| н... (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!... </p> <p rend="Tekst">И тако се сви о |
| S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Ми |
| још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} Срећа њ |
| м селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата. </p> <p rend="Teks |
| у руком онамо за брдо.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с њим десетак људи.{S} Сви с |
| ма. </p> <p rend="Tekst">Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују: </p> <p rend="Tek |
| једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то! </p> <p rend="T |
| е озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена.{S} Узе угарак у једну и нож у дру |
| у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, |
| S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи. </p> <p rend="Tekst">Еле, сед |
| тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око врата, као да ј |
| е да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— Ама казују то |
| ћа.{S} Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина. </p> <p rend="Tekst |
| менуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одиста вели |
| -три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ зама |
| олегали насатке, изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке, изврнуше се насатке. </p> <p |
| плести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу. </p> <p r |
| ме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожан |
| "Tekst">— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Оканите |
| ekst">— А он те једнако кињи због мене, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је д |
| е зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. </p> <p rend="Tekst" |
| бо промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он.{S} Ни Срећко им не умеде |
| а се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све бли |
| уди из села.{S} Неки поседали по трави, а неки стоје.{S} Слабо се разговарају а почесто погледа |
| зубима, па и то само од старијих људи, а момчад — никако. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се осв |
| о нешто оклева.{S} Откад су људи дошли, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега |
| је се могао ни један воденичар одржати, а ионако је по селу много мрло људи. </p> <p rend="Teks |
| с! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!...{S} Само неш |
| доше у Овчину, певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушк |
| ане густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стране кршеви и стене, све не |
| ла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо |
| омало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак. </p> <p rend="Tekst">Онда се тамо врло рет |
| ekst">— Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође. </p> <p rend="Tekst">— Па? </p> <p rend="Tek |
| и ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено.{S} На прсима му се познају две ран |
| ">— Чујем, тајо! — одговори она полако, а нешто претрну. </p> <p rend="Tekst">— Ако те још једн |
| адојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима. </p> <p rend= |
| ekst">— Шта махни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би |
| век приседе крај ватре.{S} Поседе мало, а све погледа испод ока у ову кладу, па се тек диже лак |
| па копај даље.{S} Сунце већ превалило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али сми |
| иван устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти м |
| ekst">— Може, може, ја! — одговори поп, а нешто му се крпе трепавице. </p> <p rend="Tekst">— Ка |
| д беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера: </p> <p rend="Te |
| t">Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с људима, баш му се нешт |
| , људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, јакако! — вели чича Мир |
| а богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа |
| и и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су му неки помало замер |
| че Пурко још издалека. — Ти се одмараш, а? </p> <p rend="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан з |
| даде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, о |
| дне? </p> <p rend="Tekst">— Ја једва... а ти? — упита Страхиња чисто бојажљиво. </p> <p rend="T |
| кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Стра |
| гох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend="Tekst">— Па озго из се |
| Tekst">— Е, нуто ти угурсуза једног!{S} А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отре |
| </p> <p rend="Tekst">— Имам, ја!...{S} А што ће ти? </p> <p rend="Tekst">— Па треба нам...{S} |
| /p> <p rend="Tekst">— Благо теби!...{S} А шта ћу ја, јадна! </p> <p rend="Tekst">— Шта знаш, тр |
| збиљно. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак у Посавин |
| Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А што? — упита Страхиња одбивши један дим. </p> <p rend |
| рече чича Мирко — али је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? </p> <p rend="T |
| вде...{S} Барем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, о |
| не прсне на те или на нас кога крв.{S} А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излет |
| е! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем? </p> <p rend="Tekst">— Што не даш момку девојк |
| е? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас. </p> <p rend |
| ко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отерасте оног човека? </p> <p r |
| — рече Пурко готово јетко, па упита: — А ти? </p> <p rend="Tekst">— Кад ми каза Средоје, мени |
| промисли шта су је питали и одговори: — А кога то, синко? </p> <p rend="Tekst">— Саву Савановић |
| док сам ја жив! </p> <p rend="Tekst">— А ти иди откуд си и дошао! </p> <p rend="Tekst">— Море, |
| о као пријатељи! </p> <p rend="Tekst">— А је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко. </p> |
| Сад ће крв лећи! </p> <p rend="Tekst">— А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке |
| е то опак човек! </p> <p rend="Tekst">— А где је укопан? — подвикну Ћебо опет. </p> <p rend="Te |
| енчање, море ич! </p> <p rend="Tekst">— А што, море, што?{S} Зар наш поп не ваља? </p> <p rend= |
| споречкавали... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend |
| чича-Средојем... </p> <p rend="Tekst">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се м |
| вно замиловао... </p> <p rend="Tekst">— А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па |
| Утом ти зовну... </p> <p rend="Tekst">— А он те једнако кињи због мене, а? </p> <p rend="Tekst" |
