.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидина 
вршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја 
крипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Т 
!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две вој 
пратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи де 
>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Бори 
 драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанс 
гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која 
ако седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима  
Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење 
Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ак 
ти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад  
 онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да гово 
аше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање  
/p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и ле 
.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се дво 
еданпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно 
бу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка з 
како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те 
опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано ста 
неже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки пр 
ојводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не м 
е изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као 
 бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је К 
 слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и  
 о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до  
нути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми  
г човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> ка 
м се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја 
о ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући как 
војој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Бож 
ј се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у 
лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених ко 
 сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да ба 
уго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да  
светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше к 
ед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На ко 
ху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли вој 
стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка 
себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у дв 
еса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потис 
да ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде зб 
тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша реч 
унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слуз 
моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет  
ти Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полага 
то превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да 
аво гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S}  
езом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Г 
ом, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душ 
в тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под  
 како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о пат 
рачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже по 
 тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{ 
црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milesto 
0_C4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом 
евишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се м 
ба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не 
мом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свита 
оје јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и 
се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрос 
ојвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим 
рса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама сво 
а не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душ 
 напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан б 
 тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач би 
д од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" xml: 
 закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом 
ужена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре м 
е већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању,  
е очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јас 
унемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им  
 коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре нег 
ме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с  
исли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви свој 
ше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затреба 
па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам  
е да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њем 
е је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он м 
твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Срб 
ци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити о 
а у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање мла 
цем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше с 
извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од ав 
 што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи о 
пре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она 
м војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, 
е од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача и 
о, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’,  
ожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изг 
латном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости  
ну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с к 
 небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гл 
панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зеле 
ворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јуна 
реливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурп 
једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type=" 
т трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг н 
раку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког сни 
лобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако 
аложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко  
од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибе 
“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрсти 
мен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно бил 
е Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и  
пезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде исп 
пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњач 
витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око он 
ати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео  
паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова  
S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у ди 
ећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, 
а већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо м 
 своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима 
 шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам зној 
 својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана ло 
подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драго 
као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима свој 
ом на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, 
вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци г 
те његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте  
ој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да са 
b n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„Т 
, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте  
 кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем 
кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиро 
н, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири ко 
 слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Не 
, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а пок 
 викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, 
еколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По за 
седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бо 
номе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној с 
 господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од 
оже да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше 
воју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ни 
трвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаш 
и очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се с 
зговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојак 
саше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И н 
у и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио див 
позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни  
да, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре  
 под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте вошта 
стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелица 
у, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире с 
тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и 
рац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Б 
огледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S}  
на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо 
 имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје запо 
онео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо. 
победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуш 
зах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тража 
 шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушк 
 мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у 
лопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко  
р баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који 
!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од св 
</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превал 
пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без прег 
 се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широког 
ако да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваист 
, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S}  
склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у 
бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва 
а, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог п 
мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума п 
ражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаш 
т застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно цар 
, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, п 
овој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри 
оме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се 
мо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб н 
ошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком  
орио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непом 
ре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој тр 
што је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се  
вети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> < 
 да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на п 
а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао,  
е зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с влас 
<p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да 
а се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гол 
ређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња ст 
!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што и 
о Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кн 
на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите  
викаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да см 
је видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и 
 у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магд 
ај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу 
мом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у  
ар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и 
ни да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" 
о на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором 
и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево в 
ладо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна ма 
ре а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска 
ног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p>  
му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је 
нутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препас 
е договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнем 
ка једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ  
м ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто са 
мо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе 
 „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Ву 
 му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кне 
и да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видел 
ше.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала мно 
ожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека  
смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да  
а смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми б 
гне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</ 
кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да  
 пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и  
е. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без  
јим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо 
 што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, 
 ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар  
 њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Т 
осподина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем 
ад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А 
м?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражим 
Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више в 
ме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Так 
е изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по с 
трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> 
p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div type="cha 
тегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пр 
а види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака суср 
ираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{ 
ок су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како с 
алпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Рист 
ари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Кат 
не очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрос 
и брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са с 
еси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш 
 данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“  
д си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си мил 
Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одгов 
во ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кне 
 шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под 
о, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да уму 
 и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности 
, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похита 
ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераз 
е добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором  
уначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из  
е пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелен 
, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Бо 
е му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што  
торова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стрело 
г народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози  
ека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Има 
 ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не д 
ву хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на 
сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а н 
петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из н 
буку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и  
 не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за н 
ду и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим пр 
 срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Рис 
тон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јова 
огинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштво 
<p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина  
Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узе 
 те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличи 
 мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, к 
>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише 
аци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из кор 
.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Бр 
едише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакриј 
е и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кне 
аш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви  
или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и 
крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује св 
 сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, дос 
оштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада о 
аде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да д 
ојега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки в 
.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једног 
адоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</ 
ратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ п 
 Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла 
иленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно о 
оћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“  
 „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S}  
а санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„ 
ко због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, к 
а да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те мол 
 дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око  
ан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и с 
 кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви  
у, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ 
И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S}  
 твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао 
> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов 
 браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и с 
 рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките. 
 Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о б 
у, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Мол 
гов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш 
ато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског  
т господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго 
олике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слу 
ез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витом 
ј спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копље 
иљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, 
сподару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове 
их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума  
куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од  
од мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> < 
под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој ш 
ду, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете 
 преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених 
е према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p 
у ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бле 
{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека  
јанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то с 
бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је 
Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути б 
, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену п 
каве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n= 
у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу 
римо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зуб 
гођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отима 
аки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</ 
леде упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволик 
а Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас др 
 него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држа 
опа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око 
ња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сва 
ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гнев 
стих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље 
звучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви та 
 договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта 
, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и мили 
улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За соф 
или; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез  
едар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без  
ло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невес 
растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p> 
одина; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покре 
p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу же 
ет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваш 
о.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се р 
> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S 
у сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ов 
ним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред  
ше се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, 
 <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају д 
S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ реч 
на страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура до 
едао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је  
тор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што вој 
Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим  
 му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику 
ко уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ вик 
ене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој с 
ете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често  
лику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, н 
имо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Нег 
сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим лис 
в који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа  
га истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мрам 
 мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима ј 
у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„ 
их дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с ду 
адао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли как 
се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј  
 ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин 
орова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Исп 
аше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико 
оја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово 
 што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кун 
<p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час 
 силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке м 
твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S}  
народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток 
 твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама  
 би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После  
ко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањ 
љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру  
ојих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућ 
е ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем 
аде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалос 
њамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју 
ника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арб 
а, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му 
ки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да 
тапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам в 
 прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој сто 
у народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се госпо 
ећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади к 
о закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и 
и час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми  
веници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег  
и, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, зап 
а реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта 
ко паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што 
де без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио 
ђосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Је 
њу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на  
овео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људ 
и наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И 
ред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда наро 
мо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стоти 
ечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог ч 
 руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Рас 
војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво 
ти ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи сти 
ке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело 
ти!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао она 
м ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било п 
одигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па доб 
 поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се  
 се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а  
месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Ал 
опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита м 
буњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} 
ихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и кл 
цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста  
 погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше,  
не; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да им 
ан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је,  
а светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад ве 
 нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и 
агда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч р 
анију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву свој 
!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хи 
сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким 
ди, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много загова 
 час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћ 
 да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и намес 
, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше з 
 клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом  
ји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете 
ти:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све 
оћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зу 
и увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо са 
 гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па 
 на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих ј 
оје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше п 
војим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и п 
лу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостив 
Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаш 
астовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, 
} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку о 
Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не с 
ена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко... 
ћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ 
еђу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која  
жно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властели 
м и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапу 
 и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама т 
 црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих кам 
оме се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони с 
авно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крш 
овао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="2 
ћеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим  
</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војво 
, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим пут 
тетом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих не 
 здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу ве 
напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код  
рамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово  
, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли с 
сног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Бос 
а нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша 
ве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у тал 
о нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{ 
ањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лиц 
 „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још  
омишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из плани 
адоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка 
 — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље  
 столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би 
едаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му  
</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синк 
 разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зв 
пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави 
 оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и 
 поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, 
добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, доб 
ина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком 
 дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди  
ити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ра 
ве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дув 
у грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, суво 
.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите д 
 мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да на 
га коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије 
х ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у нек 
стрицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руко 
а на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у ву 
 Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како с 
 своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало  
 не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз  
аспећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше та 
ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи! 
 загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други обра 
амени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његов 
 ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан 
ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на  
ану, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну пос 
њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи оте 
своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим 
Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све,  
ога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb  
га сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин зауст 
ца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" />  
 се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или д 
, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дом 
 видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не 
т њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у  
г сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мир 
 где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно в 
 теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, 
ез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се би 
а ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена 
е ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда по 
ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам,  
 срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с  
диш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, поп 
 се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{ 
, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или 
 је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да ниј 
 ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи ј 
18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> < 
18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" /> <pb n="129" />  
990_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" /> <pb n="169" /> <div typ 
l:id="SRP18990_C1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске 
id="SRP18990_C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган  
е као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, т 
подска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан,  
 некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својо 
аље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима свој 
више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно пог 
 к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три  
ру. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његов 
ити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да  
аде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, 
 прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш 
шим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југо 
 старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмо 
ави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двад 
 од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад 
{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Госпо 
S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод 
 и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци мо 
сподина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори  
ијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, ј 
гушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како 
опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим весе 
с благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте 
 свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог  
азе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни 
/p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не 
.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се пре 
 не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим ј 
, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају из 
ма знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слуш 
ом телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притр 
.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> < 
опако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и го 
 стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жал 
и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још к 
ела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то виче 
ју!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе груну 
етли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господи 
ве то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав 
оди, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо 
цом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час  
 ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па пот 
ребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну 
{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпе 
но смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" / 
јближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем м 
и могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на 
ечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црк 
лико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плав 
велику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити мета 
честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта 
гледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико 
 од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да бо 
а живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> < 
 да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{ 
поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и бр 
 Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и 
ају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; п 
ећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак,  
Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез к 
сније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву мог 
n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</ 
04" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и  
ја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Х 
 трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{ 
 Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахн 
да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мал 
> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи  
 не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез бе 
је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> 
р, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хт 
, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросав 
 онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешки 
стању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором ост 
 земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасењ 
најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посавет 
а и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Са 
ићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше  
ба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p 
арац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада 
е могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коње 
ко заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Та 
рјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути. 
акопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не ку 
журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и 
 донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и  
ег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога мл 
речи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Кос 
дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса,  
ио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а при 
дећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у ш 
врнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војв 
траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођ 
аких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом 
руга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим јед 
аше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по 
 Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове  
лим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на  
ише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не бе 
ст нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега стареш 
се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се 
тави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војс 
уд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села ко 
вом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, т 
 ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их о 
ао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао б 
ем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица прич 
„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињат 
стивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом ње 
љу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана ч 
ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насме 
узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дад 
ом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људ 
>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, а 
 да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова 
н. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила  
утању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> < 
зу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта  
авише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се в 
ало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало,  
p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па зал 
е с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте 
 соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо по 
ику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да  
ак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У У 
су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет год 
с је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Аг 
 — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима кој 
 нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падо 
јих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом во 
овориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели ми 
S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга  
S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце,  
љиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ н 
ше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p> 
е шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађ 
емој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити поми 
 настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кн 
водину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, о 
срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове 
ко ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али он 
а се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому,  
ло у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијањ 
е чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао  
едаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кне 
буђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:< 
 да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а ве 
јали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причај 
 нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него  
ема главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у лев 
ш је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто 
 кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је у 
амет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем 
 да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, шт 
арима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свеч 
 а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и тр 
, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по камен 
ас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нем 
 живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари 
стао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да 
 А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда  
 под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече  
вни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли до 
на испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на 
не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову ве 
ена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда п 
е вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и 
најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Кру 
 Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за  
те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљ 
јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="12 
S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у 
овчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове зем 
, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим ча 
е молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Мо 
ца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот од 
рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како ста 
сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловим 
ји по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, н 
та дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима н 
рним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јест 
о!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, 
изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује 
леним концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњ 
репаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитиј 
 попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну по 
јска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да н 
е не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се н 
 <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу на 
по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и нев 
је!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће 
мо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не ре 
ног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне д 
омиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова во 
лите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом с 
 поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и 
ао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних 
и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и 
о нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се  
омислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крв 
га целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском  
!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ исп 
љи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на К 
логај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ 
ох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе 
 те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p> 
 у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оста 
во дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пи 
ек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по поп 
и као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што зн 
дару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „св 
тке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој п 
а Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“ 
е поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Рист 
 и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби  
подину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља д 
, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћ 
ошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер,  
победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклон 
 по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и 
.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да  
у ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су  
ла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија  
ше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није! 
воранину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то с 
им рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор вој 
о за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на доб 
 с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у  
раст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина  
, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи  
неш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи б 
нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој 
прости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер  
лико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без д 
 узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе на 
занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о  
угу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чува 
дина!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па 
Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шт 
.{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те зам 
} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје влас 
ко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо 
учује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине во 
ики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, г 
, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све  
рате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што 
е му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „На 
чу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са си 
 „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им 
ежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Се 
смо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послу 
 поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од св 
а мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, н 
ку војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p 
 жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мир 
енуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном п 
довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да с 
 као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како  
ије тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, к 
 прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме ш 
> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа госп 
поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Ка 
се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако пров 
о ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у пом 
лицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше дру 
з трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p>  
ца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском  
с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Нем 
рке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од 
 нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p>  
не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо! 
ли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ на 
ом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после 
р нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта ј 
 него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи жив 
Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хр 
та сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну ру 
а ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с  
ану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од мно 
таром господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпо 
} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте,  
Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме са 
емљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје 
 војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на 
Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна ш 
осподо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини ју 
о вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет в 
има, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који  
рими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља  
ога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не  
вору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој! 
ветац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми ње 
им зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као 
мо дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шато 
 просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти.  
се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се зб 
 Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> 
„Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часн 
ио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и 
о</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да  
ужје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина,  
“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако дои 
де заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p 
косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великог 
пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори 
е и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете 
ина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаш 
!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, ка 
иш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива ч 
би смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Види 
имио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци  
о вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и д 
га грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S 
оздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљ 
а кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше  
прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени зна 
е и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама р 
тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Пот 
ина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од то 
снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити 
вором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце нав 
арају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да ј 
асмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му п 
 властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да  
 Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутр 
Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спр 
марлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога 
ибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да  
 кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Теб 
ајбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не см 
“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушев 
ушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и 
 војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за д 
да, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људ 
ска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше! 
о овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби би 
ора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“  
ознајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не нада 
враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Б 
 обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и о 
Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не мог 
а Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова 
е ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му л 
 дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Ни 
нске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз св 
 оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он велико 
е умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођи 
што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" / 
м то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из дво 
а, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем 
 си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паме 
 старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим к 
 изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да ви 
аставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се 
е кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, к 
аше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помол 
Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито  
и, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанс 
отина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да 
м викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, тр 
е јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру  
44" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликт 
Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду 
ез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор 
доје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но 
штва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <div type=" 
вом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а з 
угом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему до 
} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече  
 узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда,  
азбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="2 
 воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија 
 је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да ги 
некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају,  
ву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их  
 раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом 
 мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p> 
а гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана њего 
рац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки 
рло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад т 
Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву 
а. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми пра 
ване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по  
атним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} П 
 малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбор 
ву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и гр 
срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „ 
да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори о 
агано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепави 
моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S}  
ралампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и п 
дило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да 
е, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина мла 
м добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена  
ристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на  
ам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође  
, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунак 
а прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева  
ба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, ко 
, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светог 
испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ 
head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту  
 могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војвод 
вор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два 
/p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопни 
агледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих уст 
брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" />  
живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном  
 одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојниц 
аредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, д 
ложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер ј 
ога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да одне 
ао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризниц 
ред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао т 
ела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, о 
 лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „ 
и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као  
д детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S 
 нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S}  
енскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро на 
ина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора 
ича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећ 
име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост  
д с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар н 
ле овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи го 
међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицин 
 га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше И 
ја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити 
имакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба ви 
ктати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али 
а Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше хра 
 за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како  
да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама  
е кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSectio 
кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела 
 крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него д 
ажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и  
кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} С 
 колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је заг 
ике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје в 
таре хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, си 
смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи 
о си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра д 
b n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако 
ата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар  
ости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква ве 
снији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћем 
је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и во 
же да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} 
и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и 
д, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз 
од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то ду 
јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви 
ка момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости 
p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и  
 Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам  
стивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је к 
младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих про 
еже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то  
не, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, 
а слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну 
езде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друг 
 је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не и 
себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни  
а се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде 
, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо 
га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно 
о тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш  
ај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па  
зивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој влас 
ту помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Оп 
ли!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S 
ече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Ј 
и и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гом 
не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности би 
 нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Орканови 
есни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“  
!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за с 
пет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверн 
 куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не  
госмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један ст 
 „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, го 
 да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро 
ада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето 
ија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само 
ога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазим 
ине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Не 
Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога м 
 сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, 
нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опе 
 Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас  
дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило ц 
одно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем  
мојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још 
: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам  
 него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да кле 
и будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буд 
да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> 
п Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Све 
 да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди к 
ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ пит 
еш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје с 
и и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама по 
но. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадв 
д око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голуб 
срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија? 
и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст  
да би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, кој 
ице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако  
нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише  
 пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда 
 ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на К 
за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту г 
о да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу се 
г с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе  
оја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша? 
честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</ 
него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од  
шега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на с 
ан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Ви 
 је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као сво 
ђох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у  
у на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише 
p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах св 
ођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Госпо 
 певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђ 
 крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштењ 
ма из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед наше 
Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич 
твом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети  
о — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова  
>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници т 
своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господи 
иш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти,  
. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба в 
“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кн 
 ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распршта 
м времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што 
м те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнаж 
“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђ 
ње нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, ка 
рихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} 
с весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од вој 
не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем до 
ка викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанск 
ђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе  
Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна са 
јега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба ка 
итече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у п 
кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила  
ао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предоми 
та да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да л 
дна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред стар 
где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким пове 
кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле 
а ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао пр 
клони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку ст 
т.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </d 
ани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан 
="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају 
вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али 
ао смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час  
е био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто из 
 би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скру 
но угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме свој 
м шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и прого 
д вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова ш 
ерасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у 
дежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа ко 
дина...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби ше 
жевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвали 
отом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Кру 
з војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема  
 види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез 
 љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Ма 
ене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчано 
тра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти,  
ругови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и 
е мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се 
д сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да в 
 војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одме 
n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео с 
ску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад,  
p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n= 
 знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад исп 
дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се з 
/p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па др 
које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра б 
ндалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза.  
ез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић 
адаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове та 
аботе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет г 
стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину  
га на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рам 
вници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „ 
анемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под ша 
аде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n=" 
 <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, ка 
м језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили с 
отив господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш как 
плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо о 
врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; 
рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учин 
пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; а 
ива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати 
вора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ам 
асно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је К 
то се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, 
 рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S 
а, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, ни 
шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу  
 оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и  
/p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не мож 
да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом 
дарите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S 
уно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двест 
енуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет  
ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и 
их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душан 
 да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а обори 
</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — 
емље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} 
 ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје љ 
екох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси л 
> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском њего 
ећ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Би 
ја и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако 
рци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо д 
м, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедниц 
би како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља 
диш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду 
ао да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Е 
изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу К 
, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десет 
наш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не зн 
 се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни проти 
.6"> <head>VI</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његов 
аци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Гос 
јима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече 
рски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо ле 
„ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби  
веци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толик 
облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чи 
кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p 
певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини  
ајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p> 
ка?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју 
 клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкињ 
Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, кој 
љем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно  
вориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних п 
ор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пођ 
у Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше к 
живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да  
ац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним! 
аговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зоро 
.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Рист 
ма Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Се 
 узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске ста 
 да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесн 
једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} 
презаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез до 
 дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај с 
ише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен 
ори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone  
такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би ју 
апита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по  
послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се зав 
е, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме ис 
астелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док  
ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и  
осподу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу 
 мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би доб 
етомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књи 
ар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а 
“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit= 
 мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пре 
аниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у зем 
з Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач св 
је добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се т 
елим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које ј 
еч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градој 
кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи 
о је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни  
„Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих д 
де и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико  
Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сач 
е привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у ру 
} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задо 
х, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S}  
 него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да 
вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се 
нима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос а 
еч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} 
е Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што  
е војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</ 
тојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам не 
добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?! 
а у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти п 
а призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе приз 
ском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Свето 
грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти ме 
арским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан 
а срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко га 
ћном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опрос 
!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; 
радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да 
ите их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља 
ри: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52"  
описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друг 
о по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једн 
очи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад 
.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По  
се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо по 
о спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У веч 
{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла с 
идиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} 
ет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ј 
рцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он до 
 не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онак 
рећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, 
ћу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет п 
знавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња уз 
их нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њо 
 несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Ст 
дича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последње 
га дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби да 
ни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним г 
еме на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може б 
радоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеж 
ру!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти вод 
бе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога 
 пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места 
сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке с 
ко никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље 
и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети,  
звик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, д 
рила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Нем 
једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S}  
и, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из с 
У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај  
пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непри 
осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Госпо 
вора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћн 
е сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више 
то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога  
 стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да на 
ода Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, је 
граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на 
ј води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се  
 Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у  
осподи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{ 
је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио 
 Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како  
нски поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и ка 
великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шато 
и се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за  
зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однес 
/> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и власт 
нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом оки 
о тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Г 
име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душ 
м то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаш 
ару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним даним 
-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјан 
смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је са 
господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Гра 
ро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег 
мо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара. 
вена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смем 
едно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заст 
вој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отача 
ва Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо  
ло није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу,  
е дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те  
оградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води  
и ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани 
те пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славн 
м ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „ 
, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згре 
да, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био 
ије стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n= 
таром господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако з 
 за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила 
и над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред н 
 да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се 
вање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора,  
, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако 
сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и  
еди властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли  
ига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдогл 
се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се м 
 се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p 
дин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или невер 
па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је! 
 живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и уз 
свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, о 
, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Р 
и гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда т 
Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку 
лова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгине 
 истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде 
 покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од к 
у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. 
ко!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо,  
да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворки 
ако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до 
 јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке вра 
о те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над невер 
ависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам  
зиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као др 
иша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро  
едну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удар 
ласти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње  
е срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугу 
борависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружи 
"160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина 
ви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима 
 ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким дано 
, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јунач 
о, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бира 
“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо! 
ињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се стар 
ашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ пр 
еба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игу 
оји је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господ 
 — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право д 
ојвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господи 
 и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не мо 
данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} П 
жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез 
жимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око 
 ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само  
а га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу< 
ку милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија 
ска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него гре 
 Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не п 
 шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову 
оворио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије ја 
не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n 
пним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода бр 
пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Зм 
смо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам 
поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да ј 
 би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо  
ња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама 
ка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму 
је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће е 
вне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да 
 се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав не 
најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у  
, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на  
м!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ниш 
ога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зел 
 видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си 
 шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу 
д озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ 
 ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан нар 
е наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по в 
о стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим см 
о да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изи 
 је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — т 
ихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Он 
и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљки 
инко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око  
, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би бил 
 И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и њег 
, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, 
а, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим  
оја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убоји 
 тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — 
 али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову,  
итају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Ко 
ледња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у нека 
у.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n 
од шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам 
S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез 
нку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој,  
ати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на р 
 на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше пог 
а Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прику 
свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако б 
 да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хт 
озите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо  
рати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамот 
 зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела с 
подар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се 
 нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих 
ати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> 
 господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мич 
 болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да  
 ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> 
оме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био 
 људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружа 
ријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна.  
јте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше  
 молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} 
старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} 
идиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p 
 дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго т 
га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пл 
ом малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p> 
.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у виси 
а се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и го 
и пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као д 
еже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо! 
а. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад д 
ше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сва 
ој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор 
и, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти 
 <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} А 
 се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И  
S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се т 
тели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду 
речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} 
је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Да 
м на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кн 
 старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Го 
ледоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само к 
кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ 
а разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. 
какали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом б 
олико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли 
 до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунашт 
ело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Срб 
 чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим 
дно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дом 
огледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе! 
 па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како т 
е ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздо 
е винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворо 
цима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике,  
следња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да в 
на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је  
м Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је  
„Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момч 
у.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас 
 Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година  
же то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S 
огледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ри 
у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S 
тије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Бо 
 запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Па 
о, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у срет 
истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је ист 
је оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> < 
ного тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа зе 
еседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, 
!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежи 
а викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док  
а ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини м 
 поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла;  
вље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо 
/p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није п 
 као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољу 
д и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њив 
на жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме 
лу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи 
а крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана 
и само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и 
о војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, о 
д црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два ра 
не лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитељ 
о, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници 
> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ри 
и му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше  
редња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се о 
гово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао  
не да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну 
„да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње зап 
ру. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокаја 
 љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим  
чита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ п 
ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га доб 
 је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отача 
а бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута н 
лас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, 
ш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати н 
а чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама св 
 људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка 
кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето нев 
аплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте 
 оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина за 
 и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш 
громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај 
сци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p>  
ре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси 
ли, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска мол 
 баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је  
 погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи н 
 то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и оп 
га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он раз 
пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш среб 
рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не к 
 клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи о 
 куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казив 
?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и мл 
ла и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору 
столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> < 
одитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја  
те, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се 
господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста 
и да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити са 
 у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други је 
но, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и бац 
о и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Та 
43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе  
ад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми 
оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој от 
ез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection" /> <p> 
!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и н 
а му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градој 
те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона. 
ће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да 
и је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је и 
 коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ пита 
, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнез 
стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p 
 попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј 
ом бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У  
ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора в 
у да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гом 
не, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је ј 
ти.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{ 
: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</ 
 одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, 
пет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити 
 може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да  
ом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да 
чно у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опа 
се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је д 
пријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његов 
а он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а 
е истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и до 
истивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да  
ече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу од 
ци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо  
асом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакне 
јући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> < 
 у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти  
у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном ш 
е окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, надне 
ијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори  
аше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сло 
“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је  
 одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако 
и кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинам 
ричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си ц 
 се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — 
ва не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се об 
и господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су  
 их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао би 
а од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не ме 
сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у  
што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} 
етости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге њ 
 И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама 
 кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кне 
!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb  
пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на п 
 што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из д 
ике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Госпо 
рех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ 
у господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ев 
али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако  
 мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не 
ме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би 
 Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо  
би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу вер 
м у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам 
им свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначк 
ачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p>  
шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре  
глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разб 
у могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> 
рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да с 
инко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез 
 је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S}  
е.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно 
м не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се  
ме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у с 
бог будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> 
> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило 
 игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана По 
и и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде 
даше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да  
аћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на л 
има одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне 
ој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душ 
тао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари 
и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комар 
нас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибош 
 а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„ 
b n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандален 
мој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и н 
ог Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се м 
 затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу сво 
Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по 
, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жал 
ике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолет 
 Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, 
 заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрште 
бодом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је 
осав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригн 
,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на 
, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немо 
 док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одма 
Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градо 
{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је 
анима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио б 
е знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно  
илама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме  
воју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти тво 
рео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S}  
ружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S}  
народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас до 
 је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији двор 
и у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама  
 /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога дед 
_C3.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ би 
 старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати мога 
ује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну кол 
е никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свег 
запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не з 
у и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаш 
вда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Бе 
 и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред 
орских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да 
 кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слат 
вој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег 
рише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поз 
да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје  
ан другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже заве 
о у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ва 
, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео  
о прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други 
где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе прима 
еза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти двор 
 и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио. 
ја отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпо 
ио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезо 
Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад  
и не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека 
м даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По руме 
p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретн 
и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на 
ити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и д 
 смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји пам 
 га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској к 
але кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо 
 их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни 
и било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавн 
 ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можем 
е зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седам 
.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зо 
то му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако 
} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и по 
уди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се 
сти на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га 
дазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тр 
јом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у  
ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удови 
оше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, сино 
ди шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику 
ви стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како 
о ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гин 
и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да з 
пницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако 
средној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев  
аше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон раср 
р, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи  
ода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбра 
тари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико см 
да уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> 
дижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прођ 
ћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке 
 тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја  
могне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мис 
мешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што  
по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три п 
 дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... м 
ну где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превел 
ам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањен 
ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо  
 у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и ве 
 — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицо 
{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на не 
а, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; 
S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кне 
е сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не беја 
> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само с 
ме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, ни 
 Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Госп 
преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који в 
кујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез поно 
 више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњаст 
српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански 
емојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једн 
 мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше  
ојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда 
о сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Г 
дајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} 
нску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, мог 
ова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав зад 
огнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господа 
 њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива,  
 не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем 
јица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за рук 
S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао  
н би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокри 
ди и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене 
?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прик 
 се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици 
 с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на  
друмова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о не 
ражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и 
шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови. 
 нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се зд 
дике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Карито 
 који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена поло 
 тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамт 
е у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако ур 
унчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздиш 
све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад  
, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што проч 
Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} М 
он да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти < 
во овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако  
а остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јун 
 девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и  
рај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p>  
и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, ко 
мерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под  
 добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце 
!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како вел 
аву и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мо 
Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапута 
ути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван виј 
ра.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, тр 
" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скамен 
инем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се усп 
 к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у 
иховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци пр 
 да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спа 
 белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила 
оја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од в 
тање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је теш 
то скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па 
пташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутр 
д дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору 
ина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А с 
то се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена ј 
њаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан сп 
етанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите 
ојска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво 
ада!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> 
а.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о сваче 
<pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пас 
 закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Па 
етно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје 
е, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам ст 
 Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу мој 
е поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад 
иром уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је  
се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може 
Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потре 
ело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размака 
а за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се по 
ном у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаш 
а палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“ 
сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рук 
</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на праг 
, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да 
 нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пут 
ко разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, 
а останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љуб 
од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе п 
 пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу  
му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који з 
им војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Њего 
жи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Хри 
 жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи  
а света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека м 
цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли с 
о гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви љ 
да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усија 
ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па 
ебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма 
 доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на д 
сподару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у 
све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим  
 ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дал 
!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом  
мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S 
ше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба 
дмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори  
 за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље осван 
лопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мањ 
 смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам 
сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На  
>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде 
оде, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, ј 
о могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, ви 
На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и ј 
ваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били п 
.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео 
водо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунац 
} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се  
„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Бог 
обом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим  
кан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се с 
ше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер т 
на слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћ 
{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S}  
орав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих От 
ше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада  
Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па 
газим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него м 
крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, пр 
 залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом  
ва да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је 
сти моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости  
аше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим 
ом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapt 
одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласк 
 и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам 
S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљи 
д ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S}  
 дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати не 
и самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, 
 цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио  
до, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“  
иса, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најт 
ћим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" / 
д препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем  
оју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопо 
 он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми ве 
апуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господар 
/p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше 
плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака 
 је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици и 
х свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, њег 
а мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти 
{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете поб 
 нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред 
; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише госп 
 Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гл 
</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном 
ву трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади в 
 мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то 
двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, ка 
кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Карито 
е с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза 
 у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре р 
у!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти ниј 
 огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му  
ле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и 
и опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и  
спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} 
 до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмор 
 властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На ула 
лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Та 
да са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се  
ће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се  
 не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и њего 
војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер  
не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабу 
ом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и  
и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му  
и из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да мл 
не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косов 
ч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем 
еднако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, б 
 А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али  
p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али 
појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, н 
ту по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за  
 однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и ду 
ве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не сме 
ики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али  
о се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој  
 /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било 
ите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез ј 
 Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на сво 
иже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што поми 
 <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цр 
 као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то 
напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше п 
роме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака ни 
а Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте м 
а устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагд 
апутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“ 
осподе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва му 
ој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук 
ију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“  
споде: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан  
тотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза 
таше да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S 
ом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја те 
 свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше  
ати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душ 
 на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује 
еђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вр 
а!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако 
у се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа 
 поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу б 
кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згари 
 кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи 
а властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не ви 
ути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи 
вор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече  
вога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе 
„Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} 
итајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ пре 
ате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити с 
ћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бел 
ако да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкч 
в чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоде 
p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело 
никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзов 
 „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован К 
дску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету  
и за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} 
буни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пође 
то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску  
 правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене 
а да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетво 
м небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго 
ашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држ 
<pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се прел 
рема растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p 
дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине 
облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет прест 
ашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жар 
црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој ј 
овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло  
ибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез  
проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој манти 
лите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову ј 
им видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по сво 
ао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; 
/p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега 
 би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио 
ене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у сво 
 видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јуна 
азбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па зл 
ав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже 
ез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одј 
ореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози 
оде затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад 
 — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај 
итоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су  
 Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, 
ле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S 
ди и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном  
онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су би 
“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.. 
ју?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и 
зивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога к 
и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закре 
твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај тв 
аци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели сво 
сподине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој  
ца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што п 
ије!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у  
ој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мо 
дин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па исп 
е стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и  
н и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мал 
: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе  
а свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало  
p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним об 
бе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој 
е. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде 
у их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као 
гађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци о 
а, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некак 
 развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно разв 
лико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодно 
о моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ов 
раорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детиња 
ан’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све 
укама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје глав 
та је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, 
 како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац сил 
ад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И  
лаго вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња вре 
а га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} 
 јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве к 
, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је 
 Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни о 
да!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет 
војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама д 
ише него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови навод 
дом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају 
сте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказ 
нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче 
тањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме све 
аљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин 
<pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се с 
духа запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног н 
 поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, 
ожеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића 
 ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кне 
седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говор 
ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да св 
не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно преша 
ољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па о 
ој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испри 
а голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног кам 
анственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео 
авите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја 
се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајн 
или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кн 
вор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Ј 
страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остата 
ладог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други об 
де се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше г 
морна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморн 
е данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни ве 
урно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S}  
жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије 
 по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Г 
м ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ов 
ајвишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се  
тати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви  
 да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војс 
љах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“< 
ојни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта л 
 смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана 
еш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима сво 
да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да с 
ли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Госп 
огаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза с 
уздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће  
није заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо! 
помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> 
ећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше 
} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па 
 да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо 
асној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар л 
ри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја! 
 тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{ 
ка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри  
свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлуши 
ш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се  
 те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име  
људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p 
ретече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде,  
ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Гос 
: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужад 
ше као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ух 
S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина  
амет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да 
да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи,  
дној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушева 
 ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њем 
не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као  
авимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан  
ед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој м 
лато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59 
ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми  
ругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те  
вца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по  
мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седо 
ве ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом С 
им пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што 
 него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брат 
беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи 
умеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао 
 наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти вел 
урци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим вид 
подару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казив 
 мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рек 
ва сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене  
гурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тр 
не могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу 
то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орло 
на умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па 
те погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до т 
нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије  
ни, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са нек 
 старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је  
хара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све и 
а но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина ј 
ас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под т 
а, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ 
а књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Зби 
ло да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„В 
рловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеж 
 вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете 
ше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанск 
е.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко  
ојводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће љу 
оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кне 
рата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше м 
 има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим  
о чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ пог 
о каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти,  
 стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160 
од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове  
то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се 
о, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање 
 властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо  
ене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!. 
ељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за  
славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не тр 
„нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> < 
је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да п 
вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је  
Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу 
ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Т 
други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„ 
еже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише с 
о јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах  
неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјат 
н говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ ре 
 а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде 
о <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се  
ше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти 
ли; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса вид 
ли да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати к 
гињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S 
верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господа 
 кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од 
розборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао  
Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војск 
 ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тел 
огаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој 
о.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Т 
Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{ 
 мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима 
авимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка г 
вор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми 
, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати,  
о, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само  
као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. 
м што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео 
умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако  
 млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко оса 
а одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакон 
му у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је  
Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од  
 Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да дове 
осла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да 
ово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и пр 
ило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запа 
у, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај  
г Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко 
их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да  
 младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгр 
ом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо м 
било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не 
оследњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му ј 
а што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу  
амо три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало т 
 дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме 
оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња в 
 кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSection" /> <p 
ме што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу са 
то чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из  
ну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко  
а сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме 
"3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре пе 
> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, 
а нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој 
у да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко нав 
поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи  
да окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Поле 
о води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и бел 
тављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> 
азо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Госп 
 и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само 
српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног ј 
реба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца 
 могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жуст 
осподару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилу 
и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његов 
 огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин  
 мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окр 
њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господ 
и, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отв 
ивоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако с 
гу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="2 
на и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n 
огинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај! 
вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике 
це а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место,  
пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта мо 
ће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека  
 поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека 
ај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагд 
зни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нек 
7" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече 
о нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека 
јашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јов 
 Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко с 
и ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" 
човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господс 
 Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјан 
о си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опро 
S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза 
 нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако б 
с целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога К 
добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би  
х ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нек 
чади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто с 
вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“ 
 нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу ца 
е је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми жел 
и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговар 
!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се  
цат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па 
 могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, под 
и пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узраст 
инути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још  
дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.. 
ако он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само д 
S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито  
и од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у се 
ко пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може 
да и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко ис 
та Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да  
ан залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спа 
да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесит 
, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, в 
је од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра,  
> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела. 
 је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на овак 
а Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Слав 
, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тр 
<pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А са 
 да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много ш 
 знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, ј 
ре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас! 
ој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p> 
са, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза! 
зар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим т 
, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечан 
оспођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И  
и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци  
о кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам дво 
 пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти 
о ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова зе 
ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће  
ва у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, 
а и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му 
наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабуч 
Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи 
штај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху 
Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше св 
утра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него  
бњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засе 
е устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, в 
пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће на 
Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" / 
, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси  
и вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци с 
оме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Ко 
агна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војни 
/head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток ле 
ју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на  
ушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу 
тави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викн 
адије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село 
ростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један 
трашну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко 
о ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то са 
{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш јед 
Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p 
 закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити! 
S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на 
ну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се 
како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покај 
 господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека на 
 <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косов 
зо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потр 
вчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологла 
 га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и да 
гу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p 
главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене 
о не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано 
вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде 
е прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена. 
икну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко 
 а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде бе 
 не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ 
да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад 
оја ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти;  
мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа 
дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Ви 
ј! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклиц 
 се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи 
ен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је на 
му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и 
 дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихат 
ику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима уб 
лвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ни 
 да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} 
о између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, ка 
е грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, 
{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S 
ове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили  
по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, кој 
о пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак по 
 да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер  
 чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава г 
о проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко обра 
ла је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој с 
 обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који  
са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе не 
вима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био 
оње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кро 
г зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву 
еним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући и 
пет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свеци 
сукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче  
тарац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са кра 
и ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога крај 
леда са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искуп 
авама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се з 
стави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лут 
љашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа ча 
лу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени  
блетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуже 
и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одве 
ема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p 
, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери,  
исокој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио  
!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете с 
} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристиво 
ан искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару нау 
тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{ 
којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само др 
обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Х 
и војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на 
уха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ 
леко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих 
нез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од  
стављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу п 
 као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод 
етаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S 
p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с м 
за, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви ка 
а одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо б 
воме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор ста 
анице царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Аг 
опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио 
осподине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи  
 све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се  
говори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо 
е с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитам 
смехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господ 
ово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у 
рже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те 
рца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, кој 
лне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведе 
е!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша д 
ече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет уда 
да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</ 
и и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} К 
 повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, 
 и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску т 
 се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањ 
 доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па  
p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све 
<p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, 
, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Б 
ало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоц 
, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике во 
ати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Го 
ој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге 
малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш  
е, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не  
p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ри 
а Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, кази 
!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак 
ори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</ 
Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Но 
 са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манасти 
до па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба  
де гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје  
S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша г 
о није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на 
“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону тан 
пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се поп 
, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не  
ежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада ви 
и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас 
љу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова  
ак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, 
и, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам д 
 да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикн 
ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бег 
бри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика 
д шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> < 
ако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба  
!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано бр 
еној дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божј 
тао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ват 
уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с н 
стела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дв 
а срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection" />  
ма, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била пр 
жаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„ 
нога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштр 
и камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и  
 црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да  
у према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види с 
узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста  
 шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му уд 
обра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама,  
неза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташ 
 ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који д 
де ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мал 
и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, б 
 на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез 
.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и 
...“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их м 
е Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} На 
 Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари  
шивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху  
це похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор! 
ли појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журб 
у коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим с 
 од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу  
сечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мр 
ари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шт 
 и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„М 
призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују ц 
има својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред л 
остан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замиш 
езиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Ду 
ри кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама. 
дело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторов 
тоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За 
толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем  
лагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку свој 
уде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја 
/p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја 
пет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га 
веди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и 
ндалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, с 
штву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год м 
 испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И  
тав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону 
ело.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац 
ога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао п 
Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Ниј 
наш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што с 
 деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млад 
тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Рист 
и са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу 
оре, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, 
олико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја 
ош неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов р 
ћи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико пот 
опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху  
, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и о 
кога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} 
нику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ход 
о Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, да 
воје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42 
 земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> < 
главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече 
т стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари  
 он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од ра 
ој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато  
егова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, 
тарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у гр 
ије било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке 
не боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку 
ена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Не 
е коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, до 
ако вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао с 
а више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“  
p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво 
ојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.< 
што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какв 
дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми и 
ара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> 
у војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с пр 
{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, 
ужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прели 
и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије 
убоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> 
ати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да 
као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као  
ут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“  
 разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда  
ш једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њем 
.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка 
с славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе  
рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој св 
 у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се д 
ргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунашт 
 и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и н 
то помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p 
тало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и  
о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој  
час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из пост 
и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се св 
буке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој наш 
вати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, ве 
и Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не 
ње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што 
тину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти с 
о!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још н 
тарац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p 
бију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано 
ња настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по ста 
кити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који г 
рбадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми г 
ко згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одв 
ледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Ка 
 /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно и 
..{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда  
?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано  
и праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде н 
а се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор н 
а Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђ 
пред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и 
сти световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрег 
а, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад 
 очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косо 
. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо! 
сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја;  
ен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једн 
ладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапр 
здајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу д 
о кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика в 
 они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на п 
 тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у не 
анка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те 
а!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакв 
ем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и сн 
тињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" />  
на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и на 
о нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш  
диш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пр 
ј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се н 
но и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни  
седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете 
ини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од свој 
бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој  
ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити 
ести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а т 
 кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва не 
ко је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} 
же Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки в 
бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, нег 
зивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што  
етио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече  
пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме 
нез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овд 
ка викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов д 
в двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина сл 
о, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза;  
 до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на вре 
 некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо 
 рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли 
дрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" / 
да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвод 
рним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, 
оје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га  
о. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква т 
ском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гр 
епобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора прима 
мо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим 
. не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па  
е у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ћ 
 томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре п 
 као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у 
ао да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је 
ку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби 
"SRP18990_C1.6"> <head>VI</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну  
у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши  
амо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте 
 оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су  
 <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико  
о да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадиј 
 рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помо 
па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не ка 
а одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два коп 
преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га 
 све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им пр 
Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и д 
 упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам т 
мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора ба 
неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повика 
164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Гр 
 а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше наро 
дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не зане 
ала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу н 
 војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од на 
д тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћем 
само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казива 
некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена др 
урни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповес 
она, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мра 
дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростит 
стеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} 
p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер,  
а Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} 
ебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за ж 
 Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех шт 
 као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p 
 га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, к 
34" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господ 
 гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни  
шили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кне 
чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у 
 опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је р 
ластелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала 
ила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледа 
 даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, 
на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо  
раво к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбо 
S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној  
.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства њ 
 <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац  
тивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Борив 
срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, 
, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа т 
 „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га 
какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће  
ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косов 
рисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина кра 
о је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што г 
истивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни к 
у да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одр 
} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уз 
 да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_C 
ога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се с 
истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њем 
ва да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“< 
 се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="12 
ада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите ам 
 мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опе 
 мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малв 
страдамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пус 
а моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сам 
та времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено 
а може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се в 
сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали 
да гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пиј 
танија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако 
 млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас н 
леп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас 
силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Карит 
нуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p 
могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха  
<p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени,  
="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одм 
у војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од 
м колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљ 
рву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад  
али да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих ју 
нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожн 
овао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</ 
ћем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} 
лаву јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на ју 
ом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учи 
Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз кој 
Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да 
луша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну 
це!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Бор 
ку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До 
да, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на к 
 и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у им 
нда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора в 
 гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве 
 светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише  
чека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте 
рати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође  
не, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом гла 
нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече 
рзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у 
погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</ 
пођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли н 
} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог па 
жем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да см 
„Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је му 
к-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људ 
тих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Ре 
апијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно ве 
кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пођ 
 се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо;  
о, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху треб 
шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским 
азговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се 
еким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, 
ју, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са  
 Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом д 
ржали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њ 
ет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе ш 
а ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало 
 опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је  
 светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека пр 
е хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројн 
слом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим  
шевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече в 
абору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав св 
нда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га с 
, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да 
, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, 
збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике 
ртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div t 
акве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и 
ва, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шато 
ц вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече по 
 као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше 
р одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попил 
Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је пра 
не капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сеља 
ају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом св 
 верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бо 
ија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико от 
 Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну вој 
исоког, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим  
вор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању прогов 
ћи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете во 
им коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Ла 
 па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста поја 
е</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за по 
оди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати 
заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислит 
ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чи 
то ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не г 
 понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шат 
 Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под јед 
т година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати 
укашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му и 
 старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, ко 
кама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето т 
ко, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Рист 
м, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола 
ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнеж 
; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох 
т Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, 
е, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> 
дина.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову н 
га незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и 
и кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не бу 
 <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и н 
крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништ 
ћеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поц 
а Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да пока 
спосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо  
 их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше  
ору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају 
и пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруш 
ши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старц 
инама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војво 
p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња  
</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе 
а узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју  
 то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у оно 
цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој др 
 се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Рист 
иво и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега о 
ла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо с 
о сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих,  
асте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{ 
на. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{ 
у: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S}  
ујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога  
лопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљад 
же бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука н 
 је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао 
ез њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, бра 
 носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, 
ха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који  
ало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану свом 
тво им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им н 
огу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“  
/p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> 
 Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стар 
амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да д 
мо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкр 
/p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом рад 
чити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су 
е под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом  
и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кне 
о Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> 
тимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета 
ез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па он 
ло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Н 
аревина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!... 
 гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни  
јска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Ш 
е младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер  
 завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и дру 
е кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S 
д сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у  
са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није про 
 попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ет 
ог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како  
али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беш 
и у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска 
а од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез г 
тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина с 
 па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе 
/p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} До 
јска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах ску 
 си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кн 
те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер < 
ије <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није м 
удити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека 
а улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спушта 
 погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет на 
!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке ми 
го што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добр 
 наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти  
 заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос  
па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласк 
, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристи 
д зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једн 
ун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица 
ла, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда 
Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога. 
м питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари  
ога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге ж 
Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише с 
Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла из 
гаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза В 
о знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, ко 
да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог В 
агано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни п 
дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана 
пријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар т 
одом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тра 
ев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као д 
био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихов 
„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си 
 јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем вој 
же — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21 
а војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунц 
ере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви 
ојну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуб 
своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} 
звикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђива 
 кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни 
 то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазн 
евнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" 
> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се ста 
“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу 
рзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула  
тавио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио б 
и!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S 
рептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже сво 
вора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од м 
а четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та чети 
ацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и власте 
ндалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез 
јахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, к 
 да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог прич 
ј, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топол 
оди!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима п 
огинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрин 
и право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене 
 се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски ју 
ругом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме до 
!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнем 
мо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас ст 
 на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> < 
Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, и 
ом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали пер 
а копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па,  
 зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се  
ји као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастел 
 се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се сврша 
унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је  
 Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде  
ет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истин 
е много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не преп 
а му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на  
ви слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише  
о Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и п 
 што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из  
и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред к 
а педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња  
S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом 
вагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај С 
се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у  
ве кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив с 
pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које 
<p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад је 
идеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Кос 
бичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане 
 горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духо 
е с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега ч 
е, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез 
о по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он 
 било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} А 
треса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на те 
и пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје вид 
госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се 
ез отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме  
ве ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се 
 то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану 
огатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али 
пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „ 
 и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда 
е.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске зе 
 плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући 
„и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеб 
тапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко  
p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо  
стељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну В 
наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи! 
 па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се прен 
/p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли јо 
еш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и 
у?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е 
 вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p 
ва, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим  
својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећ 
рекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе зап 
ека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запеча 
амо непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градо 
ше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Град 
жеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властел 
аквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му  
да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презриво 
а молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, 
им без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти 
кренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим 
S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S}  
..{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S}  
.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне п 
} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето  
{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друш 
дано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S}  
его куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, нег 
од шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песм 
} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихов 
са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повиси 
ма добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич  
ара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је 
шем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p>  
о је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад  
је ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око глав 
сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војск 
и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити ср 
 видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака  
 да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањ 
н, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хв 
еш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прих 
и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је па 
ога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лак 
 Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градој 
ше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S 
 све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зл 
ој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ у 
роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два да 
да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква  
во се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше 
еза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас т 
е ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Г 
 својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А б 
а је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, 
ина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле  
селији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с во 
обично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крв 
 милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац 
 „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда п 
д авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали. 
едајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћи 
 „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте  
етлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отворени 
и старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хл 
 рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, 
 <milestone unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп 
 да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе 
 да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ бр 
 занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, 
оше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за 
окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним пошт 
оље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао  
.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“ 
„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p>  
 је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, 
спођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У ста 
и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је 
 ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час ви 
а нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају к 
, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше 
вољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на ј 
 војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својо 
 твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом 
ко зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Ко 
“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не пре 
вити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су  
намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ри 
е ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никад 
гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се об 
говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да ка 
у.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непо 
 кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да 
 своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у н 
ава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу  
ојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад го 
арије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нек 
Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синк 
вода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у не 
топи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са т 
бромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шт 
з свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник го 
Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>К 
оветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и мало 
ли опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да 
ији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то це 
идим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла 
а; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар 
{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутр 
иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" / 
ало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не прого 
ратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље  
е твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин К 
ову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, 
мо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо под 
!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гаврано 
опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране з 
ину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде н 
 своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут 
им оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а јо 
го шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне. 
ко не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док г 
е, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као  
 онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „К 
ика; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S 
 те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац  
и да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет  
p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо 
валио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па  
>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој в 
ну одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и ду 
 руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дет 
ру и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих  
само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који ви 
да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку  
им трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје власте 
тиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор за 
вакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили св 
е причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнез 
рављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обра 
здаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали 
прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше  
астелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, ал 
 ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати  
p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода реч 
ну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али не 
тра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи 
; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је мест 
ој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја 
 /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах,  
Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и  
о сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разл 
иде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу! 
. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али не 
 настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војева 
е и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а  
 од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Гр 
а Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може д 
тке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушев 
 кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па 
> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44 
Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ ре 
Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S 
а ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза 
да јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима 
 И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже  
 властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p> 
јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да  
 данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто  
 има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да т 
 господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродни 
о на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш чел 
обук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси има 
> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде т 
асом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Г 
 као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско повр 
и у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмов 
врђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев В 
 <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда  
 и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених ста 
; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И  
среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb 
 не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па 
о пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S 
 да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радиониц 
рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да браним 
{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас  
Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" 
еза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Ву 
, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнул 
ехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам т 
арода нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљи 
вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти  
и су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има  
{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те  
ече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да п 
 кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Град 
ије као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, кр 
а онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добри 
а десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му  
длази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају кри 
екиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је с 
есуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али е 
купљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље. 
узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и дру 
брни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се виш 
на, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби 
 да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му 
асију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени м 
осмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати  
иде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва м 
 да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо запове 
зи а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутњ 
ије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се с 
тарим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шт 
ва.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луд 
вим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запа 
Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихо 
трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га как 
н. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати н 
тона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Е 
асе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости,  
е?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија за 
у сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, к 
смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Госпо 
 коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и о 
егова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно дода 
све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беш 
ти кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се  
 цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз  
ном Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и д 
е усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше  
“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру 
с имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе па 
чи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да 
оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са н 
је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли и 
ом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, 
 ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у п 
<p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и 
один Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не  
и да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, коли 
 али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игу 
оноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како 
 почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени во 
истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може  
ињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава  
 на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад  
а отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали,  
драва девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену прича 
у жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу 
д небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда. 
на овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине 
а смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који 
“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на 
а, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“  
А ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <bod 
 да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Д 
ринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да  
ојсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте как 
ера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари к 
а ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Ал 
е ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и а 
праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са с 
ахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p>  
ко се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и  
да опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не за 
ише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка 
ве то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и п 
>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору 
анима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Ор 
И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 
 наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкади 
 како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви сви 
 <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне госпо 
патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека! 
нак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори в 
 помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише н 
а извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, 
о, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јаха 
наку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га по 
и до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини 
нпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно тр 
о пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи з 
рпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на с 
еду славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше в 
сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и  
 сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица 
p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате 
ше пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије о 
 у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу  
<p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, 
је, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Ца 
; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се пр 
еби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се ни 
а битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор 
олагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па 
јом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоце 
ерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, једа 
иром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни 
хвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер 
нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где 
очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекр 
 види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на зла 
 пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца сле 
ајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове  
ча мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кн 
— мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и 
ху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жете 
покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најниже 
дену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да ј 
о према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац 
извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног бело 
стао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим н 
танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу бе 
 два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг,  
етеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступа 
Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици  
после ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући  
/p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „е 
оп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Свет 
шину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S 
опа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у др 
 свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати пам 
и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, 
си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми,  
то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разум 
} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики г 
о Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће побе 
е; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај поса 
и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни 
 стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Е 
т Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, син 
жиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дот 
чкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да  
 правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другог 
е подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S 
 од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, п 
ла са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може ми 
ку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јун 
 лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а 
и је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед 
, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, о 
ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за м 
 ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики д 
а, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да без 
и, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду 
говој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу. 
са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са  
рата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини 
 <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једн 
или и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, 
ојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и ви 
ћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац прича 
 којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну 
аним јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осван 
на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p 
са златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробу 
 ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" 
{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Су 
ув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под  
</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али в 
н Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с  
на властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор  
 никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви 
на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже 
послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одг 
 не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много  
тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздух 
„биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало 
ставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике це 
и где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак  
крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босан 
р и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па  
чању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из вед 
ати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин 
!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да  
ем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја т 
 моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред сам 
на.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, ко 
ој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, по 
х јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд нап 
с би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би ск 
 прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај 
ахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, 
енога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе  
ичаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господо 
радоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му 
о у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Круш 
S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако з 
та.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти  
јбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају. 
ашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје. 
чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога 
 нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било к 
на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да 
у најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси  
 стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и 
ни срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова д 
 опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре све 
три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао два 
е мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима н 
 да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не ост 
ругу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како 
у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње  
{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч 
грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, ко 
а нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисл 
у дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се в 
ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три п 
о јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јаг 
ч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу зав 
евесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце б 
а једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, 
лена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p> 
из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обас 
пусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувај 
испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S}  
више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар так 
о — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србади 
војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници  
ојвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике 
да младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере праш 
 јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, л 
ед над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона 
ставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојн 
 окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>А 
 пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући ј 
да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да приз 
авом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војни 
ога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, кол 
арцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезан 
 воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и  
лову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се б 
е дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко уса 
косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> 
моли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво з 
издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орл 
помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стрес 
е ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Кос 
за, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он  
</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који 
 његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не в 
а“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ... 
 не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И с 
 шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоћ 
„Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред  
едоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим. 
те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму  
рса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала 
тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво н 
 у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки  
ску стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, 
га, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S 
ојвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете  
ед зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко шт 
сподин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је  
ио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} В 
ним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p> 
 и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{ 
ачио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и 
ишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама не 
 мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} 
лопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто 
прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S}  
 на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широ 
 <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси би 
ер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слуго 
, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу њег 
његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у б 
о и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од 
а, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви бил 
ете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко  
шћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизн 
е весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје ко 
, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах  
{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Гр 
м кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S 
ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и 
м. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише н 
 тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно  
гледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном к 
м у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емир 
е земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да 
} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека послед 
ко ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па  
и ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених пло 
.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је т 
<p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до с 
оји је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо 
 његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо  
а, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује 
к све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хл 
шег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са 
намо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили  
унаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И ј 
гао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гуш 
оја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Си 
х како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретни 
казао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се с 
о златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, ко 
в од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри 
о, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па  
де, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли 
го, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарј 
реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад с 
 звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да ск 
 женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} 
ски истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружа 
 ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га  
у, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“ 
па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну д 
етно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише суз 
ва мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у 
лачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мо 
екакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну пес 
омарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} П 
шио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроб 
е знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи н 
 Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дува 
у, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунил 
ор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им ста 
с храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и п 
очивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано 
} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — кол 
овори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада  
а се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од 
не око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље 
и, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо 
, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху  
: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор сави 
ем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао нар 
очнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада 
ређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а бог 
ложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше д 
</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173 
ен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младо 
 за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда ви 
ји дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас п 
рца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и 
анимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез 
у.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја  
еговој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па д 
 да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномер 
земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочи 
Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све  
дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бле 
абрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово 
са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чини 
n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и  
пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да ц 
наш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не ос 
и, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га 
Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја са 
лагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудноват 
шина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само 
д простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одма 
женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтањ 
Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пр 
ослушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако ч 
у, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} До 
 први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у 
стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Ја 
н Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку 
 од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S}  
им, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Го 
еда к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске 
ко лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прек 
а нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је пре 
ом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно 
е.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева 
Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да о 
а и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој 
е као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у по 
г босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљк 
ше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се  
 на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега 
 му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих о 
чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристив 
као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, по 
тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ 
еса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет из 
срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан 
ри ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у 
 n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо к 
 трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну др 
т свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове шт 
аповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли д 
ан Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама  
ко ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити 
али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се  
ио у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху в 
и!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не зна 
о огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвозд 
 песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Катали 
 кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране! 
ша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од с 
 стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо 
е Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, ист 
 расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Троји 
ли кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невес 
, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огреш 
врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> 
о; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то 
ладога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ 
о ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb  
 одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам  
не зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој 
искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јунач 
 шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гуд 
ичати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на стр 
ва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови бе 
ајпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке л 
 прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта 
оги почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне з 
 легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А 
шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу  
 пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а ве 
 и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да  
асу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громог 
на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од  
аци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку 
д трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дах 
 му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који с 
едаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па о 
а својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи 
ена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што с 
ривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p 
еплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро о 
уже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господар 
ку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говор 
и невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и скл 
ој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дуги 
у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њ 
.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте 
кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвал 
оз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него 
лед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Ма 
кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као  
благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме т 
ивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не  
ђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бес 
јој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љ 
и своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли  
рловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда пом 
 која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузд 
мо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кн 
ичаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем с 
ица!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, пр 
н, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеј 
иљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно  
 поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, д 
меја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p 
о се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, т 
ску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Го 
 средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним 
} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени 
 селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поз 
ио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> < 
 у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше 
уре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и 
под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених бел 
одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не забо 
лице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповим 
Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњасто 
 један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сеља 
својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми с 
Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош с 
 још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час л 
аваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S}  
 жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у ов 
господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR 
{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоред 
ко млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам сам 
уше, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише  
не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав 
pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, 
ом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с је 
 Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом в 
 а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у зе 
још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две  
у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима дв 
гутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена 
 је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло с 
е крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена 
има: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху 
е ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чу 
</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа М 
рнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некак 
 некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гла 
х — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не 
ан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с 
ежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу запов 
Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево мој 
и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који 
ру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и з 
бин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, нег 
су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жал 
не листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ нека 
S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео о 
м рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе  
ишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, 
оји му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину са 
 што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањин 
“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се бр 
Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кне 
<p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће би 
раваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и  
м и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо  
наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза  
е старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>В 
староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху нека 
упљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сре 
ад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да с 
а, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је  
 му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орл 
смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коњ 
у одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене кол 
ед ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са жд 
снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, 
овања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од к 
 га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвој 
</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљење 
о знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опаз 
незу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају 
јој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S 
јих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом  
 све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни 
Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се осв 
бунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па  
ривикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у с 
е гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо,  
 их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следић 
зо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпо 
о к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се 
 Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И к 
о Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Вој 
дигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче 
са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терас 
анише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и на 
ог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало н 
 рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседла 
 пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крил 
мо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p> 
опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за 
ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p>  
тли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба в 
опрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди,  
 не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојног 
нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ев 
, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их до 
како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} 
ов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга 
ак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, по 
 одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже с 
Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити п 
ју да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само  
ма по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади влас 
то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро  
 иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мек 
дан на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањени 
лујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p> 
двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, не 
 нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нем 
напред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићи 
 у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало  
ну с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S}  
уно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђ 
радоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће  
ед Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо  
в цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакв 
е војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од те 
у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су  
атеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због 
воре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ 
ши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњо 
еба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа 
не, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече 
 и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њим 
 што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народ 
 почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му 
> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу  
та стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма  
хове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску не 
pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазит 
неза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зе 
>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по камен 
ало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледам 
а макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим пит 
на, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпе 
лтан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сва 
 у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али  
тлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} С 
 мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена,  
предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што з 
ше свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођиц 
не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуг 
е и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је нас 
но колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са проч 
 ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као 
а не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављ 
 жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече: 
, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона 
воја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остав 
и старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и 
не очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао ј 
бвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} 
р Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну 
, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропу 
тила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једн 
шта почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да  
ићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе 
 ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше  
ених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке кро 
стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлош 
оров.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива дев 
кнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107"  
кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на ве 
видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и ср 
јев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нек 
ога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И с 
b n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се оч 
о, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Ага 
 победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше у 
јаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> н 
о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И  
 шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе 
причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем 
греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косо 
 родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српск 
зу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први умор 
икну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, гос 
оња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигу 
шаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако  
<p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{ 
 опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разгова 
 ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најпр 
и, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему г 
причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на с 
ок зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог акса 
 натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти  
 крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа  
, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо к 
ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ го 
Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шап 
славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и  
негињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година как 
 је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунак 
куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на 
разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари  
 погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није до 
ед и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у  
 сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови  
итисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} 
ти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у д 
 добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на  
 греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружин 
>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје саж 
јатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека  
ј гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе 
војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старо 
о своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносо 
оведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p> 
и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} 
радоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало  
ћа.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође  
за на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са м 
 суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен обр 
рилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске  
м зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — с 
ј жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем 
нутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици 
нцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздован 
о и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, 
, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S}  
у старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за  
опљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па 
стали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p 
зећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а 
са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграш 
 сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгл 
амо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његов 
бро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од 
ише о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> < 
асно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не д 
ницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу  
њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине 
стивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да  
 тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна 
ше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да г 
оју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез зад 
 апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја  
 Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“ 
 ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ ре 
ше како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој ма 
атио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да т 
 најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке 
} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех 
“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да 
о час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога  
да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким да 
ушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>П 
товне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост 
едах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца 
 Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} С 
ри о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи д 
 по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се м 
и својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.< 
 танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном е 
сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, 
ад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На к 
вор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, вој 
рви гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарја 
 за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} П 
 се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре п 
ана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег  
ели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{ 
к се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то 
с?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поузд 
признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња 
 тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у дв 
м сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам 
и му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па 
о, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе,  
, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме 
ире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кн 
 један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“  
 се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p 
</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса ру 
но клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше  
 Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имат 
.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек поче 
их котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово 
јводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као  
ти, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у  
</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, с 
а властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па 
е на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да  
уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ру 
које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат хра 
it="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег ј 
босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом 
учину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи,  
 главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у наши 
тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљив 
есно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога вит 
ог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ р 
же се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!.. 
p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бе 
 клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се 
истивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога зна 
еже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих  
 на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свр 
 поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристи 
мо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на 
да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, 
 ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синови 
 стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на  
 људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копа 
вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у ов 
а до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и  
ка Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с 
и.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезариј 
е да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су ду 
но горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти  
попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштр 
а велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити њего 
 госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сен 
 добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако сило 
азит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војни 
 свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војво 
који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути  
 дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмул 
пусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо 
, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{ 
жно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јо 
да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка  
е као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</ 
 Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опр 
 виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз 
змакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад  
 су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="5 
жан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне 
се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кн 
огледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудни 
ним кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа ч 
 наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше  
асан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижља 
аста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим ус 
еник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах  
 кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, обод 
{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је н 
ули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с му 
мој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо  
 тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупи 
таше, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, кој 
ђице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као д 
ија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у но 
икну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господ 
 планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораш 
ре, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени 
...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и мог 
ла танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се н 
 очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој мораст 
 се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жете 
азати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода  
е покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад 
етака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко,  
жеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.< 
„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оруж 
ога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кне 
 с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај са 
клонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку трен 
Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Гра 
 рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама —  
гледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да п 
, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> 
не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш н 
 кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Карито 
црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио рук 
 n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на  
д својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте 
ли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете 
истивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Р 
грли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} 
и Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} 
ајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушен 
унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, а 
 n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би ч 
 пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орло 
она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јеца 
ка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба 
шти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже 
>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав 
ош једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну св 
ај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста 
але на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим  
а уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела р 
ркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb 
рајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образ 
, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у с 
бућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен ми 
имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде п 
<p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па  
очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обоји 
ина, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муњ 
им.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли т 
људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом гус 
} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бо 
 куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим о 
оривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чу 
 о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме 
олом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост. 
 бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставим 
 поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага  
b n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орлови 
пним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то ле 
во стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Е 
"29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, нај 
p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, ко 
а се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n 
олице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сив 
 у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</ 
реда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гој 
ебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу вид 
кута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени  
а војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније  
один је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето  
била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешк 
ди му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера  
ио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, д 
за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој н 
бливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седа 
жимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко зав 
еби:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Го 
д свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је  
 ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На после 
на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова  
дину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит гре 
е руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“< 
ез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна  
нез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; 
!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> < 
згуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косо 
ва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шуба 
али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у 
приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у једа 
вати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска вла 
 „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пу 
виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га 
ји и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од на 
Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, м 
јвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви  
у молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти к 
, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо? 
а овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а сла 
емо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али а 
 Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које 
оказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завича 
узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и ви 
и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус 
рвога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може 
даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало 
о у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици саб 
 на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме у 
еклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане,  
ивота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није м 
страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долаз 
најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих  
азиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпо 
е можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше пол 
још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и д 
ио бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ев 
се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војвод 
вић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одо 
стани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Сну 
ре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног ди 
ше из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збри 
крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац ост 
невно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезов 
златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Ста 
 мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p 
р где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли  
} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> 
 се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко  
на Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет послед 
ине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све 
ће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Ор 
 Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи,  
та војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb  
овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњо 
} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града 
т коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и  
 је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се  
е на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да 
Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш о 
1" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, дос 
ањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је оче 
 у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би  
е невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би о 
трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза с 
од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, 
вог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи,  
час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно ш 
едну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да к 
те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара 
воја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да бољ 
на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни ј 
да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини 
уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по грив 
нџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу 
„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на ја 
S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје н 
ва времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше  
е.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти 
срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на вид 
Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</ 
еки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнут 
на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао света 
не, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не повед 
шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S 
 ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче,  
оби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је  
ех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од најв 
 нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p> 
а: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док  
ало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из нед 
зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је 
дно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао с 
. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљави 
одина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, ни 
Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечан 
ем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећ 
ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја 
ским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} С 
ам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо  
ј завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да  
/p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моб 
 А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана власт 
, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Во 
док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута ми 
ље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин 
а.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у т 
и веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурни 
ајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам  
говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено  
сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа 
 приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две  
во се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војво 
 Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и па 
радоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој б 
се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо м 
подо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јут 
роваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ 
е сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову,  
 питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох и 
душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p>  
 њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у 
и сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро  
 се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“  
, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе  
ћи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p 
 кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне кл 
верити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нек 
леме њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна  
е споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може  
 и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавник 
ји од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само 
руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребра 
 Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако памет 
те се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од  
се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верност 
а!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни  
е Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него има 
а по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ на 
и се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит 
љам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути н 
е, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или  
дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по мом 
евати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те  
мо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праш 
ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједн 
ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни вој 
 сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Је 
Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код  
 одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну  
м писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово ј 
рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па г 
} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојиц 
оје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} 
о у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S}  
оље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он 
а што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као 
аше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли в 
 јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза М 
у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} 
, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова 
Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја 
икога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, 
 јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим  
о би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана  
озбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти  
емовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, ст 
о,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n=" 
ју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косов 
ва и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи 
дна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда  
ашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде 
Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па  
јводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у 
Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту мил 
и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му пока 
 да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда 
дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису кра 
ога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља  
и ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> 
 његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се о 
ти и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде  
стављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здрав 
руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} И 
ате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије 
Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не  
орком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p 
 <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час бл 
 народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог мет 
 Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је 
е, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од те 
њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на 
а теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, п 
гледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Рис 
и да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119"  
 са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом с 
обро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором уст 
Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти једа 
„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му 
аго Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прих 
ованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p 
А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> 
унак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“ 
 једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма сам 
рац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније од 
јим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких це 
руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По  
на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на в 
ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме 
вога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом њ 
аније дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и бе 
p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као  
ане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око н 
старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа  
атства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике мил 
ну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза с 
досмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу 
> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А п 
аповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта 
е ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје 
рас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њ 
истивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се ко 
да сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на К 
 гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже иг 
и ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се  
гову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па  
 ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Н 
!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и 
пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</ 
и ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: п 
ој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео да 
Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згре 
ма у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казу 
ивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да ма 
о се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и  
 пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он 
а госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи ста 
зујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима,  
 ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му  
извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе 
дарају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да на 
 смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њив 
са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засе 
о велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кне 
ва запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било 
обна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудр 
 из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога 
ривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци онома 
раја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз  
одару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гом 
з свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степени 
невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и по 
 се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p 
<p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удес 
n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитов 
 загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики 
ећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну ст 
ају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздова 
зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали в 
На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезари 
пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S 
де војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на деб 
нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не ви 
е; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не  
ске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глат 
 ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не м 
е, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два тр 
 смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војвод 
а да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} 
све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртв 
олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> 
стели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време 
/> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово  
обедити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да б 
стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје 
ови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом 
, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу О 
је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орло 
наш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње п 
шта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ пр 
нез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани с 
— да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам с 
вога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена,  
нку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви 
 брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има 
.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепа 
е ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него прашта 
невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, 
 положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по ма 
 још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево но 
м његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу о 
 овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја во 
најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен теш 
чи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не мога 
љци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орлови 
, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах,  
ед духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и за 
лечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој г 
на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, 
а се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде  
ју рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека на 
је та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, п 
е није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од р 
 говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одра 
еливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше ус 
сово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter 
вом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечер 
на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нек 
вљење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти п 
м слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљени 
 ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се од 
 себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо  
 се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свиле 
ad> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој  
ни јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n= 
се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажа 
боко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло 
рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него  
ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оста 
 ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не  
о се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака 
 стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку  
 снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица см 
мо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац  
ј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и присту 
ене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега на 
у!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непр 
мим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и глом 
акога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од го 
 једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="chapter" xml 
 старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изре 
у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хи 
ут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body 
 је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царс 
о првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и  
S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући к 
а Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом 
ања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, во 
ога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага 
е!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Г 
етаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и 
, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић 
ворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тог 
ише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са  
а задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренута 
е четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{ 
овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не  
 да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! 
лут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исуки 
о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном 
аву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостран 
у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, 
} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити  
опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невес 
амо простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храсто 
се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне 
је од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говори 
колицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни 
та не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то 
 него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубет 
о с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на тер 
 <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војв 
, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама изла 
илостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би 
да и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица ра 
ко тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јо 
, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се о 
Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно з 
а икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом 
нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb 
</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мрамор 
ињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" 
сини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно 
рачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном 
тину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p 
 собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта об 
ор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Мироса 
исине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињ 
а два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па 
 у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред 
воде Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главо 
ем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с ца 
ловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им  
се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретањ 
 две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог деч 
аморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је н 
и кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвод 
,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја. 
тивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им  
да — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира ви 
ју.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљ 
неза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да ви 
а, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлиј 
„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре 
 да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомил 
а златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, д 
па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према  
један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треб 
 ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S 
во, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два с 
а брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога госпо 
ви су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то 
их Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше влад 
е, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њ 
сподину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ бе 
} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“< 
и војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо  
уре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека с 
 да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} 
а ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо свој 
аво у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да 
 књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврд 
ваном, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар једа 
и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје реч 
рк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старог 
е видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, е 
цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <p 
и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но з 
мојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, 
 Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу виде 
 чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па с 
 — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква о 
аклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду 
и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима 
њим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <miles 
је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим  
> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈ 
у и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинут 
рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка ти 
ога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p>  
о ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ о 
у виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубров 
ила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, де 
ога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред  
у, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама при 
S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Дру 
е кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер ост 
ко погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их  
’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не з 
какало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту  
у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његов 
као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара 
 да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице,  
, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били  
 унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише ни 
а верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од ст 
раг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом:  
воја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније п 
иским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па с 
 га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти ср 
и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чисто 
 једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, ле 
е поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је запове 
ј војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, 
е своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Срби 
питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као  
. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете саб 
да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и стра 
ро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас з 
ман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и 
 неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком 
својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише 
а придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за друго 
on" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са З 
орска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радо 
S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погле 
сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни приз 
оветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у 
да се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу 
нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме он 
ласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече 
олико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу мет 
исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и  
 мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зелен 
живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама 
здано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и об 
од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певај 
вно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласаст 
а, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано 
уге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цве 
 Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, К 
 као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у 
 бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свирац 
леда у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, д 
под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у  
дини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору 
ма својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто  
и војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некака 
/> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом  
да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријате 
аге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи 
си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим б 
рлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опрос 
а, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету,  
о да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превла 
о на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, 
 воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да 
жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа  
и препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми  
и се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, с 
ах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{ 
„Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Р 
а ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спав 
ећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Ка 
ојих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свеча 
гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви  
ере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чу 
уно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти 
честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице ру 
оведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу с 
можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> 
ро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде  
Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега чес 
вављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и  
ило!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез 
стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком ма 
 И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе ве 
и!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац  
.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знал 
и, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војво 
ер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на К 
 могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестопе 
ма?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечер 
,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година 
 пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{ 
арод око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато го 
ратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, г 
аше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо ду 
<p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се  
 узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог,  
“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише  
каше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овам 
роклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казу 
 и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на  
 а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, нај 
а и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне 
 да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, поп 
ди!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p 
ше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалм 
 понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристиво 
д стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез глас 
 па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ов 
>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јо 
.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем 
 ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ев 
лу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме сед 
ед лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војв 
доје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али  
господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом запове 
ико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, сле 
ођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна  
“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на пост 
 и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> 
ком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, ко 
 путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиљ 
е на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузо 
 коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у 
 певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања п 
.{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред 
е чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и  
рчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече  
се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба обр 
 и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта 
 сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен,  
торица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из  
ојводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војв 
је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки суди 
дну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који о 
а...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо < 
путио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p 
ј господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјан 
гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмов 
 пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S}  
амену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизм 
покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива 
.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али 
Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знам 
 брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Го 
 млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изглед 
али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало по 
кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода 
им да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Е 
рихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља 
наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе св 
ој сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Град 
/> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се 
пају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за св 
ва и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Кр 
адом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се ос 
м људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Кос 
и кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на 
м војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је  
 слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже св 
дним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где 
рчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим ш 
да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси про 
араху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S}  
а се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и сам 
о зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у  
раво к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави 
ких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још нек 
, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва  
не, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног  
и трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи зап 
тким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су с 
амдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, 
або осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у  
за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви 
помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намиги 
 дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авл 
лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевин 
Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот 
светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај 
 а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да 
 него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном  
там: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ет 
одице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Го 
дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то би 
радоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање шт 
ричаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, да 
ињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n= 
ам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а ру 
и ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаш 
 је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог  
p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога у 
ш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сн 
ва три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да ни 
вака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пу 
и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте  
 у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све с 
нез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p> 
ке, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од с 
да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однес 
у и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје 
, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете 
 појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на по 
асно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаш 
можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех,  
S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једн 
 весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани 
игурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И ни 
околову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да с 
кавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједна 
 око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже  
верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не мо 
га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет удари 
ак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војв 
Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара 
разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православ 
 да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину 
 крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из с 
лвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез  
е изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што  
за, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих го 
Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Ка 
у у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да с 
на.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> 
стати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се ов 
} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима зд 
чним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, 
pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, шти 
ван на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне бузд 
ију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — вел 
ане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра реч 
S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у  
едини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из к 
з и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Ј 
но, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И о 
има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и мл 
 и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара 
цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклиса 
е преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све 
и старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама  
 су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве 
који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац св 
ашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, 
ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упит 
езу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунаци 
дина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не м 
Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> 
 у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за 
јега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зе 
од Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под с 
ога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали 
 које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје ве 
 десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који 
му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под њего 
 И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе с 
 дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — ал 
еко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не поср 
лимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо 
 га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну 
ојводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваш 
товима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађе 
јводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо,  
ојна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше сре 
твицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад  
одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на 
јске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ће 
угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, сре 
} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млад 
ћи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p 
нцем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ о 
ну заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве,  
не од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„З 
, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака 
о вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи  
 старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрс 
ојводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ков 
ад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом 
 на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати ка 
ремена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија  
род прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај г 
езу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом го 
поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и 
Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо 
оме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле к 
у пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ на 
“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам и 
 плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и 
о у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама 
аком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова ви 
 Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна  
на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они с 
 у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према 
p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко. 
 полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влаж 
S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с мал 
а трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан н 
сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из  
а.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и  
ма.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам сво 
и вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама  
; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута  
 књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ 
 велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо на 
ло.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно др 
 Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше 
ињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа о 
е ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнае 
ао да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по ста 
/p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која 
све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама  
ства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче 
, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба  
Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она 
је руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S 
ас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теб 
а глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу,  
, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој 
веда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разу 
 и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Ла 
во ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов 
еше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S}  
ме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале  
ду и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“ 
 <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му 
у наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе глед 
 терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се в 
није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке 
 мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нари 
убима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас ниј 
а на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Пета 
 настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} С 
е, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, к 
м тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, а 
По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, б 
ер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> 
им господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађ 
Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда светова 
n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом њ 
ј тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј м 
ше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој  
аћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу  
ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бо 
е српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, ал 
ако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градо 
м не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита 
ц.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право 
 изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакв 
/p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама оста 
ним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, ал 
 његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења т 
е ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Мол 
а и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи с 
стиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подр 
 Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победи 
="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спреми 
даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> 
да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да од 
 данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре п 
она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и  
</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ  
одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полага 
м, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па  
же, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено  
 онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих 
ливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених 
} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> 
ски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор до 
е да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у 
нам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки др 
Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њ 
ј и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на госп 
 на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђ 
олуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару:  
стелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском. 
и било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а о 
нагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве о 
а црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опој 
је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ пр 
ти да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p>  
 рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати ста 
>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; св 
анас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к ру 
раво да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крс 
p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ет 
 пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта д 
<p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војв 
ита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S}  
је властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне дв 
 просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и 
те ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S}  
гу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златн 
ве по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и мо 
 вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ри 
високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са 
но на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниско 
јао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окруже 
да помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегн 
ажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, ико 
од дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек 
којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жут 
 господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледа 
ке, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем  
раза кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млад 
ло јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изги 
и, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на 
ати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју дес 
еву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова 
 кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с разв 
нда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дуб 
рвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О  
Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, п 
по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њег 
 падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, пра 
да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запад 
нда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже  
ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се с 
ра, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржиц 
о до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одла 
иљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће м 
Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем у 
ека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, го 
д и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да рад 
 од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла.  
бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У том 
далена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их ј 
рају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за К 
, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра  
дан другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према врати 
 па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свит 
} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш 
он свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем и 
и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори 
рак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа ч 
сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга че 
под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договорим 
ири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав  
 на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео  
д чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ће 
нас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <p 
} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је 
вор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два мах 
крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од ње 
{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска,  
ом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор д 
викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити 
д тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза,  
па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да н 
ш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и 
Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласо 
</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“< 
људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која е 
 како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклис 
/p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властел 
ем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с пи 
зе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше 
гове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Та 
а него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води 
м, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од 
а старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S 
 заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало 
 по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <p 
 начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намрго 
тељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада в 
ону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може! 
 нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег 
 погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бит 
ив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје син 
 ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаш 
а, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро 
</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобо 
, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло 
{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{ 
аче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих ве 
саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ р 
ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну 
 била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако  
и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну г 
</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да с 
д,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор  
сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристи 
/p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жу 
свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим  
а ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учи 
ојој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором  
оја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристиво 
јамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Вид 
опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни 
 су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би 
 усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе 
едни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S 
 кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у 
ју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше н 
уд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што и 
Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жало 
ао на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова 
аљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини  
/> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију мла 
ако и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири  
е занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слу 
 са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо  
из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појас 
енике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од т 
лађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, 
в нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав  
га свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горко 
> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима  
чми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> 
 „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смр 
та тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању  
его и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац  
јводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имен 
песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је  
 нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно не 
е могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С вели 
о, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сре 
S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не мож 
ај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и  
, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, под 
сподине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале ка 
 за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест год 
вести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, 
стом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвен 
анова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србад 
ре ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина 
о пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене пл 
и напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас д 
 је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свеш 
<p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога 
 цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к д 
ова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних  
 ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> < 
уђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нес 
/p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КА 
о даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник п 
лији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни сме 
атором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да гр 
, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог с 
че. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} За 
Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час д 
 говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како 
кох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији св 
ака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сва 
ову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже  
</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на 
вара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да  
е чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио к 
о сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим ка 
х легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што 
ену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до с 
еже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада 
ан је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвуч 
могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико  
е. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, ма 
 им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p 
узама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> м 
 част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао т 
е изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара! 
не свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи кој 
м кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, 
 полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке дево 
буду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је гри 
 мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви 
х, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној  
им већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску  
 Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мен 
ачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима,  
„зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} 
врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кл 
>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо м 
не кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> < 
S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="1 
војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад 
викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb  
нама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да ч 
био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у 
нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, њ 
 под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави:  
иђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћају 
м.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни п 
ебе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је о 
омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстов 
та сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани прохода 
ужен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те св 
} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на 
али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближ 
 уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном од 
проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранков 
ловином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Ко 
дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S 
 на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, 
} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и прев 
дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p> 
ступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су  
одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и 
 трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучн 
 кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали 
ци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <p 
него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо расп 
 се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојк 
ватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо 
иташе старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, 
 сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање,  
шој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуш 
и у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само посл 
главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на с 
о опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осе 
српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби но 
итла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез 
ати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарја 
своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сеља 
изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица  
ригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше с 
андалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> 
м пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад 
 некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног 
лијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана,  
д њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властел 
p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, а 
ва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“  
рале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад на 
род седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мом 
је.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један па 
се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, дол 
е пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако к 
, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаћ 
онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним  
нчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у  
о Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме 
сни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци  
збудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{ 
нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истр 
и!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, 
у, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека д 
 к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви му 
уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> 
е на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два 
 и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и з 
ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.< 
ма, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оно 
ликој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то 
ре, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у пл 
молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа о 
им оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су п 
етос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба до 
ледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прси 
ливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дет 
p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочек 
p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове вин 
од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђе 
уд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну 
ни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{ 
игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару 
ака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, 
емо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрос 
сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом 
е; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју ј 
има пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене  
е погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се заус 
ка запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из  
 Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грм 
е панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима  
 Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> 
о и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p>  
ито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, т 
оњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, 
же и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва расту 
 кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да подн 
му!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли. 
к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетог 
 откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у ли 
ресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост поруш 
о!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмо 
уку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је на 
тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком,  
трашног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војс 
вора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот 
дремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Т 
Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И уза 
е кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шат 
еде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкај 
ривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарц 
 <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, 
на око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним пре 
корим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му  
љаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десно 
 за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што 
 се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб 
“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ће 
, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распозна 
Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога  
а си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{ 
аше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести 
ead>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али зн 
тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и  
у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргут 
> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n=" 
 попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај см 
а челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му 
: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати 
де и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше 
га великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турски 
оздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с 
високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју 
аг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеј 
хватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црв 
 стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди к 
есноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к ње 
коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака 
 Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не  
е жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десн 
ло по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кне 
поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој ви 
ке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округла 
 плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вод 
нџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од цр 
је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја ра 
и би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла 
 од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, д 
 не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134 
аво је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да  
Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка 
 нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Е 
стивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и 
рило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одгова 
ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један пр 
<p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Во 
његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као б 
 огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторски 
ња тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога друг 
ead> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва  
 се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири в 
завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од у 
шни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти д 
да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме,  
стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да г 
.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више  
 главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} П 
пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то  
 му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја 
 њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит мога 
ће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три  
ј што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Царев 
не боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с  
ше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмиц 
дино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се  
журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно доч 
ом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез сил 
е ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јун 
клоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа ње 
ога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дв 
ци одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога  
рпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да  
 два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, про 
а госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем оп 
ез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја м 
ледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоћ 
вори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав 
да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека  
ости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај д 
и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мрта 
ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било 
н мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти 
да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — н 
ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може,  
чи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једн 
гињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде  
у уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то остави 
еза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се с 
га старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама кој 
ему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Град 
х устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устеж 
 главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором 
вор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш л 
>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми 
ије све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени ј 
погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово ово 
{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах ша 
утра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочам 
ј рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, би 
аштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу ње 
 и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с  
{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана вл 
ашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад 
рна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово 
а витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у с 
луга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти  
а теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не л 
ав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, 
p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога 
сећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на 
. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачн 
„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију,  
аху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху ста 
} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би ви 
едеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма 
 тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очев 
 и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити  
ест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> 
Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па  
гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „за 
з Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање 
дина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас 
не.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као д 
века нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па 
о да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Кос 
своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише 
ара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма  
у?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на п 
</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобу 
празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристиво 
кнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и с 
ј војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, 
х Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или ба 
господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега < 
љавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње св 
ш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не до 
те.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба зајед 
и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим,  
ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер 
ало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу 
ко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> 
за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тре 
у је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!< 
реварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста нап 
ен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари 
ију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p> 
исине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учин 
приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гла 
>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога 
ња — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али с 
спође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром свој 
бусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на  
 ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не 
с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S}  
ти!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83 
вога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Г 
да ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај г 
да према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде  
 сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити 
лика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, он 
вао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> 
 од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом к 
где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„ 
ца Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха,  
црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прс 
ерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</ 
} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали с 
ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса 
даваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Гр 
пске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања 
поведаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те 
Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући запов 
једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом х 
ости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим па 
ња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да прогов 
 грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, о 
 да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик 
у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и тре 
 уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором 
, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад 
 и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега оног 
ега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која 
а?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, 
една трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за ј 
S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се  
е, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекш 
не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Пет 
 ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у  
екаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} 
светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба 
оме што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почив 
вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све 
ше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове 
ити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мо 
јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце м 
илно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изнен 
пет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја 
поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујни 
ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због  
здисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на  
„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлиц 
јском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{ 
тале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе де 
 више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом с 
 као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца к 
ор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу,  
лази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те с 
/p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотонин 
ом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед к 
>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој 
овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну н 
рбина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе о 
{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</ 
 рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра 
бију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хриш 
дава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име! 
="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај бр 
ор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећа 
ком пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздравља 
 волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, 
о је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> 
а искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по  
ширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p> 
} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обран 
егову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста 
Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на уст 
е стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај 
м некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја —  
, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и ви 
, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или тр 
ожно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођ 
одим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би 
што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна 
 кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, 
} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Г 
ораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кн 
исто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживај 
лина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по ви 
ас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих,  
 дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегн 
ару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге пи 
 шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чин 
вати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме 
инем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој 
сав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому 
тењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју ра 
д јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Госп 
па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог го 
јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу 
и и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу 
И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом 
ма светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне сл 
.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“< 
томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну  
 на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поу 
ставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио че 
а заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у кој 
ласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у  
ка срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше 
о; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да п 
осову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи 
 све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и 
 било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тра 
Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од О 
год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут  
сно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао  
г и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске 
еликог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али к 
це навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна  
, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: 
о да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> < 
ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога  
хватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало д 
S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p> 
адојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта 
ци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповед 
 своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни 
емо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или 
рно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Н 
кога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука 
у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“ 
исли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшн 
разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали  
 изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред свој 
но и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице млад 
ни са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје 
 те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па 
и почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба пр 
ни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да ради 
а јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично  
 писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону 
м блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шаторо 
ош јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узг 
јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p 
се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пр 
ија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем  
тарога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрна 
а, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез 
тајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу,  
ојим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се л 
а глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и  
е!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144 
{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, 
итковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању к 
реснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S 
а Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима 
 коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили  
им што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</ 
д грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је ле 
бодан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се  
и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да 
јим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њ 
чаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше 
ису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на свој 
ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и ка 
 наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жало 
раше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи  
{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод св 
 Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које в 
га двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски 
 беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звезд 
Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да ути 
тивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њих 
 викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом  
!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе 
десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен са 
хрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, 
раста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да рас 
гну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену ј 
 ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекај 
ор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше 
ди да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поц 
кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, о 
кана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змаје 
лет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за м 
не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву м 
, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњав 
рестао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца уб 
гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орлови 
е по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се прогово 
дом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобр 
но, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сн 
те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим! 
вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шт 
вљао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос 
сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Кру 
војим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше  
ији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња вр 
ка ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шато 
и и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га виш 
сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо с 
Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда 
ити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си б 
ца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно в 
еве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда з 
ело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — к 
ине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да 
раше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојк 
милу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи на 
оже да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фрк 
Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује  
е дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју ј 
 пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по  
иђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике ду 
у коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихва 
м као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, 
 за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за  
 што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="c 
илно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену с 
е, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до ус 
о је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене во 
кона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као  
 шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један ча 
да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерен 
з, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> < 
игурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ход 
 несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која св 
смо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев 
вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лиц 
следњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Го 
 Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снаг 
 да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који 
инемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а 
на, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ 
крештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и у 
ахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се ју 
је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучил 
 се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесе 
ад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, неш 
ритврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни 
p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој 
убише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њихов 
с са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене ма 
или.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и  
оји остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора ж 
>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а с 
p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и  
 брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, 
/p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понел 
ци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да п 
з подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и  
е мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само 
а, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари 
га.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> < 
ву или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара сви 
ез замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око ст 
</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p>  
ња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о к 
 <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</ 
иња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и те 
> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево с 
 Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога д 
ло час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад  
мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветн 
а земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом к 
 значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста 
од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звал 
елику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стиша 
SRP18990_C1.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван су 
о чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд 
 своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим 
ер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу? 
{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама 
војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а  
жја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху  
погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, 
ви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да,  
егова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па 
се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= 
 на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, св 
ер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред 
о, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши 
 у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да у 
да велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и  
</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не ви 
 не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутр 
д десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо 
о њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни  
јеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права д 
 да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, има 
амо што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па нем 
 зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и 
ај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у  
ле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говор 
ош док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од ка 
b n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него 
имо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поумо 
p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} 
едник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа 
од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака да 
.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом  
ерна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим о 
а види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда св 
кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било 
а војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусан 
и наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од боси 
ди властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ри 
ећ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да ис 
мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових  
и, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страда 
 да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали  
А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ уми 
 те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, 
могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о вој 
би а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо как 
 старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства 
на Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији 
у видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини с 
 листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама сво 
оре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче  
 ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их з 
ор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово! 