| и углас од чуда. </p> <p rend="Tekst">— А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно. </p> <p r |
| ац преко рамена. </p> <p rend="Tekst">— А куд си ти тако поранио? — упита Радојка полако и снуж |
| говори Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— А Живан и кућани? </p> <p rend="Tekst">— Они свакад спа |
| Радојка, одиста. </p> <p rend="Tekst">— А твоја кућа? </p> <p rend="Tekst">— Кућу сам затворио |
| ста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— А шта ћемо с овом? — упита Ђилас. </p> <p rend="Tekst"> |
| нуше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— А онај му џенабет није дао ни поменути!...{S} Па човек |
| а тамо окметили. </p> <p rend="Tekst">— А знаш и његову Радојку? </p> <p rend="Tekst">— 3нам... |
| нешто се окари. </p> <p rend="Tekst">— А што? — упита Радојка као зачуђено. </p> <p rend="Teks |
| нисмо ни кадри. </p> <p rend="Tekst">— А не можеш наћи куражна човека... — додаде Ћебо. </p> < |
| ичу му скакавци. </p> <p rend="Tekst">— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. < |
| и! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња. </p> <p re |
| — прихвати Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. </p> <p r |
| — подвикну Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Teks |
| — подвикну Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А? — учини баба, не чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— |
| рте се плашљиво. </p> <p rend="Tekst">— А зар ти овде изјавила овце? — упита Страхиња смешећи с |
| пита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко |
| во сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А што, море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ра |
| довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p re |
| ве, хоће у свет. </p> <p rend="Tekst">— А што си, море, луд! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. |
| же отрча у кућу. </p> <p rend="Tekst">— А јеси наумио далеко? — упита чича Мирко. </p> <p rend= |
| и гости у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто прет |
| и седе међу њих. </p> <p rend="Tekst">— А одакле тако? — упита кмет. </p> <p rend="Tekst">— Од |
| ан, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— А, ту ли си, лоло!... </p> <p rend="Tekst">— Беж', Стра |
| ало, па довикну: </p> <p rend="Tekst">— А нека те, куме, нека!{S} Наћи ћу ја тебе и сутра! </p> |
| и се одмараш, а? </p> <p rend="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох |
| , а неки стоје.{S} Слабо се разговарају а почесто погледају један другога испод очију.{S} Као д |
| ечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру |
| опет насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> <p rend="Tekst"> |
| ан. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend="Tekst">— Па оз |
| авило браду и колена, изгледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуби давно јој никли. </p> <p rend="T |
| t">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst |
| егне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане одвратити кад што на |
| би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не чује.{S} Ћебо промукао, па не мож |
| весеље као људи! </p> <p rend="Tekst">— Аја!{S} Нема од тога ништа док сам ја жив! </p> <p rend |
| брих девојака... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!... — дочека Страхиња одсечно. — Мени је од |
| ло воденичара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с то |
| о виђам кашто... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Радојка!...{S} Ја те волим као своје очи...{S} Али |
| ми! — виче Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. </p> <p |
| вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диж |
| — упитаће Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Аја,...{S} Не зна нико!... — повика готово -сав онај на |
| оримо као људи!... </p> <p rend="Tekst">Аја!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче ш |
| . па нисмо ради... </p> <p rend="Tekst">Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти! |
| и луд!...{S} Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добри |
| kst">— Дабоме!...{S} Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— |
| , ја се нешто претурих!...{S} Па имаће, ако нема! — чисто се осече чича, јер му не би право што |
| наставља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, |
| иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су |
| , богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p> <p re |
| што поваздан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радо |
| end="Tekst">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашт |
| аба — кад се Мирјана удала у Овчину.{S} Ако она не зна, не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па |
| а чисто љутито рече: »Шта дробиш ту?{S} Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а |
| д! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи! </ |
| ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратниц |
| ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скак |
| ! — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Ако неће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо ка |
| о сви радознало. </p> <p rend="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tek |
| арину као Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затур |
| а нешто претрну. </p> <p rend="Tekst">— Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слоб |
| не; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три п |
| јаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли ш |
| rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У з |
| rend="Tekst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p rend="Tekst">— Право ми к |
| помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Како ти |
| ико пастува. </p> <p rend="Tekst">— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. </p> |
| у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> <p rend="Tekst">Страхи |
| ">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p> <p rend="Tekst" |
| у. </p> <p rend="Tekst">— Ух, Страхиња, ала ме уплаши! — рече Радојка и осврте се плашљиво. </p |
| чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину |
| вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јун |
| д Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га љ |
| едну јаругу, истина, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити к |
| крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а ку |