ам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148 
 десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два доб 
 јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби 
о полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудн 
 Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенк 
осово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете 
мко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као  
а ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која с 
оје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам но 
ружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред  
екидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегрта 
а вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се 
смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман и 
 што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је сме 
 исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што м 
 зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крв 
клони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни 
што што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чим 
Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво 
и сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћу 
И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, ис 
 у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: ст 
а удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он п 
лиже, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше  
оследња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Вито 
<p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и ника 
а цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повика 
добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изн 
ти, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!< 
Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као в 
/p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и 
о како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и св 
да витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и  
/p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју 
а се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба све 
е сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише се 
, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали пог 
еву.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Ст 
издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p>  
бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на д 
>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разуме 
> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да 
та, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића  
ну Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Об 
,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања  
једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ зам 
 са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвод 
S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да 
икоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ пи 
и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила 
А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Пр 
ко поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: су 
ен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до 
е да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да св 
т коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотин 
ка склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љу 
у насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивањ 
старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама  
 <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није мога 
их страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, как 
и зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и прора 
ладог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у 
едрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза на 
крсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господ 
окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поч 
али да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p>  
амо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна с 
 војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али  
есеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у тре 
{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно вре 
 увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кн 
ирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перив 
кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној  
ука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети д 
ремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте н 
ив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици 
дим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косо 
гом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{ 
едах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На  
 лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стој 
ме као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обв 
пре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Ра 
 „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике 
ше по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештен 
ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која с 
рхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне 
је!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А 
дело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова 
лики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> 
јском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом 
вну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му ј 
је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се  
 или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштов 
 без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било 
олибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином вла 
ћ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен 
бучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви за 
не да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку п 
довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе  
 је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме с 
 најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и 
а, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето такв 
д њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска  
хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто с 
 зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од г 
<pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да 
Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање 
 костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам 
 у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинит 
} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си науми 
а, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад 
ети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Ко 
 није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене 
и иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} 
о <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано 
у за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S 
неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:< 
све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и не 
 би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки 
ка нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отворено 
раштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас т 
дањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не п 
</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се л 
Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Ст 
ио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким сво 
{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терас 
 и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се  
ње свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе 
то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да  
 Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је на 
 господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја 
истивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Р 
же Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме 
 Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврш 
та ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина  
ених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, вој 
ве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци гру 
а за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к с 
у учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута  
д ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не м 
и и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо! 
загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који 
слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколи 
...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} 
убим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градој 
е, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатс 
д прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се  
вета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n=" 
 привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на П 
ан Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође 
абаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по  
“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да пох 
м отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господи 
лом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, 
но, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што 
ило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очи 
розбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуг 
има је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити д 
вала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, с 
 испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" />  
се с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресн 
о да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n=" 
знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на 
је да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ 
м двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери,  
урио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа м 
 Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око 
, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше  
авне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућу 
но њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да с 
опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше  
на, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране г 
и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{ 
да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно ју 
ну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин  
 повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови иг 
егова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је  
уби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже! 
куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама пола 
овице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на н 
а, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би о 
з Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лаза 
егови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Мур 
 њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Ко 
ти него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је госпо 
 сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздраво 
“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да  
есмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека ду 
!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу с 
!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећем 
 хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косо 
з Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао 
и Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе л 
ануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро 
дзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се оп 
амо, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, ил 
’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> ок 
нка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, 
р!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има  
и нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз  
оћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај вој 
о, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите в 
одницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што 
 се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплах 
, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве  
а властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крсто 
разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто 
причати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S 
наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује 
с не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори 
и пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом  
у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама,  
 име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни зан 
в Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспр 
 <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и  
 бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, љ 
 здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S}  
ла, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> 
 изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него ника 
а Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајни 
.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p 
јсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или н 
о ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га 
божно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако гов 
Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди  
ем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> < 
моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остав 
б, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону на 
хвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста м 
вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваш 
 сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у том 
ји му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе 
е послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби з 
кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пу 
амо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти су 
же наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквиц 
 прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих  
о сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим 
ји је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздра 
пише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, 
и под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Вој 
алио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да  
а, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те  
је властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога  
зјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог 
и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако 
 и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо д 
о се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S 
 Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо на 
 другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и друж 
 који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисм 
 среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и наме 
p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме уну 
си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо љу 
ене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме  
е на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби с 
 Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на 
а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Нема 
чине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не 
 да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Кос 
че: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини он 
еливамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском свој 
ш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ реч 
ди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да 
 узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о 
 шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, к 
погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те  
слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу же 
аници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки 
шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и  
ке, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господск 
во су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име  
ене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез за 
роз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез п 
ин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи прашта 
авите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо,  
свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мој 
 злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари к 
вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опр 
просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело,  
иче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два  
ди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор 
им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички 
, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p> 
и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно пре 
лим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрост 
S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није ж 
е војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{ 
ашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица 
 се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се 
тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор ос 
дини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог  
ко Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам 
кајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Л 
неш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му 
 Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити 
ву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај м 
 је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнеги 
адом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслон 
и, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису д 
м чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац  
. ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не с 
 једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћа 
дите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад на 
 разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган. 
 многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике 
 па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима бил 
ине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића. 
цртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} 
м походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десн 
 ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпо 
{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свог 
гаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само д 
 дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег 
мо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гин 
, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране к 
е Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом к 
 куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <mileston 
већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим хра 
p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА Н 
?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p> 
ерни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од стари 
ељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом п 
ивојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честит 
и ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше с 
до!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, виш 
а не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће  
ена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија сва 
 чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као д 
 је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих се 
вуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" / 
м и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крај 
 дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чист 
а, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну 
енка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце м 
орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? 
ла од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке бех 
истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипра 
а долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мека 
з многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Срб 
А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо 
стим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по не 
је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе д 
одине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} В 
се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо  
 n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Г 
S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му н 
х боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{ 
ест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Пл 
апутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда п 
 може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо 
b n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па стара 
“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истер 
кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли 
о у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старц 
х запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање с 
 госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом  
о а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да м 
 са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лоз 
Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу  
ћи велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, р 
им поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" / 
ладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред  
да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, г 
уздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ов 
на Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се 
ојеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p>  
 Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шато 
, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше  
е!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и  
мо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој св 
високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Гр 
раштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоћ 
а Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кн 
и јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од тр 
жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп 
а бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196"  
 хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се 
е властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике о 
ки соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни ца 
д је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка з 
у, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, ша 
ја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас 
 кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није  
Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да  
p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као 
 војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и власте 
 игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздо 
ти у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у  
p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен 
е и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Ка 
жевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шк 
ви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишав 
а, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде  
ј. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с пева 
 сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам 
чна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и за 
спричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на  
усте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, 
е већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом п 
 погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој  
атном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у ка 
лени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господар 
излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а  
борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S 
јачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навал 
рске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} К 
ш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем;  
 „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризница 
Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као  
о муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну! 
ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не гово 
мо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и  
о!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли  
ију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{ 
ује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у  
И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарс 
ом прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ 
е у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњани 
мо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Не 
једнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе р 
Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше как 
е који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност понос 
 његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар њего 
 сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и 
азати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу ма 
у у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праће 
ша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим 
p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и 
ив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђ 
росјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће 
ош светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спусти 
ори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву  
главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводин 
несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно остави 
</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше  
попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јова 
дину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је из 
а видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом т 
да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на тера 
смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разум 
е.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па 
стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко 
 кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде 
гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру  
о после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О 
 Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклева 
 и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још ј 
е узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у  
ца вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а заглед 
, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио  
S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и 
црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза пе 
.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да ј 
и им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро 
а његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуб 
у ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да 
нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једн 
 с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па он 
во хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је доша 
нија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите ко 
им очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њ 
дној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима 
удила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се запл 
пиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти 
удо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="1 
да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо мој 
аном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и 
само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поузда 
ад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — 
оја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мо 
ет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S}  
и Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост к 
 било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да 
не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: 
 срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дот 
ашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n 
ма од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуна 
 војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и  
 и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе  
“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше 
ни дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог 
 кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад 
тајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и  
оје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S}  
но, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете? 
а, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па с 
им очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пеха 
ре.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу су 
е блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поносит 
пезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, дец 
је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место н 
и ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Пат 
нако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше мл 
 очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их д 
евидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављ 
 кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... 
следио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мра 
оме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог  
шка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кри 
 се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла  
чмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хах 
н својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само  
на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјезди 
ино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске  
с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb  
ојој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им гово 
 видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ 
 поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml: 
ете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу 
оспођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опрем 
ти док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија те 
анда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити 
шанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; се 
ластелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се  
а свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки покл 
ше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си мога 
и и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац узда 
дај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли 
и господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бу 
жно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек па 
 за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађ 
е још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицо 
жиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево дев 
ом па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристи 
и се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој госпо 
с а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла,  
18990_C2.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечера 
 је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да  
шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам  
 воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор п 
е какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим 
 је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим пан 
 кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих 
ка ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом  
жемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S}  
 се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запре 
вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем 
="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина К 
еших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да т 
 но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива виде 
пет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у 
о шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге д 
наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну  
ше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго ј 
 — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воде 
вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа 
о побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: и 
Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног дво 
о све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо оп 
м изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор 
ним као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим ил 
 да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свр 
 четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче з 
 га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, на 
вори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S 
гу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог ко 
ме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше  
ети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје  
 /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што па 
а по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада! 
ога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кне 
рни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неко 
јега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги м 
ћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској! 
у спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје с 
дан од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Ил 
Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој  
тавља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Ниј 
доју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али м 
 или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„ 
 ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменит 
во и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођ 
S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта  
 оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и не 
твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и  
а ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Др 
година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама шт 
еговом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Неде 
 с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је пр 
сео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је ула 
еже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се  
е од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е,  
х јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљ 
авито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили гра 
 он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други н 
рави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за  
м стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тог 
ва.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осме 
, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, 
раше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злат 
жев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, 
ни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те,  
ену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плав 
мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и нај 
о грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којим 
а чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људ 
аника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела сам 
оји ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb  
S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... 
ожно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, 
еби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јуна 
роспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде 
и пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим зем 
ћам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара 
ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, 
носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да 
!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори прокле 
} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S 
у само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Ср 
ацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Ка 
„Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, 
 што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ће 
>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих гре 
 издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад  
дајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез  
ука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину го 
е Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо. 
 ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као  
мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Гр 
ло и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја ве 
 тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме  
и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на о 
и дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак 
то сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S}  
</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три кро 
 Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књиг 
у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно п 
 собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Р 
ти старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се  
е мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него  
па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, 
одавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што  
 Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и гото 
део.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му с 
а у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ 
ка.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су  
грну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију д 
ека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S}  
шта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и по 
хну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегињ 
то ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, о 
донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</ 
/p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те 
а.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче д 
узе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипа 
а кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој  
ад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио нек 
зе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме 
ше и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <p 
 „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ст 
лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он 
гледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се ска 
рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Каз 
 лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загреј 
и да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених ју 
 <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој б 
бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса насл 
реба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа в 
 гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева  
унише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Ш 
горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит ту 
 пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, шт 
сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је п 
о знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љуто 
не и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је уч 
ијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није с 
че старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени  
ану, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред њ 
пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала ру 
ок их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше  
а — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих н 
гослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи стар 
лади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пе 
 пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу њег 
ам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Н 
е да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами 
валио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч д 
 духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одс 
С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује 
 вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његово 
ин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат 
адава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су пос 
 међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовници 
ј нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p 
„Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људ 
ини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи ти 
брните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари  
а»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем к 
нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> 
а да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Не 
 <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим д 
ак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву 
а су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе 
 његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете 
</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на н 
и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, са 
а ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Ми 
и што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спр 
разе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као 
, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од мес 
а су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по 
ијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога  
т кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <p 
/p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај 
 и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидин 
 да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледин 
ахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и с 
Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа  
.{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S}  
 Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бе 
их људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S}  
 други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Бо 
ад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једн 
о рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се 
м се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Она 
 Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у  
ровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те 
н Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти  
о је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, 
иђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће 
се хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека  
 два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта с 
вређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском 
 Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако 
као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископ 
т и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростит 
 што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми,  
 знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чу 
ма, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита ве 
горивост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из с 
{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на 
окривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и  
е у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми 
оја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајем 
<p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар  
 дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су забора 
.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе  
е прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“  
нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени 
камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се 
удне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војв 
 <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости 
 ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у не 
 и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјур 
ора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јаб 
ривика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем? 
ика иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174 
 Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога де 
 са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми с 
ка прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му с 
S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је 
 корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти 
ред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зе 
и се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди  
ше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“  
вакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уз 
нез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ 
е стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет про 
Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано  
 ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарат 
 и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. 
а к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „З 
у!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог 
цу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ ви 
, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без 
дајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„О 
оп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо 
 полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим тре 
Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духо 
гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозб 
ао да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погну 
јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе. 
ински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га  
, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога 
о јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовн 
 страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто пор 
сио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој вер 
 хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у 
тети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у  
алеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> 
је.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњав 
сти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n 
е речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у с 
своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; а 
} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али са 
а чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се т 
ти равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од при 
ну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пр 
 стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им  
д, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио 
жем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда б 
 <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p 
 да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само 
хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви  
о не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не зн 
само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим  
ако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би 
/p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти каже 
црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник 
!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, 
ину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер  
вицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и от 
следње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рон 
 сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да  
Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако 
и му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристиво 
смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Го 
, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш! 
 дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и п 
ргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се 
 к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркоси 
ој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а свој 
, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима на 
обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него о 
 Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јас 
санчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо ко 
ју, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очеви 
воту није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S 
јсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, пог 
теде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише св 
ље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привик 
а нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како тр 
 ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу гд 
и старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се 
ним образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљи 
, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми њег 
даше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се 
м, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} При 
 срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом  
 телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву ру 
унику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} С 
о лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светло 
андалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју ду 
 и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се 
спођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, 
ту Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико трен 
<p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој.  
усто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздр 
 поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ 
чинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми л 
ајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево 
се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву 
опи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у ср 
светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на двориш 
ци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожу 
е могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече,  
идим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у ср 
је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако  
рстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полаг 
морите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је 
“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изм 
 почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љу 
а средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онд 
е да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Им 
р. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојча 
 дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих стра 
веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Де 
м орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василиј 
дао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки каји 
цати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> 
е ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме ж 
стави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да пох 
својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из ру 
отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају 
гарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој 
и наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека 
н раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми 
} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су  
лом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан 
нак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старог 
 као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p 
покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде 
 је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто ист 
ше ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мо 
воране извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.< 
в стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост п 
 снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила  
е к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које  
рице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово  
а радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми  
икну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе па 
о за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо вој 
достан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу 
иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматр 
кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапал 
двоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибр 
двоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је  
а у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одг 
 да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гл 
ижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити о 
а својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме! 
 пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави  
 ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и а 
е људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p 
оје би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се 
ви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Град 
о.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис,  
“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Б 
ма Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и со 
а.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као 
прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мал 
ници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Ником 
телина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао шт 
ницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунац 
ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до  
ривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред во 
га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у 
, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по  
вног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с  
дару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде с 
прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући п 
и.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пур 
S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А  
таву, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, пра 
 њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> < 
оја се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И  
, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража 
у ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге  
јим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно  
еднога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Гос 
се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климн 
ају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се с 
братима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па п 
 збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде обла 
едла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а ча 
апрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и п 
астирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео 
удину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија т 
е.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p>  
Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди 
ачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говор 
 Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распр 
</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и власте 
шње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже  
 баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну запо 
ебе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И сам 
аднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чу 
и нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам по 
а?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p 
е Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је 
 /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам  
гови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам 
нио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа,  
него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" / 
ош нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, 
 себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p 
 маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затре 
е да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласн 
 за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго нег 
 какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те раб 
ка не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поод 
чно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце 
нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али  
 Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, ал 
раш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да 
 скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није  
ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева 
вах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежд 
коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</ 
хуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну ст 
 коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским до 
ест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће 
ле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} А 
аху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, го 
таше од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb 
ва свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног прор 
нама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од пла 
е живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свег 
иви предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202 
да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви 
ара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</ 
ужи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у де 
ебају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад  
 своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није б 
чање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскоч 
едан гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто т 
римо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине 
х чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута,  
коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе д 
х веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, 
газиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устр 
дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде  
S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата  
вље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, љу 
их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се 
 право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или пов 
то тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову  
до и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кн 
а ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити,  
је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не м 
ака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“  
ше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху не 
њу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни ко 
ети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оно 
 мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p 
ра да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ реч 
е нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, про 
стелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на л 
се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено  
ологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори 
испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Ива 
и сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез 
очита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је ис 
S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p 
 све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Х 
 Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верн 
 некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их р 
ио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе светова 
нда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе нис 
алене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с 
 у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљ 
 кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга госп 
 се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно? 
ратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах 
да у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављај 
“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику ни 
„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају 
ги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето м 
стини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске нико 
си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо дру 
пре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са 
ојим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда у 
ивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио 
ечи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отач 
е само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то 
.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом 
о од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано  
био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника 
опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто 
з Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу  
“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему за 
 очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с 
ог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била. 
господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни г 
у; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се ок 
ини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју о 
 на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="c 
нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, 
им жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате 
е!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп наву 
S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо  
а омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти срећ 
!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да у 
борио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким  
„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па 
е виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само пр 
 Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам ма 
оп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и г 
а погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину,  
. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малва 
замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Стр 
ари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и  
ј се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу в 
ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо крета 
лавно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ в 
ук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред с 
обук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости,  
арога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p 
и је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb 
 се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Ш 
> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби  
божно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице м 
се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду! 
!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, ко 
азите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни је 
Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p>  
у они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти м 
е он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Ла 
у леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p> 
S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој и 
оња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по страна 
ви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S 
иступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Св 
а, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпан 
прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну 
ите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, 
па пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце 
 крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама ко 
мови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба 
 буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да р 
о да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомич 
ен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орло 
м вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују  
сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему  
е!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај пок 
>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнег 
е свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па д 
унаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S 
о, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p 
бе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба,  
вном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шат 
а још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то  
тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неб 
мо да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p 
 својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> 
су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> 
ћи се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и 
тли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим  
разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" />  
ротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му каж 
у старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, среб 
зама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је к 
 да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубим 
хвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војв 
!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те 
е стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаниц 
 својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише с 
а на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке 
 себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „е 
оша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти уз 
расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби 
} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пођ 
роде!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n=" 
ече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној  
ити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на К 
ма!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по ду 
а Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читањ 
е пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај свак 
 ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и 
е треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви 
мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корац 
 „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“ 
p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару 
а сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и 
 <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје,  
вај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам право 
олазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево пи 
и нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учиниш 
ди иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{ 
 Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше д 
апред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напр 
> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ев 
атиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари 
хову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и 
таше.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187"  
>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Р 
Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} Т 
есвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху 
 је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гоми 
о неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га  
а жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, ка 
наца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са 
ј руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увр 
смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ри 
а, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n=" 
то о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет о 
елики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p>  
 данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изги 
славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем как 
 па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чу 
скипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бит 
е, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој  
ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од  
ци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градој 
едох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и  
рним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па  
 је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристив 
високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S 
уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Пр 
тани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, 
м Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим  
ам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли н 
ао ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у јед 
 Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војск 
"48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{ 
„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“< 
рати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се гр 
е, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Ор 
ор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена наст 
вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" />  
 искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Карит 
цати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што 
ра, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиво 
<p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ев 
или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско н 
>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> 
/p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа 
 нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћ 
" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан 
и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто  
 на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p> 
доје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један д 
, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе  
био наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном за 
 беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом о 
ај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?! 
лади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној при 
по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских го 
снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бл 
 му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" 
бо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише те 
љној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирис 
 оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо! 
ред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправ 
ладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље  
е већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он  
 на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој р 
ед војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо 
колике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико  
ро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разго 
спод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је 
танија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа  
за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и друг 
{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пу 
о мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„ 
алпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градој 
„али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људим 
па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гла 
о, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје 
{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184 
оде Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људ 
ружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави с 
 по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им  
 нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и гра 
о и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јек 
 и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојк 
д ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и р 
ако им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња  
им мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да пада 
доје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала в 
те веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може нек 
„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а 
аквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p> 
уле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања 
и зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас  
њ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред ш 
његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњ 
уго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми  
е Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господ 
е оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом 
слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да  
и кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад 
ло очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, г 
и око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} 
>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" / 
да међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђо 
село; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се 
S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ  
с, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да ј 
га и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, 
својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} По 
 јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко прич 
р нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на с 
а војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца плам 
 било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљени 
!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи  
 ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља нек 
правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабу 
еро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из  
ј нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на 
 и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и 
 чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, ре 
епе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге ж 
ише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> < 
тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашт 
овораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмла 
ас своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео 
ори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко м 
зуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави  
ки град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p> 
ет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима на 
олети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристив 
ви: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав је 
то ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срди 
свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког  
сте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами  
о мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и  
о да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало ошт 
ло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најп 
и човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно  
 би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се от 
ео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце  
 још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младо 
раху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оста 
 које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаве 
дима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који  
ја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шарениц 
 и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не 
!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили поље 
рекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И 
а, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да 
а њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да са 
 плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ри 
 њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јец 
 и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Ја 
ош једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осва 
>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голу 
ље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез на 
раво је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам 
 бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко  
ном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти св 
ршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести л 
ем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопници 
тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молит 
веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усп 
дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што мог 
лим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће  
 по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукош 
ше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око 
о су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало шт 
примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохв 
мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Мн 
поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико 
м старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се 
појати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога 
Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме 
лико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину 
 Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се 
сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књи 
 пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, 
ојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје з 
> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, 
апутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мисл 
артије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека доне 
ића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, 
 на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а јо 
е замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором  
н’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехар 
иговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас  
све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, ц 
а јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци 
прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} 
и хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ј 
кле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом 
у Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом кос 
; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више  
а пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S 
S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један д 
 кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p 
кле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти с 
1" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и н 
када до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај  
те, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и 
и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Ср 
игу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиво 
!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва  
} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један 
договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како б 
за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово  
один Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој 
ри двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој з 
е створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све 
а се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изне 
у православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се н 
 старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово 
а би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срди 
ђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и ам 
S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> 
боје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S}  
 који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми  
 синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кож 
го онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не  
ега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежеви 
на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати запо 
заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после с 
у за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p 
оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и 
ио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је  
 издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Вито 
ко себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угл 
повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне те 
ена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{ 
 у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, ду 
хо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сун 
арцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облак 
је, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педе 
 коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јуна 
струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога г 
 Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смр 
рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана  
е био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихов 
мо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, трг 
у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.< 
и изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристив 
би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку,  
љства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" />  
у се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро с 
де га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S}  
метни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом! 
ла мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима 
ина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да  
и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градо 
рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Не 
итврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су 
о и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу н 
p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једн 
ка на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Уз 
ћем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне св 
старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на 
 тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спу 
им чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је на 
 је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, ј 
е вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку пол 
ренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти П 
<p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав 
 Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Вито 
 најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не 
знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет го 
ти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, д 
пет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговара 
ва час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гин 
антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" />  
била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храс 
овићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао 
} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авли 
 од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и 
агано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, над 
ш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Карит 
орног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим 
нца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним кри 
звади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златно 
хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S}  
еног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким р 
говор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадно 
а Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезов 
је коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Ка 
а читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожн 
своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, д 
ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час  
 Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело ок 
ље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоц 
дионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо 
 упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча 
е војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима же 
 може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре 
ако се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасн 
Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n= 
роведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, маму 
стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога 
тез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од  
> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31"  
момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу 
{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полаг 
о!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу б 
а у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало по 
ружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p>  
је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нам 
наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао  
 „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шат 
з и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо д 
печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две висок 
/p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се б 
ном сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово 
.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ри 
мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди 
сет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је с 
ченик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина б 
и око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства д 
урђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени  
о су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb 
лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко  
има од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та  
у к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи гос 
 у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала  
лије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелен 
врх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и  
имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом  
цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У г 
 сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не  
, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња,  
и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па  
кве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19 
час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога ча 
 По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одм 
} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и  
е ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да н 
рате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одрад 
гујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их плат 
и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку то 
ња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војв 
ћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из ко 
е, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од ра 
арушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону 
 <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> < 
и.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да  
пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела 
 и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n= 
него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опрос 
ије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно  
 постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жера 
јска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани  
удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети 
час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је п 
ет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало 
е посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“ 
ка, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p 
кам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кн 
кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје по 
пет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе  
p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, сам 
те <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се ра 
} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а  
има између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевин 
p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лак 
један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога п 
амо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљ 
ика, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине 
 између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, п 
ег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и удари 
т и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, са 
; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, к 
Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади госп 
 теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека м 
неже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру. 
ан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви  
!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косо 
 је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни м 
војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне  
рлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не 
ше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S 
 унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, п 
есет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и  
еди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на св 
 молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изб 
може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога ок 
 их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца 
ао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ С 
па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и 
ужана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’  
 вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те ж 
ваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана о 
 Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез т 
 плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада  
ше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрв 
у сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше ис 
 кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздр 
ам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поч 
ри кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко 
оброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести  
и!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крсти 
ривикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ 
 које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је? 
преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него нава 
рпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни г 
аљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико с 
бе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, го 
очише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док 
{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце 
ности, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће 
угама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се н 
здрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столо 
н, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилаз 
икоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучни 
а смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је  
несу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти реч 
, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је 
ко и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пеха 
реће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре закло 
у, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу 
{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуна 
бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p>  
арао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година  
2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и  
ше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он сме 
има својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао с 
аква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепот 
иросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их  
 њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће  
а Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кне 
о два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегле 
 загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели  
свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио б 
 Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не 
аде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове к 
и колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се  
де кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се 
ства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијем 
пезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио б 
вој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао 
а писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада ве 
који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обг 
етвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Б 
е није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста  
исао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — на 
ођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајућ 
 то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и мало 
удо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очев 
ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи 
ош ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред с 
крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти и 
ј, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну  
м и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „ 
отрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово поб 
{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпад 
у даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је  
овикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десн 
 обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сирома 
мо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} С 
> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плоч 
ојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом госпо 
о, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кн 
нички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу 
, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину 
у велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда ост 
илене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у свој 
о му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати 
 давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или  
руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снах 
 да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажа 
{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти ј 
 спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста 
 живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се ви 
о оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Н 
 Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, кој 
ојим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један жив 
 ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац  
ало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а  
ше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе г 
p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Л 
 <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли м 
Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово сти 
че?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били 
смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не 
танијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу 
 Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ п 
зио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром 
о?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас об 
но насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а тр 
, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима с 
доје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Још није 
м себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе 
е.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозбор 
 је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан нев 
вета.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га 
ехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих друго 
каше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, 
Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав т 
га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то н 
наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крст 
и се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез  
ати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> < 
буђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настав 
ошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, шт 
нама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога 
ене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унук 
31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и 
 Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав п 
ог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} 
разни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се  
уше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од 
 да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p 
ну има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и з 
ком клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад т 
клони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p>  
<p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепт 
вода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?.. 
л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста 
а!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што 
е прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече  
 је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, гос 
ехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, как 
ма сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода  
овника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>За 
убима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку к 
јавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез мога 
ђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у  
 је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин К 
у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разго 
а кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца 
ара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Т 
Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак н 
т. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки 
де на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше 
 наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко 
елике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапа 
у.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен к 
; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кр 
те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се догов 
ичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру пер 
них стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног  
 на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не  
онат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која  
 да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост  
елено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре п 
?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора 
илице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим  
 утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сре 
ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом ма 
ји одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Кар 
дам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљи 
 прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше стар 
ним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, г 
 на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <pb n= 
здржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводи 
око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса сво 
на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" /> <div 
ла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ ре 
</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послуш 
ојих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беш 
ну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака речени 
рдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> < 
ав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, успр 
 гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ у 
>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом 
.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику. 
заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, 
је се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па  
ћа Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме де 
>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S 
 дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склони 
S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, п 
свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки тр 
знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћ 
 Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их о 
а баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чу 
 била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му п 
 како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој в 
, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године  
Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте зак 
ога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох 
ако их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађе 
андалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било с 
а у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док  
ојводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав о 
 сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрс 
заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при т 
 по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им ка 
едне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је пола 
аспасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштев 
>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јероти 
аду!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор  
рни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А  
S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавц 
десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим  
овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо,  
 повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које за 
S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ов 
лада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који с 
р, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не в 
говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цар 
а, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог к 
некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш 
та мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубим 
ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвој 
еда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p 
га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Бор 
току, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше 
 да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине  
елико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима по 
а прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; 
мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху  
у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито о 
просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег о 
, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше те 
ша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћ 
ли главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких 
еки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће ч 
 јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на 
и на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој. 
згибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по сели 
нуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом т 
ој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз 
 гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу нар 
атраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да 
истивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине в 
по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини  
нез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се ми 
цу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом с 
рокога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом  
рно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну 
и стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њих 
ој храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало  
_C1.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељ 
штаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу 
јне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што н 
погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко 
 десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник,  
; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној све 
; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се  
цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене 
лонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>По 
ају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> ди 
 развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кади 
ати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености  
еже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p 
е нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је  
зујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громк 
.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које наш 
 орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златн 
е, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и п 
.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свил 
од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени 
зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује поб 
властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини 
е иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — 
р и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шато 
 Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, пов 
нскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у с 
м, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне цр 
о више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву бе 
очнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима 
ај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује 
ним плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор до 
 се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се оп 
 постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугач 
нда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким речен 
јко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агар 
а ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па м 
нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection"  
 допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p 
 кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу  
 пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му ста 
ј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђе 
з душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у р 
изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Л 
е насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим  
а да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косо 
етелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим српо 
апитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвод 
а ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и 
ри, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицо 
ло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин 
 пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није и 
вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из 
уци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увреба 
па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезе 
сли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косов 
да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати  
уздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> 
 млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не мог 
.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „И 
 и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше вино 
ас с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да п 
зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика  
коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза  
јем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело  
и преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p 
 кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кне 
аше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим  
могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и  
 онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не 
 себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимши 
оје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шт 
ц говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије 
 кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу за 
ом Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну 
тити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> 
 из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе с 
о заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по  
ни вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко  
вода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво 
ако је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју госп 
оја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и сво 
гне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на К 
лопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуна 
далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим 
} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а  
ио с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до бит 
а три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има изда 
го ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се 
но бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и 
 огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и  
х вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с 
га му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, к 
им малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај н 
ска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си  
з једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив пи 
 свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапка 
у весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у  
ни!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој  
 застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прик 
арици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега 
драл и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који м 
дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} В 
.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, 
 ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, 
 повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На запове 
е.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше  
чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда  
о мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на  
засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, не 
 по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез  
ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стар 
з руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга  
ез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Пр 
емама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежба 
еђу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском ов 
> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и 
ао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као  
, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да ис 
тњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била 
а му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим с 
и, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt; 
чела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркв 
ам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезо 
је да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од м 
трмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиж 
мргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекори 
:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога 
о своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребиј 
ају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећ 
 беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах зас 
начајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе  
е слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а 
поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којим 
 нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драгов 
веди у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино 
ред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштин 
у једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растер 
ладоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита: 
} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама,  
ња.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Гол 
ивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган  
уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви 
хија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20 
рећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с ли 
а у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n 
а у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Б 
млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека 
е бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да лег 
тама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испр 
е к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита мол 
после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши 
есет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена. 
 метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне оч 
S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са  
S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и  
гледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по ру 
ем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше ч 
 Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија 
оведио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слу 
, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског пр 
 њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, гос 
гим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> 
оше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p> 
оглав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се под 
их војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту који 
љавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивн 
и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година  
.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор 
просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога х 
едно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам  
бранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначк 
кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио свој 
прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску 
S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крс 
 била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено 
ође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, 
 знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштр 
кој земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи 
та прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање. 
аједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво  
е окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су  
 кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим бил 
н Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађ 
се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе 
епоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме кр 
 моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца н 
Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар.. 
а оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли иск 
 само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак ј 
/p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти 
кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди 
?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без  
 не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати 
е Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем 
водина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војв 
во зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Град 
 збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> < 
 цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу стр 
е му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо  
 <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристив 
и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у  
овима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из ко 
ти слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенц 
била заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених 
о се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, најве 
здрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а 
 био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами  
} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужн 
ји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и о 
S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И та 
инулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, сам 
не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p 
срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни  
 наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихов 
сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их 
а време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се теш 
реба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би сра 
ко топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо по 
да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојног 
ико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ п 
н светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на ж 
 Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, в 
ској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини д 
 нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна до 
у.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити са 
бадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви при 
ико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа 
ваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома жив 
роклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо с 
д којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од ц 
 великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</ 
рца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио 
р, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их р 
еда са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо,  
у реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да б 
аше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе 
стити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у 
ч, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву стр 
 права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а ша 
</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим г 
му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам доша 
.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати такво 
у свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако не 
и и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> 
 војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише  
вера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањен 
а погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човеч 
 у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од с 
ну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим на 
кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето  
амти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знај 
 чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дв 
хвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне 
P18990_C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале бе 
нак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p>  
есна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много с 
раво си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погле 
 које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало 
а похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S}  
кама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим плат 
а конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузда 
шле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да нап 
 оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредиш 
д погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што  
ко пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и к 
а. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кн 
о прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову зе 
b n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте уз 
е, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копито 
ка и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах  
е се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд запов 
и у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и  
 писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни о 
ре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене ле 
— све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и  
е по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухва 
пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више н 
исило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоћ 
 десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p 
танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: 
ну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и нос 
д огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Свет 
а се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољан 
едној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах и 
ад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да по 
снама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Бил 
вету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристиво 
омак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, н 
 погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд  
ан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих уста 
ј!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се че 
о, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем,  
 да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ п 
љу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ам 
је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} 
е брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова. 
 се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очи 
сило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало сре 
јем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је 
, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда  
ка нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта  
 у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, 
, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви рад 
но је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до с 
оче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вију 
ли кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у п 
 стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио. 
како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га скло 
јвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини измеђ 
гињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свог 
 стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фр 
 „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу 
уше наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се с 
ке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц т 
у на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим срп 
ас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добр 
дину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а 
3" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, в 
ма, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њ 
тио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он 
Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Си 
пет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подел 
а дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смеја 
кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и 
обеди наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узв 
нову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за 
песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поузда 
да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S 
 што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућу 
неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како ту 
гарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n 
а дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнез 
своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у 
и и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој мо 
у и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</ 
ожја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онд 
е, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагињ 
а.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, д 
ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била вели 
да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече 
жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„ 
некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слобод 
ега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то 
и Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га ус 
е оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову д 
“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је про 
 уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш м 
у!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слав 
опоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од 
ровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у  
, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ гов 
 је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли 
“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје 
{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног периво 
луђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и 
приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стега 
на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да го 
упа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, прол 
олике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што  
ше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Пог 
ну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод  
="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, з 
а не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије,  
е могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се 
?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајућ 
ни, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по 
о дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод  
 се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо м 
} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив поглед 
— као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде пра 
ворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, к 
бе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето  
адо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач  
ко Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па р 
говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није отк 
илу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој вој 
еја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив м 
ивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од је 
ива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</ 
иса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светл 
 — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој 
м у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час 
се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„П 
 видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад 
шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго  
 над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свилени 
ом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на к 
вуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца с 
p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} 
ише мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужн 
дњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, бола 
.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да га 
и издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се св 
унце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци 
} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Рис 
ена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми в 
опрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је п 
, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено 
доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p>  
о траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек н 
<p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S 
говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећ 
удио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{ 
p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по не 
 да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке  
 запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, 
еног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне  
 то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из 
 сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скоч 
ан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, пог 
једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу с 
ледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми с 
оме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на  
даше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по г 
 из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у т 
н, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по  
ем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У вл 
 Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по ј 
/p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико 
 и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„М 
анда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ 
тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придвор 
русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрело 
осподи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у 
о моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сун 
 само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и н 
"99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као 
алаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје рук 
могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим  
ти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога  
ије и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турак 
еже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Ја 
ожји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучн 
тивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један 
амо окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то та 
аше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њен 
коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога плем 
вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запит 
аздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хв 
ене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S 
 њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спа 
огледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуш 
га Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој с 
ни првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, река 
, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати  
 гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S}  
ше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} 
 пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, доб 
а су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p>  
1" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што би 
.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половин 
мо да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тр 
и се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за 
{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза стар 
је друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?! 
кон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше оп 
 својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се 
а умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је  
ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело пр 
 јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка о 
 сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, вели 
 оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору: 
Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројиц 
беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало 
ољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте 
 Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ п 
 но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Не 
сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог 
 левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге  
војише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио в 
ead> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор раз 
 баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни ум 
дао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада заст 
ма!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да 
е главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разгов 
<p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше  
и; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зо 
ћи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудн 
сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нек 
и ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један 
реба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" x 
му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што  
че кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад ви 
аћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се пом 
воре!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се заг 
ашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштв 
вио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им  
 простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малва 
а само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је  
ад главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му 
, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к ле 
емљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену  
н кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одоле 
те бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу бор 
и, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} 
сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ в 
 се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне  
C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво  
 лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који б 
рињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају уста 
 речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и  
и.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мир 
ади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску в 
водиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орло 
ђи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, 
ојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, с 
сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на К 
ив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на јед 
стадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не мог 
 Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, 
тавите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод н 
стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда вер 
 Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху  
ве то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како тре 
{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на 
м, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива 
јане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој че 
ча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез  
ртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво  
то посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго нег 
гну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се т 
добрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n 
хватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још н 
Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли п 
лу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону 
ако преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али с 
упна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и  
своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачни 
х с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некуд 
е од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим зв 
звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору  
ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима  
 Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви 
ан с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред ск 
> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видит 
:id="SRP18990_C1.6"> <head>VI</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за хр 
 <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости п 
вањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет  
а честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него  
под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благо 
у.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос 
гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, 
ики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зи 
 подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му н 
 се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим 
а богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, 
рши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А д 
 пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога госп 
 пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мр 
атовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио  
ела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очи 
мљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</ 
питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са  
колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у о 
ао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја 
 криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека н 
„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунашт 
ржала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовс 
ма.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га г 
ркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, с 
боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље м 
као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, к 
“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} К 
 побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и 
да се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и у 
„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, 
у зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господ 
некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и ср 
} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхта 
Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кн 
 да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама сасл 
који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи как 
 Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сре 
 заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера 
, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигош 
Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво н 
ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако  
трашно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Гра 
не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“< 
мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ 
у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо,  
пезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловић 
г попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом 
18990_C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још 
 је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се би 
начно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвод 
не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави 
 часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у  
ubSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: ша 
гледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату 
гледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку 
 и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присет 
, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима 
it="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече с 
р и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако м 
их јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на тв 
ев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и  
своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125"  
телина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу  
ију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше ку 
“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном буре 
нез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бр 
ојим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S}  
дић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим раст 
олазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу св 
аљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање  
тарчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси ст 
о не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје при 
у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све лис 
 сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти  
на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад 
рова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио 
нас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар 
одигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина  
и који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, ви 
оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Ми 
 пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стиз 
вим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војск 
о десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће,  
ји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и о 
, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатр 
ћа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Т 
заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим 
ива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном пр 
а јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да  
биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести о 
 се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и 
крете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесм 
рију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста  
ажи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} 
бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор 
ду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред веч 
сподин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ 
, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу  
 на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигне 
д Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то  
и у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да пок 
ше. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра с 
 кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Мил 
зите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у зам 
, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубо 
кога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шт 
луго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнеже 
и ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има биста 
росто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака 
 човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да 
Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго по 
 непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном с 
 су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и о 
еље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунц 
т људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n=" 
ји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није  
оље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.< 
адоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у д 
до да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опрости 
војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Ал 
охитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који 
„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене 
и му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за  
баније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Б 
шај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан в 
јводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, д 
да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није би 
охитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> 
 прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати ј 
зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега гол 
оплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребр 
ници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе о 
а Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="10 
спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики б 
, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први  
 <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана 
ато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несре 
ом поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Доша 
 оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ уз 
/p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:< 
 „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онд 
а, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за 
пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И ниј 
 у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Мил 
то вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он је 
 пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте 
p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к  
арод, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се ми 
ући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, дец 
пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека 
ли крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико  
 по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима  
е да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похита 
очекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се о 
ској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести 
 Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушев 
 своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док г 
мо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда с 
 о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не мож 
>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади вој 
их срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на б 
Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља  
их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, д 
 са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек  
егова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гле 
и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу ваше 
да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb  
иких.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек 
ху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се позд 
позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зат 
 гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари к 
у несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кн 
ише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га ј 
 те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез г 
оклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме ц 
обе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала са 
ом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није отк 
ше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше  
 црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и 
стеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јас 
осподе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који к 
{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршил 
у старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Раз 
едла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то см 
ој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезар 
о војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма довр 
а господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем  
сети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, по 
 па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако 
а је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова 
 а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко 
 Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи р 
одина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а п 
“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда 
не песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности 
игу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди д 
 да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божј 
 полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, кој 
„дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ п 
 њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потец 
 сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска са 
пречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени  
ружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пеха 
 војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, вој 
е могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по  
места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеж 
г од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим  
кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме пр 
а Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо ј 
 човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми  
 пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од  
би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним н 
Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Ве 
 да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла с 
с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао н 
} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Ј 
ка његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бо 
илно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исп 
Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p 
ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ ре 
жја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у с 
шио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу на 
ц не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора 
, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Г 
угом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{ 
јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је њег 
 ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто! 
 листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орлови 
ов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да  
це, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се 
већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, 
 ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к ру 
т година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати  
аш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачк 
Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански покл 
поља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њ 
равославне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на К 
војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође п 
аму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, 
ја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се кр 
и се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворан 
S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од  
о остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у до 
езу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“< 
 а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кне 
мерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом 
гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десн 
 се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања 
, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој ка 
сподару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари  
есто, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И 
ара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а н 
оге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и  
сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на гла 
иже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој ди 
бар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да остави 
Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбо 
Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу н 
 крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богд 
.{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом сл 
другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер ј 
г, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се гла 
и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окр 
астелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p 
лена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </di 
и.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу њег 
алуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орлов 
ош грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њих 
ма велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по н 
и.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога г 
ио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш к 
м покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је пра 
овах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита 
 кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се б 
да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче 
" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест н 
и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њихов 
свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити 
 моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n 
раво шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими у 
атер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешко 
како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Н 
 тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећ 
тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га 
амо један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез  
нџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао? 
сака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника  
ем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на ју 
анама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, 
јој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше  
ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се по 
на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у ј 
нуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од ч 
дех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} 
журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођо 
уго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чуту 
и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се  
ди по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа с 
е.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И  
је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца ср 
буд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старо 
ан Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потурим 
 висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе 
рац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и 
 који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“ 
еза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко д 
у глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље 
староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколи 
а, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на 
јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{ 
нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња у 
есном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених 
па, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељ 
зице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му ју 
астелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војвод 
јани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од 
 велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну 
ама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дв 
н је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих  
, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да з 
другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на св 
вести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На 
ори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га  
уга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она од 
твенога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори С 
ницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Доб 
не игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном ј 
е старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као 
 Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се  
к, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута 
је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника 
е на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само  
јући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а 
p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од  
} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до полови 
е на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су 
Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав в 
ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застај 
 уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред ње 
 оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе 
м као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане 
ј чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом д 
 рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка се 
поведи да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коњ 
вима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше м 
 подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја пр 
што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први  
з јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опро 
е реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!< 
.. верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо  
и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко,  
кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води! 
метови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбо 
а много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, по 
ло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би с 
>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка 
мињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он том 
146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, ка 
риском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очи 
м пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се  
ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један  
ња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p> 
зи, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку љ 
кочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта! 
 мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде 
ачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис  
ним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима 
да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, 
, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце  
збуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb 
га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар в 
ио да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље 
њу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет д 
игне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загази 
у гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас бла 
 дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасак 
ека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не вид 
ним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз  
га у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; засп 
оси свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и 
латну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите л 
 дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под 
г је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верно 
 жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S}  
не!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?! 
реда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнез 
/p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави о 
 у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам запов 
 овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гој 
атим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се пол 
е био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су с 
мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да г 
 би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њ 
а кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови з 
мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војво 
и рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече  
Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и  
 </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила у 
и с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шато 
еста, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода сти 
ко поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под 
 зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женс 
вде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и  
прокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, кој 
 Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ прон 
ни слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које ср 
 је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није  
три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону  
стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати 
 Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су к 
 онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да  
гу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остад 
 као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Ла 
оглави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама  
 низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и  
S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала,  
дара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим 
еоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немој 
 воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред  
заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буз 
ушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да  
а мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у  
ра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти  
о и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењ 
"SRP18990_C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вин 
ајпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је 
и!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> 
на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од 
 кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездил 
та да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те,  
Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били 
 оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село 
ражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком 
ицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отворен 
 пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти ј 
је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суз 
аву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни и 
јвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га доброд 
га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна п 
кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав б 
руг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор 
риђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те позд 
 мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутн 
 њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <p 
 да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који 
тивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако заж 
 војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздра 
 му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуц 
у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш 
полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше у 
 у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитр 
 кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви 
незу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 
жи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећ 
е!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му ша 
 се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих нево 
те један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Х 
ора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живом 
 n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Г 
ге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао не 
о си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана 
здраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Та 
а узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви  
шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини о 
С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима  
асука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштен 
</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Пото 
аредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву зап 
и старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да с 
исте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочист 
це.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату 
о код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез 
, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег 
це, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поб 
и заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И по 
, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране до 
/p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се  
га што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде 
и, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не 
ај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година как 
гинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напу 
 најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Кос 
> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се м 
и се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако ш 
!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нек 
ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам  
ретишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изг 
бе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад  
ио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не да 
 смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби 
д старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате 
о да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господар 
одине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па наст 
оследњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти 
нас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше 
е може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити  
ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и зл 
 одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу по 
> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше к 
 одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огре 
овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке 
 не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ет 
 још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и че 
и нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину К 
 ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нам 
 погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, не 
 оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си м 
да, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаш 
е својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сиг 
с, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину К 
к их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погл 
„Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онд 
наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас хра 
оток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; п 
авославни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика н 
лио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут п 
е.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви  
а велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и 
 допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци бр 
раћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе 
еду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар 
 и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Ман 
ти, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун 
м кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што 
и и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе  
 Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти  
господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Ј 
кчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} З 
да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се јо 
изивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивље 
дство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи  
ма што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, ч 
и је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово с 
S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га с 
ри ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико  
„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њ 
 синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> 
 прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала  
особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца 
подара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног  
ам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми са 
римир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће 
евић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар п 
абила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му ј 
ешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па  
ез дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без с 
 онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну  
ло је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али к 
ака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робљ 
„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа  
ам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола 
ивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо 
S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војвод 
арода, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози наш 
бин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласо 
е син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја  
вати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да в 
ружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом  
ишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку  
а, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икад 
 никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Нис 
ће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у он 
ом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у 
а, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој  
дло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, г 
ше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што с 
укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад ст 
ца причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S 
утра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао ов 
се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих  
 о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете 
што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Доброми 
њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а п 
</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив 
{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и 
бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Град 
 захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зо 
шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере  
врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и 
о!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо гр 
во да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још 
 црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати 
а станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно п 
несе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристиво 
аквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је с 
о га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском под 
 се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> бо 
“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „ 
се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије з 
ор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи 
 као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у  
решном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му п 
 притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те и 
 књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, ка 
један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли х 
{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане же 
са, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и  
кох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претв 
икупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да 
 не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему 
е!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И 
о године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто,  
ине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје! 
у, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни м 
гледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рука 
ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади  
 си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p 
 чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве 
попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и 
p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година... 
анастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гуса 
титеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам  
> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антериј 
ах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да  
 да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мар 
>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, ка 
“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето уд 
бро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљат 
прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пр 
свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти побед 
 некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако  
кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да  
ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> 
и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је с 
јарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ пит 
иту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи 
!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе,  
е мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глав 
е; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу д 
S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела,  
S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме д 
адим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван от 
у, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн  
и из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и В 
р по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини с 
стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави ок 
Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али  
и у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино пи 
 онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотица 
ш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом  
„Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то  
да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ наста 
не кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже! 
ене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази 
аменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пруж 
је.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу;  
глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испрат 
, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није не 
и л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не 
ва кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчм 
 почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се  
“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не з 
ојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили 
лена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домови 
стире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што с 
 не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, с 
ихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви з 
 Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом му 
оље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прога 
ит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Е 
есна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци  
му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави дво 
јсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом  
да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и  
дај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зл 
n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, 
на младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у д 
„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ри 
рихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Манд 
адцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до н 
p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n=" 
{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде бла 
ла извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано,  
војим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водиц 
у последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије бил 
сука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Так 
великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И оп 
ка, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кн 
слоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи с 
сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бра 
в мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</ 
 /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у ср 
ани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова б 
 па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p 
S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа  
бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запи 
рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а друг 
тране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде 
а огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За  
би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, вој 
 ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио  
, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сл 
евоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од ј 
адан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки ње 
 подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на к 
 ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цар 
. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина н 
 је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу прикл 
нежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војс 
p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у кости 
равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта 
аваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет уз 
м вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке в 
ије кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише вод 
у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а 
 у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез 
 људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А 
 живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старо 
Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологла 
ћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да  
рати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету  
уге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Ива 
искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје г 
азбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем бр 
е да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта 
 целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешт 
пођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао 
 прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дв 
<p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци пи 
{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у весел 
а сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек че 
оброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан 
 за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишља 
 пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„С 
 „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у к 
 на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Ви 
а људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све 
ку заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онд 
 само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} 
ш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку 
у, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловић 
и нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стиг 
а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку б 
 ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ 
рио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна вре 
а сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учини 
и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно 
, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповеди 
могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S}  
та војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш 
 вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли ум 
ором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра 
, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор 
и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викн 
а другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође  
ико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Ск 
н га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор 
ивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђ 
 је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> < 
ко не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још је 
l:id="SRP18990_C1.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био ди 
цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што с 
ни хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је мно 
 чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак годин 
и, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а  
и запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господ 
стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.< 
оља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш 
 и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Т 
ити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити 
доје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе 
риле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слуша 
 n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битк 
може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо 
ена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповед 
рбадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје,  
ази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабор 
 долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p 
да пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некуд 
p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа ст 
а је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова 
р сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и су 
 под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од 
се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како 
те ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Уз 
туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јеч 
же Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се дана 
че да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је  
 што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, 
тих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна  
ска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, зап 
и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, д 
љи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече св 
, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном друг 
иво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећ 
го сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по ве 
естише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Бори 
 много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S}  
 падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога  
 на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе! 
 редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад нис 
осиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мог 
ак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невино 
вор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не ус 
а.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би  
в?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, прекл 
 свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орл 
ушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господи 
Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чув 
 кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор сме 
јвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p> 
} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Р 
!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к 
тарац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час  
ди тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његов 
и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим прост 
једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{ 
прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, 
Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем  
о тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и 
е, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко о 
се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ев 
ашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зар 
аља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце п 
ољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит. 
ебраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златни 
иљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе он 
имо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари к 
ина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад  
ва гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве з 
зумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад 
 знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{ 
своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орл 
тира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре о 
их!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у сл 
е него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крен 
 види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видест 
аки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плоча 
а се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајал 
 и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као 
ватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“  
док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чис 
рукчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или уп 
е постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод  
ако?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хва 
анак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако 
ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно  
еђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову т 
, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постељ 
вановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној  
а су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље 
о прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простр 
е у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле њ 
тове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се пре 
о, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба  
грешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог  
 греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> 
м сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у ов 
д срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрв 
 грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кн 
нца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, на 
м а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пај 
пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у к 
ико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> < 
ан</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут 
да танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на налич 
ећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Г 
стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и поку 
p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Бори 
 час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика  
аг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти  
ре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се 
и коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта д 
е ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потр 
 лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топ 
оњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а на 
ли им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопни 
ступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му уск 
стао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш к 
цима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска 
т ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовск 
ше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му 
 кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ наста 
 с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лиц 
ли се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде д 
 много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде 
ајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади вите 
војим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га уг 
{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видо 
Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од куп 
 стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на  
амо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Ид 
ихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, з 
у, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем ј 
м, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да  
 увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и м 
 виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо 
 може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа 
 кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а 
 из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удара 
 покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прел 
до!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није ос 
осова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим  
 синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону вели 
ка, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив  
 сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивор 
 што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и  
 равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као 
рим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку  
а Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу 
да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва 
а, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује вој 
адаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо в 
Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Бож 
, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад  
еће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бле 
 како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Рис 
а тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и 
инко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање! 
 срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо  
о властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћ 
стадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xm 
 дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је 
е то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо 
не очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његов 
ведницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опре 
е се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка  
оздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском 
ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за  
ебало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двор 
ила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлуши 
<pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна  
 слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави о 
 видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму бит 
..{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> < 
онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?! 
p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да 
 нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћ 
обар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двоји 
свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и  
 само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи  
негиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и  
у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога 
то голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „на 
ве, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Ист 
чад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како  
е можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио  
:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима  
 кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме  
те мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са  
 пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли  
{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких об 
упе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан  
нства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стић 
столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јав 
свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме  
 и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> < 
рену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим 
е онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у  
 <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p 
p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може  
 <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у 
е!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много 
ишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она сух 
њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице нам 
а!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога  
сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158 
азаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртв 
иди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да  
кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да п 
>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{ 
?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ ре 
ластела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу запо 
 мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац 
неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш  
 дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина с 
рно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци т 
 невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то 
силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буд 
о којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен 
божно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, 
што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да  
="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености с 
 поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме заве 
дав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зор 
да по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србад 
ити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлег 
 кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом  
“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „д 
и Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и по 
је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио је 
итеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога ил 
 Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривој 
мене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало 
ецо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на пр 
 остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до  
тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају 
е пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{ 
...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити  
нез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе и 
мо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, пр 
аху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилица 
заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лак 
и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Ман 
183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, 
а се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све к 
оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја 
Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ при 
и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Рис 
а њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју 
а старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове 
воје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све как 
пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћ 
но време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово  
а пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој,  
и, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, во 
што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало  
ци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хај 
војим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: 
шао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет дру 
?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати  
м и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како  
 да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па  
 се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети коли 
>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи  
целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на б 
 ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом  
ло поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одб 
грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну гла 
а останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нес 
му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их по 
S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добр 
убње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају  
 га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам вој 
е да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је м 
нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?! 
 сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да 
еднога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, 
о те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш 
а чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обор 
ао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, 
и.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га м 
ане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Так 
ац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синк 
о шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шаторо 
је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да о 
земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана 
 не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би ра 
е зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те  
к с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак о 
што збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, зап 
е отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута 
ље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му  
ти и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристи 
Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Ви 
 пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под 
подин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати  
И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S 
гаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди 
че упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечи 
га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, света 
p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога дв 
оји траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског прест 
ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отро 
р, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, 
хове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и 
„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име тво 
жју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он н 
, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову је 
баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као шт 
 песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми 
обар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти каж 
стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога 
ео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена  
вини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац је 
јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, 
 Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се прави 
 не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прек 
ар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају пре 
ије.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје ср 
о га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</ 
 од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољ 
то јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам 
оне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ гово 
ога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну п 
тавих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене  
м.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред ко 
здано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тре 
јка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Н 
езу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, т 
е и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се о 
ође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једн 
смо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте  
згледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога 
 рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и  
да прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слуш 
тешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него погл 
 <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре 
 твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полази 
ите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристив 
аших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека н 
Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке 
з Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа изм 
мо из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, до 
на својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног  
име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике б 
иво кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кр 
тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика 
славни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молим 
ица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p>  
до, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па 
.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p 
уке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој н 
јвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, к 
аш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће б 
> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно 
и што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“ 
 правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез приги 
ше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској ле 
 рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Ву 
ти, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођ 
да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад 
ецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; 
ца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се њего 
ди, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има све 
љемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов 
де у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте 
рећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се  
о шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би б 
 и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на ис 
раг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће 
 доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи свој 
>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој р 
и, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је 
с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да прод 
p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Т 
е онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га  
авим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви  
ном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на  
дговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих с 
 отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога л 
рло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњав 
ицу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и т 
 — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" / 
сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху 
д да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <p 
кан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е н 
но тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да за 
S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и р 
ељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сја 
дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у 
<p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на  
вила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно леж 
 што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож 
јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко ка 
уга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p 
је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> 
ђи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Оста 
 момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као уко 
реће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти си 
о к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима 
 онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једн 
ник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем м 
зданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која  
ужаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело по 
в Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га ч 
 него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлов 
сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кн 
врсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред вој 
трпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и  
по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на дв 
д народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пр 
сијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и г 
мо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не да 
дајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо 
да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“  
 али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ п 
шеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклон 
 к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и р 
раћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека  
ег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој 
p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са  
теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, д 
доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огре 
 како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Г 
ог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићев 
за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег ч 
че:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јова 
сно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У то 
римам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако 
зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ сти 
ћ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским  
ске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан са 
 су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p 
ни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вече 
нез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, њего 
ски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској зе 
јавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара,  
 жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу зам 
ама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе ст 
ере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему н 
и кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им п 
ом погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те об 
 три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада  
 подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у сво 
 би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз вел 
ији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном 
није“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрст 
 бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек  
д сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ п 
 тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубо 
ави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце  
војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу свој 
аљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место с 
ер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ заје 
ош данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико х 
ољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, 
јводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас о 
осподине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и сл 
а их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својим 
 загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно  
/> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија удар 
а овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам  
 и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихов 
?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега иск 
 цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, так 
ко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у 
молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, и 
о мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да 
те што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један друг 
 Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госп 
пу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза,  
ремена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дади 
овек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си 
а једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно разми 
и што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не пре 
етири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под 
его што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у г 
де пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p> 
о му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац 
и њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оно 
војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници  
} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између се 
ојводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристиво 
неже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да 
м војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опрост 
тив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео  
е искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и м 
искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу же 
ира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу  
колике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да 
тао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете к 
м.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрве 
д господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху 
амо једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара,  
аника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину кор 
тише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десни 
оспођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div type="chapte 
ар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечан 
редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и пови 
ића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се  
 мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе н 
здраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека т 
није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна поги 
 и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену п 
 на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде 
 не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трп 
на врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, влада 
 га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољу 
коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор 
 него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ 
 дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да  
о ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био  
а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује  
 <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је 
иве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две в 
радојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев зна 
а, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстим 
 тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли  
онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад ве 
а други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнак 
есмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без ве 
о не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n= 
 и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева к 
 Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Г 
а!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да 
двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор при 
„Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристивор 
незу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“< 
рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја ве 
јци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, 
и развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина 
 с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове 
нац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њих 
 је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе д 
лад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мо 
 тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје при 
з душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезо 
кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га об 
 га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У  
</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепа 
S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи 
путаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да с 
ка једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла  
це би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава  
p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљ 
, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га;  
дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ух 
е могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <d 
к, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу нек 
као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша 
C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једна 
у радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да ј 
клао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до ње 
Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грл 
шавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мр 
истивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p> 
а час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаш 
агледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела 
кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од  
бојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вра 
 на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„ 
на — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима п 
а шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа 
вакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих с 
 коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша  
ет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господар 
стивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, ч 
 Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се 
ла спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на  
а репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристиво 
а Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу с 
.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с на 
непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва 
ошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и с 
 Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио  
луга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и  
 трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беш 
јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао 
ко ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Б 
адили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њи 
зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком св 
лавноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Ра 
редише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати и 
гово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и ј 
аше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одази 
анко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је ста 
истиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљив 
е и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по  
весели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца н 
од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху иску 
уздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да 
, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Бо 
а до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и пл 
го нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко т 
само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи по 
м растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S}  
 готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „ 
и кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на  
ога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по 
 слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод сви 
тким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ њ 
ља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледат 
ину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, оза 
ку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он 
ија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма 
} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, д 
вити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед,  
анула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Насл 
 на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Јо 
 два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе п 
 као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да 
осподе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђ 
пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело 
аца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ  
 Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у ко 
стави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину сво 
— дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побо 
смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подиг 
но од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајст 
и самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главн 
о сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез! 
оња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној  
не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црн 
ем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светињ 
р да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писа 
рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неко 
 шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} 
Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, 
писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„ 
ну турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено ви 
 да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињ 
>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им 
а се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу п 
990_C2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме уну 
</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> 
ад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135"  
јих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је ув 
гли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непо 
вори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило,  
ри има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распа 
 теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Гос 
чмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњани 
ала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, 
други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одј 
а овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S}  
и царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви нег 
:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје 
 другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав  
у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и у 
 нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив с 
p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца 
гну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Г 
ву листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљ 
аповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигне 
 би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем 
викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занем 
јајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име 
8990_C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, п 
.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и с 
у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кн 
че он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слу 
Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села  
м право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крен 
 ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на  
екрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог 
ти, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мр 
таја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу 
је састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> < 
ати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих прева 
" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S}  
 стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} И 
 један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи  
 добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а ст 
ук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза то 
сову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости 
га господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„ 
ије дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој с 
о ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави ста 
епо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке с 
освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви с 
 са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ 
ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кн 
рдржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како  
се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте  
о се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска,  
и ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који м 
е се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{ 
ро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем 
јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Ту 
/p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предај 
пкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајит 
 у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините  
 које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том  
ра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва доче 
ичуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Бо 
ладог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека 
 пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи 
е преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни час 
а ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник 
ина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га  
изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевић 
 за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли см 
о веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41"  
{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{ 
ављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су ско 
ло за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез 
ез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „к 
емирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и бе 
убор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари к 
ирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласк 
о босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнез 
ратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати 
е чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше  
шта“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p 
коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки виках 
а опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару 
ву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не раз 
 викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, са 
> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо! 
се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам када 
<p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом време 
 ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би гра 
д се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез  
ар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплетк 
рпском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од го 
е потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко  
ај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све м 
гибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе.  
 устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију 
слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преч 
 бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из о 
<pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да  
 завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држ 
 како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах 
 им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p> 
још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош 
 кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти  
Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да 
вљен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би та 
али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена,  
идов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, кад 
 не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело  
младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казу 
ти на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у п 
чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим кла 
ала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} О 
ва горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим у 
 кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Рист 
ше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градој 
и где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од о 
а се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска дан 
“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</ 
али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</ 
преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где 
а?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони исприча 
дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и в 
е,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујем 
јаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги ре 
 као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </di 
} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, си 
ског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуман 
 гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног гре 
ли бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроко 
рихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не по 
аше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече 
о свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би 
мљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквог 
 једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које  
ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у пољ 
људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметит 
 по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупниј 
ама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена 
ате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га п 
и преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Измеђ 
 сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста 
S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто  
војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли  
е да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим ог 
ју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди он 
аде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику И 
 а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте  
ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим стр 
рца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве б 
цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{ 
трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади влас 
“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ 
је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у доб 
тивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трај 
лем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што т 
/p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло к 
обуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у се 
у поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ј 
 n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ов 
{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да ниј 
 <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, с 
 бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби пра 
ва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у  
оплије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких  
сечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста 
ор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није 
 реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто в 
ио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од ш 
ило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуш 
роб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега  
S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од о 
метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати  
 нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, п 
х жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна 
жу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само 
вици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једно 
свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу 
м опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и д 
ки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока мило 
етлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва вел 
„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилиј 
еш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опе 
у о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само је 
звала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље 
а, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о 
под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од  
о се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се мо 
алене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и ско 
те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје 
естрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето  
ћи у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрос 
ћ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте прим 
да, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погл 
зите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се при 
одник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда р 
омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, 
вога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да ж 
сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уста 
је, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једн 
} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост покл 
 белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „ 
 <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, ш 
а чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљ 
ком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, с 
 <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разап 
адоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћа 
“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пр 
>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p>  
p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита 
а једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му  
едним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду:  
дскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе М 
ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводин 
ројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколи 
спи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p 
и, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар п 
ној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, в 
рани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми  
 славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспа 
, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају  
сти према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за не 
најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све 
асно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја 
 Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају  
олим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> < 
огао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок 
а, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p 
теље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе ст 
ред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ наста 
ена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тикви 
д Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кн 
у пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здрављ 
пом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, 
оток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изна 
 псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне ру 
</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песн 
 Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и д 
 мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави;  
ви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи 
довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како  
 <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет  
о у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те  
о на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света пес 
рупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па  
ње.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се 
ом дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса 
ори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с 
у и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује 
драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да и 
Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Л 
аконима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђер 
незом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње 
>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као ук 
нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу б 
ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кн 
 као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вреда 
кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не  
реба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још јед 
ан сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{ 
орнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плак 
<p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се 
 се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запо 
у спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која 
ени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својо 
а ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме н 
нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода 
, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено 
плака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војс 
не руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руд 
 опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пу 
исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше 
ност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред л 
 Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи н 
крсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само та 
ем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаш 
Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо,  
еговој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два  
застро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> от 
на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим 
> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S 
под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да см 
 је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли  
им листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића њег 
нким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те  
ма однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез 
у да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су нек 
и и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње 
{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силно 
тојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода реч 
за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у исти 
и муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наре 
е среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p>  
</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око к 
акве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је  
“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје с 
ео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само 
 ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" / 
<p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо 
је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи 
ивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p> 
 дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.< 
 његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га 
сама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са с 
ојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, 
А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чиња 
прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу  
лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на  
} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у с 
ке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и  
и што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ра 
а од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их неће 
его приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором  
огом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, 
ра било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све 
 Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбу 
у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево 
Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу  
ерасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула. 
е к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као оби 
та духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника сре 
 опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игума 
азборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима г 
 кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свеч 
а дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са т 
осећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орло 
рши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос из 
умена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свог 
зу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се  
pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса 
> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још јед 
едаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не 
вон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку кр 
да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, у 
 попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина  
са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога в 
?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити 
ори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми 
е стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну  
ао младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А та 
е старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим  
рупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони  
има загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање д 
>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, 
м, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око 
спођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком мо 
pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Б 
е од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти с 
нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, по 
 старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p 
о да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо сво 
јелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} П 
акав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, н 
киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ ре 
ег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пут 
 упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун добр 
 викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећен 
оводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> 
 смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј  
ледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и  
ворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час ок 
х и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње  
м!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву 
 јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцелив 
и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да  
?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје р 
м у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце 
е лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у ч 
13" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето  
к ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А  
 Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Ал 
ник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна с 
господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си досто 
х лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренут 
алим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком туго 
и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слег 
ч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница до 
о ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S 
у у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се не 
а бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прв 
а изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жи 
срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би с 
ам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоце 
ди и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у 
ким на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води пр 
их муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина 
ас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само  
S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо 
: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле,  
 кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпез 
а од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као 
о је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орло 
ојводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево д 
ог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се  
је проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт  
ода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљ 
мујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу  
амети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руко 
 какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ освет 
 Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здр 
 на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ п 
м на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо 
господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и ра 
рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не  
</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије на 
 томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црн 
ања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до 
се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад  
 али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p>  
чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску  
е труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке 
ек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54"  
уша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p 
,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Д 
 је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> 
 сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n=" 
аше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански < 
ва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах  
а не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући 
 мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је ј 
 ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војвод 
а ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва  
, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</ 
} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој 
г опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p 
стови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје,  
у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом е 
иљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаш 
а Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи по 
о себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене! 
г гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: 
у а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, е 
ити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, би 
нез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари  
игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од 
 све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ев 
светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са  
, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од ов 
уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се  
ас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас  
, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кн 
, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро глед 
мо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красно 
Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница  
лаву питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи јо 
 дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволик 
овчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дн 
да прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати једа 
.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се нис 
а ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздован 
 грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држал 
чини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на 
ће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по св 
 <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТ 
нда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало  
и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, к 
, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допр 
а, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли д 
e unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Р 
биљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме доп 
како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она  
радоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се р 
 светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи с 
 не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви н 
и је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи 
е, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му он 
себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} 
<p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А 
о задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у с 
погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је  
 облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше 
Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао;  
ва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до ко 
олико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p 
оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, к 
, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја с 
а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада  
зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном лан 
јвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани  
тију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми ли 
не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> < 
p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисм 
м па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пр 
ва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„В 
p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страш 
оји ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онд 
... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Н 
 једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је д 
р безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке  
 не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу  
с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда о 
тешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и 
овори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пол 
 у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас ов 
није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена  
 долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташ 
емо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ак 
плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар 
!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право 
Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, 
 “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село 
„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало в 
е као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p 
p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да 
е сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као 
:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши  
..{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како т 
Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа М 
Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш  
а.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Рист 
“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а 
, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим  
десет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по  
а Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена 
 трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на К 
е му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај  
ојвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ  
то бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дан 
 ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам вој 
пљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко син 
е весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радо 
на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да т 
о кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам 
ади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан гово 
> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остав 
греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како  
о једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини м 
/p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „н 
ка дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ 
арога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{ 
и; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпез 
клони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је пол 
штро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, де 
велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристи 
слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, гос 
тине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S}  
је пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури 
 и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас си 
ђи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Госп 
 Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац  
ивео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби о 
ају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стан 
ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро 
е пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, 
ји, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} В 
ј се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је к 
ора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тих 
ци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљ 
ор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још ц 
 је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се 
и ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константи 
прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p 
ки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се  
јеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који  
удне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуд 
и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гн 
{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчан 
алице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу д 
 него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то ње 
ићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није н 
 испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушев 
ш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад ј 
ок се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о 
а сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до са 
издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће 
 је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи н 
кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако о 
ог рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да зас 
и њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре  
у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву 
н, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви  
е ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S}  
а не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез паз 
збити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ва 
прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбано 
ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{ 
Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била ве 
 да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, сти 
ице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му пр 
је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора тала 
као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотво 
узе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, кој 
</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог  
</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо м 
оје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно 
 док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиво 
а о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог власте 
 било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици нећ 
 у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не м 
ко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да м 
вао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заје 
97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, в 
етињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, 
0" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од св 
 суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало 
чки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече 
 има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Ми 
ом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, гр 
ај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на неб 
 <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој  
оспођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми г 
сосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо,  
 крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу 
Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господ 
у у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који с 
ст само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена  
стивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара скл 
половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим п 
упан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притају 
тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и 
сти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред 
стиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почел 
 не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и ми 
и праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу т 
ело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници с 
прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се треба 
морни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне 
 вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђ 
 ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју  
ло замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после  
 је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини та 
млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез 
оде нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало ј 
з њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малод 
пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да 
уза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш сла 
у на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и пошт 
ивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свеча 
рдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим 
еде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам ра 
е друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким стр 
дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сух 
и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам с 
а да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не б 
т потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче.. 
уда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то  
сто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша цр 
ви и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља 
е је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јун 
ло. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зн 
а гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну  
и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Круш 
ружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене прод 
и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и  
у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p 
штење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, 
 у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ст 
ао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прега 
но гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој р 
 његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад 
ти га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац  
>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Бож 
тима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: 
ако га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она з 
оиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме 
ке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који 
ом поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, кој 
 рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Г 
кве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и  
 старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <p 
7" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што л 
Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ запове 
ише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти н 
а му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да 
ом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је ви 
 му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас сн 
у мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да навед 
м гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет зас 
а.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно  
 којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средин 
је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом  
као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то и 
ред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и т 
} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са 
 беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама н 
ле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци 
инама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена 
ка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристиво 
 спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је  
ћемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синк 
е Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју 
 је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Буг 
цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком 
е само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете 
лампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну мл 
з Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она 
уташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свог 
док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све ш 
 коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гн 
 сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, к 
дини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његов 
ицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако  
ојводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше голо 
 раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласн 
 уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} 
невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на  
м зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које м 
поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно  
х све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S}  
ше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на  
 се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху се 
есном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар та 
з корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади 
мо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и кор 
е проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађе 
дике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, 
благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама,  
се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је м 
 онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где ј 
животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомило 
„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из т 
бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петориц 
S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и  
ој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мр 
тва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја< 
{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није 
њу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жи 
оклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не  
 <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа п 
о нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад в 
 покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина К 
!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор  
 неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије,  
 грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ру 
и просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> < 
ме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Град 
ном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градо 
жни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај 
азима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одрж 
розоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац по 
копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпе 
теле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О то 
чи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није  
стина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнул 
 света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом са 
 светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p>  
пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш с 
Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и  
на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{ 
тотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици ј 
„колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> с 
 ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и 
тор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаш 
а те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пуст 
е прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко г 
аки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво м 
м слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе ст 
ву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шато 
ладог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана 
а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо 
ке висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шар 
 плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усек 
ни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и  
ју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спод 
, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоћ 
хотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста  
е то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Н 
: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти м 
 има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> 
могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно и 
главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор п 
нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода уч 
к пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за 
л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром 
ста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какв 
ј, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине 
з Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гл 
с, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на бе 
а је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опрашта 
о жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у 
је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо свој 
учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод  
ници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторов 
S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше  
и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S 
овораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у на 
ма и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље  
следња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдит 
} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај 
бињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити погле 
тао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два мл 
оба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и  
ри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па сме 
 гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба на 
о ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су  
на добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог 
роз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} 
шевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У двору,  
ћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, 
ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш 
, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не 
у, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, шт 
 <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу 
и пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Гр 
p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда по 
оглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли  
ема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма 
амо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хл 
игу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кн 
 Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је 
А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав 
о и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никој 
читам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а 
брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете  
како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p> 
 књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке с 
ају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Устав 
 Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чет 
к крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са И 
д правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече вл 
абучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а си 
оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p 
оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и  
етрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се  
 му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од  
атотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; по 
Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих 
 као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нар 
поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости  
 и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си 
од њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од с 
ич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смед 
грљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ,  
/> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога 
ака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тк 
 панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао 
 n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано диза 
ле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони суз 
тва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје н 
се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв 
То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом 
преми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о 
гледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, сва 
еца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа 
 не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за т 
зали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Стар 
се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад тре 
 зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасн 
опа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А  
ва ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и о 
м приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</ 
осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред 
ика, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњс 
 право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори 
на погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало ј 
орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, 
е витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} 
 перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорасти 
> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа  
 нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља т 
:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу  
олена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три 
иде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право 
 свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пру 
у клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S 
Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам 
рац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и суз 
з недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Мит 
осадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече  
ројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на м 
ме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целивах 
жева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква с 
м ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув 
одо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него 
чима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да  
децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите с 
оиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неум 
} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода бе 
ебу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од среб 
ликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} 
ику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и п 
до своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду по 
дело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угл 
 призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама 
олишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које  
ла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него о 
г <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледо 
лиже.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше  
 <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Гр 
споственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен п 
<p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крч 
но појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слуга 
на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој н 
 и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече:  
и кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и 
и његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?! 
вима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучил 
кама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима  
<p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара 
о!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко 
 у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и умор 
дати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да 
таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се св 
могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subS 
да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићк 
мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином  
ше са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки 
тељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здрав 
на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје р 
 узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честит 
о би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него ко 
ома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, < 
Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљасти 
ака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим ка 
у усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака 
ви Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мен 
 још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуна 
нко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурн 
шевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p 
агач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов па 
око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пу 
тојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да ј 
Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто  
ет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на  
 сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти с 
де Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" / 
 опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади 
ог гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па с 
.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим п 
јвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у 
ољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И  
десет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећа 
ојводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше д 
еб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко 
то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргу 
талим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се ј 
 ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ при 
х сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да ус 
и га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знам 
кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у 
ком кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе 
ез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и тв 
ање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господ 
кве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше. 
треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> <div t 
а могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног 
 на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да с 
цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена  
 око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се слив 
пуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од то 
еломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као неб 
 јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти  
!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а  
о да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и  
 желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је вољ 
путаше старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе свој 
уман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђа 
а сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна ж 
ти, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи,  
олагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p> 
аштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се неми 
е да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од гос 
Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S}  
мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у не 
е ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду 
овом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла,  
аслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, суз 
аху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао  
ли бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука д 
звој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, не 
ошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не ск 
шу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он бе 
им се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кош 
отицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шарено 
ко ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p 
х него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да ј 
и крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом ку 
перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници 
бљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато 
е, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких н 
м дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јак 
S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат св 
ар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим а 
пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господар 
, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак с 
па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички м 
е и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десета 
оше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по  
мо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и 
ајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> < 
, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да с 
управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу за 
ске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше с 
х у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срц 
 у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се мла 
ђе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па 
ем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се 
с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме < 
 к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право  
е при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу,  
S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свет 
истом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Кос 
те дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас  
оси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све ж 
ао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан 
д ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у  
05" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав  
:id="SRP18990_C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега о 
<p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз т 
нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеж 
о ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехо 
растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са сво 
ара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавд 
 седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше 
 моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не мож 
своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера  
 са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослуш 
о како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер  
зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и ме 
т и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску изла 
и дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари к 
ри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало  
истиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше 
сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Мл 
е да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјури 
лику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се 
на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — пов 
и из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно се 
 опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и ск 
{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опр 
да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени 
грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“< 
 с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добр 
осподар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним с 
ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била ј 
ка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо: 
дога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“ 
шати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветова 
.{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај  
е бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb 
рцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да в 
х смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом гос 
усти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и мет 
до лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.< 
оји ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледа 
да лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда 
дара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољ 
та ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на 
 од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</ 
да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скида 
 браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у зби 
два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду  
ладости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да вр 
е стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне 
и са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стига 
но и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Бор 
лити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој,  
 у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана! 
 и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S}  
омаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором 
т коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече  
се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј п 
ј Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кн 
 узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније вра 
елин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оц 
део близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb n= 
ропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком час 
н властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га 
луге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели изл 
 упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке д 
д, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбија 
с топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном бој 
нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта  
 небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на 
 на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши св 
> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пусти 
као бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видим 
на мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на к 
коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их 
кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није 
едемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „ 
ако је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше  
ра који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала  
 броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихват 
.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како поглед 
"6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу њего 
Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грл 
ди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градој 
љаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> < 
 смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољан 
 Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О 
лим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може б 
 Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, ка 
који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом 
уканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо 
договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег ста 
крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он 
земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда  
 одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дуб 
о је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и ради 
едне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оста 
ине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војско 
дова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Е 
 <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Царе 
а главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у  
јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко 
риш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца 
Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и  
е заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са зат 
своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гле 
куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало да 
уци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Кари 
говетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поз 
е му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“< 
стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је исп 
аном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ пр 
рцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>М 
 а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино по 
свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призо 
ле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуре 
подина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше 
и срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{ 
 сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвод 
идоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше  
!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" / 
лавни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар 
 се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пу 
ати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S 
ез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око н 
не!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати до 
лади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли 
о вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико 
?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S 
а Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „ 
рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаш 
 и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је 
евајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних по 
велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а 
ест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тре 
акликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућ 
у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће  
влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним сво 
о пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" x 
окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа 
S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у р 
то ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој пр 
арен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div 
ка не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач п 
 војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му се 
 нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер под 
 нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам 
х завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полаг 
 свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него 
ије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој с 
ихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на доб 
исли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти ње 
> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој  
нтију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи неш 
 Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, нам 
 девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да  
стом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла по 
о је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“  
њиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је  
 нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледа 
јани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који н 
ема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сас 
 била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо.. 
ила крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Госп 
ним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети 
бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свако 
ош овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима д 
стивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклони 
p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, ча 
рио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на  
 /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе рук 
ан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава  
три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни о 
на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор 
/p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га  
р је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику 
амести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скин 
 ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искуп 
једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно  
вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градо 
д запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеш 
 млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо,  
 година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на 
дећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом цр 
ња на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса  
 се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред  
рвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише 
ка који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесе 
 Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да ост 
а Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што нар 
вив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Ми 
аш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурн 
ледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са тр 
 сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чу 
на Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно д 
да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп 
 трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих 
како с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора. 
се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу 
 <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу 
гање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb  
p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама 
атором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све  
стивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велик 
с други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је би 
ређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивн 
оворим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца  
ме док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на прија 
ора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на сво 
p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед  
 и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите  
ним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта с 
нда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као  
јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једна 
S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Мари 
оздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те ускли 
ка, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети н 
мењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у уск 
љу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шт 
вој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</ 
</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовн 
аставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ 
од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога 
/p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кро 
ља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И  
 што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно  
ан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ри 
е с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам 
у се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме 
вата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном сме 
жда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко вр 
 лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, тр 
грешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Г 
ужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се и 
„ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам. 
“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Рист 
воме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући 
стао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта 
у ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дих 
лаго довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницим 
 завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њи 
 угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној  
где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику 
ривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љуб 
 Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо мал 
, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десил 
{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S 
{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубо 
, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{ 
о, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све т 
емо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“ 
викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушен 
молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако, 
ченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не  
Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би 
крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене д 
се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то шт 
стивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према  
вога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну  
гледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет наста 
ти.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи как 
<p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, н 
е изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шар 
тво Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> < 
д стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи,  
же разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрк 
ме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога 
ода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да 
 око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом 
о да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пу 
кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> < 
 да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраг 
Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, 
зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ста 
уку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Рис 
згинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је  
ривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини нек 
џак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад 
!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа 
р <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом  
а је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да ос 
ан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Тур 
е предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез к 
ојице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева д 
еговим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обил 
ридође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у 
 /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змај 
у ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb 
ри тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само 
 гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето,  
све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; 
 Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну 
 па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како  
е и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска мом 
ли ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је 
 рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин 
ме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер није 
ажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац п 
на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још  
сет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери  
им очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати 
ебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} К 
 Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Т 
на танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсни 
„Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако  
емљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је с 
 те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слав 
у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пре 
4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни  
 наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње  
дан с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> голо 
мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли са 
е нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо 
а српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</ 
ио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога и 
и.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, 
<head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и се 
ан млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је  
, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Госпо 
 — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам  
ло за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер к 
али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крч 
више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па 
> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p> 
м, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{ 
 на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом 
е ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испр 
унака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 
их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гол 
одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир ви 
о друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро 
срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Д 
то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то  
и.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свим 
о, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у 
о покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У  
па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> п 
и речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на 
ељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оло 
ишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја,  
 сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат с 
ластела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе  
и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у н 
p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даљ 
>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову прол 
бу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у ли 
их очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни пов 
рци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али н 
ој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} 
око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и н 
.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе  
 склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново скл 
у међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, г 
“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по су 
се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благ 
бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} 
може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад  
 игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Рист 
и Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити 
п Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уст 
носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе,  
 људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу  
Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Ре 
лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p 
 удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочиц 
ава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја какв 
p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде  
озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коњ 
 на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} 
мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послу 
и нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише 
ена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као мле 
а заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док 
 томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао 
шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Ста 
им узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S}  
те, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем неприј 
а, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подру 
 <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви 
у.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, к 
.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, пога 
Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} 
 Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Госп 
 живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога п 
у, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова з 
се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ в 
еза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слатког 
ај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„ 
Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледат 
седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букта 
х убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуш 
 једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се  
Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старо 
 чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша  
снице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по с 
е двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим 
погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде д 
е икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тиш 
имо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ј 
ога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога  
аким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двест 
ађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено че 
<p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га реч 
одиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав она 
 ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви 
 рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу  
јатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кне 
ицима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63"  
су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини 
ћемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p> 
азвијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сва 
азар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова за 
па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очеку 
p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, ра 
па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху п 
 венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез поду 
теоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуц 
>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно ок 
и, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И ш 
оговоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемиру 
S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради 
коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у по 
реко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> < 
 кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му  
елете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајућ 
астеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку 
ете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет глав 
рудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска! 
ајпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук п 
радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају  
нда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљеш 
 православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав по 
!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам 
 рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се,  
 био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се  
може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господар 
им о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не м 
шој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а мог 
"175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама 
кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из се 
амо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез 
ојском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{ 
то као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погиб 
у ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи 
вено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је  
еривој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на и 
“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и не 
и и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу 
шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, с 
да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријат 
ве друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни ди 
 ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од т 
о сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба п 
 на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом 
а.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ пита 
поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, м 
јмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекор 
зуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гл 
ило, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одм 
ига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кре 
а умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гој 
оне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p 
" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{ 
бињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске кућ 
 високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је  
м те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јак 
тора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у до 
го поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном шир 
в уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је 
{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S 
ављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом 
тмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђем 
 несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једи 
, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побрати 
а су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристиво 
погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више не 
и, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} С 
 Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чист 
="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин 
узе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н. 
стила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом п 
а од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као д 
под њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих 
е.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој 
е, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар ниј 
>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то  
вога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да 
p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин К 
говарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кр 
војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам с 
</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужд 
 има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смр 
ху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да во 
м само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет го 
вих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише мо 
је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак- 
ам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па ве 
да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} 
итањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кне 
же, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми  
се од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који  
сподин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи  
о.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших св 
, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да 
има.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, теб 
еш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој 
ине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе д 
ињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и 
е, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „ 
 /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, 
“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увреди 
ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, 
лим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} 
еби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кн 
“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим  
 и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанин 
згледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хо 
н и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да прашт 
као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види не 
решина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла,  
паст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Б 
човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зо 
ујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју а 
 Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да 
велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, 
о у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{ 
а погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сам 
, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ћ 
му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и 
ор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али н 
шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су  
викује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> 
ка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име 
з Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже коли 
у моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико 
/p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Не 
ко себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати  
 млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свец 
, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ з 
дна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не може 
ка је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се забор 
газићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, ве 
но збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно 
ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, д 
да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!. 
ени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један 
 већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне пор 
по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад. 
„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је  
p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, бо 
ј слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен 
 <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да д 
летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево 
те чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с  
/p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину 
ш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом.  
p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој 
>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми неш 
штри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето 
о од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте,  
 данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, 
час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече  
а радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твој 
 од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игу 
 а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно прикло 
<p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад 
<p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све зд 
види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на  
упи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребр 
. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по  
се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим румени 
p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се го 
нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет р 
о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвај 
„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране 
 крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. 
м и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градо 
подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза с 
ео војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Сла 
Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с мом 
аше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Т 
итах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу н 
<p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и поглед 
p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и  
же Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад  
 се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство. 
прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“  
и је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми  
 једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапато 
и?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вел 
p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђ 
утем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости 
рац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градој 
> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез 
Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријат 
Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде 
 на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе рон 
споде.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам  
амота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пун 
гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо 
ве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од је 
>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац  
 опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору. 
 и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити св 
ј је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част 
 Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази ошт 
поде.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да 
ред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близ 
 беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кр 
дара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине ни 
прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној 
„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени 
е кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико и 
p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То ј 
и?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> < 
, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачан 
о казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу н 
, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натр 
омаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ дана 
<p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртв 
до, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него  
ки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана ум 
друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше чо 
и у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војс 
просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе  
су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио,  
.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем ок 
 га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и о 
гор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаж 
уботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко уп 
 <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв св 
ри Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први напад 
, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај 
орите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; поб 
це носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти треба 
очита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он 
Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати 
таше.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па 
ројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој  
частво од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе п 
 кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним т 
оду какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ак 
 на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у  
 из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје мат 
мо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> до 
она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез  
очне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писа 
из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег 
аде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван П 
е дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, 
еза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа 
а слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Ко 
око изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} П 
и властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи  
гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговет 
ија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да  
силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни сво 
ици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“. 
е одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих ка 
 над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да с 
апред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а 
 сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како же 
драла.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми  
оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>П 
ко, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти ш 
> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу п 
его витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да м 
е и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови  
и кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" / 
е својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро 
b n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требнико 
сти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја во 
енерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће  
ја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека  
, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издава 
својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим поз 
шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад  
даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред дво 
за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој зе 
гумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одма 
, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога власт 
 мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску на 
неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе 
ску Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и 
уне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе 
х двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица врат 
се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу 
уги <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> 
е кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни м 
асније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S 
еви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“ 
им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ насту 
вуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше 
p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз о 
а устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво 
ка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Кру 
још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом  
и стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Та 
 Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да  
 погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, 
ано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље 
егају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Нап 
 кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да доп 
ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подст 
 по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све шт 
ницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор ј 
стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука  
 у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких сви 
ору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљен 
.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се  
поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и в 
p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго 
 пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу  
лазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање  
опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у 
 заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор 
елене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног  
ана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издиг 
и уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не п 
а сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио власт 
ма кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи 
примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било  
ући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S 
војој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежеви 
ке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</ 
огло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само  
знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нане 
а ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говори 
ко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају 
 рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак ње 
<p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSe 
се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равн 
своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако ос 
истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још ш 
 би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је п 
овој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} М 
е запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаш 
је дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехар 
јатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" 
ата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па реч 
ти, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’  
, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на са 
и цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез < 
ре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господ 
хвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни  
ева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој с 
се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у са 
нца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, 
ди Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целива 
 се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез запо 
ри кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио бе 
п Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, 
"72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред сво 
ек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у с 
а малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође 
 и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си 
шло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаш 
глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе 
о тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и 
 како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} 
да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на св 
лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој,  
<p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће  
одне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном заст 
абучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару 
о им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток 
 <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ев 
p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати 
 се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер с 
вора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а д 
и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну 
плакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> < 
 запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да 
Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: 
угачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се з 
о и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућу 
Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S 
зима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Има 
о, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" / 
сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, 
н не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Карит 
 Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво,  
 чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синк 
ко за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, кој 
а је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од  
је вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Борив 
очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето глед 
с шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него 
 томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа пра 
 господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш 
иташе стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: ид 
ивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим с 
лушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг пу 
оји си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино  
 се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће с 
лаву Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну К 
не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина 
p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на с 
о су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесно 
и ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи  
лутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај,  
 Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице  
ужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону 
твом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Госпо 
куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез 
 <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војн 
а већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буз 
 Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога 
бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, п 
ине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао  
 проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну  
!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је  
о ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о 
нак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту зат 
витлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други! 
о коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош дру 
о, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори в 
 им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „бић 
> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежев 
</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике ве 
 смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p 
емо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете  
 баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што  
ра?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n 
његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паме 
ти!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господа 
ати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнеж 
{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не ст 
тераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио 
мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од зб 
!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; п 
калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њ 
.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потраја 
ојводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар  
целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него с 
метни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори,  
 из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о 
 својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не 
лете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од к 
вараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турк 
 као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам 
а говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као д 
е!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прог 
 <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој пл 
од Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“  
ва три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није 
ође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се о 
та и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим  
:id="SRP18990_C1.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп  
:id="SRP18990_C1.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад п 
стише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило н 
едан корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, о 
ма за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па  
 па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чис 
тину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подиж 
запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако ко 
 сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњ 
смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај н 
 а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се  
ад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове со 
ецо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дуб 
} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој с 
ако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри 
прости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао;  
изивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник. 
ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор 
већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у д 
 падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишу 
лед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је  
 по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо! 
гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши з 
ени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шим 
е да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговоро 
им домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима 
жевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те  
ак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да 
 <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој  
сврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо ма 
II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао 
во по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у  
ј пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах с 
ја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грца 
 рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти  
баше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје 
ном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкар 
о ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, к 
p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати 
 <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“  
збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Ту 
Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»? 
у:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господ 
ру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га ви 
се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој.  
ој жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“ 
та:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на  
 на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај 
гли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше  
 већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах м 
 Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесе 
, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господ 
еха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То  
p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с 
p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасн 
десет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама 
Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез т 
касмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико  
шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, ка 
га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив 
ина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај ст 
ху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи власте 
јући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!< 
ну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод тер 
себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако т 
идевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно 
оспођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и 
у ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је нек 
.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, 
 мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb  
вости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја  
ко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гу 
е, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господа 
ва на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше од 
у тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање,  
!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени 
руги.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још веч 
јник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и св 
 на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и румено 
ло а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, си 
атраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња друг 
буци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један ко 
{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи 
водину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаниц 
рога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кн 
едња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" /> <div type="chapter 
оји се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу  
писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кул 
слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> 
осле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинић 
то га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли 
знад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи  
з прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој вл 
 <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кн 
>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велик 
ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Б 
жје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можем 
верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послуж 
до!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љу 
ј госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка  
иту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари плам 
а па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурн 
м?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому пог 
погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „ 
оривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> 
црвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S}  
аше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не з 
под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за м 
} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} 
ео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако к 
 обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка гос 
нда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опр 
п Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пу 
то му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно  
ад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба 
у да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубм 
, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог влас 
ј део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад  
ог џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збора 
p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад  
оста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и  
их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо маче 
поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једн 
нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду  
оји не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван 
им; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегр 
еле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно разд 
аче, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш 
унца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, д 
це Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе. 