| ругу.{S} Ту, опет, пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво. |
| <p rend="Tekst">— Све је тако, Радојка, али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p re |
| ш једну јаругу.{S} Истина, подалеко је, али кад су већ пошли — што му драго. </p> <p rend="Teks |
| прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас исте |
| истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не осеца онако као на њу. </p> <p ren |
| тако.{S} Истина, утекао им је лептирак, али не мари.{S} То не може маторим људима наудити. </p> |
| ш није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p |
| ти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна |
| ке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о |
| Јаруга је крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није ни то! </p> <p |
| их, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвас |
| шта нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду |
| учно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се... </p> |
| ="Tekst">— Вала, Пурко, могу ти казати; али мучно ћеш ми помоћи...{S} Могу ти казати тек да ми |
| а кћи.{S} Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с |
| и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки ве |
| st">Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: »Хајде, хајде!« те она, г |
| њој има брестова, погдекоји и рачваст; али опет јаруга није крива, него пукла права — као под |
| и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, јед |
| </p> <p rend="Tekst">— Има, јакако!{S} Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурлик |
| !...{S} Ја те волим као своје очи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не дâ да се узмемо.{S} Казао м |
| и на један мах притиште је гњавити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Поста |
| ни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар од |
| исто забезекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и пов |
| Tekst">— Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? </p> <p rend="Tekst">— Имам ја неког вр |
| м ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш ј |
| ">— О, бог с нама! </p> <p rend="Tekst">Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замисли |
| > <p rend="Tekst">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> |
| оклета воденица! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији |
| еће да се смири! </p> <p rend="Tekst">— Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже к |
| — па још улудо! </p> <p rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кме |
| и одмах попу!... </p> <p rend="Tekst">— Ама, може дићи село на нас, какав је! — рече Срдан. </p |
| осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— Ама казују то и овамо по Овчини... — рече Страхиња, па |
| н бардак ракије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> < |
| — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо!... — стишава их кмет. </p> <p rend="T |
| много мрло људи. </p> <p rend="Tekst">— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко. |
| о кокице те јео. </p> <p rend="Tekst">— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита шт |
| часом у Овчину. </p> <p rend="Tekst">— Ама она је обневидела — рече Страхиња. </p> <p rend="Te |
| d="Tekst">— Шта? </p> <p rend="Tekst">— Ама, ето ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета. |
| ="Tekst">— Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шал |
| а кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p> <p rend="Tekst">— Па сврати мало, Страхиња, с |
| </p> <p rend="Tekst">— Лопови!{S} Пушку амо!{S} Не дај! </p> <p rend="Tekst">За њим испадоше јо |
| до, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tek |
| </p> <p rend="Tekst">— Па и у њој нека анатема! — додаде чича.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst"> |
| Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из п |
| а прњад. </p> <p rend="Tekst">Тумараше 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Бе |
| да, прети, псује. </p> <p rend="Tekst">3арожани баш ни у уво!{S} Дигоше се лепо са Страхињом и |
| неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
| ће нам требати. </p> <p rend="Tekst">— Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? </p> <p |
| емо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, |
| бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p rend= |
| ра усред трбуха. </p> <p rend="Tekst">— Аџијазмом, Ћебо! — викну Пурко. </p> <p rend="Tekst">Ће |
| ас кога крв.{S} А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излети лептирак!... </p> <p r |
| </p> <p rend="Tekst">Ћебо принесе воду аџијазму.{S} Поп натаче петрахиљ и отвори требник.{S} Ђ |
| {S} Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по мајци, родом је отуда... </p> <p rend="Tekst">— |
| ала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не чује.{S} Ћебо промукао, па не може ни да |
| end="Tekst">— Шта велиш, синко? — упита баба полако. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Са |
| Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарожја! — подвикну Ћеб |
| умеде ништа казати.{S} Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што о томе. </p> <p rend="Tek |
| о јој никли. </p> <p rend="Tekst">То је баба Мирјана.{S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а |
| p rend="Tekst">— Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. </p> <p rend="Te |
| p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и |
| rend="Tekst">— Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као не |
| а још нисам била ни проходала — настави баба — кад се Мирјана удала у Овчину.{S} Ако она не зна |
| рјанићи. </p> <p rend="Tekst">Еле, седи баба у хладу на некој поњавици, празник је, па су је из |
| Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А? — учини баба, не чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је |
| p rend="Tekst">— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то опак човек! </p> |
| зи, под рачвастим брестом... — одговори баба, па опет спусти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома |
| изнели мало пред кућу.{S} Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта. </p> <p rend="Teks |
| . </p> <p rend="Tekst">— Нико други већ баба Мирјана! </p> <p rend="Tekst">— Која Мирјана? — уп |
| ала!... </p> <p rend="Tekst">Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Ај |
| "Tekst">— Мирјана! </p> <p rend="Tekst">Баба ћути. </p> <p rend="Tekst">— Не чује она! рече Сре |
| урко што год може. </p> <p rend="Tekst">Баба ништа! </p> <p rend="Tekst">— Боље, боље, Пурко! — |