уме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и он 
другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, 
е чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамо 
а вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци о 
ћи: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“< 
его да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у ср 
ћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и 
у, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p 
тац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо? 
ло му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве ста 
та у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило слав 
мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Г 
 српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кн 
о не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месеч 
не у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, с 
 стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде при 
омчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S 
ке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славни 
у земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратн 
 у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконо 
/p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рук 
 њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље о 
и за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Грома 
з гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд 
а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина по 
к расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми 
меље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Са 
 дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп К 
цем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и кос 
} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и 
пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и  
 да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога  
расле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне жив 
 поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаш 
на била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и кит 
це.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — об 
може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но зна 
викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} 
 па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Пл 
 господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе к 
осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, нес 
 отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина 
аше свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Мил 
вечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> < 
оламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи,  
и поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос 
празни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји ка 
инском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне л 
 од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} 
тегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из те 
аније и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор на 
ресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шат 
аху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{ 
 у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована  
дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубок 
оду, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидај 
“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у  
 Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи т 
 мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било  
своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74 
 Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ле 
повест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, би 
у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по  
о би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а 
же на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривој 
сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи  
ивој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с  
му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава 
мада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба. 
{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека 
ки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу как 
ђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „ 
и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, 
а кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крште 
 наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво г 
боко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„ 
реносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кл 
е живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S 
а бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!. 
че пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и ц 
вор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!.. 
 широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткр 
део.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!.. 
прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају 
аше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати 
ави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти запо 
ћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како нек 
а кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води наше 
аставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси 
нез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} З 
.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене о 
з ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Б 
ребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудо 
како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и 
гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци! 
е свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, 
алише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз оду 
и кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад ст 
стовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по т 
 на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђам 
трча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их са 
ге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали 
 и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан п 
Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога ца 
> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва 
и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једн 
гова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог св 
 стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што  
е боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га 
њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Бори 
 и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> 
истивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац  
аше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p 
“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да и 
е и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Р 
леним плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким број 
 мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве не 
аца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И оп 
знесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткр 
 је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од у 
илија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чед 
тајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Си 
 n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући 
најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{ 
. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да  
 кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богороди 
мерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на тр 
 навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, бра 
главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених  
} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје  
о довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које  
г!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви 
е коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женск 
ти игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ва 
ра на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздис 
одошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корач 
аром кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гун 
па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од сво 
лног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисл 
би на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ива 
ко пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метани 
 не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче 
рије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева  
е сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, мет 
љом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по гл 
ма да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком с 
да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што г 
p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мо 
о, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да 
а Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопни 
ла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме д 
хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и  
ање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „До 
} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме 
мив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од рад 
 до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.< 
 руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиж 
нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му вој 
их.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме к 
уди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љуб 
ју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну с 
 Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у с 
и, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само т 
вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од он 
ело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тог 
а; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети как 
го ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих 
, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: 
д своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај  
се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Је 
тлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као  
 упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.< 
они!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, 
сподин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас цели 
квом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разб 
 удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слоб 
о свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S 
азе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чел 
зорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношах 
нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по ч 
ке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљи 
мир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да 
ма његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p> 
а једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, прос 
, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повије 
, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цве 
ним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа с 
ље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису с 
а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној хр 
м те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристи 
онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне 
рисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој 
еше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што 
руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из круп 
ће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да с 
толици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чиз 
едали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци не 
ку, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи п 
иже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на 
кострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, по 
и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима сво 
а, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарен 
паде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још 
м мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше по 
 у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове  
} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Бориво 
истоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једн 
овораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“< 
ивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову  
оштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загр 
 Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Ор 
!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати  
га деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече  
мурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <p 
 јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господи 
ли су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили зава 
 једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манд 
ст, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Св 
андалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад  
јена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим 
 старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са 
 високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко бели 
а и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним оч 
p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, 
сију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густ 
 кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p 
ву без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се увери 
исоком коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зелени 
> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га р 
 нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се 
гледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мир 
n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пук 
ше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренер 
њастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла  
води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са ви 
ови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, 
 и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни на 
на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару,  
!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговц 
 учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кне 
а српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина! 
{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, види 
ан и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ запо 
ару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са 
 и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу  
е.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за ју 
 <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кн 
, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што 
нак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се 
у Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина К 
се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније з 
стане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и 
е старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на гос 
треб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гој 
> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће  
све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, п 
 се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке  
е чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: 
који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кн 
клоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору 
ва загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да  
} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотин 
> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господин 
велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </di 
ли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздр 
војим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} 
p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево м 
викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107 
и и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, ко 
стом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну  
само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи ша 
 молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред  
ни пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, д 
, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напун 
кну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохв 
кораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма  
“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару,  
</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само 
ен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти 
и се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се  
S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</ 
бразе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти б 
смо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како би 
егово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S}  
њаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У 
азви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају  
простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог  
омуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без 
 и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руме 
ом разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као закл 
им су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S 
а дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није 
јало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је,  
: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст ча 
госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола,  
софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S 
са да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <p 
 усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и зап 
 се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наш 
, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкр 
} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb  
и ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само 
дина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у 
зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан ч 
у покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најни 
ем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он ос 
господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили сво 
 на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога ца 
рана пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> 
а од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше 
Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„ 
сом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет озд 
о некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша,  
о наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уз 
иде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p 
миру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и 
ви бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог 
но!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да 
млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, оглед 
томир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка 
е и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради! 
у још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по дв 
!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мир 
 струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не 
деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се ње 
и.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што  
нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} При 
утуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло 
рби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све 
ти Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали 
частво и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договорим 
="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на п 
е:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да 
 n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа как 
а сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчи 
астављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Оста 
а.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад  
а у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати  
д би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти жели 
 док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„З 
убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, 
оклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одгово 
ћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царево 
ја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобу 
т староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху не 
о душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосм 
аличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада с 
прости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има 
 већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да  
еђу себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и  
ну Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Г 
на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ пр 
војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властел 
скупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху с 
ати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме д 
ом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни  
ољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде з 
ељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да 
и млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну 
стеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански 
ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерн 
ик, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродош 
у црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа бо 
>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к 
есно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слобод 
томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад  
есне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави мл 
уке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седо 
стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти зага 
ми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: 
</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече в 
аше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина 
ди.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, 
ћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Ни 
да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био в 
и; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје 
та пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим 
 са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору уста 
оз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да вид 
ањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће  
сија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, т 
па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испре 
билазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ве 
о не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb 
„Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све дру 
ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца д 
 руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га 
рхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се 
ажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомили 
 стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, при 
ко ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ак 
екакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба  
ора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које ј 
икну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Вин 
 на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни 
аманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и  
о ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{ 
се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке њег 
> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по пра 
 изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховим 
едрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да  
оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина 
д му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жрта 
и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, д 
} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стран 
сподара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све  
је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ п 
</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не 
нда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама зна 
јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и 
ерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ 
на Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом з 
, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни оп 
ти, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</ 
>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по до 
јаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мост 
и, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле ка 
озорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних  
ед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде нико 
мо он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину К 
, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић 
м, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, ј 
 од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{ 
одско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек 
 једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандил 
 танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>П 
не опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и пи 
е да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда 
 о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђе 
 свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хри 
ли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вин 
а се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше  
рази кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор 
х одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим  
е био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Б 
ини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним српо 
убедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села свед 
</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S}  
вог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а  
жио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби ц 
Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по до 
b n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на боришт 
говори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде 
с узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуд 
е не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образим 
бгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева  
радоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегн 
ог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубо 
 не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Прокле 
го никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову од 
атосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом веч 
смо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред 
нога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледал 
о негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој 
слова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се бо 
ло, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опа 
збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу 
ћу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, ј 
звезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на 
на!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кн 
ед, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред. 
ндалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац 
 те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опро 
у где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39 
ом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23 
S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше пр 
а!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбу 
ту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор 
е па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику прида 
таде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла  
је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окр 
им људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господи 
е потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, њег 
 кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растоп 
ио мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде.  
ошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хри 
поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило с 
е покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћ 
убоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</ 
е поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин н 
ивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривој 
гнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу кра 
ли сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутњ 
и очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега 
> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да  
на, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да  
м глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидн 
ечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано з 
из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошни 
својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скуп 
го ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу сту 
апред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика ик 
о Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме п 
ави; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине 
ло благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио бу 
брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Гром 
 му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрч 
 коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесе 
 <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својо 
ме се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у рук 
еза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости  
том, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, д 
п, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина 
ра а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту 
ојводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не ски 
 жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом 
се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} М 
кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе т 
, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; 
ра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете 
екрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе 
о моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се раста 
 Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни  
говарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> д 
ти.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго по 
ним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазит 
е поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} 
 говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових на 
 га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто шт 
хово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч  
S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити: 
 треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те ч 
 дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S}  
 челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти ме 
не војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људи 
>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја. 
дно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати 
 ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда 
оша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапато 
рапавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а  
а велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи к 
 не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци,  
:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепа 
пора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не  
диже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, 
 од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је  
 Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој с 
х суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе 
би где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> < 
:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не гов 
/> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као д 
а срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику,  
/p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орлов 
</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да конди 
ам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као см 
рушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натра 
рим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храст 
г од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p> 
 с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва 
> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па  
 и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цв 
воје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{ 
сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који  
и <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовд 
ху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Ко 
ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p 
а и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасам 
ез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папр 
 Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници уп 
презао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати 
ог помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „З 
 пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од  
им бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима. 
м те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И јо 
и. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се 
м да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коња 
ешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p> 
 љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кош 
тајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која м 
стивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који с 
шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не  
ога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих  
Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у 
нуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној  
де њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да с 
{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их д 
па овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ п 
азима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p>  
бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не б 
 које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према т 
/p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са  
pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се раскло 
стели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„З 
а!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше си 
ака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, 
ин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“ 
 друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте  
ина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се,  
е његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохв 
пише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца 
од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и 
молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од ц 
овници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један о 
а о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" / 
 се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“  
аш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И зн 
 n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрш 
унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је св 
е са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Ни 
а војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандале 
рца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљу 
> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“< 
ви таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, п 
</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору 
ше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе по 
“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуни 
/> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску  
е и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што 
 Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кне 
.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред и 
з, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мој 
руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув с 
м свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p>  
здрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и уз 
лади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подиг 
>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећ 
!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како м 
 тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери 
е без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И  
 као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Ј 
очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристиво 
 с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је прек 
S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у обра 
p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми  
највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита  
вети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душан 
 тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и о 
 јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на кој 
е, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе сме 
лав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p 
 од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово ш 
 власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати 
 пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед ка 
угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{ 
рхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час  
ступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да 
синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма 
уке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које 
врших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови 
у поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се 
уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако  
рлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина ова 
 капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред 
ој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кн 
је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година 
вала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци  
S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S}  
идесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на о 
ви у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабу 
ведач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два  
сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи жив 
ави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А з 
и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у 
да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има б 
обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Р 
мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема мно 
 што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала т 
ра, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође,  
једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласо 
лузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S}  
 синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан 
ду српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко о 
, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ п 
властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су  
а своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим 
 вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати. 
кучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Ј 
нимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрал 
крстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну ср 
вала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња 
да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим 
а склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S 
 ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забр 
ећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Рис 
ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје  
десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очев 
руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „ч 
е игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дођ 
 у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски. 
е па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја 
 био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, 
ао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те  
воме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта  
е кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема. 
мо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који,  
има одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један конди 
м а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трп 
 и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну  
!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пај 
је излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне 
 ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; а 
негињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало приг 
о пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки 
ци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, гос 
амен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мрт 
еде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам 
силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се 
и у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И 
атке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, н 
 онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну а 
 и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да ј 
ритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не п 
 јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко 
ни и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје.  
А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе 
оштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро,  
о него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па н 
ављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш  
ина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком пола 
 кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгле 
ко госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није 
рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на с 
учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџ 
о нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповес 
мао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако  
ко Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на св 
 га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вука 
 да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} 
јдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остан 
 и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га не 
вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50"  
 стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм. 
и сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, д 
а могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опр 
ави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за неш 
честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гл 
те да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба мла 
кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: 
се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе ре 
с зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш ц 
е младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Ива 
иноћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогл 
, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гла 
а нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас 
ме?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи 
бе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога уну 
у липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кне 
ромуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем 
 авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у  
убље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{ 
о би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш 
вима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов 
Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста у 
на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а 
е ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и ша 
тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латин 
 а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за  
ју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се покл 
е опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p> 
ако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш 
 праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по јед 
дан велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Бо 
!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добр 
седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо:  
с измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име  
да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли ј 
сти и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Је 
 завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо изм 
овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S}  
еднако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и памет 
то расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи д 
 није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе  
са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза  
е око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="15 
асија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни мо 
негиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господин 
о Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страхо 
еки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: как 
> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властели 
p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твоји 
цу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену и 
ај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворо 
Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му  
b n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплав 
јском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече 
 прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су  
е кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петр 
најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к м 
лети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио  
алости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо  
брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главни 
о зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теж 
ну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу 
грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио св 
 га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава  
е калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколи 
стивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечер 
 речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„ 
рати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} 
м, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“  
.{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стиго 
ртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех зв 
, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли  
м и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали  
лико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и ср 
овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих де 
 испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда 
 <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики  
љиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и је 
сец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако 
 снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} А 
пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећ 
 <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погл 
ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту запов 
 говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“< 
ловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чу 
милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" 
е она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S}  
којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам 
цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме об 
ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне 
у у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не јед 
колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</ 
ади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с  
осав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну  
нате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше д 
а натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће 
 му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери и 
сом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно п 
 беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после,  
д вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а о 
јане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“  
Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао,  
да се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пр 
ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Б 
и коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да  
људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно ку 
атор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у д 
а оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијт 
да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винк 
оже!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не д 
пезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда о 
авом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде к 
десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ  
е свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није  
 војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„У 
асмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог  
{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар  
аустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> < 
з Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говор 
ирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота сте 
 капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки 
е окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим д 
е најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме  
од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двој 
о, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким ре 
речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S 
 људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац з 
е је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се 
а и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, о 
аћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умор 
гама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнеж 
се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво 
д кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није вр 
кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у 
сника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о с 
рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управљ 
!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша з 
д најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на 
шици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и ли 
нака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам ка 
 га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав упл 
е сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се 
боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с кал 
одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога ред 
 Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав  
је последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по 
вода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скин 
војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шато 
у, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој кле 
 свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан д 
/p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мач 
ен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља  
а за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих сед 
/p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, св 
н, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p 
II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Борив 
S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје вој 
у турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас теб 
година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило  
ме и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени ж 
ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је т 
сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али мог 
ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у  
епетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад  
ам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се испо 
и цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак п 
и твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинск 
усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p 
у и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу пока 
о војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну 
тењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристиво 
ено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи 
илазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет М 
 могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јунач 
је отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевц 
и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вече 
ше самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кр 
 од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе н 
</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S}  
ам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на п 
дан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себ 
ујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето в 
Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зо 
ш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео к 
 стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади 
ка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама 
одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{ 
> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристив 
ма и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се с 
ите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да б 
ом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само 
ебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и  
е овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет годин 
 у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворан 
 знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га  
ују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано прола 
баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које  
х о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином  
ње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а 
о у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило 
 на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне п 
испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци пос 
рно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у ис 
ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у каме 
рцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато ш 
 помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господин 
рхије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута  
и три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрам 
 од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени 
јама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лиш 
погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са с 
пезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је вели 
ини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један де 
!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мра 
му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Ник 
та мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ пред 
то. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казат 
е к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али  
лим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце  
ога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара 
ријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Ла 
 колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски в 
пет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном 
вни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа 
— изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се  
 српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата  
чевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{ 
ка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и 
 да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже р 
 је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је  
в сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“  
рн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p 
а разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род 
 него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли н 
о, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз дес 
е Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерат 
анке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, н 
авио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком сво 
белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом  
им шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми к 
се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало  
д бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у ср 
ут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и  
сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад 
ружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, г 
д, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдес 
а мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђ 
, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{ 
 ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад  
нез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{ 
ору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} 
а!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испо 
м као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца 
је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Да 
 шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју с 
b n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином ч 
 чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч 
тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него 
 ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„К 
н на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том кр 
 деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био је 
е стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се п 
ли смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој т 
са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Рис 
, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија 
а деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кне 
 пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез 
 на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видел 
 скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Ск 
оста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} 
кнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикава 
 страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуни 
добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са в 
е горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, к 
ао три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} С 
им а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуна 
очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и о 
орце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо 
који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстово 
кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{ 
вљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Гос 
ко корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутин 
кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој 
азапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ  
м јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколик 
о помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S}  
“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или о 
јника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком сво 
стивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} В 
Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ  
="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што са 
оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; 
ли и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други гов 
“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека 
писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p 
 те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него д 
ачно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу 
 руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез  
“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца кр 
 и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела к 
је ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно  
иташе војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} 
или око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на ч 
орићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по 
екташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним ко 
, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи о 
 да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихов 
рухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S}  
м сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Ко 
ао да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна  
еки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p 
и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видов 
Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ам 
ворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један вл 
м!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p> 
за замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста  
правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се  
орачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу ст 
авом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором ко 
уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да 
ословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он 
 више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе,  
етачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би  
да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек к 
не збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно  
 је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти 
исмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ н 
ељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — ста 
веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по ма 
>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у  
рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије н 
оном просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак велик 
S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогруша 
ез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би  
стивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор  
ка!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас 
ина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP 
м бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S}  
 и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми оп 
о селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да 
о кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара 
збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} К 
 коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кне 
еже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало з 
сли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ р 
ава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч 
„Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана ве 
чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само с 
игло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у р 
{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> мо 
 те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књ 
 ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шато 
што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се  
какав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом с 
почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спре 
ек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене н 
one unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат,  
е преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стаја 
<p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Ка 
сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим ша 
ко је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин 
а као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> < 
ла, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, 
о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Хара 
ргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и 
а склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог мо 
о издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око  
лостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе  
а десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име п 
 то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га 
 и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не одн 
ше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трж 
 му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из зло 
саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који м 
лтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на ко 
обуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, в 
сјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положи 
а красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде з 
бе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као пау 
 који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све 
подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној па 
га није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдн 
служио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш,  
 <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако  
</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо 
хо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, 
 и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Ага 
дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих 
Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на 
прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен некол 
ковини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разг 
цом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јо 
 до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?! 
икну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се 
 није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив 
 да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у  
лепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кн 
м, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, испис 
кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла 
 мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у ср 
и Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене  
 његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукав 
еразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе  
не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихв 
0_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у буб 
“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени н 
 Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморј 
оге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрх 
 и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, м 
>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, 
уги грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, 
 многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини  
 а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.< 
абуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци 
даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада т 
е ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре јед 
 и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет прип 
ђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем 
аштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, 
имо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на 
наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам 
честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војво 
и си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу  
о бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога  
и их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та ј 
уо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да  
како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по с 
 који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у н 
 још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом 
ко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, 
у војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе к 
 мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио,  
руги би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ма 
и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S}  
 части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n 
е смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не ју 
ој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинс 
злази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Р 
лео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с  
кав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко 
надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за нек 
До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмор 
ћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ 
риште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јут 
адије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху с 
, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још  
и с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар 
слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло 
ље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да до 
етелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде сво 
ност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да на 
робдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признат 
у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> 
ласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати. 
о правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Те 
авној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо  
за њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном 
а рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше вој 
ојводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.< 
д свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући 
е она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај  
ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се 
 се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред г 
но од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевим 
 и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кн 
рсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три прија 
ила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету п 
на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само 
анице свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна вла 
>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позв 
 речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у х 
ута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, 
p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеж 
!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да  
е војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послу 
а скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде 
осто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Бор 
ило за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо мук 
 сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заб 
обом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име  
гослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Б 
 у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје 
з Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прек 
његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано нег 
илош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако в 
еним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њен 
 за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Д 
лиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од св 
пнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуш 
мен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и 
у треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, т 
>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе от 
 госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љу 
 добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, к 
с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косо 
удима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову 
аћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца  
о наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она 
 Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, и 
 чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије п 
а, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесно 
у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под крас 
урске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> < 
 са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да д 
сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвод 
вио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлиј 
.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и  
ла, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека в 
 води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или 
утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да ист 
 и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај  
ј слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили гос 
ицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком с 
 красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива 
говором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — про 
 силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког др 
ругог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кн 
арац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље прите 
> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете,  
пет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рек 
еби, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје  
нез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаган 
сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клоб 
аше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и ч 
а, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на  
кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не р 
бру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С му 
да навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кр 
цу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и с 
кне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војво 
Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од  
и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, сна 
и — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цар 
м трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича! 
ва Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се борим 
Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше пола 
а весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{ 
ник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан  
рпски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај  
 да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана 
ој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје ст 
и, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит  
д њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који с 
дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинск 
од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голуб 
<p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и 
 Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p 
} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав 
, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Не 
 И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слатк 
сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и свак 
 би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале ок 
нез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања 
 у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузам 
па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим  
 натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, т 
ва се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Ср 
от, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и  
е!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша  
ладих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" / 
збожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке  
 не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си т 
олико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином бе 
доја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му с 
са, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и  
 невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опе 
па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хва 
 <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војни 
и Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Т 
чке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из суж 
нско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, 
 поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем 
и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивал 
нуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се  
ушан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срб 
војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један о 
чи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети 
ог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројан 
 Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са полов 
е трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селим 
кривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије  
опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив праза 
 лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта те 
Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој 
но <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Гос 
аву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем вој 
„што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не би 
.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне 
о да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше пола 
ут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда 
га његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више 
> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и ви 
ше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицат 
очицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се 
них, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењак 
 колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да гов 
чем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било ниј 
арод новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче 
ве ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Ага 
 Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пу 
и и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати ка 
 да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси  
колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу 
а мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говора 
и?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ов 
ј цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам 
{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледа 
а њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвик 
 их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женс 
ред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим  
адесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама 
однике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто леде 
 овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, не 
ве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике 
 пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S 
падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно  
ре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који с 
година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити они 
 војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте 
реших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начи 
/p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господин 
емљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих О 
а гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана ка 
{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крш 
 без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти  
а Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуч 
 као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p> 
ди, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одме 
ује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове  
е и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p> 
им ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и 
 метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би  
а!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тр 
у крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би С 
но прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез 
ривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска вес 
<pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Ма 
чким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С 
ећ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кли 
но почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума пола 
ути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и с 
ако да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Рист 
војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, 
овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ прог 
ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомил 
р на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, 
сам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S 
дару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној пр 
ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и  
 и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како? 
n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако 
о позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и бол 
“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p 
/p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био послед 
аклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и сре 
но што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу  
 да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову,  
и.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском 
 ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја! 
м, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде је 
а, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да 
удноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је  
 љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, ко 
 овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то  
стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да м 
ити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажа 
енуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само ов 
 с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.< 
таше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео  
само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се 
а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и с 
отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али к 
се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p> 
е пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да види 
падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S 
 од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе прек 
 госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго  
донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под 
што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а  
е.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — 
ико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S 
 наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозбор 
осни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да с 
жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола  
ли не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђ 
оде Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и 
еговој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ства 
 кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест  
ка на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових 
вете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Свети 
огледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; ал 
ет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и  
дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се 
 ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече 
 питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али  
— рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те у 
јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ 
ке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,... 
јака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озар 
, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисо 
— сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега 
из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И  
о су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две неде 
 војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кне 
.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам 
цима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да 
 Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; обра 
сто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; др 
 и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно к 
ано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и о 
вари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади власт 
ме ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што им 
то је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>С 
ао Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече 
 пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник 
дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики 
 попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали с 
 брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у 
ца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ва 
дару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p 
шу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу  
зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „З 
 који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} 
{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад с 
> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут,  
ратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и 
есет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Госпо 
 да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и б 
 срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу 
<p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ћ 
е по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам  
 двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} 
а помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ на 
невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док кр 
тио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чека 
теш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте  
ји се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у с 
 томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страда 
и да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи кр 
не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика ко 
/p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p>  
ог велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече 
однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпо 
ици, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо  
ве што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву ме 
двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слуш 
ва млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би 
ва Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш 
лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо 
ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он 
е да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био п 
ва, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Град 
но размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учини 
ројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само 
 на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му то 
наше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вер 
ства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити,  
ом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез пон 
ма, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А  
од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на 
сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим 
 као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве ве 
ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном  
у купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Бори 
иде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Б 
 гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом зас 
ни грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огле 
а уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало  
тавим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу. 
м натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабуч 
 ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; 
ко треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћу 
е прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскади 
укан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само 
<head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игро 
невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан 
а какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо,  
?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, 
p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите  
, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Јо 
ашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде црк 
, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и д 
 појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, у 
 него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они мла 
же бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде глед 
пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n= 
аласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуб 
тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто дови 
е Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихват 
треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и 
— рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Об 
штио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће  
о да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом  
еца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <p 
"115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада в 
.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина годи 
х небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме пев 
рамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око дво 
смен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на ко 
знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказ 
 да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му су 
, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао 
 као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Све 
јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је ма 
е јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја т 
} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака ил 
еликих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и 
е иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконам 
мљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита мол 
ава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Ага 
, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекн 
 сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја  
квама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око  
јем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја  
и српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У  
 кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на ж 
н у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости 
S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млад 
 Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки  
е: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности  
у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се 
беса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> <div t 
 у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им оп 
о ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и св 
, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово,  
ас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ за 
{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне  
твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју 
еном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком мест 
и!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих  
у просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S}  
однапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не м 
сти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и  
ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никакв 
сиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мен 
мадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Мил 
зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје 
а је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ ре 
ем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хв 
ода Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{ 
 ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешно 
е га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у ово 
рвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властел 
емо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p 
им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена  
о за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч 
</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најте 
рестола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских р 
вет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало  
то му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац 
упним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, 
решни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и св 
<pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“  
епти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом:  
 њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци  
 твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата 
но име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p 
х на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску  
.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> < 
астом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S 
а пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије м 
од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так 
свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над гус 
ори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а 
 најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> < 
агу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући 
ода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а су 
ке на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гом 
 кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не в 
шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више г 
та по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ,  
ију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Ра 
орело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је 
ова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Бо 
дник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада  
е да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге  
а ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стој 
 у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој са 
 по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да стан 
воју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као  
пута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стад 
 у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, 
 друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера 
н гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос  
 зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагд 
 широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту по 
S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу 
ји су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта ј 
пезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио к 
укама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно 
петога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са 
 узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо ч 
 се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придвор 
били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И  
сох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће 
ју у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге ст 
у опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу даруј 
 и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И е 
неза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге 
на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће д 
р.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војво 
 сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чит 
и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити  
ра, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву  
ју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривој 
ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пу 
ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини 
, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Б 
да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који 
 боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма ш 
ас их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња 
 се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да и 
еса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шат 
 ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало  
 мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, т 
јницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држе 
ро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче  
, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онд 
прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И  
приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву 
ине шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар 
с кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу к 
 сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Б 
чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се 
ајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога к 
 иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој п 
м зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од све 
 окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чу 
и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба 
ји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; и 
 и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га  
м и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био 
еш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да  
к је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и  
 не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду  
 господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да 
аве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потец 
Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срам 
 Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p> 
ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смер 
ћи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи ру 
ће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред с 
 се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти к 
ећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином х 
ју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, с 
подина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачко 
емљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.< 
аритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Ка 
следње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежа 
p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлог 
> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусан 
опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими у 
војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим  
вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца 
а чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари у 
у слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускл 
ша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристиво 
као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе свој 
они мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и  
ридворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате в 
ојурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан к 
вора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па  
ник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да пр 
калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и с 
Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бе 
о; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их 
доше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се 
оме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпез 
 сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би те 
 се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо  
сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да вој 
идите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на 
стивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" / 
двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а кам 
упише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда  
 и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што 
и!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!... 
запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ  
лавно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело 
ени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да 
ас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пут 
у белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола 
.{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром 
ада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умнож 
 прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, стра 
ани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шт 
има сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чул 
залуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти  
" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи 
Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S}  
нике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти 
 бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да за 
 Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала д 
ека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстач 
 Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од г 
оке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у  
а све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и 
м.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше 
нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико 
рашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлиј 
ећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.< 
кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако п 
 па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у  
зе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога  
вни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме  
кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јун 
вешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстит 
ћи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е са 
Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, 
 у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам госп 
а о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти зн 
> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристиво 
 ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цве 
 кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и  
да и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између 
амо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе  
“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар 
 ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бе 
с повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо д 
ати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац 
Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина 
ривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам ј 
м премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти 
 за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе вла 
алуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп 
унаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма с 
 од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом  
990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„П 
боравила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез 
се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p 
ећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; 
и кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Сл 
м од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину бо 
а узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јун 
а!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ р 
, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као  
ним концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла 
биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама 
латним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да м 
</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и преда 
 за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну 
де.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само 
 ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S}  
м оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројил 
ом иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од в 
на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чвр 
о да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрат 
ног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком п 
рога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Ка 
о!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу зави 
ша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућ 
 црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S}  
кром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући  
ис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ  
е на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега 
о?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како ј 
мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p>  
 храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздра 
а и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољског 
ног паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На 
а лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило 
ојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду 
 овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна 
а!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крв 
 већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како  
а свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је пра 
е дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком п 
 господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Ма 
кина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“< 
оди, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косо 
динама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рође 
једно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Слож 
снога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и в 
 хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо,  
 <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све  
и до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господст 
Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сло 
 знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} 
 Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га п 
мо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, пр 
прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Срб 
га ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да  
анког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Л 
сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да по 
ћа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, б 
си према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у ст 
Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим  
вима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам 
ам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристиво 
 га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове,  
аја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије н 
ог имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и 
јвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморит 
е степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или  
p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја  
о дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и 
p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S 
га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да 
рској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим! 
мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p 
за Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни дво 
ли у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајт 
<pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, 
ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јест 
“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза 
“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окрета 
 ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту,  
кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим башт 
да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстр 
вати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља па 
двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и 
ројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон све 
и говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Св 
но брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; з 
из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговор 
{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само кли 
орак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом 
</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „П 
И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и н 
дноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу 
а земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих 
кну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Зг 
лободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме ви 
ше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си 
зити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад  
{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао мла 
 својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао  
а се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољу 
ад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... 
д их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљен 
онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као 
хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" / 
то <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој д 
гав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се на 
да весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} 
љали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој 
де Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с млади 
 у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“ 
е не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силн 
једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> < 
кну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан 
>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лаза 
 <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јун 
оји ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. 
каном ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди 
“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах:  
Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведен 
 кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без су 
е уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не с 
иховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети глав 
pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или обол 
ме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже 
 су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну 
ца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на 
еди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли 
рос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу 
 дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађ 
и би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедај 
ледовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она  
, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну ист 
немио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет д 
ше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> < 
оже ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} 
да, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{ 
ком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани  
аганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од  
сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Го 
одитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску  
ри би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и прогов 
кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Оп 
атора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао ниј 
е могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском  
оје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао и 
управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трај 
 ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни ст 
рцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачан 
рба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у сва 
за, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти  
n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Изда 
тави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше 
овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута 
дима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Н 
мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, то 
обри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за з 
а часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздр 
лужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је тво 
 кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И 
е.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их 
е к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд 
</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али 
к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и 
ам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да 
оворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда ша 
децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећ 
сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да с 
адоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина 
вама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone  
 ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете ка 
/p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрав 
дине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурба 
 да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" xml:i 
осмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше  
та, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Ср 
му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у друг 
једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онд 
упи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукн 
Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена 
м, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Ј 
реба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо  
овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на 
ута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули 
о је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до 
те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n 
S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у 
head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној  
Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам оп 
и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напо 
 исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за  
p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му  
S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из 
Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још нера 
ашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при по 
јводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како ј 
 причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјан 
/p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са се 
сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека  
а кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> <p 
руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племен 
што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре  
ку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева п 
 моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дан 
е стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли,  
з, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још 
понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се.  
и сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква оп 
ј гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа 
 ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташ 
лањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају! 
а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се 
аној одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред п 
их двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у са 
, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје  
сподин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кн 
p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бра 
 старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је млад 
езом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе 
их жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“  
о му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало,  
укчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и 
у Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Карито 
 у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у  
ресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а  
радоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топ 
, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> < 
еном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.< 
зе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо  
је, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p>  
е упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико п 
помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здра 
 док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже 
ији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Н 
го ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке 
оривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узд 
ко је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљ 
лати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених в 
дину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше  
 још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нар 
з Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо ср 
“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да т 
ри кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је! 
в задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за  
ли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у о 
акве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Б 
рније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као д 
лин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има  
вима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помо 
леда, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигур 
лађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи 
јих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њив 
велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели  
окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окре 
ина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попов 
ње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађат 
ада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војво 
<pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је  
ло више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин власт 
акве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још свет 
ху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред  
и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске 
 дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су ју 
ије ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, ј 
е — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обој 
 узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</ 
ерни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" />  
 „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зраци 
скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што 
и, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита;  
д господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да 
ћ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби б 
синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па дру 
е, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле г 
, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јо 
де.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчи 
 дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и 
ко нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p 
, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их расп 
читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је 
аритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у м 
прави се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је  
ној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше ка 
ом нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и т 
продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бе 
итеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотвор 
 Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе кра 
ога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога им 
иркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div>  
на Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p 
 орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила 
S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, д 
 то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав  
онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спрема 
о неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева си 
ки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву п 
 воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да  
одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казу 
, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском д 
дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече  
заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који оп 
к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласн 
а у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те 
ала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару 
и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван 
че свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је 
даде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко вод 
аш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властел 
чи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витом 
да беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком вој 
вркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да о 
ом у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав в 
часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој 
к, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се ви 
ед на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњ 
и челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Гос 
очив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с в 
иком подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је,  
као!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме тресн 
се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га осво 
 Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и нев 
е скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Е 
 седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова с 
ожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбуди 
д га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким узда 
ужи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристиво 
ли помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца  
сплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањ 
еле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и 
да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледају 
 мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку пре 
лухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.< 
јући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави: 
Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јун 
тупова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакв 
 значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n=" 
и мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас  
 земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не  
одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који  
="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште к 
отисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов  
 прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча г 
{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потра 
 на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Б 
о питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да  
вићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после 
ао крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела. 
 не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и др 
ктове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осе 
 кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Л 
ј степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко д 
ода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p> 
кога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језик 
пише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора н 
ве недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ 
своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога  
е она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна де 
е паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами сти 
че Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорња 
вао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси ов 
ма од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити 
га госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" />  
ивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну 
p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивор 
 док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> 
да и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва дру 
 док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви и 
 <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим 
наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сре 
а већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови 
ашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало в 
ј бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разби 
поле, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклоп 
е видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је вој 
н, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Ко 
каше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господ 
 мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</ 
гледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опр 
ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка  
јући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари к 
аметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у  
 и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену  
та кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за јед 
една другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, 
лице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгле 
и једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на  
 једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би 
ака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, 
е можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде 
„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше п 
кој кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да со 
 витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају на 
нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Бори 
 Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{ 
ледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} 
ирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витл 
, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољ 
ише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div>  
p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов во 
да се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„ 
ојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом ко 
аху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад 
 одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па  
 према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога в 
ри кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тиш 
еби привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из 
“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побл 
ини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе! 
у свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенко 
амо Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад ве 
теним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некак 
 ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вун 
} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно  
ненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледим 
та.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију на 
лаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза  
га крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, 
</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се  
ем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта св 
.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пр 
в мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча ш 
 виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војвод 
 дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико  
оцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече 
опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре сти 
атраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла ви 
подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и 
енице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпе 
 сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце нек 
, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> мл 
опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је т 
главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима 
“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку 
стаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи 
овином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладос 
доплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусови 
ераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој сто 
 знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето  
тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва сн 
це мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> < 
 <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио  
упи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мал 
доја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стре 
<p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{ 
амој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“  
кше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је ве 
е прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе 
 Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војск 
ши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза 
а узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих 
нак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно 
ватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n 
ер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна  
е види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поуз 
ску Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору гла 
 гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ј 
<p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још  
 а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад 
идимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</ 
оћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само  
па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне 
на; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретим 
би, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, ал 
доје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио бе 
адрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосл 
о, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p>  
ом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним гра 
инко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрл 
 шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва н 
род, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводи 
н на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај  
брано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S}  
S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плак 
даше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осе 
обро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Ко 
иво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па 
своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни 
убисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце к 
инову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове,  
же се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше,  
онећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, з 
говој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињи 
 милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека т 
 и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах кл 
.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све двора 
ог бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја 
ез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох  
причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао 
 војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Госпо 
 с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта б 
ран.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зр 
у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину д 
ече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња 
 се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се з 
 свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што м 
4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, к 
 да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше не 
 буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и ру 
га стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војн 
дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше 
рстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристив 
ите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио  
е зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене по 
 по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико р 
е последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" /> <div type="c 
да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, 
оње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S 
трже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да у 
, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змај 
 гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.< 
да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загр 
птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики ј 
паметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После  
а се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од С 
аревима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, в 
к.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне 
ким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ д 
му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда 
 к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше 
ху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа. 
о!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами кол 
, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног  
е старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако! 
 танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица,  
њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца! 
 Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру  
 n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима ш 
енку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носи 
ош срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљено 
нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, власт 
с све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руко 
ар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко 
S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поноси 
 Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p 
аше Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“ 
но других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица 
цима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је 
шки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала! 
ше знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један  
 добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно  
у казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам 
ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ п 
 љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде во 
дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војво 
у у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њ 
е пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„ 
 <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к  
!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође 
кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — 
е. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</ 
S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после  
, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу  
ивота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; мо 
ече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који к 
евима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било 
тантинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стего 
е наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздов 
тиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светог 
, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра сева 
који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са виш 
атор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмиц 
не у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкр 
 госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се  
е и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Г 
 српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздис 
 тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} По 
о!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше 
хар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“< 
 на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па 
 испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита г 
ињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али нико 
ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p>  
јна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да с 
у се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера њего 
ених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам ко 
их стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а 
и из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ 
јатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима  
на но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га нај 
у и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихва 
тврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Жи 
 диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва ра 
 да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати с 
а великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} 
какве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци  
се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од 
ра, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ 
асклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и ј 
.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби раз 
да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се  
ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и  
! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом  
аставица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <d 
е греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина  
а овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“ 
гарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску ажда 
 је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворо 
дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у П 
мо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p 
 није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чут 
село. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на К 
 двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим пр 
 осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о сво 
о са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклиње 
рах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се  
предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка вој 
хова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође  
унчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и  
олимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и 
Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађ 
е разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта 
а, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се догово 
х, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив 
ани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи све 
ана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њ 
 даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем 
ако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу 
>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кн 
ан Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовн 
 је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да 
з далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n 
ута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треб 
ојводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, н 
у сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим пло 
 боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи 
ах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама пок 
дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство н 
да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се поса 
ече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Вит 
г...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јут 
 нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбил 
онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, 
ко да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није! 
етац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одм 
и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже 
еш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својо 
Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стој 
 рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да зал 
лади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ пр 
 војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу 
м Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, д 
уздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у про 
ста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом 
икаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо 
 као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</ 
и и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и  
потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако м 
 праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу 
и хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом! 
акнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p>  
с, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљк 
љају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чит 
и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> < 
ка; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, 
лонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу с 
езови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе  
 реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да к 
еки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са св 
гов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклон 
да при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као прав 
а!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још д 
о.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом  
бразима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„ 
Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовн 
ести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа  
погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од дв 
их мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и 
 могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по пра 
е пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да ум 
олико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву,  
; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> 
шан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си  
јне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p 
рихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето д 
те се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедос 
 док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, п 
ма, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем! 
 чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није д 
најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да  
 од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S 
 жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Б 
 Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> < 
те их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им 
стина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо:  
удна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p> 
Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да 
ино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и ви 
идеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, коли 
згледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, 
и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придв 
 заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, 
> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве. 
трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те  
т не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристивор 
 планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у не 
ој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.< 
их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“< 
 пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја и 
Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под ор 
ставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња 
и на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском ми 
Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погину 
н сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али ја 
осподину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{ 
 као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> < 
 к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Ј 
о, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није 
ије могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустав 
о да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прос 
 тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први срп 
томир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ реч 
 нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не сме 
погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог,  
и.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и влас 
" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чет 
</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној леп 
ни немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована К 
је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Ка 
од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још о 
мислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет запове 
еза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ т 
оје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако зајед 
ријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стар 
 Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпо 
о, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, 
 својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један  
е не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Д 
и све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву 
ар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> < 
„Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама 
а додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова врем 
сти и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају 
одарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се 
овршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S 
<p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим  
ито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му  
д заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Приче 
је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик и 
 само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што ј 
 овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим  
д будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чин 
оке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод бел 
ним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гла 
а, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов 
 реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па 
о, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговор 
нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с 
јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Кара 
 нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила,  
те.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црни 
то: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, с 
амисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне 
ао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина пато 
че кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме 
 на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео 
могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није 
их трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са у 
ни тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да 
јих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста с 
гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет  
е, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе  
стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кро 
ојим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у 
ше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику 
погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душо 
ким доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце  
властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење 
 храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде д 
ча.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова 
 приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице  
/p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Г 
покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лиц 
иш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога 
 управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прим 
> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумује 
зине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не к 
ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем к 
и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет  
емо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то ст 
е,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, кој 
це Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да  
Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислит 
 ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бе 
ико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај п 
Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Ос 
е се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мач 
н на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме о 
би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз 
е и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може  
лушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан р 
од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех г 
се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег  
штрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орлови 
езом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, госп 
о би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део 
ожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево 
идним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{ 
“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привик 
 његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p> 
ога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћем 
а неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као б 
ком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било 
о напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика 
већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и 
аваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом уз 
дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руко 
 да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крва 
ше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и се 
село, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</ 
да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рек 
а!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несре 
сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p 
а; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака 
ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему! 
 стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним о 
амо да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме  
рихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска  
да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје 
немири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мрт 
<pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у 
ом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са  
два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гле 
те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе из 
за сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> 
штву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пу 
кону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко,  
ред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и пог 
тави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог 
очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали при 
!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Зм 
аква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ћ 
ана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе  
оње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезо 
 излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, т 
нао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На  
га срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му  
и пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо 
поди што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке 
 збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и  
о одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војвод 
корима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле о 
есте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Муш 
огледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам  
 Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се освр 
 синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се  
етири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и 
</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и 
 порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо! 
рперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога  
 као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше п 
ек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње уска 
уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж т 
мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше  
било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест 
 је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„К 
ј лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројах 
>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, 
ну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коња 
евојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју ми 
p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три  
часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> в 
нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јур 
арјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш 
 n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p>  
љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад гов 
било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Н 
>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушав 
 њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се н 
је; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни ме 
з Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су о 
, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки  
о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлос 
је лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља с 
че.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ,  
осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Н 
ио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је веш 
утаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа  
02" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише по 
оји виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадиф 
ривикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осме 
а је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је зап 
ије свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у исти 
нило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маш 
е беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{ 
зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и ви 
их врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а прем 
ора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гр 
ега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пре 
тан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу зв 
з Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала,  
S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да  
Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба  
и дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме с 
у!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде стар 
сти!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погл 
у, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен 
</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb  
и...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па  
ирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да 
ри Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шт 
ство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи 
есе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује. 
че, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребат 
а хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном  
а умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача. 
 предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" / 
Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кро 
 се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њ 
једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати  
не душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с на 
 окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ з 
пита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад 
ни тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога  
 захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са че 
о!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и  
д храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да  
ли њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „К 
инко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дру 
камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} 
пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрен 
 се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај 
чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и госп 
к са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она 
еву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Че 
Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> < 
много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и д 
 као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим тел 
говор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чуј 
 види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима,  
ти кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо 
плакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Зм 
роклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође з 
 му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној кон 
зим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питањ 
ари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да п 
 даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То б 
ешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да 
Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је  
е.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне 
„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево д 
ма!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо 
></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да 
 онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Св 
 наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заста 
 цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи с 
ан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље даж 
и ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима в 
 свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се  
 им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња осе 
мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају  
ка је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у  
их разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Ста 
овој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњани 
Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ так 
ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и 
ло војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним р 
} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи дес 
 и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакв 
 Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из кор 
ама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на по 
ду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао 
ога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже,  
арију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући  
те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и  
ловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, п 
ити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, вој 
десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам 
<p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јуна 
о је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало с 
д Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „с 
са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије 
стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико  
свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> < 
а, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан  
ставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече  
} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђе 
 да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весе 
, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војво 
ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме зб 
 војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одмо 
а њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш с 
невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли 
ева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" / 
квога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше тур 
ада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим 
а кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је са 
д шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али  
„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; п 
омчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни см 
, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, 
јске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три С 
елима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са С 
уги скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} 
м чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар  
ритегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p 
д Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим поље 
коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„ 
ставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез 
само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу  
осто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197 
па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморн 
S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из конди 
црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с п 
S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући за 
уку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадо 
наци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ве 
од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две  
и на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворо 
светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнеж 
</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним грана 
="SRP18990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p 
н, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к во 
огласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градо 
они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, 
буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивањ 
 док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како м 
 вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци свој 
 равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила 
 сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али н 
амо право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране  
<p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„ 
 да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.< 
ави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и д 
 више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у јед 
аво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то 
 попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{ 
ти да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на тво 
 је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора,  
 од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да вид 
а голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружај 
е.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сото 
“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој пр 
 из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и уп 
и, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из кор 
S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме 
ки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача ј 
екрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p 
 могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по  
е.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда в 
нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p 
ади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.< 
 ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме 
е устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, 
нез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез  
ма.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино пис 
ом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу. 
ој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху,  
ди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана 
 себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} В 
да слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је,  
ре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се сво 
есела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава но 
и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочи 
тима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их н 
естио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос о 
на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројев 
 реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној д 
е, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се 
поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију з 
ским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз вен 
 /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равн 
ролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На  
на панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк з 
 Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми 
ца одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође пол 
чене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се  
овести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Д 
али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања н 
адошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која скл 
 сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки у 
и дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних ј 
 и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао к 
езу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете  
ликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По н 
си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса н 
 духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним глас 
, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихв 
.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му  
и Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника 
.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу 
дна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим  
неза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише 
р дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пун 
 оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја 
лена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му вис 
моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече  
 што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за м 
ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње,  
{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па он 
> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, 
духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред 
беде Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и не 
 Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајт 
на, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова 
адају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе гр 
а.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око 
лињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спрем 
p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још у 
вога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити д 
 па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а пре 
другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да  
ада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се 
!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајт 
овницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону  
ваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну ошт 
ка нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим т 
 Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и јед 
> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко 
ни стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> < 
 шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло с 
редајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ вик 
урцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама 
и, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p 
ом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако  
, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве кућ 
„Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном  
д виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> 
да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет  
!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше зе 
Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="su 
 по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га  
 пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не  
м, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у 
едни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздваја 
мо наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне,  
сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам ва 
е преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и п 
до!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни сл 
 и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као  
један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже з 
> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак 
ше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча к 
вих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да  
мичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила 
рговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице 
ован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; 
 нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доб 
 које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и у 
ни пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте  
 шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђ 
свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је  
да беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бр 
 за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у 
</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p>  
 махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо 
.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега св 
повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјанск 
 хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез уб 
ка чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с  
 брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који и 
тапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па  
ава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла 
и:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја ме 
Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и  
и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како м 
димо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S 
ура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Мо 
овићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку на 
 трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите,  
 свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова во 
више Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезо 
осмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у зл 
се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести к 
а нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више ни 
о стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше 
ра.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год  
И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како  
е би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев 
Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте 
славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се  
ку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међ 
и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца 
 срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи н 
ез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Г 
 и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и с 
нео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у  
 се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.< 
ог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем из 
S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од  
стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и 
итомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве 
кнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра 
белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја 
е!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави с 
 до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p> 
не држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, ка 
муклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p 
е га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. 
речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог с 
р скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро 
ојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах  
се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, к 
и.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама св 
гов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на 
славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто ду 
, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако 
господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мил 
ње.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане 
 у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људ 
!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, 
а онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p>  
<p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати 
{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута. 
м сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог  
акла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за 
о да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго к 
{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше ст 
кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама  
 мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази 
том грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су др 
 к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div typ 
стави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на ста 
е право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје ј 
еној степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далек 
одара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристиво 
, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p 
 и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Ко 
 кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натра 
ласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181 
, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Нат 
p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:< 
јемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад 
пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n=" 
творише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко 
ио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„ 
 хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p> 
а пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, п 
...{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Бо 
 па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} 
ластела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква  
ао да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слета 
уло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја см 
ћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповест 
бор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пи 
у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког  
"18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Пор 
 први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан 
Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некак 
га његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прос 
остро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на гла 
ћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше  
 и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви  
ти сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на К 
ху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутња 
елин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Ка 
 паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса 
 рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад пр 
 се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!... 
крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали 
34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p> 
а ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а м 
о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако 
ти, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији 
њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу да 
нез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахо 
S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{ 
какву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да 
 Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да 
 прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и 
ратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се н 
у бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресу 
вору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Пого 
ори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјан 
 потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манд 
{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам 
?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не  
мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим своји 
а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" / 
ва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их  
егова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем  
обудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S}  
угу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто  
, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јес 
пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада власте 
е заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледа 
ч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешин 
кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војс 
ји то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гоми 
ви слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну нек 
Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи с 
је само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје каз 
ње.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде  
вић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вра 
аса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војво 
јахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог ј 
“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p 
ан се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div 
 па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ н 
таје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде вл 
да учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Гра 
не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима  
 гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети  
> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог гос 
су.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у 
P18990_C3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, 
ру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а дост 
, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор беј 
га, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градој 
нко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика б 
људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срди 
} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш! 
 на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш  
и сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову 
“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни н 
еду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се 
ео терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И испо 
твенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај 
 пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо 
вља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван дво 
 и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и п 
 несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} В 
мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси м 
диш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде о 
и на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој,  
 веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се си 
“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости! 
е Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му стар 
p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да  
ле ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога цр 
гда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насме 
начка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рек 
кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више зна 
.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвас 
p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а ш 
игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препас 
и нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрил 
адич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву  
Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два мла 
ге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а 
 полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку с 
 коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом цели 
<p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и нес 
аше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се 
 не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с  
ј клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од т 
!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гн 
нув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну С 
рећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као 
борити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два  
ела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода тан 
азмекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над наш 
и мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из  
сно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гл 
опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борч 
рака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанск 
а се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиво 
тивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаш 
своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише. 
.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди с 
, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину 
гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог 
ивади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним д 
си по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У д 
е да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женс 
угом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„С 
> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час 
тарац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погон 
 то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после 
одизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џин 
што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> < 
дито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Др 
ова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опро 
з постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам 
{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов ца 
ира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Ко 
још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много  
тео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе дана 
атраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно нас 
, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га пре 
справи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке вис 
ику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише  
т кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој 
и задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази 
 и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубо 
 једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу 
достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам 
ној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На по 
а бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p 
етим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, 
 „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих пето 
ци својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напун 
ве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и 
е прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се 
о заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину гор 
 Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пу 
мори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у тр 
господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро 
{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скоч 
кша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S 
е, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онд 
сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком некол 
а отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гој 
икнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“ 
ра где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе пр 
рпска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кн 
зеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави ве 
витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти д 
нда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохват 
гао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да 
н и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је о 
ма на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орло 
и!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина и 
 која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око го 
азвио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кн 
и као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мир 
ку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљ 
p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем 
. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде к 
 знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше. 
н Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он јо 
... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“.. 
ис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите 
трчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да д 
лпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико п 
 у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“< 
их топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и  
ојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском п 
вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем. 
едно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаш 
ајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који 
десте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{ 
 грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{ 
пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да з 
е своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по 
 али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Н 
и зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа  
 <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чу 
узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Г 
ганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч 
> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>К 
мо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје 
по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то 
и и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није 
о кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у  
крете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе оп 
а се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, 
pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе кор 
е га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и п 
и треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указ 
удванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубро 
ивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид,  
ом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окрену 
авом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По р 
 година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то мор 
во с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак. 
 дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно двора 
.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти ср 
це је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио 
м и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и 
е кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У  
непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p>  
 би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, по 
о, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким дано 
 јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим т 
ивикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском 
иморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не мога 
гаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беш 
ао да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже В 
го три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојн 
жине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога 
о разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очим 
стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице  
м буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао 
гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпеза 
 руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу 
 Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, про 
 на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљив 
ојевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете  
 чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио 
својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би чове 
ет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да пр 
ећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је 
жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је  
е може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да н 
а похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" 
 мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио 
ћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац вит 
од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле 
српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хт 
е, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду,  
оспођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десил 
стивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S}  
и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде  
у Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> 
че,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекр 
ко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде 
ни као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни т 
и био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до  
ку пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа по 
траг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу 
у како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше ј 
м руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије 
> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раз 
до, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља 
еза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па 
една мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро га 
p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натра 
доја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у сво 
и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као  
Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш д 
амо у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој 
ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост  
саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова р 
ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља,  
/> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме м 
ари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере 
е смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погну 
ојима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама 
па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепст 
вио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико мога 
огло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељ 
стока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш  
рском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњ 
} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има и 
мо оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да 
амукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрик 
ице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно вели 
кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и дев 
S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господин 
а ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Конста 
 снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у о 
ске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <p 
снио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам  
у Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, сти 
и ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог х 
 опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без и 
све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здра 
Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће 
а наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и сре 
о да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за др 
тајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и р 
а вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта све 
и си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохот 
о је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече стар 
и на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као пока 
ветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како 
ви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па конач 
р позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно 
народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и  
устро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу на 
казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватр 
грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче 
</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару,  
ји гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати д 
ом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се п 
 и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором 
.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{ 
е у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и  
ив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде 
т вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У са 
када у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и 
о је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, кој 
обеду, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на на 
отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „ 
а лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погл 
 очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „ 
ру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жес 
шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</ 
милуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје п 
ко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху с 
зора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, ст 
е са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуг 
 камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно  
имо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: и 
 од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном ма 
 свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнеж 
ругови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један дру 
.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три 
мо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле  
 мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га з 
редити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив  
, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„С 
ку на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се  
да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор н 
хија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је м 
пасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да 
ће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него 
ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и њ 
а крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исе 
оји разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би ов 
 се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји  
евојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док 
етик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S 
ји ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрд 
у?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — вез 
а скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ућ 
ича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристиво 
а Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:< 
да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ћ 
елимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, кој 
{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац с 
Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању п 
што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирско 
 и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусл 
тицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у п 
 му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин ис 
гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која  
ироку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече.  
“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер с 
е да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, по 
ухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика јед 
 стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S}  
повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухн 
 <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ст 
8990_C1.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прек 
пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од го 
 се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново  
о вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кне 
што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима ви 
х таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упу 
ти му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</ 
 образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка  
} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сре 
рби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили дев 
"SRP18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом с 
ише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с 
јице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се  
незови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да  
били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јеч 
н Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ вика 
тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију ј 
 погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> 
у у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књи 
о би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поод 
о; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И  
 Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо,  
 запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад 
га погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња вид 
ојим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев  
p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„ 
љуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њ 
аст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настав 
ти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с  
су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милин 
во позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свец 
 носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој  
 му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако 
 калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по злат 
рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ 
е веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војво 
уђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост  
к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпе 
ав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрл 
е куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти 
ао да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбор 
пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, с 
 кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука:  
лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војвод 
о, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је д 
тарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150"  
ог дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му пом 
иновицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах  
адога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „П 
 како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама п 
с, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође оп 
ци, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаси 
едити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према 
 како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и з 
 у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни 
м сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стра 
око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чека 
 Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јуна 
 вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима 
елене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим сво 
већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешива 
стао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, заш 
 како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им г 
у држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки о 
апред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко 
вор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као  
ction" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе с 
ђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те 
еме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, 
она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два к 
 онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Г 
 стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стоја 
реве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила 
а се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва  
ратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један ко 
 мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сни 
“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице. 
бучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога уну 
лији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме  
је и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда за 
ло намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не  
не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну 
ло само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кн 
 за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима с 
нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она вели 
, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се ст 
тити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом? 
свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господи 
еме Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страш 
или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије  
вих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима п 
небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи 
господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртн 
се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на боји 
 Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе 
аше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у вој 
њез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зн 
и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје д 
који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стоја 
ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј у 
чање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев 
ци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</ 
елим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као  
вао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S 
м, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду 
својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто нат 
подару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу 
да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех,  
 Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву в 
 према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица 
Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис 
их коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се т 
ш у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Од 
ну да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, 
авни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад о 
 „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне к 
 к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето 
ају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стиг 
за?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте 
е старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да  
свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска 
кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p>  
ше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и 
нда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ ви 
пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге из 
сподина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто кру 
гу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево нев 
е завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међ 
, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта 
="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га  
гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> 
огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.< 
ку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л 
е у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Р 
p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња  
их писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа 
га је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће  
ривој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на  
 <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на с 
ти што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу 
т тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шт 
о тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља св 
јтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на чит 
а говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља досп 
 руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам н 
 <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И ни 
ог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први  
о а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад ј 
свим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса,  
ео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n 
жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем к 
узе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо м 
 кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихо 
 његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и велик 
ја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад  
е зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то мо 
, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше  
лим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници д 
ји сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без теб 
исину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна  
Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} О 
опуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњ 
хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S 
“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Бор 
лно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи 
ко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде  
их прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном 
а.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета. 
ећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му  
: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да с 
и се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?! 
е створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећн 
и на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно пр 
од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање т 
о, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од ж 
 о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и 
а чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, 
ам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам 
венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који  
орећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Ј 
е мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка  
: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето н 
и допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест  
да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар с 
а?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте ш 
 Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим,  
ет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</ 
и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми куне 
зговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кн 
 гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да 
ху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли глед 
отово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским 
и вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати кл 
војим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и 
егов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне каз 
и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној хра 
ру, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Манд 
 отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушк 
 којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов 
 је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одев 
, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор је 
 како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на  
 дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега  
у у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном бог 
м, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити с 
саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила 
девен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију 
е Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају 
Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ вика 
репаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу  
на затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме зл 
ну и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменц 
ођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му  
арац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти  
а дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и кл 
 врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва трој 
, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као ме 
кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Па 
мким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком т 
грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи 
сет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез пр 
, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би чо 
 тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али 
тарац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу 
се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје с 
 па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S}  
иђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старц 
, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седам 
на загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтањ 
е на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дво 
е горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну он 
а ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е са 
, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гоми 
клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само 
ице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац п 
негиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да и 
о ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка к 
амишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у м 
ђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плоч 
тицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима гр 
прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче  
вода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову 
у богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо 
да старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те п 
 и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чеља 
е некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запев 
 се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало  
кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и млад 
аловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{ 
на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на р 
аставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољ 
ласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и жив 
ка дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољц 
мо нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јуна 
} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без ота 
гоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је  
 без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико врани 
уман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" />  
млађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће ј 
вором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војвод 
е ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника удари 
а!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољу 
 шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад сти 
м зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлов 
а, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> 
е село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ран 
тизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{ 
и поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека неср 
што говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље 
о допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом  
бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови  
га кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега 
астела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и  
Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с туго 
аше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупиш 
 њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом кут 
 Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу. 
е жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те з 
осподару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако  
игнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике 
S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило  
осподин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све 
радоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" 
{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљс 
има јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај 
јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још г 
изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града,  
у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици ст 
Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срд 
аки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још красниј 
 шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од ша 
час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи ск 
г у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, н 
је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића 
логлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео ост 
ну; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало 
сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по 
ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Проту 
нда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има 
му и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас  
 бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да н 
х свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку  
 коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О 
присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опаз 
тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му 
а служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је  
ића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига  
стим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено 
тране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње доп 
су.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу  
 <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред  
ног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жало 
а руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга ср 
 је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвла 
двлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене ле 
 не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“  
к се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о 
ена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени ц 
 зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњ 
 кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо ка 
ече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} 
док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаме 
ни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се с 
?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, 
е из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степ 
стела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части! 
ога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те п 
о, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, как 
 кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга  
еба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да  
едам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узо 
S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила  
ше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи изд 
> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати  
ко: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „К 
„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно двор 
 да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак 
итона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отвара 
утње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише јед 
е посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кук 
, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборав 
, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напомен 
лема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како 
радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на  
о цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге 
Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео је 
олико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загу 
уде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“  
 Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир 
а Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на м 
мој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би  
у књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војв 
је, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клет 
ну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војни 
да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него г 
 измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну 
лушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко см 
зе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист обра 
нез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич по 
 Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале 
<p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши 
како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Го 
и, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика с 
“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез М 
ришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покаже 
 „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не з 
м, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших б 
 треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S 
, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног 
} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном ле 
 да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехо 
рим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш 
 <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два  
 моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није 
ећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну овак 
S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“ 
часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n=" 
!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се устав 
} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше к 
оче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p>  
нило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу  
<p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станк 
S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то д 
да и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе 
.. овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онд 
ј је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов б 
е бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше 
е!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <p 
сподин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{ 
си ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се 
„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да  
="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојин 
хвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни  
а тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто 
дио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како мож 
а.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо,  
>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља 
ледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике  
о храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стоти 
и од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила,  
да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево,  
гу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте ст 
ажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га ст 
њу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и 
 виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе н 
вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнез 
е, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од  
 хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} 
воје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено 
 мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, ал 
се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, поп 
да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске во 
овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастр 
ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је са 
штва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још је 
, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, т 
ед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било изд 
 хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће с 
енути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на 
ао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори 
се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина  
и, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице ка 
 усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео п 
 чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нем 
 Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из 
негињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег. 
у — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="cha 
за.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ват 
викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо,  
ека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима на 
м распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, би 
а.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружа 
им појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера 
еј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да  
хта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе ру 
а, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Ми 
} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем  
 снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа после 
за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење 
ња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да ка 
кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре. 
ји је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвено 
е говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпез 
 лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, неср 
вилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а 
И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневн 
 по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву ра 
дамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже  
p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни нап 
лену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, ју 
 поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Г 
једно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Гр 
 орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу 
некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хте 
/> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђењ 
ога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, син 
под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку  
оуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ен 
 више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше 
у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде  
маћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{ 
 да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину 
 зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им каза 
се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га 
ја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две го 
с к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове 
pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дру 
носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми ј 
тићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ дода 
 му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у  
ведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из б 
а требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих стран 
ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез  
о изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто њего 
да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Г 
стадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објав 
У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Доб 
е помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових ш 
 како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дв 
ара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју  
ла руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави  
ом твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена мо 
ећ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдит 
и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па  
свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека с 
 Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад в 
а у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда 
а се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми  
. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под  
сврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „ 
е допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристив 
!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="20 
иле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који с 
S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу  
“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворов 
ти натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу,  
нусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „ 
ичаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари  
 заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац нек 
остив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске шт 
а зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетео 
у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треб 
иближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни го 
аш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, чи 
“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Гос 
 /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“ 
о Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака 
мо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, 
 прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје  
м сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом влас 
ђен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђ 
е Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта с 
ао да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, п 
уће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва 
чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика 
ита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевид 
руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n=" 
 а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла 
 је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаме 
ћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прв 
?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Б 
ку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше  
нога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чу 
целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи  
 властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у слад 
ветовах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, је 
убите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо  
 у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза т 
 рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убије 
, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости свет 
 мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо да 
Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војвод 
и него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та ст 
.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свил 
изао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе 
Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" / 
.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци  
<p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи к 
ихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака 
уј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред 
нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало на 
оследње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по сви 
т Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми с 
ем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем 
.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан ју 
и!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, п 
ани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део 
 се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче,  
и натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки узда 
ња не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ так 
 без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Гр 
 после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако 
p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Бори 
оре!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, 
 у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако м 
његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</ 
би за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> < 
7" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују  
 није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане 
е и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам з 
, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспи 
а није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај 
уј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио  
му куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова н 
има пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кн 
оње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца с 
по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та ниј 
з црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем дв 
 прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не  
ислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пеха 
али, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p 
ма, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бист 
и се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па 
 славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварно 
уху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије сл 
а уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — 
ога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да  
водина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да 
ега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> < 
ривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у сво 
весели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше у 
о времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га 
ва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} 
зах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жи 
 је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од ч 
е!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с 
поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах к 
 да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Град 
и и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето 
S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а к 
градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за П 
 прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погруж 
е онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и госпо 
мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламе 
 Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхт 
оже да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се р 
ав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и си 
p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули? 
 Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто с 
клони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па  
 кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и пок 
ас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише т 
поде и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило,  
кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку,  
ба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице  
о.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на  
е, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се пола 
ад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слу 
"30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед завето 
оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац с 
че, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну м 
те ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени  
ав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ри 
платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили пр 
 он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разаст 
 као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да настави 
ахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше 
 пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није 
 преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој бу 
нка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му ша 
огозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S 
з и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако м 
од витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса 
етињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху за 
ужи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклоп 
дати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; 
ио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густ 
S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом,  
по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му  
е био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном  
pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало з 
 /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под в 
 на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским 
атког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркањ 
старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Млад 
смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n=" 
вића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p>  
има, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагл 
ачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада вите 
е био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су о 
 искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше  
/p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се ута 
а се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач  
завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе! 
азујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну з 
прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац  
решнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака 
зи обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се  
/p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав п 
ку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком 
к на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се  
е Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко покло 
На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну ле 
 Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлат 
подару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни госп 
 за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвико 
 узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — из 
ема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к в 
 лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка 
го да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше ла 
о са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угу 
 светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, 
ој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у 
има.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим н 
енку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и 
љаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега с 
јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше не 
 кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађо 
и те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало п 
е сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само т 
, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S}  
ри кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукав 
ром стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, 
лавни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда е 
чне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> о 
 помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а 
осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком 
ло на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и 
је стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погл 
 зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мен 
а поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је п 
дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бир 
сових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у ру 
ко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких  
а кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како д 
иви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу 
ти, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кро 
љаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што 
И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли  
трије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекан 
уда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти за 
ру, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, 
а јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени 
женост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо по 
 живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p 
кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да про 
е видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: и 
 Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима  
 раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међ 
своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које г 
гова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, 
Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљ 
а Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви ш 
 да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином 
 без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио как 
 може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до  
44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погину 
е кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Мла 
а!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Го 
о ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ 
и све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је 
драво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ак 
 „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</ 
то бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја 
з покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“  
с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до коле 
е год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на пост 
, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилиц 
арог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} К 
а нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се ј 
 јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <p 
олова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор расте 
тиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже  
и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди  
лове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брат 
 се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Град 
едити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити весе 
 ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме по 
о часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртв 
да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене 
Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта 
им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, је 
оје загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Гр 
 му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери  
какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни стар 
и твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише  
оме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да г 
 па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци  
ноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те ср 
ет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји ју 
; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јуна 
ив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{ 
 је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочи 
ијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе и 
ега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па р 
о да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заб 
адије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака 
овање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једно 
до, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје 
о некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мал 
и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завич 
 нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да ра 
 да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, ј 
раведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико т 
штење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред  
у на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти с 
х села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију,  
 али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло пред 
и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни,  
иси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — г 
те браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу пит 
 јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети ка 
 на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погиби 
е на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија  
ан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим ли 
 Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више? 
е би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на 
е да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми,  
кој велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и  
невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да 
јака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милол 
јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија рад 
хо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од  
дметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци  
 јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, о 
 наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После ово 
ску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти  
то изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се  
 док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и је 
ож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведн 
лузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада тво 
госмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад т 
их пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпошти 
морја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у слав 
г Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> 
ог Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво 
 честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у сла 
ем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србад 
слиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Аг 
ше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи 
подо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Го 
, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу 
ди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном свет 
и Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не 
скога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била  
жа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града 
милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S}  
 неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине ко 
тињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсе 
новце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о т 
ириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и 
се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљ 
мој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле 
незу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малакс 
ас, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван 
реба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама св 
лањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка,  
 на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовин 
у његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господа 
о приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па на 
ном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држ 
54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те  
о не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански нар 
 узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још н 
у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура 
стију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од пр 
 ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити 
„Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и го 
ме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез 
његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би 
јурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не 
} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов 
из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа  
ље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушав 
овца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руко 
слушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више 
, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за ц 
его дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати  
на та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и 
> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, к 
пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на  
 четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та ве 
ез парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <p 
та од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугу 
вора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ  
 ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на п 
у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ 
аче, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милан 
не разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима ј 
ма.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз  
жају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, 
срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, п 
д огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голу 
 се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Гос 
висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело ка 
е крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама о 
спође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога 
: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из  
 дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело  
 од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па  
.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса кит 
д руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непри 
из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; 
вија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој сли 
ура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> < 
има, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају  
 свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не  
итаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за  
, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај лев 
“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а 
се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те 
/p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабор 
, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо м 
 закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати к 
ад, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, дец 
оше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће д 
у!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко 
 Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Хараламп 
, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калу 
молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи 
дини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако  
у Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — послед 
еву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем 
ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме оби 
 насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда на 
оривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлов 
 сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се по 
 моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече 
или сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрни 
ди огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од 
07" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга 
ара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим 
подару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на ду 
таше све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег.  
 и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&gt;“ питаше кнез па брижним погледом пре 
Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се дого 
атор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је  
а ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ 
о ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честит 
од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не сам 
цо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испије 
јте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутур 
 Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном 
ребало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за 
ој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на до 
p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Ив 
кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му  
бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крва 
 један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Кр 
мо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир диг 
> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас 
ен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, ч 
ког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и ра 
 Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Бож 
ђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом 
о смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Рис 
 ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јун 
х, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руко 
но и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима 
Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка с 
 имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога г 
 Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих  
прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио 
аде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите к 
ов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана? 
мао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као чо 
им срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај 
 узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога 
..{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрост 
 калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под зас 
ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“< 
бин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу д 
 и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не сл 
следњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке зап 
о дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да ва 
!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" /> <div t 
да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе  
 твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о  
 несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда н 
ом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно 
огу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез 
уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p 
о је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромнос 
до да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у жив 
ем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећ 
на онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто ј 
а рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог 
Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да по 
но оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му  
певао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се ме 
оштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу наше 
илити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никад 
чаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хи 
јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш ро 
таром гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристиво 
тељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме 
реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна вр 
се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама 
сно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас  
нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с в 
че коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погин 
 догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али да 
 седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако  
ојима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала  
не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ ре 
жу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем! 
pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само,  
и старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n 
 се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо м 
етно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у ис 
да; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди  
е шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајал 
је чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} 
оше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отворени 
омир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео сво 
ди од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана  
н по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на  
ји, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио 
и ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј  
ом Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе при 
доје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад с 
ојводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, обор 
у беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше пре 
твореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје  
ри.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори реч 
водо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му  
емо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} За 
b n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али  
S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога  
 ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пу 
 манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу  
видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будем 
ше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне,  
} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да 
ти да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим 
<pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћ 
!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа  
а ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих сме 
</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучи 
е!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне! 
!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да сан 
 И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да  
клони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, госп 
 ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко сни 
век, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и при 
очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, госп 
ом Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово ве 
35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три п 
сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред с 
а и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче 
а ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе г 
приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли с 
јске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми 
о а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор  
ничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, 
кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезариј 
исам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет  
благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало оста 
и буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Ко 
н властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час миг 
а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које ј 
 и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, који 
p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све шт 
 пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и мног 
моли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела  
лобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по сел 
и, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, 
јска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југ 
е у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да  
тали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа 
} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади вој 
 помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћ 
ни запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори 
 страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на л 
асно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа ви 
а и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно ш 
рича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља вој 
, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучило 
ку скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни ш 
г, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његов 
тачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при в 
госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу мо 
да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво 
о и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа  
 после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око пон 
душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо ис 
ледњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{ 
среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а 
о.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе! 
 Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је  
а му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухва 
лели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Дру 
 и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа 
 n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја т 
 Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ 
n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњ 
Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна бр 
арчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује  
друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучи 
кнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти,  
S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се гр 
уну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих  
 и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, госпо 
 се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо бо 
 „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом 
ђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светл 
нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом крив 
} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече  
ци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините  
ово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу 
 бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сиг 
тва његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано 
ти.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је ца 
есет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на с 
 муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао  
 грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити с 
ивој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз н 
ље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријат 
уди зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби преб 
ажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести т 
{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два 
 „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и 
преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно  
те ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још сн 
ам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо 
зишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као  
а заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао  
атио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после под 
вао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погиби 
 „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ев 
звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда он 
ке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Г 
n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свилен 
о на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да в 
но било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подјед 
<p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том из 
осподин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју ч 
 он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витоми 
 главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет  
е као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе  
ан властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше глав 
нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тре 
и опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље с 
го спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вич 
са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то  
 се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом свет 
кну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп,  
мој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љути 
ђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор слом 
е бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесн 
а Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш 
ор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, у 
, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господ 
али! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!.. 
 трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет годи 
“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се по 
шивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек,  
е!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора д 
„Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе,  
у?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако с 
 по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, ис 
и га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја дава 
младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од ра 
добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст 
им те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни  
је он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашег 
о њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га 
витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све 
 за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не м 
аљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, м 
увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљиво 
ом коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није све 
и пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе 
 сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад у 
е доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Рист 
, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али 
 к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ 
пу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са стол 
а по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ри 
ла готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено ог 
о те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као д 
поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости 
е и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> 
рно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори:  
 оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољц 
ебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебе 
 гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Бил 
рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдале 
ади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> јед 
ом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S}  
 него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потрес 
ед њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна изве 
 да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш во 
си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече  
ина како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> 
 <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и 
зио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некакви 
 коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињ 
настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све дру 
 као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало 
у, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати 
 неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој к 
итим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се н 
моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у час 
ечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми 
стопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет  
" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p>  
 стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у к 
ан отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пру 
, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне ж 
вода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле каза 
било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао сво 
да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</ 
ема његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p 
вору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним  
сипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходн 
ало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји  
да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чи 
 светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата и 
 о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на гла 
драга и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Ниј 
оје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сутрада 
ма одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} В 
че, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко б 
аким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју  
или су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали 
ову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна 
 да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша  
о како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „ 
изна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми, 
орна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајни 
итвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пу 
о и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око  
о се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тог 
долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у 
сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бу 
 тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> 
 војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> 
ло да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанов 
к сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вик 
од мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, и 
>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сиво 
друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће  
и!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема  
прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече 
а му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен н 
ви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све о 
“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ћ 
рпска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече к 
е, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећ 
јника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез  
то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје,  
рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Њег 
само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да н 
 кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп 
оузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и 
а сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нане 
 — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине в 
читаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> < 
е онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ  
 па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га д 
жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што пра 
едаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Д 
о у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{ 
 простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовин 
амо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки ј 
одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су ср 
 година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака  
е српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба д 
 свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; 
м, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја са 
у, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости м 
еза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, кој 
о и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сва 
ове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се во 
 непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивал 
 <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захл 
је тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу 
м — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широки 
овића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођ 
 разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у ко 
адоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба п 
х одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето с 
за Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечер 
није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб иско 
ђе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опе 
 у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре п 
ске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако л 
иде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо ли 
ором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и т 
ивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и 
тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз су 
страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</ 
 други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, б 
га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пруж 
те; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку. 
аку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л 
рну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез 
вора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од вру 
 стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, не 
вориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем,  
ругих војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора 
вог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над ј 
дини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина д 
 убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозбори 
а модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Ми 
али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, он 
било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну при 
у у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала  
оју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне оч 
ПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p 
 саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И о 
 умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског 
г јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још 
ћи, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и  
ама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхт 
овораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар  
!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево 
аше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} К 
ез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господ 
лин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати мо 
ога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе  
ођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од в 
која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова 
ака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body> </text> </T 
хаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху 
 међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га б 
ељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај  
 би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ с 
ј крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на б 
ћ. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе 
војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан из 
ате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а м 
 Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња 
мо Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све ду 
S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и да 
вори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одраста 
n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка  
дне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим  
ине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војск 
ољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа  
 у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бо 
ко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворс 
р!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако  
ва, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно 
ода Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака 
те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јад 
 с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох 
ам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа ч 
моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</ 
Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплак 
 да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет изд 
Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше прода 
о победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба н 
е већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да  
лонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за 
 Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди 
ам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока. 
 некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се висо 
" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с б 
 Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском крен 
рјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам д 
господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом сл 
, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашег 
 јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар поги 
а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и  
стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме госпо 
ацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћа 
„Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али ко 
 на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за 
елики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> 
 Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одм 
пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходо 
м рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени. 
ђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни п 
на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Ка 
 десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајт 
т окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час  
ном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да на 
Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су пи 
ди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце! 
рате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих го 
доше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окре 
ча кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига о 
нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мир 
омиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељан 
, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на с 
орове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те м 
аљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама 
 густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста свет 
 га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто  
ни чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n= 
ветац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трп 
 ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} 
и вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{ 
 ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да  
еноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио  
а шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још  
ино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њи 
с!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можем 
прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> 
ојнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у к 
у главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу  
{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо  
</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да 
говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гин 
 други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде по 
 међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога 
ко,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војво 
Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше з 
е!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„ 
шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене д 
подара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теб 
 с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме д 
И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> 
нув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истр 
ем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци се 
 ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју 
Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Бори 
таше отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Кото 
м гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће 
ује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огле 
оше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо  
ачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој ру 
есело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све 
се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у ср 
 у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, чита 
па корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, њег 
кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по з 
им делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале  
“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав  
но и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасв 
!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гол 
>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весе 
зени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на св 
ита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по  
 златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике  
ашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орлови 
дој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да о 
икну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете н 
 могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долам 
војим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не п 
 наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише све 
са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење  
им дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично де 
своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њо 
 авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трепта 
} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господс 
 је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта с 
омори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прел 
вим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и 
ниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од  
ружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа неш 
таса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагн 
S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љу 
адоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За ти 
абуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се неч 
ог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да пог 
з скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнак 
устише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опрости 
а оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и  
сне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, 
 у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе ст 
ако то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна,  
ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне поз 
Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелен 
он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом п 
осану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мр 
лићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним  
вуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест  
ни, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих м 
му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он 
, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, н 
ти кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, во 
 и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на сво 
квицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада прото 
м чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве  
бе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са д 
 Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одм 
C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сеља 
вале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рач 
радоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцр 
пак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким ле 
напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне  
 и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија у 
, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њи 
рви кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кн 
аритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па ч 
коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину 
га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Све 
S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше ста 
 и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</ 
но рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа 
подару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитр 
ру врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и  
хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к проз 
коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и пог 
 разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој суз 
 славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасм 
спођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам  
 је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме 
руго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с  
ставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још с 
м што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од 
зама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог ва 
ка, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те  
{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ује 
замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мо 
душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Н 
викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори 
...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколик 
сти нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p 
ада буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, 
у снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и 
удске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и не 
ва измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни з 
поде. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити м 
тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војво 
е да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на свако 
лад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао с 
 си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га 
S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанс 
у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и  
</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега п 
е кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој суз 
сти.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> 
 срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У дв 
ару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни сво 
ћна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који 
твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине  
ме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу  
{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честит 
Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом ј 
во добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез  
ватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А 
да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни на 
праћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славн 
 ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Вит 
аци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златно 
ао да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек  
ли који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господ 
госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се у 
ава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S 
тародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша  
ем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p>  
дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину 
 и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова бој 
Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наш 
 си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пу 
јало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запре 
игибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, з 
класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и г 
 им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар  
 је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад  
јску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза 
, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам ве 
срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски пот 
е на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару  
о Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаств 
крено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не заг 
b n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па  
Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу ста 
р вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама ос 
удете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините 
ла да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше 
 ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 8 
нуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од в 
руго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уз 
на, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Мирос 
их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у сл 
на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити др 
да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, власт 
 мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску 
 Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби ниј 
тка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа  
а земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да с 
јском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не пома 
рјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од нев 
град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи  
са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше с 
то што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p 
скога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно пр 
оље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у 
ао патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу с 
ићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима  
да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косов 
ани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада та 
о у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} 
 час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето ост 
и су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства с 
авди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих 
ора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те 
ан живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани 
рем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски покло 
уке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су 
 којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вер 
p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење. 
но вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велик 
ком насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама  
нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Ма 
оз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно 
и преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога пре 
ледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p> 
ва битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кне 
јводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом  
да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А м 
едног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за  
као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаш 
Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ реч 
} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас 
 пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па 
о слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S}  
разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се у 
 збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих 
емо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвара 
без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти  
 верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог  
нез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, 
!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздов 
рих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момча 
разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву 
сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње,  
; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и  
ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и  
викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Г 
ру, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и  
б на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту  
вака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А  
наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, раз 
вакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у том 
е, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из от 
рац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, 
а старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запали 
ко паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу  
У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам с 
не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је  
огледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову пот 
т, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Не 
 говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожали 
т прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би 
оверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони  
ном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигур 
кој.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова к 
 А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао  
ху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S 
n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — 
ада, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Па 
ору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо 
во гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} 
асијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим пог 
ени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху  
то као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и на 
 од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захв 
ницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим и 
 мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не  
у и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи  
Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко 
угога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и но 
 Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам ка 
о била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на К 
ажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам  
 Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се 
д коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и н 
ми желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана ова 
и се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми накази 
> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име  
 нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно св 
вога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме о 
ста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господ 
јмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао ост 
 и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном н 
ју, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше 
е буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; 
уку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Г 
нажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} 
им јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе  
 само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, нег 
ачких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection" /> <pb n="48" / 
 мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и  
треле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и  
но да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се 
" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два бл 
 призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на о 
— кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Те 
Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не п 
а, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, је 
ека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, ч 
ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости п 
аде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пу 
пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.< 
е, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзав 
доје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало гл 
а не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће 
има; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако как 
ујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсн 
слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља мо 
 војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао  
{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим  
!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци нос 
{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти ст 
 кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.< 
е: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им но 
ћи дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кне 
веди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком прове 
редио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом 
топерним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час на 
 Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота о 
казања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање 
егова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по ду 
оге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се  
 ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнеги 
 воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњ 
ева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} Н 
е уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S 
ше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари к 
леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p 
о огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари в 
овор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као с 
истиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело к 
ку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерен 
, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми запове 
 војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће са 
их поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на ко 
лажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мрт 
па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену рук 
стивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} 
 добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружа 
ало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тиши 
 ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња запове 
мир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим  
ан део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на 
<pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Мир 
господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв 
 дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’т 
 њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи  
воје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да с 
само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, 
е па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен к 
јаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања пол 
 смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устав 
ћа прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широк 
 срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје  
ти, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, 
 је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пу 
аше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдит 
руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву пе 
 одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи  
ама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и бл 
Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И о 
} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење  
„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе пад 
Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за 
Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа,  
кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што бли 
, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче  
е било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} М 
се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим 
омили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи 
хали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а  
ренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохв 
ојску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била  
т лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} 
 дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погле 
о срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који 
{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све на 
“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума 
 је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће 
ви двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, д 
: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од 
враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није 
де са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погл 
аху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема  
 се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристи 
бнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и  
 хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шарени 
млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла бе 
приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:< 
 зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога  
ше беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отп 
 калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам  
ојску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени 
ости свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти  
 ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево 
дне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једни 
мо што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, кој 
седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један 
војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рука 
 сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десниц 
арјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица 
ола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад р 
 глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божј 
Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође д 
удни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте  
ме што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ 
днако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој г 
 ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што з 
“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није мн 
там!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени 
з чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је  
ра гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи б 
 ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог во 
а га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохв 
ље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S}  
“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српс 
/p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази 
о је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Госп 
> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У том 
ке.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час 
есеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Д 
 <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те 
ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој 
 Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке 
а би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не 
ла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ м 
во. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже  
ола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и скл 
S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак 
р у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмн 
да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом 
тивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S 
?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца! 
 не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} 
а, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скр 
ним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га  
на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем  
т са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори  
ута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је  
ти!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од 
бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегам 
, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ осе 
{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће д 
ажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа с 
имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десн 
небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га бла 
 ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образ 
младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од ког 
, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше  
д по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p> 
 n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао 
о ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зор 
им храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше 
их и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да  
 ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!.. 
да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друк 
заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Ка 
ји је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала м 
 да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како м 
оје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог 
о после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ прив 
ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договар 
р.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто ла 
Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо 
онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — кој 
луд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо 
о био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са застав 
 доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно разд 
оговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда пол 
.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и п 
ркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осме 
{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанов 
рекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни в 
 облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда 
на, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана  
о, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед  
но у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" />  
 уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само нас 
о, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио 
 јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а и 
ике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико стр 
видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за н 
у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вече 
н разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко:  
 прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор. 
е ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87 
њи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину на 
 ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је 
че стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао  
релажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да с 
зу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег мил 
 право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око 
E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учин 
гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи п 
јуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с н 
а да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој ш 
а донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи јед 
у заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико трен 
ростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} 
вора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине н 
 Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне 
стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе  
тиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре н 
 да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залет 
нас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као д 
е.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јав 
љка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ве 
млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па 
наштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и 
лавну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и св 
дла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у се 
лово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрос 
ез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> < 
имо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од  
 <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> о 
ш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћ 
и, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и  
а су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, 
а меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну дол 
 своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче  
 <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да ка 
штамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„ 
не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па  
остимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па 
 одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може б 
 за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака н 
у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калп 
ладим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком по 
 буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p 
 ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Рист 
није, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј 
тивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коњ 
евину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на т 
 се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушт 
је Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби уда 
е, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да 
редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је 
id="SRP18990_C3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не заме 
а, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му во 
дскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64"  
привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало зами 
ла и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по  
и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им 
 хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војни 
е, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред. 
сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама 
ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?! 
Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљин 
а не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини 
 и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи  
 од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде как 
безумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турск 
млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало с 
ала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срц 
ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Аг 
њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се ј 
 некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да  
ђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па 
ружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупи 
 у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича 
да, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно зала 
те у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ет 
тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви др 
ане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке гла 
себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p 
ме; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њ 
окидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S 
а и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да  
е у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радос 
да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да н 
 је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, с 
пличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, п 
е.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као 
, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан  
 Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору вра 
уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше 
вина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} 
па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши  
с; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево  
и отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, зв 
гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не 
p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да 
прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојног 
љена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сиј 
од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књи 
ади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше 
три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте 
ојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лиц 
!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи 
 уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свог 
 голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о г 
сли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што  
ојени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у 
настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог нап 
утови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху с 
него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати с 
</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо с 
 ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђо 
 сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе  
апа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра 
о од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једн 
е рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не  
одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у пле 
каве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима,  
 остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до ч 
аве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зи 
радом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p 
 крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, пр 
а знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косов 
стала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и к 
ем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде св 
бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једног 
на и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли сави 
 „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S}  
е, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима дра 
помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми ј 
удбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта 
запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к с 
асним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно  
о брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас 
ним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тог 
мо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао 
м празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово  
ите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пусти 
е да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{ 
наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи  
оји је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} О 
ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p 
ма само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, мла 
аш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ет 
чи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу,  
мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијск 
егобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</ 
ушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно по 
ивој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистају 
ада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави г 
 беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и  
 се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам  
е отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне обл 
вор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе  
Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, влас 
>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а  
ан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кн 
 може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет  
и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, разма 
 скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела  
после престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p 
изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у дру 
 га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека дов 
кама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, 
а слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па с 
господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Рист 
срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар 
рога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пла 
и па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнез 
вој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову! 
 неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирак 
еше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га  
ше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно 
ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија  
 до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед 
 цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној меко 
вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом 
о чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће пр 
и то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам к 
среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} К 
иховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене оч 
авом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="10 
о, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на  
ојводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и 
и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагн 
је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослобо 
копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез не 
ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одл 
ијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој 
јући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли  
ако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако 
 Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би  
и, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре м 
ли знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, је 
и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и  
те ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђа 
в, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не гов 
., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По бе 
ах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно з 
ло да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте 
следњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на мест 
а поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме 
радио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет 
као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по  
{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>С 
е бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пи 
о?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И ј 
!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спа 
ити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, ка 
оче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кн 
ивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан 
 Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли  
 доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кн 
 не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху с 
ад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се 
оде.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помиња 
 сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај м 
ну у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те н 
да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза г 
ривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више  
властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не  
ву своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{ 
лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе,  
орећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива  
ље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на пра 
е да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у ш 
 грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквог 
 ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од 
лу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало 
екао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позив 
 или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној кон 
вор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше м 
/> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да с 
сину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним ле 
би позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходни 
да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је п 
 страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани 
бље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мура 
 да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p>  
, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, коли 
оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица доз 
з икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиг 
иш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах  
похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, в 
мојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наш 
Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па ка 
„Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер зна 
њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њи 
несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог де 
за Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за 
здована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“  
док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> 
пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина д 
 кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода 
 и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад  
јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез преглед 
 Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ак 
е дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином срп 
акога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњан 
в Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске! 
прости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и мил 
он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Ј 
име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце сти 
честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отача 
о; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и 
ав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више мож 
одар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на ца 
и мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да 
, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без 
 кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понед 
о се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ће 
о више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Д 
 <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позн 
ш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је кри 
велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и о 
ребником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Ив 
слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш? 
љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном 
 седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, 
госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господа 
ч покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио н 
ако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са пол 
м криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене пл 
 нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа пр 
су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама ра 
гу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти м 
товој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кне 
ра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом 
почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта 
грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе прис 
 моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости мом 
га дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо с 
а; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожу 
акоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио гра 
ала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше г 
е!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S}  
ћ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Гро 
ојим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S 
нако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стот 
ead> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из св 
хватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у 
ник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Бо 
 на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу с 
отина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре би 
ић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и 
 кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме 
ренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, уза 
она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Ив 
е бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама к 
е што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве по 
!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили 
 поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог боси 
ажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасм 
па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени 
>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи 
азиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мир 
и....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Гра 
богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихо 
ликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: 
е на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах 
} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једн 
о она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} 
е место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пре 
ене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте 
p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, з 
сцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један 
 трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. 
ањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изглед 
Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе  
апири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са ле 
етитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом 
бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече 
е од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подг 
 трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од ост 
војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком,  
у да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџа 
{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски 
ти ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвозден 
аде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и д 
 <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше 
ма и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</ 
гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и мла 
жевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој  
дицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се  
, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арап 
рестрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким 
кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загаз 
/p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и 
 при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледај 
, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у  
војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, в 
</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље госп 
које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозо 
и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слатк 
од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека свет 
 три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на 
препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, 
и да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знам 
а да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не 
а војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је  
 бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив рук 
 да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари  
ма и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p>  
е људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виногр 
ч из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, г 
 Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређив 
 Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и зма 
д дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који  
} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашће 
ложио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало  
амени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи свој 
ак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете  
м правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубров 
ој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкос 
Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини 
јао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пусти 
еће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које јо 
енађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево 
о.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хр 
говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље 
не липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чут 
 И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кн 
су било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечера 
испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвен 
 страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на 
ојој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у 
ме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад  
о и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па  
Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, 
договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си т 
ам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу д 
!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздо 
икну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> 
" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не ди 
 се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за же 
и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:< 
е стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патос 
 на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми 
тац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби 
иво кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно  
р ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а дана 
између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, з 
 а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине вој 
ири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> < 
 Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, 
 час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који ов 
ну, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз т 
по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик 
мо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим  
старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо м 
S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега ота 
м.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет  
тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од че 
 нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „О 
 је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, ко 
е ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вука 
 ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини. 
гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају 
 морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Ср 
ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један,  
, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“  
кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лев 
ца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, ко 
ј, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри на 
 између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо ра 
 сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Борив 
 Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на ст 
} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, 
г Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у сре 
о их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к  
покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свог 
е у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ро 
 ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Нег 
 па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S 
могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг наше 
те лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам с 
иде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади 
="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките 
ише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јун 
 <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миро 
викаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са 
м.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како  
ћем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене ли 
 прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће 
ок Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор 
утоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтањ 
/> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз к 
 кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напр 
ше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, ју 
е то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да 
Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које зај 
S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гр 
 да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука? 
 ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шт 
о колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна  
 од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="chapter" xml 
 и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезар 
ла као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књи 
без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да 
{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако  
а мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блис 
едах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону 
стељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препа 
.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу,  
 брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb 
м својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом сво 
2" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</ 
а искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина 
вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељст 
а несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не з 
ике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> 
Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p 
роговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p> 
живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа 
 оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито  
} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуд 
шким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад м 
но о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Г 
нез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да  
у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n= 
крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да ј 
ече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи  
исто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог 
а отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војв 
под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S}  
з крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која рашире 
ед крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам 
ј пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на по 
у не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеж 
 не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>П 
е изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као једа 
{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком прек 
 Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконо 
м себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се це 
ој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„ 
дан и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је з 
сте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опе 
срче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> 
е: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срц 
едаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слобод 
е обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља 
што мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у 
не војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лаза 
ио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама 
родревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав сво 
има од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са кит 
х једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и велик 
им кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Кос 
 глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш д 
амо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар п 
раћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb  
е пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су  
ад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако п 
м!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па  
и, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну: 
ђом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} 
тах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз де 
 војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на друг 
 чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и м 
ина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не  
 смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у  
је за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и 
опио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар  
е: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер  
о као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства! 
иње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве 
тким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући с 
на, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S 
ај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па  
кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом из 
хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два  
ту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погру 
ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одг 
учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода ра 
 поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подиг 
ви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да ч 
е, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе п 
{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више ј 
ски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим  
ов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type=" 
Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" 
амо поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лаж 
турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не 
во у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> < 
, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше 
 ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би мог 
дошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше  
ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p 
кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва  
рини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ пита 
оње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. 
чаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој гос 
авду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те  
ог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети 
оганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S}  
о су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некак 
, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад с 
 простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена вл 
орављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треб 
Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писмен 
оред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко 
ри тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{ 
причати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени вл 
е зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим  
је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама преш 
вање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме с 
лена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па м 
и из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него  
 коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам  
теље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу прев 
а танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са 
а и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто п 
од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о који 
за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности 
одину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кн 
 постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо,  
„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођо 
у грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век удара 
а око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да  
03" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега 
 час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене 
оља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зелени 
човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S 
 ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, 
 од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који и 
а.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван. 
ри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} 
/p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо п 
и су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је свак 
p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од 
</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и ус 
и напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде 
ворити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три 
е, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S 
глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на 
{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му 
о уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно 
чевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштах 
ако ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапа 
а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени к 
, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље у 
едан пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Ма 
погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више к 
bSection" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале труб 
какве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи  
е бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може б 
приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада 
спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Сре 
те а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, 
 и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме го 
обро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право б 
го Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале 
то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја дв 
де у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља,  
 горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и ст 
ву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина  
S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе муш 
а за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, к 
м се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што  
шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се о 
но били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Ви 
роких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од с 
ењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{ 
и неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу:  
 се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звал 
 ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Гр 
!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељ 
 <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Н 
кну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати с 
који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и бога 
прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог сагр 
иште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени п 
војимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало по 
и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се ст 
у,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклон 
ш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин 
че или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је с 
ањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај си 
танко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb 
 који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је до 
 њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђер 
о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славн 
нез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у  
> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко 
ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само и 
 кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се 
а уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја 
ру дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све 
оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, са 
е ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њег 
у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да 
ако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим во 
камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано 
сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не  
војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко про 
.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и све 
 свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољу 
тивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно 
а потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да зе 
аше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па пад 
“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно  
у Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, г 
пет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајива 
ако побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се 
на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Н 
дну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чел 
у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му 
од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте у 
љуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар  
е битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о с 
вој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“< 
рушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред  
за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се 
 одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не се 
косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља г 
у танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој  
помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристив 
ицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, 
а савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — 
срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад  
ридигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напр 
ена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив б 
Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, ко 
ечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онд 
крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Ву 
ија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено 
„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоће 
p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Бо 
е Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно пот 
честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и п 
, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кне 
рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећн 
, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти н 
 чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у 
 воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бит 
лаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх 
, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто гово 
 се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, де 
{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" />  
" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути 
 на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола д 
 Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не 
верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објав 
 предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предска 
док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p> 
S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљин 
се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опрост 
м, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмех 
им и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи вид 
 дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је с 
 неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градој 
 вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слуш 
други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда с 
а да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног зла 
су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Ор 
one unit="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак 
Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} О 
мо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича кр 
ацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких ла 
ве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n 
ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да  
е брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор п 
l:id="SRP18990_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела сп 
мовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од ши 
ице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу с 
позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притвр 
ноћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Гр 
ко ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мири 
око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орл 
очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њих 
лубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што 
 и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p> 
 три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на 
и.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ри 
оје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим 
ли јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки  
 даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени пе 
<p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше пр 
обро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се  
што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Срб 
е тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па  
} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p 
и на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда јед 
и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекид 
 свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим го 
нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у  
е све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И 
поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Т 
иких потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао  
но лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао 
еза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на ко 
или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у ср 
одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један др 
ре, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се гр 
чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војс 
ика, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна р 
кој војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође 
„Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, б 
ше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га з 
e unit="subSection" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разл 
id="SRP18990_C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнеже 
ко смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам љ 
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред друго 
препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајиш 
еше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почи 
одино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчег 
 мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како ј 
ру носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари 
е, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сам 
 у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као коп 
 старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових кот 
ешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу 
 добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека о 
и ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, 
тињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не  
 правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила  
а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари  
<p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао кар 
 на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло сла 
хтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да 
дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Кар 
ну косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвој 
асно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје  
ко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапа 
гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Г 
и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш вели 
а без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у ово 
да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није ма 
ако је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију.  
 речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разго 
ицима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом 
помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редо 
и док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго сп 
ме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби 
 у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да  
вима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласо 
 крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, 
ари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А с 
утрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи 
мах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p 
 Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јун 
војима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, бра 
Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце г 
им колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где 
ора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски влас 
це доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез В 
м је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном  
остити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, гос 
ко велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“ 
ушевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпост 
их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни клик 
шу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Ко 
од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неко 
м говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине во 
 их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њ 
ко не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Д 
своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци 
 Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p 
 меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости ра 
пола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, ко 
леда, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко бо 
 тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пун 
лости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки 
 како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и 
лост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници  
ажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају п 
 моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упа 
ма, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћ 
. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао 
стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице им 
Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја 
да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше мног 
о би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас 
е сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака. 
его да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у 
 и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на 
и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, 
лаго овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво. 
да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању 
о каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властели 
} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кн 
а окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ реч 
мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection 
 досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, при 
ири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, мл 
азимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p 
за са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и  
 Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Гра 
неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме  
о, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не  
м војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби д 
ина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један в 
а, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не мо 
би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не поми 
нака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кће 
 и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских к 
док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог не 
у вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из сви 
војих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и ум 
говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:< 
сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати  
Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да к 
Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„ 
зеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље о 
руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљу 
!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије 
тарешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих ст 
, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Ма 
ји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шат 
ложи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, п 
ољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји  
зговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да 
вицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, 
} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи 
ник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да в 
елика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп н 
S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би м 
утњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, к 
кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди  
ориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође 
ђење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све  
аву на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова ту 
рим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — је 
з велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше 
загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му 
који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него 
есело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ пи 
мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и з 
ише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби  
 од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се  
ани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само  
аним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите од 
 ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да гов 
 према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојт 
едну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био мн 
екога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће 
резривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честит 
епоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје по 
срдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Хара 
Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледа 
е, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сва 
аједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај 
олитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама е 
илепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али о 
ао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица  
/p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту  
ој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Мол 
свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, о 
Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи 
 од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, 
инко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину 
не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на с 
д испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што  
и заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно 
 Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и во 
ју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да  
, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог пола 
а осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Го 
ак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му и 
реним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше дру 
 срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да сто 
си срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, се 
 теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме;  
ераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мир 
 час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о к 
ако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Бог 
ака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да < 
имо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ  
оси к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је 
или својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млета 
по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем зави 
еле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи г 
ејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било как 
јсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се  
е Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и  
ти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се  
ead> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је сла 
а такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече к 
p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради да 
 опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој гла 
им презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ уз 
е бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда с 
 да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки зад 
ти у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише јед 
 дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света 
будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да 
мо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како 
аше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише  
арицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си 
у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у  
кчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном м 
 Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ дов 
мо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви км 
 не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„ 
 таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а  
едном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да 
имо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреш 
и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало 
 своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који 
з о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} 
n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да  
 појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је  
.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам 
ј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кне 
апита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам у 
ачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје  
уди нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба  
а дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био 
шати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи  
илате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од г 
вору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва ве 
и Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела 
 и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите ј 
ћи своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ г 
, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се ч 
>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе 
 цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљи 
ног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов  
о је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срд 
трча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу  
унику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је бил 
 њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Г 
мњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зно 
тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој сл 
} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их би 
а репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <p 
вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је:  
 да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им з 
им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било  
репер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запирк 
ода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад  
рзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме 
и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца 
мо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад 
м и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стан 
обом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S}  
ар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да  
аки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у т 
озбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег 
на Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на  
се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво по 
.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се  
ше и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да н 
екакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кн 
веш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар,  
<pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука с 
грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шк 
м крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ри 
" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођ 
једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрел 
} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буд 
} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбил 
: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опе 
дновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друг 
, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> < 
видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан не 
дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу 
и!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеж 
е војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо,  
 води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи сви 
еду рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чеља 
игурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми  
 чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам ј 
а, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <p 
 и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властел 
атор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводск 
жеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; 
за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и мл 
хим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га 
же, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из К 
вором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{ 
} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мир 
ко допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb  
ркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час уз 
свим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пас 
етлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <p 
им руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном к 
е повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; ск 
еже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез п 
ајпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> < 
а не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око ње 
рица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим ко 
ом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S}  
 сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпако 
олевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребле 
млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак о 
 свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу. 
је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кож 
ао да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијал 
S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна б 
“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристив 
постол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и  
им и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је  
ну Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову 
уј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевид 
ињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснае 
и, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Ду 
ару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и ви 
нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима. 
мо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, о 
 готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека 
 од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобо 
те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му 
службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога д 
 твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше вид 
ме ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске 
ску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано р 
!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и  
ивот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристи 
S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику засл 
твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељ 
!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игум 
едно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш 
исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти  
 од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треб 
и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те прат 
ј да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба свет 
тивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За 
жно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин! 
дару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога 
прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак- 
уга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чини 
нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама св 
адем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни при 
p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на  
а смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред те 
оче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на 
те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне  
д је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра 
какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић  
о твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју св 
 викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Госп 
ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да м 
своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косов 
 би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за после 
> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви 
 десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу 
ке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косов 
не пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> < 
јатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било н 
оме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац п 
<pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се ист 
 се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао 
Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеж 
на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што св 
и јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опро 
кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу 
 ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и там 
ов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, си 
им својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Дода 
S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахра 
</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Мл 
сподин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу  
један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква свети 
ањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} У 
ље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ак 
један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је 
„Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому 
ало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милос 
утећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма т 
да.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклиње 
ихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред 
ио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога ју 
кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио 
рпску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е 
ликој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небе 
ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је 
 знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежеви 
е послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај ж 
 мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва с 
} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и 
оја, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства! 
вићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не 
ојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пеха 
 гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p 
јводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} 
је!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава и 
воме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене к 
ају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, 
нини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосн 
/p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, са 
а и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове  
 три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађош 
 га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце 
е опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин  
у пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и ње 
господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваљ 
бојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица 
стати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао 
ву једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепето 
оме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку 
аде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном повета 
„Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за т 
 нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се  
а кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упут 
к грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија  
 је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вра 
 ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањ 
омир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ  
пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јуниј 
оробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и зл 
ојвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p>  
а неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огреши 
поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп 
племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи,  
ожимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p>  
и и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика гр 
 оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је  
ава браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силно 
сте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не мо 
аспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“ 
 колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му  
ако се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, п 
подара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> тво 
ила.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од при 
очи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се сме 
јвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да  
ом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p 
регнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загу 
ке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако н 
и зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жу 
ђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зор 
<p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдит 
в Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста с 
) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама 
х како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ ви 
и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљив 
смо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ г 
ити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и зна 
а се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде  
>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S}  
и среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти 
твеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викне 
{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао  
ја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти.. 
е није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, ј 
атити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Х 
у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Мило 
 јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</ 
 шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понав 
г да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда п 
а те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубок 
 сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прв 
ојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе 
ор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} 
у своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трп 
 ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крст 
и је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од се 
их стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на сво 
ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Ар 
лиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме дв 
 и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стран 
м; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани н 
 чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слуша 
десет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими 
ирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све г 
 у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Боси 
ог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око 
а Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде 
} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим окло 
се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ ре 
овала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео виш 
ињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да з 
адајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашт 
; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Гра 
 преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срд 
ко те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говора 
нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, не 
даја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим бел 
злетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда х 
и да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не беја 
 постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викн 
, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар 
о, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p 
ети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb 
“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И у 
и почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, поглед 
 победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером прев 
ер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те под 
 другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к ње 
левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје 
 чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се д 
казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Госпо 
га света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти да 
рја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше  
ми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, при 
се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коњ 
сти коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он с 
 темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше 
. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од  
 кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова име 
 n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено  
ледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хт 
 да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти  
те какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору 
вљате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те  
ека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дво 
кинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с 
дбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих н 
а тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти с 
ј је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, 
 ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{ 
рске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе по 
добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је треба 
а тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповеди 
амог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз ж 
старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него  
тивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена н 
не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго  
ја на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви 
.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твоји 
:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево 
во ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрза 
вор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све сл 
 те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш  
 не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не  
бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има  
што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да  
тем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја д 
/p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му  
{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, с 
е и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће  
оном Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије 
ају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Гос 
ора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору 
ли трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина 
трпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча  
мој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао 
инев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из н 
грима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске зем 
па.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па 
у нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она госпо 
то брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Г 
аше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас д 
ачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак 
е:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; мл 
ко паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столо 
твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" />  
зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Г 
оса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те 
оред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гроб 
>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према ње 
е што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда нек 
 ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо! 
м, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да остане 
, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њ 
 ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убиј 
 си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је 
а зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} 
а старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Рист 
глави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко  
м те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учин 
јице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Све 
!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и 
ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан,  
 теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скром 
.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си п 
ри пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Н 
" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме ре 
ћеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{ 
 <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се 
и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“ 
оја се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху не 
р.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у 
дарцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован п 
 Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себа 
шће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57 
поведаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуж 
 Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буд 
них јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не 
нићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те пр 
кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ј 
ни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунт 
икну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Б 
овића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ 
те се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док  
ет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, нап 
 победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и 
до!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша 
ка Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, го 
в вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и каз 
клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој к 
ога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Д 
ојући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама.  
 „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ј 
појаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје б 
моћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{ 
добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу 
 као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш  
ко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана вој 
осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И 
ивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном 
 сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној  
кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хте 
ој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Зна 
и како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег из 
> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још пре 
 за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу 
Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао  
уговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи п 
пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са 
 кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпе 
до, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев 
а.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестос 
{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многос 
ећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристив 
арац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори  
ога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“,  
унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p> 
о да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наш 
 ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац п 
а душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n= 
 да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стић 
Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе  
тити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукам 
настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ 
“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»А 
м. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој  
де без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Г 
, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195"  
 да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без  
ом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш 
оре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако 
ке војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо 
е српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, став 
истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси ј 
томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш к 
 свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не мо 
у војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби с 
еног напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке,  
а и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута  
да ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе  
 „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p>  
, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</ 
акојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима! 
 као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И с 
а Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ев 
ина!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвод 
едам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Бож 
се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет 
земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез  
ећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> < 
ешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и  
</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према ње 
вога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се там 
и образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него о 
ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог 
и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци 
ога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам 
а спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помиш 
 кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у д 
ља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихват 
а сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој тру 
ити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно  
 <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревно 
еч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевни 
ди без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином  
ркиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S}  
о са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} 
а најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за  
ви део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</ 
 чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да п 
ољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој 
едини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну сл 
овест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пр 
поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и сла 
61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи 
а не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан 
</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се ваз 
е глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бо 
е кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не за 
ко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војво 
из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби,  
 силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер  
крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и пре 
 слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срц 
!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве су 
има на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју сино 
ебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, г 
а.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и с 
ну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издал 
ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да с 
ње:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазар 
роћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су  
им да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити 
јаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду 
нцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног ста 
ога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја д 
 у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташ 
шта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он  
рога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долет 
роба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од  
има се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом велик 
од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени н 
азмекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајк 
 с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да м 
рење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а  
ли с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p> 
а двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је с 
ву одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо с 
не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и 
а одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње 
ан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене  
да витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једног 
ака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми  
ој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари т 
адић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се иску 
 и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дох 
 нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> < 
ђе полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одв 
осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ри 
 те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на ру 
оји часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом к 
ово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти  
а рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А 
д топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћ 
и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком н 
и према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у 
е је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван  
ко не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан: 
тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манд 
 настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146 
 ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да го 
вде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас љу 
а стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се 
а се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркв 
рчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којег 
, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цр 
 „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</ 
војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или  
е Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих  
ке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вре 
јемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, ма 
уће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао 
ао да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким 
тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носе 
рише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пр 
рима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црк 
сли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Р 
} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног ли 
ј по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две в 
 њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и 
а и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим  
ред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено д 
 на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њ 
џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком  
 ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде 
смоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зи 
орном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дв 
иди јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бег 
оје је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина  
Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“  
адоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој бе 
 авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли 
ри слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мен 
о разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божј 
оким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, г 
вао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да  
е сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести 
кне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу  
ам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Л 
белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изре 
 бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни н 
ни се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за 
 ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спа 
.“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb  
 „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, осед 
јко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има дос 
е облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вра 
к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све 
х плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које  
оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље за 
а чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише 
 нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније зап 
ао укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> 
 али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах р 
 се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чел 
 зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацат 
аставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, че 
и како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са го 
и властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не мож 
S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне р 
ма војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину  
 да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и д 
преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_ 
о се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колен 
е туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како вра 
ани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим по 
има <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред 
господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несре 
 зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ра 
јаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаш 
дожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну 
о преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри 
н зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли 
 природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо 
уј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, во 
итавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p>  
беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда оп 
 као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао 
рца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наш 
здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кне 
ојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наши 
 ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем 
ти да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дете 
ово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покој 
ања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситниц 
господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бит 
и, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике  
?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном 
 прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па  
у ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега  
ене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Гр 
азимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} В 
росав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју 
оворим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра  
ш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо 
 јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без 
јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана. 
{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак у 
ма, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буд 
јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она д 
о Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване н 
своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као  
вети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех,  
мо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и н 
атери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од наше 
усти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њих 
ас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, к 
 од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге во 
 ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на  
шао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су до 
еби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже 
зило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече с 
у?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти 
е да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још  
" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаш 
у?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{ 
ла?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле,  
у другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p>  
рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — ком 
 рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини 
ц јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да < 
 убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед тво 
одар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на 
м осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросав 
.....{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{ 
ших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као  
итон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани н 
уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него ви 
. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе д 
им!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвн 
е деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти 
ара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пун 
едам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину каз 
о на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поло 
ћ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S 
аш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба 
н део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И и 
рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово н 
узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака 
ао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога 
м силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким г 
 кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин  
 не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно млад 
говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: д 
ољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог 
 кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ев 
питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао 
учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити 
> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с чит 
ачни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну у 
ко би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно сл 
ку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Рист 
војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, д 
 леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и 
, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир 
ело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше 
де!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му мно 
 и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ла 
се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики п 
вима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си вид 
осподара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог  
са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и в 
ина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што п 
тима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погл 
ором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Сме 
аквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Па 
није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кне 
цам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би да 
 за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млеч 
рчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе ч 
крене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздов 
не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се  
ар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше к 
клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испра 
</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и п 
еш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би 
овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, н 
ко трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још 
еже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си  
то нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало 
 смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ запове 
 не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и  
јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гла 
ој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише ши 
} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, по 
е шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а мест 
ољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш 
учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градој 
! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суб 
грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту 
ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ р 
несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео б 
истиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих  
ка ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива 
 игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако једа 
 изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје гу 
 да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кн 
лазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заста 
вац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима  
а трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> < 
ој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на м 
тили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p 
о није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p> 
укан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сав 
у воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добр 
 ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; т 
срећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога оп 
утати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ј 
подару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врат 
ојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет и 
о тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу тре 
мо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и н 
Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="1 
рчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Вин 
нађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуг 
ном, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога вл 
 буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него п 
ва Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</ 
ну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати  
наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засен 
тиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац 
ставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше ста 
т. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња време 
ји са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или неће 
 сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре к 
мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Х 
 кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скоч 
ојводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатк 
 не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зу 
ив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Рист 
 кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си  
p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што 
певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам 
војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике  
виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гнев 
о је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Госпо 
p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миро 
ти кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мен 
едо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да 
д мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, сам 
 доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створ 
 и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га стара 
оре, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез.  
, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S}  
овори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе с 
 а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зн 
вој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо  
том крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крш 
ли нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део тв 
дано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце п 
приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пр 
ећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори 
ујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем:  
нину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све с 
пезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„ 
лади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агар 
у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презр 
као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја 
о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>! 
дравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван  
ору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род  
Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; ал 
> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон  
ива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би св 
 говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина  
е кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репо 
се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S 
и половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Буди 
, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин 
атан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако 
осподар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко каз 
ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и не 
p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p 
ајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево т 
ву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испрос 
у!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ 
етога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, 
о као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо 
!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који е 
ику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како е 
ном српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ как 
 пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш в 
сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега 
 радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавд 
 казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први 
вео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му 
до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери во 
ем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите во 
 столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор ра 
 узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на св 
ова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстим 
Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и бр 
одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војс 
n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати  
ј првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез,  
S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S 
ош је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да о 
ох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зу 
епријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми,  
p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ од 
ру.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да на 
 војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хо 
они кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти ју 
 добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Бори 
дзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана 
јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан б 
лости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви 
дељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здр 
 л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ра 
ој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што 
емо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требат 
а нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то крив 
нем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску 
!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нит 
p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше д 
етасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свет 
а, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако с 
не: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орл 
 Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно 
че он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него  
иш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим д 
ина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвеће 
 као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрн 
е, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам в 
оже без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез 
имо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред 
зу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански п 
Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, а 
 је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао  
је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> < 
и!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше  
вљај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба с 
 а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наре 
астављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад им 
ео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; а 
записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запита 
ке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да т 
крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда до 
и сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну го 
ате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их 
настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се запо 
ез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И  
ивој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћ 
љи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем 
а нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Ка 
невом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето  
 му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте и 
.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом,  
бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његово 
ашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се 
ритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да т 
!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како  
стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари заве 
на!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младос 
егов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још н 
о сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам  
вам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Н 
о је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо  
и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Госпо 
светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројан 
 долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници пада 
пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрим 
же бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једног 
мо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити д 
за њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано 
о неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на некол 
ао жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се ста 
ку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану 
ших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то 
авне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор в 
ну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се не 
89" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко о 
 умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати до 
 да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта 
ојник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, 
а ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно н 
ближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким 
екако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Н 
 онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала 
 она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој б 
 се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме  
си?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме 
н, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми? 
вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узне 
>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али  
нци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „ 
разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводам 
тајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим 
у!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја 
ху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од д 
го потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је мла 
 у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од стар 
му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p>  
и се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима  
илује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет,  
дмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бо 
ници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш 
и пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о с 
Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће изда 
 сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од п 
ојводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу р 
о!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „ 
чка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као д 
те се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко 
ера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, кој 
је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег св 
 војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета 
г Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнул 
радојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим гра 
удо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> с 
 га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико 
в ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну м 
ави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и ни 
кање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однеку 
ка и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено,  
ове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из вел 
ше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га 
имширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Исп 
девена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог  
 кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом глед 
 више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице во 
ке крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и  
о је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, 
или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, син 
, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него 
„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који ј 
и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје 
шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кне 
н жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми о 
ама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S}  
и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га  
дара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде 
удети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао  
 .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један власте 
ла, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор своји 
 пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристив 
са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих 
чима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кула 
а ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они 
водо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим 
с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусал 
рјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледају 
 да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете  
.“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би пост 
осно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах це 
од прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам 
 да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, 
 анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече  
 сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде,  
 је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бо 
добије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихв 
ље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико  
аве и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и 
; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону наш 
же, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедео 
 да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А  
ичати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је  
тиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занаве 
тимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство  
аистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор.  
ам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде 
осподине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па н 
 и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p 
 с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да вод 
а, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем оче 
а не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кне 
то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су в 
ући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то  
ко ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен,  
пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир с 
а мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заст 
Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двоји 
 многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једн 
тигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас 
ти моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на п 
опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, 
р.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кне 
сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како с 
ко је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Бож 
Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.< 
ма.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикивах 
и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по  
е у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Ка 
ла на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно заку 
ланине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се на 
 нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посл 
 на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да  
одо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и а 
 прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а о 
идов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да ј 
00" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако муд 
љаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ћ 
сао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се 
све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у 
гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он б 
ро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стој 
 и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваш 
устога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек  
е Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој  
>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој  
и, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли тол 
верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са  
ога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више  
, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један  
 видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „ 
 дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S 
 Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година 
и, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска  
које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Са 
и мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима ов 
 ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на в 
 сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и  
 пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војв 
леба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ 
ли!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван м 
ено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имал 
ају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже,  
љемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, 
.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево 
и му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се 
лагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево 
.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, 
ило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам ка 
егне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> < 
да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали  
<p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта  
ком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколики 
уше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, к 
ором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је бил 
 Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна с 
слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погл 
ода с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушен 
 широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, о 
ело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам прич 
зарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то 
 се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само 
 реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" 
 ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, а 
отакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, во 
е одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од р 
е једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је з 
и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором 
господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах  
 осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око  
пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ 
„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турс 
ловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару с 
могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра ка 
 синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити 
 умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом  
а!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа 
ненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе 
ди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пуст 
?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате в 
камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није так 
разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: 
итога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још 
ложено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на  
подина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари ор 
ом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за жив 
дговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први  
?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу нег 
а човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржен 
двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо —  
опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> 
ина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по с 
уј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећа 
тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је прос 
ане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тад 
ц све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те 
ати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим  
ц подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па  
онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, 
доје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га с 
а се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и п 
плакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех н 
дном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропад 
оје је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, ни 
зимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање с 
 онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Не 
з једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгин 
о!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво п 
 веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с 
прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину  
лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Г 
одсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоће 
прот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У 
 или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, 
’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} П 
} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују п 
це и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени пам 
је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју! 
оних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору.  
Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином 
p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само,  
азе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бун 
о, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих  
од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“ 
</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да,  
би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, 
 покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прих 
 мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: п 
 говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био вер 
 ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако  
е питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави м 
војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да в 
да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да  
!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n 
да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; в 
 ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У о 
 Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стој 
 прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град 
ри кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар 
тра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од о 
енац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шато 
три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохте 
 је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кне 
а на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да пох 
ох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде 
а.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа н 
х храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, де 
 Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ак 
чини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез  
ство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо  
у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати је 
один Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, ск 
стелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде т 
је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе,  
је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја вољ 
едне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шума 
а рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} М 
е пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после 
пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма 
атрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави д 
ј сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па вик 
олике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих 
р по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и з 
оду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотво 
 лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни п 
 грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кне 
 се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја 
ме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} 
о твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p 
е наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, 
е мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господар 
проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога  
аше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад с 
де онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренут 
ати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се њего 
ичју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се  
 кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ј 
>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записа 
н био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војно 
паше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек  
ојводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше јо 
отоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади  
.. рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина у 
је ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се  
 у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, 
унчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну  
дина амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало 
 сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ов 
г на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад по 
и си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправ 
кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као 
иси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече 
вне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и 
{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздан 
лаву поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а 
 је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти  
 трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаш 
 стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне ви 
 да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и 
 чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке 
сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у  
 зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} 
, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на дво 
 зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе о 
 плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ,  
је на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовн 
јим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} 
оста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тер 
остиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим 
у, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, сам 
ојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече  
аревини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, 
 то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гл 
ени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Г 
илина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади О 
 за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну мо 
ор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војвод 
 цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе кр 
брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван пр 
 пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Б 
 косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено р 
рисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранам 
а старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му  
елико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредн 
хо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на св 
ло час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту 
 никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после 
коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени ко 
извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прих 
n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а ча 
ругу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрек 
 и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова 
 сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама одне 
ску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њ 
 пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и проти 
иповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још 
у мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Сл 
S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} 
у духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђ 
остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о  
 и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве  
ка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, в 
але тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и 
 па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; 
ма ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, ал 
Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теб 
ш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те А 
Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти п 
 други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу о 
јете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ј 
амници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и с 
нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би  
а је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати сво 
д двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама 
а говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није је 
ачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог  
дара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред  
ој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим висок 
 и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, 
 да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p 
!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи  
 старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и 
 њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према 
свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олт 
 пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике д 
био није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више 
сово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту 
ље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и сп 
милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У им 
ледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете ве 
 Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко  
е војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе 
нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“ 
де како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где 
 ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос до 
е вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запреп 
е, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај с 
 истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако уради 
, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ гов 
шћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристив 
њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу 
е, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> 
не смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. 
о.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и в 
ји би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло  
ш предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на све 
ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те ун 
отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм 
52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пос 
а лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима 
 ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, са 
радоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да ст 
 се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може 
, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче  
{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше н 
“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како б 
збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с 
е то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидо 
е рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Прич 
у на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе пол 
!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још н 
и задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске  
м по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелен 
S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад б 
и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим 
 да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га с 
ан другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диж 
о селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косов 
загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разум 
. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га 
ко себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их  
срдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој добр 
 дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше  
целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје от 
мети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш  
и!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да зага 
 с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија ос 
ерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаш 
ких госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зо 
Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред ша 
ластелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</ 
, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удар 
ед!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на  
цири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у сед 
 ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> 
згледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Ми 
де беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, 
јом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију 
</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он х 
живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, сна 
p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за с 
ма, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турск 
> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледа 
 је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из с 
“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га о 
ао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у  
али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у т 
араше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једн 
кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговори 
е зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих ст 
жане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а  
 се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S}  
борив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да пог 
лови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најс 
јим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је т 
 Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и боси 
ћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде 
до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са ж 
ори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Бл 
таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон 
у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{ 
 опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, ч 
 са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез п 
одуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, ко 
ју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разл 
> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n=" 
ј даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На лив 
види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни 
и он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S}  
ше било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом  
а се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих ј 
 певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних д 
г, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један  
ама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам с 
х.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњан 
била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним 
екаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по је 
а <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Ко 
а другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окрен 
 казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под  
 већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издига 
 „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило н 
гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим  
им снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досади 
зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где ј 
, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињ 
у својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи,  
ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срб 
 удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из 
а трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, 
уче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо  
ама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојно 
два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре  
<p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто пољ 
му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси с 
е правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, 
лаг прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћем 
Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.< 
њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом 
војим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањ 
стом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха  
у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хр 
у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер  
ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаш 
д велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећ 
аде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — 
 изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живах 
звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио в 
ичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека  
икад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се 
о сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златн 
ива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> < 
ог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Пре 
нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу,  
ела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p> 
езе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и ска 
ута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљет 
ди кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше стар 
 то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли  
вадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да м 
а се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам  
 и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосн 
пи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем би 
ојица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилит 
{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећ 
ли су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> н 
својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прих 
е на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој такв 
, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у своји 
 витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе т 
воје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао! 
кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би к 
вери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p 
 свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна нав 
у од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац,  
н пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало  
љу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегле 
 младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезари 
“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита 
оворим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни з 
је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развије 
исто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски  
 се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и  
, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђ 
сти од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез До 
емеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као  
е јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде зби 
нез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Р 
ном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под ш 
бро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пр 
ти!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса 
 ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме 
и!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно 
Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и г 
јих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <di 
 свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља 
но ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, 
им те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и чест 
здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покрив 
, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачај 
ти.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује побед 
ли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј: 
у чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога  
о света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнем 
какве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оч 
ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита 
Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка 
нижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпе 
 стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> < 
id="SRP18990_C1.3"> <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по 
едаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре 
>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводи 
> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни  
муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво до 
 Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био 
а изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које вла 
шта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док г 
p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једни 
 витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога дед 
 прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако д 
 се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух 
 мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свец 
цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњиш 
не две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кне 
м, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована 
сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, н 
 у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се о 
 није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо ра 
з понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле 
ок не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да ов 
ваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док и 
</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто м 
мње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је  
ски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зид 
а и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не  
заху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Ниј 
> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири  
{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, 
ођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми  
уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“  
 <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на но 
мео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на пос 
ај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не 
ма што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је е 
ђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; не 
толовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводи 
о напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном по 
ати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клања 
аслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажа 
гом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насип 
ћи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а м 
оје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" 
о ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна лис 
мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а  
мајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан по 
о заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још с 
 заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он ск 
не зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику 
ри ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада 
 земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео  
е, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека ви 
 свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S 
околе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Борив 
тиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам света 
та молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај 
донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо с 
 собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и пошто 
д сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „к 
у код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо 
а га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао  
с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред в 
 дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем  
нац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у 
аци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је  
го и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам к 
!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене да 
ојој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише 
адвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Нег 
 подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене 
ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не 
веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ри 
мо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кне 
атила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела 
стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се 
утила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове  
стави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и 
 те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни с 
и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да 
 Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искуп 
 уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка. 
ра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се 
а свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиво 
и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мрт 
а народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S}  
побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један 
лостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на оч 
 тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улаз 
 и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих годин 
ле са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беш 
нио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу,  
едаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно 
ући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затре 
осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове мил 
у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p 
Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема  
 они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њих 
о, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно оп 
нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некуди 
> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, пра 
ка једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се о 
лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви  
е.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио  
 Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њ 
 <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали 
p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину гово 
духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и 
одо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се влас 
који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашуј 
ску у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} П 
а однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да 
 носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ак 
господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е  
ркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим  
 камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p 
 Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у т 
вема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху 
ојој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према др 
етио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих про 
p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „На 
ликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, бех 
и лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После н 
оје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном 
ег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупр 
з дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро  
даде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и  
мртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико д 
кше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, 
VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на о 
ојсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, ко 
крлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у  
ите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће би 
пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости о 
ском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зел 
ије рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут с 
“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без те 
да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у 
арјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ ви 
ђоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња 
и поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али  
а а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми 
ски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не би 
ојим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Б 
 српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи М 
 док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десн 
вши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јанича 
осподара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да 
<p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо крета 
аху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једни 
Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{ 
 рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска 
јске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да! 
ема другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> 
n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто  
,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три С 
 отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих  
ли су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиво 
 море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски ју 
е на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба. 
 плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући 
 У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} В 
 покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, п 
ди унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека ви 
и корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само ду 
/p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљин 
ви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:< 
онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод з 
ела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и т 
је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авли 
 му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада уве 
имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не,  
 верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орл 
ође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се в 
се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно пок 
че да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад дес 
оме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око пед 
 сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Бл 
Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу 
ребате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице;  
„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва троји 
м.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је  
, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад с 
она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улаз 
 нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али 
овала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи уз 
 да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насуп 
"41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше  
 тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор,  
ца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се г 
 срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде  
го ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу! 
подином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте  
 Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одгово 
 у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орл 
еђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, не 
е, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу виде 
те одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један 
оспода с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запену 
 му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попо 
рно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ вик 
омире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се 
ово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град гру 
кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рук 
нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило 
даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово! 
p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе 
 онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на раме 
 Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се на 
 с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху  
 да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну  
ли погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окр 
ти смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Го 
 замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какв 
 се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</ 
ко педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га о 
бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да се 
ебу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видес 
!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мо 
ини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зе 
е о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли  
има широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова 
и без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо 
>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше 
а!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда,  
 њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Рист 
ра живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ран 
S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit= 
ајпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учи 
ром кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје ли 
кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довеш 
ро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна д 
 оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Она 
пота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући  
е улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> 
поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и 
 „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном приз 
 „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Ник 
вој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господ 
већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да  
очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „за 
е треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би  
, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и мал 
кипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам п 
е на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре јед 
 га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више  
еко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ ц 
еш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да  
а, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху умо 
pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе о 
 би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, с 
у сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара закл 
 Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном цел 
 добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прил 
ода обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш 
мљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и 
 опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку прек 
 српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично 
с!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ до 
повести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовим 
огледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и  
и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе м 
 Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на 
езови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи ц 
уде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не д 
стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле 
 стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако  
о шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“< 
вој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од  
ј се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заста 
тари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево 
аметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле 
. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</ 
велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Бориво 
ше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одра 
пело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља  
и на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{ 
 стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а пр 
!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војв 
да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три  
јеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се  
сово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журб 
људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, < 
.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је 
красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожа 
уди у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S 
к не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опре 
 а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чу 
перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо  
други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим  
е. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опро 
е да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ у 
то нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао  
рдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је 
јите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добр 
 среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните  
ога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима бор 
са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ет 
лити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором  
рате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или 
 мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војво 
ожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“< 
а са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да пре 
да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече к 
а био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господар 
 земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим с 
ђе да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S 
могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета 
е поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си 
би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад  
 год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје добро 
је чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштан 
у је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздован 
илим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове гос 
охтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до  
ри кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет м 
им гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће не 
ли?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кне 
колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, н 
не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао нар 
 Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ 
езу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књи 
 ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје  
тарац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци 
Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забун 
S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доист 
: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене 
оме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, с 
жући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“< 
те ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не доче 
ица а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како н 
 виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве нево 
о настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад 
е и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Рис 
еш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Бож 
аше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шат 
вет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без 
 помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p> 
се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Гр 
 има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони 
јгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n= 
и угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну  
о да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С му 
азнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твог 
ву!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двоји 
слободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити шт 
ћ!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</ 
к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме дво 
арца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дед 
ао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да ј 
дством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне 
астави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах оп 
и ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S 
ошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И  
.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славн 
 рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде на 
што, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најл 
 се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су 
равља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе  
ма рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником  
јишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи ле 
м уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опр 
да старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде 
Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у 
забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да по 
ће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска. 
љивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом гус 
 главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, 
риморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у сл 
авала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало 
„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свеч 
аштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће 
:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцир 
еђу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше с 
о је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ж 
ног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</ 
покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов  
њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа  
} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по за 
} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</ 
сте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за мл 
о хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежев 
сног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање как 
дне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим  
, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у заче 
рао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„К 
ити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Борив 
стави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче 
 упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тих 
руге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писа 
постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S}  
ad>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Го 
 и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, 
.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p 
тлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надмет 
ц отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда про 
то је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека т 
бијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свил 
 јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује? 
 брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.< 
 наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за  
вати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадо 
0_C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле се 
м каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кне 
арод дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И т 
вога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ реч 
 осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној госп 
ко има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ев 
и, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично глед 
а Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на но 
 с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристиво 
аја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим  
ме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица 
што не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не  
. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате т 
н Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај 
ојислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли  
ведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба 
и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може б 
.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прси 
хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју х 
ерасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед  
је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, изди 
 бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко  
 Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју  
ћа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, 
збарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику ико 
ше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у с 
есрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју сре 
ромким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком 
што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се је 
 па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунашт 
а грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац ско 
о својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p>  
две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих  
ао нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од бе 
рему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми ј 
ма, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који про 
о су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и ж 
сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти  
да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се скло 
да у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као к 
ао да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и  
S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац  
епашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Вито 
.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само  
дија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше 
и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим  
рове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и к 
м само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред велики 
пи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" />  
p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турс 
, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод  
„нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне св 
> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају 
полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се т 
едан део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он  
а, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан 
оз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Борив 
ти!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ вик 
а онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена  
Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грач 
 првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане не 
није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изи 
к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срц 
о предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што 
час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је  
е сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нек 
{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свако 
а њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, та 
ости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива  
ости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем к 
а онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко,  
е свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S 
 цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени < 
S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога о 
и тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој  
атно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у че 
ех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кр 
п да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на ј 
ласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде г 
и, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо,  
лици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по на 
 зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре 
оручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу 
н коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кр 
тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало пр 
приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог ста 
ити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам 
ар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко с 
х ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да 
Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне служб 
зар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чув 
кашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском са 
и се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: ка 
о шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јес 
 лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјан 
 молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пај 
ез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ њ 
лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћ 
 сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беш 
b n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Из 
те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој 
иниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш са 
вом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од с 
устави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледа 
г човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да 
ео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез добр 
и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати с 
/p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А 
д цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У 
ше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врш 
ркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем  
чно дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем 
рени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих 
е у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p>  
 из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој; 
тем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јова 
рану, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађ 
о дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затреба 
ге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, ш 
два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увреди 
игнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучи 
, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не 
рења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога др 
о је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе 
рн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав 
у, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> 
овах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} 
ћнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе 
!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, 
на у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу 
ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде 
е то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитр 
 стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом  
о зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега г 
ив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свог 
веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони с 
ораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколик 
а му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако  
Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кне 
мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје 
 сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа 
у вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је 
ека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хо 
атмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода,  
 никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“  
рупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода  
 му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га 
десет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез  
е сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, 
ним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовим 
ном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на де 
 Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, ње 
те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби п 
 моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам  
 последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„П 
дове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у ав 
био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Би 
у!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око  
макао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ћ 
млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбаруш 
оје брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у р 
S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава 
инути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумо 
о млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Јо 
.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, 
унике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најм 
отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћ 
 ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нис 
декоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим р 
м, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И 
т у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевш 
гаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чуд 
 дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога к 
S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпур 
 двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p>  
ам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од  
ак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје с 
вцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци  
ај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се 
ке земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајк 
} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис о 
ост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са пра 
 у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Конст 
пцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако к 
зимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска  
нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем,  
 <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, по 
де.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и с 
 бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон с 
уда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p>  
тивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; дода 
 са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчел 
рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И 
рага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујет 
не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао гос 
ругих људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује 
ја се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор вла 
 браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наве 
 на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољ 
еби говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји,  
римив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од р 
ас опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре с 
н Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога  
 трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени обр 
ри пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на 
о тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећ 
 И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо  
</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа  
анску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се  
о свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, 
астелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњ 
 остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>С 
а или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, 
ане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадиј 
ког једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и п 
еку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи г 
ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма с 
што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти  
а их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо ма 
у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за  
, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и  
хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господа 
 тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да  
господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не зн 
ра.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са  
иња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" />  
рати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене  
 заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, ш 
запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме но 
!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <p 
} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да в 
с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад в 
хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна 
купише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један 
 /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би јед 
очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, т 
 на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Уст 
одједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе 
где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на тро 
е.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неко 
ве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве 
по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грача 
даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „ 
апири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког г 
За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S}  
нез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође до 
а руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и плем 
дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је с 
 и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, п 
а с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и ре 
 онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу р 
Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се  
е свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату дод 
</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред  
разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S}  
ишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, н 
ечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се врати 
спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери с 
дмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учин 
, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђош 
ри пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми  
а и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше  
к што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпр 
к.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око  
икну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бо 
гу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа 
у те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока 
ао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао  
а беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих  
 и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан  
 или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој сто 
, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и д 
енку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева 
харе наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног  
некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао  
о си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> реч 
во у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере  
роводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у тал 
черас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по 
 врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпошти 
на кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у госп 
ко треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад  
доше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се пр 
овест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од госпо 
а Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме  
еница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете,  
тарац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније  
патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека је 
 клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управ 
а пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што,  
мо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац с 
адовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку слад 
нак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље 
у српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако 
оле ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за во 
амо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} 
ед њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива 
 војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окр 
 живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на сре 
а своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђа 
 један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске. 
енутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на 
pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима 
вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је 
 своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „е 
 властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нек 
м <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез М 
коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини 
 не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се свој 
е стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђа 
лела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог 
 сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми  
еђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти кр 
p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR 
вницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете  
ест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и  
искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у  
 И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифор 
 <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњ 
на двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље 
 имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као  
 привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам каже 
илан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим  
менило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати о 
жев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба ње 
тном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође М 
</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача. 
голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају ш 
 својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не 
 па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помисли 
ош снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игу 
а ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то  
ик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У  
буђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о том 
ај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три д 
ани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и про 
ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом д 
тео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} 
шивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Р 
 Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се  
о, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p>  
 ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаш 
у, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, при 
 једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену 
нуло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је нек 
да. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им з 
 ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и  
е Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовим 
ше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра се 
а га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као  
ву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да до 
екшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим  
и напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигн 
ји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од  
обримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи  
е на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће 
од његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и вел 
рила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекош 
тивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању прог 
та стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне  
ни је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, 
о просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто  
е и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Ив 
се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би  
 ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало,  
и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскршта 
 санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток 
оиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не  
авијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био 
оспода Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску цр 
м комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрн 
лажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p 
ће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава  
у, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за св 
рлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} 
да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише с 
 ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на  
кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће т 
свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гле 
 мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама  
разу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шт 
зи се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће 
среду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лаз 
евне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ не 
ас лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од т 
ељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутр 
нда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Ст 
ежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним  
а погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чин 
S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти,  
раваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад  
себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне о 
ћ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред је 
ашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Срб 
ајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би зат 
 погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или  
аше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, н 
, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камењ 
 те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, 
и и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече 
говетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се  
стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у сред 
ше у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам зап 
ђа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да 
тини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одгово 
гаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно пој 
пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана 
све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње 
ине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ак 
идно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти  
а се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи к 
о слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља  
е у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио сво 
есе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак н 
нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна 
 велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па  
о сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлов 
ти његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војвод 
враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се сл 
 у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних 
у и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршив 
о би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима б 
ти друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем о 
аде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја 
како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господ 
оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћ 
мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом 
Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мал 
а молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се ск 
 гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао  
..{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно в 
аш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, 
убљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, ш 
еколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он ма 
 тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади  
.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогру 
загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, доб 
прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки  
чем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јаб 
царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу  
у друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шато 
 на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име 
Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихват 
стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало 
агосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине  
" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо 
ре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ 
 у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето ст 
т нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му в 
 се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина  
гу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, ал 
 весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, п 
старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук нег 
и који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје ма 
цу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у го 
езди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Град 
ст свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна н 
тави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљин 
наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мо 
е, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Кос 
егоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ наст 
пци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмља 
че без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико вра 
еза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог 
ко он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краљ 
већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо вој 
 док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да  
т, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на ру 
 не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако т 
о се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред велик 
 друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и 
 ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица нап 
вету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S}  
“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек 
 као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</ 
ти не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за 
 јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се 
м се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез  
њари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запа 
 дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек  
удо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властел 
синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о 
 сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док 
 проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, ма 
а војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигн 
рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да  
ли у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвал 
многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и 
 лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дакт 
веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним пл 
ше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према с 
ада изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду св 
у за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.< 
гим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Го 
а; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око пон 
одина како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</ 
ших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти дон 
пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не 
 од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жура 
двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војв 
лиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез 
и на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не вид 
ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало! 