| баба Мирјана.{S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и |
| ад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p rend="Tekst">Пошт |
| ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна водениц |
| end="Tekst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и |
| па им рече: </p> <p rend="Tekst">— Ето бабе Мирјане, па је упитајте! </p> <p rend="Tekst">— Де |
| че чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. </p> <p rend="Tekst">Мирко се накашља, па викну: |
| </p> <p rend="Tekst">— Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p |
| "Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Рече ли о |
| о и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Са |
| p> <p rend="Tekst">Утом се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапск |
| аду на некој по њавици, стара, престара бака.{S} Већ саставило браду и колена, изгледа, као нек |
| као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, децо ко ће то |
| ничара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, |
| лав, неко нарамује, неко се пипа око ре бара. </p> <p rend="Tekst">Кмет уђе у кућу да се умије, |
| ан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су се сви обредили и кад |
| е дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. </p> <p rend="Tekst">Пурко се, међутим, упита з |
| ">— Од куће... — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар |
| и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и седе међу њих. </p> <p rend="Tekst">— А одакле |
| ">— Јест, богами!... — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу. </p> <p ren |
| редили и кад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst"> |
| } У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар |
| оће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— |
| а, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. </p> <p rend="Tekst">— В |
| де, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак.{S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, |
| мет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку. </p> <p rend="Tekst">— Мора се, Пурко!... — ре |
| . </p> <p rend="Tekst">— Јест, ја...{S} Барем за једну ноћ — одговори Страхиња поуздано. </p> < |
| ојка!{S} Морам се уклонити одавде...{S} Барем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> < |
| ити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми л |
| end="Tekst">Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Сав |
| дојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S} Страхиња наум |
| ст!...{S} Тако је!...{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p> <p rend="Teks |
| kst">— Јест, јест!...{S} Тако је!...{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p |
| ад на Ивањдан... </p> <p rend="Tekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било п |
| их стаде мирити: </p> <p rend="Tekst">— Баталите, људи!...{S} Де, да се разговоримо као људи!.. |
| ести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу. </p> <p ren |
| зе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p rend="Tekst">Страхиња узе п |
| кад се нађе на каквом весељу с људима, баш му се нешто узме језик, те не уме ништа више рећи н |
| копа вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете |
| /p> <p rend="Tekst">— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst" |
| а њу. </p> <p rend="Tekst">Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан и |
| бе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још улудо! </p> <p |
| вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јунаци!« </p> <p rend="Tekst">И сва та галама о |
| да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Жи |
| а...{S} Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. < |
| јаругу.{S} Чињаше им се доста крива.{S} Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, |
| и Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. |
| ам...{S} Знаш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет н |
| Богами, одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се |
| трахиња одсечно. </p> <p rend="Tekst">— Баш сам ти ја несрећна! — учини Радојка, па поћутавши м |
| о за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{S} У здрављу!...{S} Памти што ти ре |
| ић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Извади обе пушке, у које беше сабио |
| пуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме |
| <p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући. </p> <p rend="Tekst |
| ита кмет чисто сумњајући. — Рече ли она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«? </p> <p re |
| ређе куће. </p> <p rend="Tekst">Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.{S} Стра |
| рупних као плашће стена.{S} Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо |
| их брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да |
| јхладнијег извора у свој Овчини, што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове.{S} Сео је ту |
| ебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај мах излете в |
| Tekst">Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожан |
| рече Пурко, поћута мало, па упита: — И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно не |
| ekst">— А што, море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку. </p> <p rend="Te |
| end="Tekst">— Све је тако, Радојка, али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p rend=" |
| <p rend="Tekst">— Па хајде, Радојка, ми баш и дођосмо... </p> <p rend="Tekst">— Та шта чините в |
| и, псује. </p> <p rend="Tekst">3арожани баш ни у уво!{S} Дигоше се лепо са Страхињом и Радојком |
| ка, па поћутавши мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} |
| d="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирко углас. </p> <p rend |
| ише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање сеоске седе на траву, извади плетиво и |
| арицу, вратио се у Овчину — на оно мало баштинице што му је остало иза оца.{S} Стару кулачу раз |
| ли си, лоло!... </p> <p rend="Tekst">— Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у |
| вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, изгинућемо! — викну неко од дружине Живан |
| а. </p> <p rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопа |
| и кога! </p> <p rend="Tekst">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла! |
| рече Ћебо. — Избуди чељад!...{S} Бежи, бежи! </p> <p rend="Tekst">И сви троје побегоше, што иг |
| лан! — рече Ћебо. — Избуди чељад!...{S} Бежи, бежи! </p> <p rend="Tekst">И сви троје побегоше, |