ен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у 
да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и 
уђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо н 
ше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколи 
<pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више ника 
ра, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно ка 
 Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било 
ј чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, на 
 обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен  
 Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жи 
ен и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоч 
 онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч 
>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} О 
еленку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле но 
“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти ка 
у и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти п 
н ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, 
и црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешн 
му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су 
егиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госп 
 се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно п 
е!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш св 
ебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„ 
 <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну јед 
е — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и повр 
у орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом пов 
ро и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија 
еза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га по 
одићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој ду 
м.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто 
ори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја  
 дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За  
ише калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп п 
неже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p>  
и.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S 
јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне за 
тари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма,  
та не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="1 
" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија уд 
 старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са к 
едесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Гос 
то га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, 
оја раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, 
е без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како  
ј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један  
 диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — 
аше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли 
<pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се  
у?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певај 
пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} За 
ан, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с  
p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у ор 
вала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојн 
ти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од сед 
ика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи с 
д два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као  
ели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се 
и очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језо 
 крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Кос 
игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" / 
еднога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му ош 
, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити њего 
стину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, је 
е, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега 
 моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p 
јвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ 
ње четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та  
{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље 
ог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стега 
м.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег моли 
вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез  
ајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се в 
још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да 
ски народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у од 
илном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да  
 светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као  
лави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно  
ћа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Госпо 
!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српс 
е, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, па 
ити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога кр 
о, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ 
о с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког пом 
ри одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја К 
<pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас 
госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корач 
 хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваш 
павицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и  
ме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога д 
чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, мах 
, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихв 
да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако 
ном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div 
 ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански н 
 Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и по 
не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, 
ати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска 
пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесе 
о, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дан 
м?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио 
 али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили за 
игну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан крену 
 да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и оног 
последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе р 
аб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, 
какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n=" 
 храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, 
лику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи 
ше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећ 
огледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет иск 
пита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за ј 
 речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица стар 
 стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па 
орње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле  
ку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао 
ногих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој 
а све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово 
роз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прс 
>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми 
Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме  
нез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав  
четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтед 
га онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима доти 
ледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки ка 
мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, с 
тари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста,  
и овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пу 
игурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође запов 
 господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> 
нез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По ј 
но рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од  
ићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од се 
д народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у  
чнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице д 
е свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки  
 остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан 
а ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихв 
 и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа д 
} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није ла 
ући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристи 
е смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„ 
стивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа н 
агда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш теб 
ођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи разв 
и оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало  
 посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је  
да опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игу 
мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце ј 
нежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез  
> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Рис 
е клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Са 
осово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и  
а и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми ку 
лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју 
 Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где  
 послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А 
и се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако скло 
ет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може  
 где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој  
г и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на кри 
главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се 
} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три 
ве; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут н 
мку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац 
реме док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на при 
} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна  
аустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да л 
ворили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање,  
би за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости,  
во иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко м 
а сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се  
ла. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „ 
 у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Ма 
њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све т 
војим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких  
 мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на но 
љуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници с 
едно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра вел 
"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под је 
{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а п 
ли и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунча 
с па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини оче 
ерунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је б 
у Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, 
гоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не расто 
авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зел 
му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после  
 угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само 
 <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст ка 
о да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n=" 
 једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, р 
ласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је з 
S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су 
љу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнез 
инама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и д 
вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’т 
осподо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога  
е најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не би 
до, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У сла 
не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девој 
страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо  
} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S}  
123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, 
вој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с пе 
ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако 
ву земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино це 
} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох моле 
редаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко в 
ром у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на  
од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла бил 
ститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту су 
е сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда  
дговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески гра 
, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“< 
гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопље 
p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други  
тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез 
 с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је ч 
ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, ни 
во и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, искова 
, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиш 
 чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се с 
 њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> 
а и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Ис 
ворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његови 
е на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће 
од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику тера 
 и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигош 
нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати м 
у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим с 
ше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим 
нском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквам 
а, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{ 
Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Ив 
ојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари  
езених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке к 
</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb 
подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече 
ог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не  
пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и  
е, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином  
ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе,  
реди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје р 
поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису 
ом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамо 
упољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана н 
одине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе 
ора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристив 
!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својо 
чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној бли 
 и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, 
!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p>  
ворећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се си 
А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турск 
p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет 
 и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p 
но у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза поп 
и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кре 
 јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, 
 Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пе 
се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за мо 
>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска но 
ојводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ  
 му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође  
ездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско им 
угим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... под 
а није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да 
олагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколи 
који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ниш 
а то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву брат 
 Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се н 
иноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај вод 
реди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном св 
десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручиц 
 си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Оп 
унише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мо 
екаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше 
, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора,  
 прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поно 
а се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верно 
аче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека  
у па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике  
 око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по сел 
зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који ј 
у, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орл 
 њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме 
етињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате 
>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјај 
</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубо 
тари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим је 
 од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у сво 
.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико 
равом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу к 
да исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте м 
 неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и к 
еху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме  
е стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лако 
стите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пус 
ије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, 
 први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа  
по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који раз 
оје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаност 
 Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па 
ба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци н 
ме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Мл 
његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог  
 сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да 
то ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вин 
 твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио к 
, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p>  
нез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како н 
 снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог вите 
е малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам м 
љада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на 
њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликт 
ете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне д 
 се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну  
еда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е  
.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одла 
 враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним зад 
да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда ч 
нише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањен 
е, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па м 
м коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стоти 
а степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} 
о малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“< 
вати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми,  
> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде 
еки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зе 
дном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниск 
рећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, к 
а меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и ми 
.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су з 
} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замол 
ка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима  
то кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога л 
 уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка з 
.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је 
ају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја ј 
 имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У  
ест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно у 
спа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> 
 ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од власт 
 сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми 
е и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други  
и их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен д 
аруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љ 
ијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у 
е редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и по 
хвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа м 
зи, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, је 
ер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црн 
ла и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на с 
 поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих 
д некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им с 
овараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву је 
Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају  
нко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књ 
о веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем,  
ивот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје  
војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог д 
аздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Ву 
ва да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им 
аду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом с 
прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пр 
„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гла 
>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави 
ривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнез 
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води н 
l:id="SRP18990_C2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показ 
но, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на д 
 растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири  
славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осе 
тро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припија 
 и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе 
стирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у пер 
естостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази 
боту пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војник 
ао плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ 
воје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духо 
> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кре 
.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина 
војим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{ 
 доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се т 
род српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије  
а!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога кр 
које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу с 
ин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику г 
умане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око 
 тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене 
номе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу  
Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону гр 
те, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше  
ћне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наш 
одину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихов 
то запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога уби 
душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим 
{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да цр 
 нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко 
воју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе 
затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож  
 велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; 
сподара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиво 
с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} 
споведам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај 
калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиле 
на је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шесто 
ас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапиј 
ше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад  
оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да ве 
би златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полет 
S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима 
ђа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па о 
ог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образи 
или у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; 
ли би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овд 
а надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би нера 
 на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина 
“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, 
а ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек 
дахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у св 
еше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на  
, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8"  
 и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке,  
ан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш 
није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала в 
то изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику бел 
 Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја 
а вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина,  
гом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а 
а кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто с 
им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према др 
ри ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Дв 
 то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S}  
оривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> 
оји не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опрост 
е Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани,  
носитим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се 
д она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго 
уге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже свети 
едало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, ст 
воје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа ви 
ге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у  
> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихвати 
 је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као млади 
 копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S}  
 једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да  
м храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па ст 
аш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим  
д ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове н 
а застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дуги 
хом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погл 
ам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очим 
сима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи  
пне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју 
} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пре 
мигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју  
 трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звез 
је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам в 
о цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25"  
њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их го 
оговарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају п 
о па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси  
 некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе  
да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чу 
те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двес 
, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљ 
> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и о 
и оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Са 
тавила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево пром 
 да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“  
е ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали 
ужани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху сво 
зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко при 
сову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„ 
 сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало ча 
икну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазве 
ину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањи 
оспође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није виш 
његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто ру 
вору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S}  
тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нем 
е узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киш 
ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше на 
ече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце  
>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" / 
бра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом залив 
 — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако 
ва туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех. 
оветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху не 
земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар  
као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово, 
би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад 
цима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и 
аш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани п 
писана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозва 
ети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихвати 
му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapte 
рави, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Пр 
иш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа 
ече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S}  
екина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и траж 
} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, н 
Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан 
човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише  
ј шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то 
уђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје  
ђе Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пр 
а,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „П 
тави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав 
е с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује,  
је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан 
 у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе 
 о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина К 
је стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби 
ело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се к 
р.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом 
 могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености ста 
p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, з 
а се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на дес 
ој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез 
ас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p> 
C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обра 
акога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене  
„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пра 
ва и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Боси 
а дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, 
раво!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуна 
сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње п 
а зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повиј 
и да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда пом 
најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p> 
пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га  
 Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</ 
бе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода,  
ужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари 
95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пе 
неже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онак 
ез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз кол 
 Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изг 
огих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан 
 је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми о 
елимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи син 
ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и у 
а Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо,  
узама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо н 
мљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци 
ц Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, ис 
истивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђа 
к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз х 
 земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, кол 
!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору 
д наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Има 
 и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} 
заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, вер 
 стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав 
једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке о 
pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, уз 
 твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи н 
овом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испре 
„не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, 
!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада чов 
 поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на  
за Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сл 
ледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге  
погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда оп 
де испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаш 
ом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем  
/p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки 
} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градој 
а, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да г 
шег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види! 
ните, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за к 
ра Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па 
уго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, к 
оред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој  
сти ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што  
ше.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а  
сподо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре св 
че да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паме 
“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војск 
лупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу ст 
, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старч 
старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвал 
 да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S} 
 кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће ј 
их из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањ 
и једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље п 
в свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео свој 
едног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију от 
а другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војвод 
ела, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују  
у заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изне 
е.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што п 
на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се нач 
са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>! 
 поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери п 
ова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зл 
ше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе 
 весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно 
мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> < 
ами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Мл 
ма и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опел 
 Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали к 
 камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не мога 
 Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и д 
 уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху  
 и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазива 
ма напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша 
чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се он 
 је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да  
се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово ре 
, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на 
леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Про 
ли ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет ду 
Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово д 
дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести  
ри кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога с 
ив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божј 
не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола  
 једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</ 
уме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен ве 
јим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи каме 
лено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спус 
 што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече 
на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук с 
дин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још ду 
ом дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па д 
лаву високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи 
 из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта гов 
а се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седат 
е кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и у 
</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирно 
слетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гл 
м авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, б 
 војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо 
 држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук 
абуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар 
п, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени  
ста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати  
ање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да  
, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате м 
га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, п 
> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо 
ву свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика 
 к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине м 
 на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Забора 
азара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из п 
, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господа 
врши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове! 
" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па 
ет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S}  
8" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвик 
е сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине К 
лиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те пи 
пати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем,  
} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и  
?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господ 
 Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Неку 
олена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па  
оразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косов 
кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не д 
би, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити в 
еше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка  
стите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n 
„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Ист 
p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта ч 
о главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не поз 
о је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на 
 <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „ 
викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини д 
ричам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пе 
 таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврниш 
 страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје запо 
о о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хва 
подственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да гово 
то пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кн 
ада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше к 
и високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и 
е на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да т 
уче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је ст 
јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други н 
у три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди 
 напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром  
о, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружин 
p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да ле 
 беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, бр 
а ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ  
ом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што з 
 погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, го 
Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ј 
ше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му к 
свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што  
и поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо м 
а нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино 
о приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо с 
ону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и 
та војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од 
жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке 
ихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, го 
ело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на  
то Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи 
ластелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандален 
смо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима жив 
ана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и  
м славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас  
 зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљив 
негињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистин 
јих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око 
се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја о 
ма хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ 
р је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господа 
 по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да  
 :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он  
да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Ага 
а друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним по 
девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апо 
тела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас 
ска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унап 
го настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S 
еше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господар 
друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да 
ш и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохо 
 дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле 
ви да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом н 
ња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и та 
 на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у к 
у стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</ 
прштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље 
тона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезари 
 слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те  
жеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кне 
д још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина не 
је наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, 
м, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо  
/p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на с 
 трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама оти 
S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована,  
да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како са 
 на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, 
ту, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у 
 широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с ви 
 са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама  
и, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са  
ше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео  
ивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваш 
 шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види в 
риспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело 
е.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" />  
 не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад уда 
и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежа 
рени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменил 
вор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он  
мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица и 
 духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу 
посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да 
ором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да  
ај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смр 
а сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и 
тезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме с 
p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да в 
е ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно поглед 
ника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно го 
 говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у 
о средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p 
 на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео нав 
би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама ра 
 под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> ор 
 осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у зла 
ите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно  
 жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану С 
мко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај на 
ње јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не зн 
нам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који  
 је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на зав 
а тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас 
 књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“ 
 си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кн 
алиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p 
ети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На сво 
 кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb 
фор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада вл 
већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, осе 
е им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне,  
има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу 
, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше,  
амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је по 
свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мач 
срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> сте 
едај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше  
ед свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" / 
!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молит 
ора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покриве 
на боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоствено 
S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља 
ором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на коле 
 поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, о 
 чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту. 
ако дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му  
 жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше го 
казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се  
отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође  
 није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је м 
годимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим  
јвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешк 
на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе м 
 стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ д 
, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим  
главњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обор 
/> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Во 
 мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање п 
о што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се вид 
ег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја 
 Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свог 
не.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне 
ближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао 
p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} На 
ошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потра 
кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Гр 
у над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Свет 
ти свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је нај 
ивојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да  
"155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено там 
е цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац р 
стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у 
 и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> 
бе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и д 
ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор,  
апети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буд 
мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{ 
гледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ с 
ловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Ср 
уда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки з 
тидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо:  
ојом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва  
" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо ј 
Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у нед 
ести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону ист 
 се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначк 
рац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очн 
 ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S 
а Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година. 
он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнез 
во к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрав 
 једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двор 
ац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече 
 и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да т 
ело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред ш 
, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p 
којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јав 
ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнез 
опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена  
амо друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кн 
н, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спреч 
севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна сл 
он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о с 
<p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „з 
г сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{ 
!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не при 
езу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше 
Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> 
/p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намр 
амора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве с 
 ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се тер 
ра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све си 
е оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није  
 њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p 
ео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени ј 
итомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, 
</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <p 
 ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Ви 
настиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља,  
викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педес 
н Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби 
 а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да 
укивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара 
не руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је  
ојој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ов 
ко тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, дод 
.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као п 
олице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, 
шеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном  
стелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење св 
из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком 
 се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и  
отово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под к 
азговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја 
е правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“< 
а руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезо 
 дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови о 
јаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним 
зао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати ра 
коме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </d 
ше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p 
 га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође 
де му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога ча 
 молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима 
која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, се 
> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским 
</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жесток 
ор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“ 
дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да о 
далену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад уг 
рску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покај 
идела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор 
 испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упу 
ћки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху 
буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију бла 
ебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз к 
ки пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу пада 
но шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама св 
 је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти  
е милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта 
малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам мла 
</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S}  
у јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крил 
е срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном чет 
ајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и 
ево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска т 
ари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прс 
Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, кој 
 фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, к 
еко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрв 
егињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да сав 
љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу 
е могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову 
ио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену  
дан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме 
 успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика  
м уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је сам 
помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме  
и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред 
ираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p> 
о слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве 
бразе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из кој 
у своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, госп 
д два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца теж 
оја једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда 
свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз гор 
„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег? 
е шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти 
 испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по 
егде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је 
се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, к 
 Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па,  
даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По 
и се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта  
узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одма 
, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш ка 
енскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осм 
је главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „У 
 терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:< 
 кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за дру 
едло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S}  
ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици 
 у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, м 
езарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их  
тивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кне 
Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, 
ћем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над о 
склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тиш 
 који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи 
тивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уз 
кну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“ 
е и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ р 
ј лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плав 
х, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави ст 
</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Ус 
славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко поглед 
 да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ 
да повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се в 
</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од го 
 сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветара 
м на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан 
сом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онд 
ивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко 
ји ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава звера 
 сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не  
ко?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“ 
{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се  
p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезови 
 реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред 
{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбуди 
ћи;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са  
 мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спасите 
ари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристи 
а а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девој 
езу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвод 
друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити 
да на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна 
између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога 
сти војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако 
а нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бо 
о како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам ј 
<head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрш 
 с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Бо 
 немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скамени 
 нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће т 
 своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини мо 
 да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, 
и после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да 
 кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не  
 у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма за 
е и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb 
ечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово 
к се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах с 
сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војс 
када не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа  
хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита  
а, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху с 
 у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, го 
ту пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, 
 вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не прили 
ветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклон 
му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчма 
Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак је 
 само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у 
 да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два 
ивљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни 
и сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гом 
жби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{ 
атине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S}  
енише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен  
по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљи 
 да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми с 
 дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање је 
опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, 
 па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркањ 
ед саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људ 
 битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука  
који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњ 
ога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину 
кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на догл 
 ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p 
торове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја коли 
.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред м 
прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и чест 
ти, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг 
ени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Ал 
уби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мо 
а <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и та 
 главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња  
креташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако д 
 и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следо 
невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има  
иже к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез г 
зарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити 
а провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убо 
отлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „З 
шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице 
оривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон 
.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ пита 
ше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њи 
 твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Рист 
о зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, 
а борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то ш 
воје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p>  
еним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она  
 кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извија 
 па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад д 
страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оч 
рикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као 
p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и д 
{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини  
исма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости ост 
кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али к 
Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, 
а испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте  
его вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповеди 
 писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с 
ајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и  
ајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од 
ш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опрош 
се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, ил 
и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда 
о ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе д 
:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог  
же почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Б 
ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да  
пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје,  
ебе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвен 
одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> 
се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколи 
м ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се сме 
у, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искуп 
уги, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио 
p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој с 
 сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S}  
ености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на  
замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кн 
полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано  
и се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш к 
е!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ з 
и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо 
кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну 
„Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде 
крстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и 
мљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Рис 
S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи  
дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у д 
оклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од  
у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом ру 
</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око ви 
вост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца! 
 <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> < 
</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, прем 
Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета ба 
S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци 
ла кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеж 
тинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p>  
 старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има  
ољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе  
ко многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор  
јеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти с 
аш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни погле 
оје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{ 
а села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу п 
оћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше  
„ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривој 
којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису  
љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док с 
 да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, з 
сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од свој 
ако смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још мла 
их га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о злат 
се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви  
адоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој  
д горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти 
мерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има ве 
згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан  
а, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то 
 нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како  
еноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћ 
оје ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ п 
дога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што ва 
који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни  
ли из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну иг 
овором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез  
 од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена вој 
и прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народ 
елина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „ 
 узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља и 
год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми до 
штује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор 
аиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потму 
 <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по о 
а пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те 
гу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику К 
жево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет  
њима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњ 
Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне 
е један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као  
љада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе,  
ије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, н 
аја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам са 
е калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп пос 
ан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казни 
 војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево ш 
уно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна 
 вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристив 
погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене св 
е, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад б 
преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да вели 
врх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грањ 
!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како сла 
рамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, си 
више куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног ур 
дати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те голо 
у у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну 
 рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се уза 
 <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо раз 
уштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси ов 
ци, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapt 
а се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна 
о место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што с 
 од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала 
у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно 
му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напун 
 онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, с 
водио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у талас 
је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој дети 
} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно 
трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у 
рате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па 
де, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> < 
наш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p 
 рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час  
{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи о 
и.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да 
тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет м 
ји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> 
 свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим,  
} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војво 
ку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштр 
хну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео! 
једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели ко 
доје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не б 
очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} 
е онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да 
парно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме ново 
а у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивор 
 ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S 
на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад та 
бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полаган 
ему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио  
очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом  
степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Р 
се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да  
доше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису к 
 сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те за 
и и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“ 
 хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му ник 
арод око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S}  
а би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, н 
ебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби  
кла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p>  
леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S 
роз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се уме 
 непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом  
 и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају он 
 му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „пр 
ао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му св 
в ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним  
 лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време 
ајдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема  
сму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домо 
> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="cha 
поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Ј 
а хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре др 
д доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти ј 
 као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</ 
ћу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орл 
 Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучи 
ће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди  
а сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрс 
 кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар  
, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косо 
“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов са 
ко што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе 
 двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хо 
улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“  
о сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да исп 
поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задах 
ча!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се з 
ње чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нек 
 за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кн 
а!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамде 
тери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе с 
де и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти д 
„Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ с 
; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он 
ед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, вој 
тој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, 
поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме с 
бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очит 
опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода река 
е мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју 
причај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако о 
адао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ д 
аните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо љу 
силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетв 
еко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео д 
а пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, 
м неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама, 
 себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња ос 
ни није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата,  
Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за право 
рце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу  
} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор 
им настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је к 
рамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дво 
раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и в 
У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене за 
о се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то  
ао да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ри 
етири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S}  
— стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, 
ци, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по насл 
На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном т 
положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, пок 
 један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин 
ојом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо 
истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљав 
угластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила нека 
 устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Пре 
ком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике  
рана жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, ка 
д се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводи 
ла истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар  
, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само че 
и путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и 
ија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански п 
арах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари к 
мена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор 
реко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је  
же да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да про 
ричешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, 
и ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате са 
а су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади власт 
у по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће 
јма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} 
то се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није  
е протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још м 
ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу мет 
ћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу  
во, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Госпо 
не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је  
латкога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунашт 
же бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарја 
им сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске  
је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе  
ота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на по 
и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“ 
рвенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некр 
а ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској 
 заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује 
ну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кл 
 Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И 
азимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и к 
ису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Бо 
ју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да нек 
држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како  
се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} При 
аху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко к 
лепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешт 
његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да  
по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спа 
о кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби. 
рчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, н 
.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био р 
 Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав 
ако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, бриж 
н осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше ми 
p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристи 
 очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни ко 
разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска  
ушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати коло 
оста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, ал 
ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај 
у!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ 
..{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко  
ерасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја 
зиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. 
у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају 
ресто српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако бил 
игурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у сме 
<pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господ 
ти зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја с 
ли и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма т 
 на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и сит 
а с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да 
рушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј вели 
 по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу,  
ба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских 
д живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народи 
 ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше  
у.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека по 
антинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође њего 
 пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли  
га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо 
копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасм 
а је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> 
рану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хва 
молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће д 
вни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заи 
 ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља пу 
 прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господино 
даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још  
збили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер г 
ојвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнез 
гнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало по 
њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, 
 дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што 
е тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „ 
гнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш 
столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Ор 
е двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мр 
 прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му  
p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаш 
сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах 
Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и  
ве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац,  
е, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и 
шћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру 
</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је В 
 који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, д 
ом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{ 
трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и п 
што су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко  
ојну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе,  
ш ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи  
з Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S 
ним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то зла 
друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог приз 
 На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена 
подине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво 
 унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} 
} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој  
те моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Он 
ини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И ј 
војима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто зап 
 са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној  
 њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу кл 
е људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јуна 
јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око ср 
Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а с 
стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је он 
току, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и 
ним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловиће 
 је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и к 
га.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Р 
е би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем! 
итам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и ни 
мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, да 
а ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти  
шаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упада 
а глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара 
што са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Прија 
народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељани 
 често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} О 
естио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к 
арали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју  
не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бр 
ака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног дет 
.{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли 
јим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор 
ристос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су 
да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40 
.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јест 
ему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља  
нак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Г 
е да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами жел 
м и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дом 
 шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вин 
 вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бо 
 да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу пи 
обро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, к 
у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, кој 
ише пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поузд 
љак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини л 
дали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у к 
ојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице из 
ене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} С 
ници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих 
 пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз 
рловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и  
великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила 
другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало и 
 га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је 
 /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који  
амене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро 
лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само 
ојницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дот 
 који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати 
це топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног  
.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по не 
така, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’ 
ма таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа  
нез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цвет 
 закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и п 
убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ж 
па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше п 
седланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и  
и, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла по 
о било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање 
рш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с ви 
Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина 
 пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу д 
е саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра мој 
ном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспат 
ује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са све 
ош <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{ 
ије друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она свој 
 сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да  
 старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} 
рекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости  
ихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</ 
о да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у  
опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутр 
олико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бл 
 Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И оп 
ов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у тр 
 окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила свет 
дасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Тр 
ви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и свак 
приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не мог 
сницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе 
м крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Пришт 
оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича,  
ени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће јо 
са, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору 
оће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг 
нез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више 
НАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </fro 
обрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благ 
 срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и 
ко погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни једа 
ан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва  
!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милос 
едоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и  
неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано 
рнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загр 
а, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да 
01" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по ле 
ен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју 
опочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка  
ери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85 
ицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни ре 
 изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом  
} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма 
даху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирц 
ављати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов ч 
, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у 
 опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим  
беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у  
јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{ 
застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кне 
з Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше из 
вору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај  
пашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.< 
ори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће 
јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> 
> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало  
ним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљ 
нез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркв 
езарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотр 
 кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим 
ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин р 
 земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од 
уком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило в 
ећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p 
рјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне ико 
ога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше 
е данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо с 
шљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се  
</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока 
Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике 
 разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и с 
едаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па ук 
во, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„ 
"162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p> 
р наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војвод 
е калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и  
и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И зас 
 перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једн 
или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, п 
с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече 
д се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се ју 
 и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани 
ше тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањеник 
ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки ј 
 <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника  
ка.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба 
да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсиј 
ачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је с 
:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме бе 
 небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а 
јемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сва 
о нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке  
цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово вел 
пода Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску цркв 
у Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристи 
о зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож  
иони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Ка 
 вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви ва 
> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издад 
, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се ш 
p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на 
ити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше не 
о вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеш 
, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} К 
није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" 
p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо м 
м косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{ 
оносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па тр 
жи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у т 
, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га пра 
рној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави  
 дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и г 
горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио л 
а се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек из 
а лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну  
, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљо 
ека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунц 
епо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око с 
е високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим пл 
ости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. 
о гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова  
ати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="15 
и се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да н 
ном чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опре 
охе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха ар 
честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој т 
емо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви зајед 
а ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и ус 
тине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве тр 
днекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку т 
се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би 
час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румен 
у разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" / 
ао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу н 
за стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а  
ога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и к 
м погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да н 
ша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „П 
аша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} 
ло меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одма 
 трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда уда 
це час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно д 
 то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар  
во, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристиво 
осовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног м 
И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовниц 
ује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком  
била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено сви 
гласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без кон 
орев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у по 
луд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке 
 испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављ 
“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по 
а кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у раз 
ше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погле 
е га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј ко 
 слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, л 
ој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двор 
: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, п 
и свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет к 
ворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор 
 ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док  
иташе старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дак 
један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Хрис 
тарца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављ 
у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} П 
 доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с к 
доје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увук 
вога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на с 
са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте  
те, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав б 
бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испр 
зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи гд 
а су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да 
Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p>  
творена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове,  
есетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну ст 
њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који 
ну Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред,  
о к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам 
га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све 
пкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Го 
а попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине  
ило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али 
и би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из дал 
нога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ 
рукчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и м 
 „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој 
 пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и 
ародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било 
он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за  
ир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако, 
 и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор  
> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на кло 
а боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаш 
а данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи  
вора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Бориво 
сигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n 
мове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо ка 
се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали под 
ња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одма 
д је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ла 
 Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једн 
врћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим врис 
пред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишл 
нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно цел 
екрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>П 
сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје 
и Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама ко 
их ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем 
 сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мај 
је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних љ 
век, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име 
b n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас,  
„Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам 
ама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа  
поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а веру 
аше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, 
окушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S 
а коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с гол 
 троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима 
јном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а го 
 земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, 
с још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна,  
о човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим  
цем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је пок 
м руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само св 
мори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S}  
о коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, до 
раздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Ко 
нина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву м 
 <pb n="i" /> <div type="titlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p>  
лију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грун 
, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n= 
елила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина згр 
да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа д 
, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним даним 
лима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, не 
г да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао рад 
да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд 
а Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниско 
о да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>З 
Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од вој 
осподину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, је 
е; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Борив 
и, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али му 
и у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> < 
ати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p> 
ир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе је 
ашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је проч 
се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен 
тивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа 
пишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S 
, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним сво 
стих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му в 
гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињ 
неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ реч 
и кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор пр 
а.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не мог 
е, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, ре 
а је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <di 
са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војс 
о, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је  
уза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к  
е до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше в 
нку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом  
“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице изв 
е не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку кој 
, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпа 
свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаш 
илику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобук 
е сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологл 
ко је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите л 
ови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоћ 
.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови 
ао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дуб 
пу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се 
!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну 
 Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца 
т Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага 
{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP 
ише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога 
ци, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега бе 
у се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силн 
их изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном рух 
 је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој пос 
опа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у двора 
ше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, 
ову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргн 
среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се 
три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу 
рим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и  
рећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа 
ала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрн 
ојника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p 
 срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и дру 
харе своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Ду 
 из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растерив 
били српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тог 
.{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја С 
 Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} 
опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије 
знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колик 
 његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да  
аву Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми с 
ада.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ го 
Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчи 
унацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато тв 
езда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута 
икоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи 
олим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и  
авља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља 
ик у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором  
не!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита послед 
да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то за 
 од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса,  
де војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини  
вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд 
и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе ча 
ој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше  
>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, вика 
ну корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за 
 тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себ 
са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, 
 <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, т 
а стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема 
тадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметов 
стиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би на 
ч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" xm 
ихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје в 
 двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у 
id="SRP18990_C2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа  
ype="group" xml:id="SRP18990_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" / 
ацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у  
з Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га 
оривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје св 
ога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити д 
бњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, обод 
з и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред м 
о је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али 
вали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S 
стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кне 
а да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петориц 
о руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{ 
и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женск 
p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио н 
нез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радич 
одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да ски 
една трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у  
а бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не  
“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихв 
} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и 
ви.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој висок 
ивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војн 
ином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу м 
час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у 
косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји д 
га вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљив 
звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док с 
з је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста 
д двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на 
кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила запове 
ом и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гл 
нажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, об 
аја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном пр 
 да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима 
а војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући 
, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза зам 
ина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода 
рати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устав 
вода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено 
а и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је  
 и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која  
коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у кр 
о нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славни 
овачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, ш 
славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} По 
м жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колу 
за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са  
о бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к 
много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите в 
 окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа деси 
оник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, 
 престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима,  
 кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих до 
да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„К 
сподине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно за 
.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прих 
 се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристи 
!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војвод 
учно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{ 
стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се 
олици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ ре 
сти за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рек 
од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњ 
ице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да  
 Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n 
.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига л 
икаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом 
 Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске 
тмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда с 
нез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина < 
з Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци  
то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, 
 да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србади 
 нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Рист 
а јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и 
има дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригиб 
 његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђ 
међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светац 
егло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод з 
зар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Г 
 тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи  
исном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <p 
амо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} 
ати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно:  
као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви кло 
ава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, а 
 и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом гос 
на бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамниц 
нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете 
и се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поре 
га јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових 
то лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на њег 
тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће  
 спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај мо 
е од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33 
и <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад 
о; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко  
</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока За 
и под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му  
орио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће к 
елики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; насл 
што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело д 
е и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала  
њика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше у 
 ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким ос 
ихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, к 
се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душ 
могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну ма 
ебрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућн 
јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свог 
ој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина 
оче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије  
а изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду свед 
Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кн 
 — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Нед 
ку воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.< 
 учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочита 
им гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима  
ода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војвод 
 листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српс 
етогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола 
о <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме 
 оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика н 
еци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му р 
 — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или 
оставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћ 
 поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пут 
а златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за св 
сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре нег 
, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, 
е га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изл 
!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да ј 
Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три к 
е старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Ма 
лан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} П 
Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да ч 
млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи п 
дузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А  
тив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста  
ру научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба вик 
 ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патр 
!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само 
 каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — ре 
е Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да 
ше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о ташти 
едан од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, с 
ван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се пок 
ли што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а 
p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убој 
какве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала  
упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дом 
 помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> 
ћу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам  
вима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене,  
јанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико с 
ред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и с 
ним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуње 
господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно с 
меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, ж 
 је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један 
јем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир 
ше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: 
ку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом 
лику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита  
 господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ 
 цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да  
о сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћишт 
 орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружин 
 телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду  
амена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком 
.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није 
е: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан рани 
нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да  
 мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде власте 
 другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о 
— „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи! 
висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глав 
у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био 
 Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за 
менљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, посл 
ицима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам  
теоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање прес 
p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове! 
луђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога,  
рате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што м 
ка је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бр 
као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити  
ре, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{ 
стане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, к 
 џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток ж 
 и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам 
p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И удар 
ти само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јун 
 господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да 
нука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак  
вај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без р 
а, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће  
pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашит 
вали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше 
а.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсц 
авди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му 
љали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање с 
ј, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се уз 
 се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жа 
иташе озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу 
сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p 
ла!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додад 
„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градој 
м има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови  
в мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњ 
еким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како  
сиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну  
ају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се  
!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам ва 
одо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви к 
о у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ у 
рјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње став 
али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој м 
 пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од он 
„Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу  
А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка  
а ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изнен 
 у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је  
ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајућ 
едан цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост меша 
уго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p 
о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао  
ако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и  
 витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да с 
срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на 
си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догле 
застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шато 
сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете н 
 прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас вр 
 војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, н 
к у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је 
 махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} 
и да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузим 
и и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти? 
 босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој  
кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад 
а је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, д 
а чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бу 
чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавич 
ош једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави п 
ојвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p 
рка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је  
а му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него  
десет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све  
ео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се пр 
 толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да чита 
 њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један  
ркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светац 
му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје р 
рсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у  
p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад? 
 се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће н 
„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и ав 
моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још  
одај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предад 
ше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десно 
изивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске све 
лује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога  
 нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у 
стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који 
никова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрн 
> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја п 
иле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба  
творио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је 
е сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби о 
ло унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретни 
атора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И  
уо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По т 
сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше с 
а и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближ 
 је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор успл 
помаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српс 
че своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад 
тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребн 
 уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље 
ете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови  
ао какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да са 
и није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не сме 
сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти 
киде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинем 
ребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако туж 
ика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојат 
мо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој  
ћуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и 
ка; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да не 
допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и преблед 
те последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на 
агор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао запове 
, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте  
ком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање 
е какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не пром 
воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно 
p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у ж 
јку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послуша 
сли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се је 
мишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну за 
за напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дођ 
„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти син 
 ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском крен 
јпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је д 
 је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за 
“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, н 
ше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пу 
 викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не прес 
је да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — ког 
една веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ев 
дрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племе 
је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шушт 
 на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваш 
м тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Ра 
а и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба в 
и, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коњ 
 рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отво 
ечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и жи 
аци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плав 
лу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S 
свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петрова 
пове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у г 
о столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу  
о хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“ 
о јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала 
м ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Г 
оше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шат 
р кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хлада 
 <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих к 
ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена 
где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, па 
онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, 
p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" />  
весело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пун 
Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама  
е кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ р 
> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопак 
или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладо 
, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} О 
ребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу  
оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова  
ника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког вој 
хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ п 
у од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне з 
 или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, о 
ш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућ 
коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у д 
, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе  
ћах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнез 
уби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не 
 предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb 
оје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову 
моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за 
Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> став 
вних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не,  
о гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p 
гну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и 
ци се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи  
евој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца  
а онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети р 
 има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српски 
и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и пр 
ти, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некак 
ута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах 
дели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше раза 
ога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба  
тицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p> 
њем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она п 
па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекуј 
ку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрос 
ало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стр 
p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у 
једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, мо 
и видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p>  
ило је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући п 
одглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци  
уту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестив 
ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и 
, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и з 
ај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар н 
о поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ласта 
ав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беш 
зложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Св 
ни авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљун 
плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за св 
оглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од  
ка и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом к 
аше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лиш 
ве беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у 
десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косов 
Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да с 
в!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добр 
з па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу 
шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S}  
<p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„ 
е доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше  
во к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену нек 
гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека пр 
нез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је м 
нез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде в 
воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли  
 прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ћ 
д они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети < 
ју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе 
ца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и с 
 јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко 
 Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној  
тарче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива вид 
преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се го 
петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим к 
 коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињо 
 онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и 
ћ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под 
итве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_ 
“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока с 
{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у дво 
 <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољан 
и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените р 
мах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још прич 
оже.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор 
а чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра  
оје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онд 
 тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнеже 
а жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај 
ри кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу 
д њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога 
S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико п 
у вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакне 
и?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што 
ије дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима поби 
дној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="chapter" xml:id 
не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то по 
рижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господар 
аху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље! 
Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под свој 
<p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p 
их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић  
ајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава! 
оди да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисно 
езова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе р 
мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас т 
 стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} 
беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запо 
и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погл 
ихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две 
ромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој по 
> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, кол 
де стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој св 
ано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смем 
одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини,  
/> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од хр 
млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под ша 
е, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе  
 ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под 
 кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу г 
{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теб 
о ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба,  
А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на сто 
осресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него св 
мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада  
Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падал 
м очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одев 
 ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас н 
</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после онолик 
авадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет 
е се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете ч 
д сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену 
дана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе бех 
 свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране з 
>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг  
 распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху тр 
 војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, 
и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> < 
ом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод  
у своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p 
јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> < 
иноћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у 
з Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје п 
меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и миши 
еби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесе 
ез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али 
 Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну 
{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнез 
ачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се ис 
ња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре 
лова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и н 
 се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зиди 
од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и  
усти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S 
ог тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у 
брних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи 
дера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да се 
из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире 
p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јо 
рвога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опе 
комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној 
е к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети,  
је, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што  
ака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој ј 
један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако  
тарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк злат 
 зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксами 
ешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у к 
е до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старо 
 калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену  
а.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред  
ена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дуг 
p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале п 
а средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из  
 се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим но 
притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнеж 
 куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="3 
пођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, прет 
 седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше 
ије видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учин 
S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чуј 
ло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и к 
 пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараш 
 с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као бл 
прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог к 
не и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кн 
“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</ 
рачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кип 
{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори 
лећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже д 
си ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо 
стифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја  
“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану п 
 је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одат 
камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ 
аставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и вик 
те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздрж 
идите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу угл 
апрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе п 
нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу 
ати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави к 
ићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="14 
ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше т 
свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала гр 
а чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од ди 
т људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који с 
овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твој 
} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју з 
а дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овам 
 је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше ве 
 младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово 
 па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} 
: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и  
е у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико и 
це утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре би 
ј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри  
ека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да 
радоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — 
 часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властели 
на господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и за 
ду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор.  
 не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет  
д би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани  
 „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слу 
мо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> б 
S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рек 
, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви ис 
да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мучени 
у, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што м 
 <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим 
ју двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човеч 
брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристив 
ле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војв 
ђивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре 
, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти д 
ку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душ 
ју шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упо 
 навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда та 
час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и ко 
S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској па 
и тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} П 
да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску 
таву, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Т 
вном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве  
 само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш 
пео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити,  
S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, 
поведи кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гој 
{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је во 
их се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито 
у мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ 
ваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу,  
нез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да  
увајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се 
о; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писм 
, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витом 
ошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, ст 
 Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ н 
е наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, с 
решности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хриш 
а је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само  
ан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила хо 
ужини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству 
>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборав 
омаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, забор 
им гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити ј 
и попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да  
по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде  
у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратк 
о ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заб 
о потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта  
ојник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина 
 Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{ 
Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, п 
ли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег 
 чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку 
оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изи 
нез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусал 
а л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, ј 
 човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћ 
пно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно 
е: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још ј 
, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мисл 
 ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудн 
сном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и 
еза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло ј 
је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на 
незду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљ 
се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се 
дост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека нап 
/p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам,  
ом, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама вој 
утака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му  
м!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Т 
<p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и  
 како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Ма 
астави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запит 
воје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погл 
{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и св 
рили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо 
 Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеј 
е,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S 
а је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ ла 
шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким  
 и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби. 
S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано 
рах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза 
ас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градој 
о да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дед 
ина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих д 
руго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и 
 Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град 
ш мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује  
рац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни 
ма паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се т 
ш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо  
<p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S 
 узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те виде 
стивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p> 
рсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми 
} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао 
врши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта вел 
да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њи 
овори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваља 
ор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају 
.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.< 
ила је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и бу 
па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, 
оља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома  
им смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад сто 
далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговара 
 и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Ј 
одавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и 
 лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да 
 призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави 
вога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају  
утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше 
, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говора 
а невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још 
ој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И ова 
сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чу 
 рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за  
...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S 
е наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас с 
од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!< 
 пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној  
забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима в 
и старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} 
 — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова 
оцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар мо 
рити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напреза 
о сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, кој 
е к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар 
 на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој  
о коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb 
, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви про 
ире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово  
 земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи,  
адике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике  
ије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели  
; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје  
у.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ш 
ема њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да  
pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се 
тираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниско 
м отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати м 
 напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешт 
уди?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па б 
ако ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она 
та ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не тр 
а загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, не 
и свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш 
.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље  
идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете з 
 јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази  
илике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире 
ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владик 
ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот 
овића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо мож 
свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то  
</p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, ко 
p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвал 
 је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама 
и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да  
којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће бил 
 макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води во 
ињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако м 
коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица 
и своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи 
дан од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику  
ако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама 
и руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p> 
мислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити мож 
сово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} 
о што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са  
>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка 
 из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор 
који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војво 
а што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> 
p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушава 
оворити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате 
о,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина,  
!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад и 
 довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите 
жвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисно 
није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с  
о је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти! 
си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покр 
ама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав  
 мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање света 
олештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема н 
да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти  
и сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се  
</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово шт 
кви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам сви 
год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско,  
нити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа ј 
то мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта  
ао да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одг 
рише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад д 
се собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под сво 
 Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у 
тивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи м 
 и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелин 
ко га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, д 
е његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари 
екудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Нек 
те,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у тво 
село Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар 
шљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збо 
ог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме  
 /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је шт 
ро јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па  
осле свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим  
.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, 
прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо п 
гнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер ка 
 се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Ка 
д ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога 
биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кне 
једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије д 
елика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је пр 
оче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним мла 
 напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Б 
исали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пи 
је сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе  
: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војвод 
до другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један 
 грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на 
 твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p>  
вала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Г 
што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи  
ој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лепти 
левамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар про 
висте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким д 
ати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, си 
ам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p 
азно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није  
„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турск 
: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. 
 урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико  
ко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно о 
срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Ви 
само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па  
ећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби  
арјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницам 
ој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Рист 
е наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он  
p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли  
ну Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигн 
осподством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с д 
 узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па 
а ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине 
сет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вам 
 Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да нас 
тије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здр 
 очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И т 
“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа  
е?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга њ 
овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласо 
о; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и наред 
мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> < 
рац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита 
 реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо с 
збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ А 
 на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S 
ну и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржи 
дите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза д 
 „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му 
куван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и к 
 Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра госп 
Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} 
pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима  
 сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежит 
однику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да 
.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допа 
а — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристив 
часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу 
 и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу  
 твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Кру 
 да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах  
ку на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни с 
им што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није;  
!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо? 
астелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристиво 
гледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах 
који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да с 
, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <p 
 викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе 
и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше,  
и бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стар 
ти старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка 
е срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како 
адоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њег 
Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опро 
тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица мо 
!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана беја 
а свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си  
ише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу на 
унак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда с 
 овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S}  
ас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим 
ост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и  
парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да  
ма већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p 
пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Ву 
могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у 
ти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине,  
ва опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже 
лих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, 
ло?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се прав 
тела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да на 
ене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело наш 
реврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S}  
љка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлов 
!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мен 
онио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са нек 
на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми  
ињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога госпо 
пођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка н 
ву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Г 
ред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се 
а два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не 
Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни ш 
ељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд б 
 имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један о 
њаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они тв 
ве ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да ост 
одина.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не зна 
ситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га 
чео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војво 
ва девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, 
чини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на кр 
топерцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може о 
никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас  
, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме 
 Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно. 
што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да 
араше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича 
дња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир  
зу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се 
 њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине б 
 друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и  
тање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо,  
 се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете пог 
о запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе  
 не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, ко 
 јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојит 
а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска мил 
е у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, си 
цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — 
та у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и 
ет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави  
га да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезариј 
, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јуна 
а прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Рис 
нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“  
нко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си  
главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="c 
ем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је 
 на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет  
/p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио д 
 то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се о 
учи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{ 
ку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што 
ече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у д 
спођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им гово 
 ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очи 
дим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — на 
ажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један 
це и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељ 
!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p> 
жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати л 
ек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ј 
амери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцим 
 обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће  
ође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као  
ву делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, 
т прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам 
рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свец 
ц више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мора 
> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође  
нез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се  
кне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрв 
о ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог се 
ву, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кне 
свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он 
гове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи,  
ље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те к 
стом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к дру 
 полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици 
дајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе све 
ковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем  
ора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и з 
.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у  
S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који нош