| да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p re |
| рахиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте |
| , деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то из |
| ти што.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао колац од |
| м се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst |
| <p rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чист |
| е носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} К |
| м. </p> <p rend="Tekst">— Та остали смо без воденичара — прихвати Пурко. — Не можеш ни једног н |
| d="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окани се |
| то.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао колац од црно |
| Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина. </p> <p rend="Tekst">Стра |
| заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гра |
| урко. </p> <p rend="Tekst">— Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Нем |
| ј јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали с ногу. </p> <p rend="Tekst">— |
| Мирко и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа |
| </p> <p rend="Tekst">Око мале ручанице беху се испупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: |
| ако уклонише неку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отворише широм.{S} Пурко, |
| . </p> <p rend="Tekst">Лицем на Ивањдан беху се искупили све по избору људи из села с кметом по |
| сто их подиђоше неки мравци.{S} Они што беху полегали насатке, изврнуше се потрбушке, а они што |
| сатке, изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке, изврнуше се насатке. </p> <p rend="Teks |
| ред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли оздо од |
| ш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! </p> <p rend="Tekst"> |
| знам шта су разговарали...{S} Тек тајка беше нешто развикао.{S} Чича Средоје изиђе, па чисто љу |
| у здравицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се ве |
| t">Кмет уђе у кућу да се умије, јер сав беше изгребан по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тако се свр |
| p> <p rend="Tekst">Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из |
| "Tekst">Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудил |
| ости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи свом кмету и својим |
| знад врата.{S} Извади обе пушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш, |
| сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико кру |
| ни, понајстарија.{S} Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е |
| а Савановић. </p> <p rend="Tekst">Подне беше увелико превалило.{S} Пред кућом Мирјанића у Овчин |
| стани! </p> <p rend="Tekst">Страхиња се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан.{S |
| — повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфрктао и почео копати ногом. </p> <p rend= |
| е беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки већ на |
| чините ваздан! — шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих. </p> <p rend="Tekst">— Ко је то? — |
| Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p |
| и, онда се полако попе на таванчић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Изв |
| ни се мало иза неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо: </p> <p rend="Tekst">— Радојка! |
| најлак с овцама навише, пошав у гај што беше одмах изнад куће.{S} Почесто се обзирала и ослушки |
| ча Мирко. </p> <p rend="Tekst">Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и |
| тино гнездо уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Вре |
| ekst">— Па Страхиња — рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви о |
| ових.{S} Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких п |
| ожемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи |
| к помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, добар човече? </p> <p rend="Tekst">— Ништа!...{S} Ж |
| немарно. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, брате?...{S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гу |
| пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчи |
| нема! — чисто се осече чича, јер му не би право што се тако претурио. </p> <p rend="Tekst">— Д |
| ш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можд |
| више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо? </p> <p |
| не Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} |
| једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше |
| ити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Постаја тако, постаја, па тек викну д |
| мо грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Tekst">Кад избише на Гол |
| ва врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље плачући. </p> |
| црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.{S} Претурио преко рамена крп |
| хове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} Осећа како су му очи пуне суза, па г |
| деница! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у |
| си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend="Tek |
| о врло куражан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Ра |
| колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био в |
| <p rend="Tekst">Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ни |
| d="Tekst">Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже.{S} На махове га тако стегне нешт |
| е у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су |
| регрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо |
| о да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била је то скромна и мирна девојка, као јагње. </p> <p |
| ... </p> <p rend="Tekst">— Ја још нисам била ни проходала — настави баба — кад се Мирјана удала |
| а, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, з |
| док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и с њема кмет. </p> <p rend="Tekst">О |
| ем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend |
| мете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то заподиреш? </p> <p rend="Teks |
| бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на свој |
| погледа га. </p> <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Идем доле у Посавину... </p> <p rend="Tekst" |
| д; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} |
| "Tekst">Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су |
| а се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити в |
| има. </p> <p rend="Tekst">Онда још није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису |
| нда још није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свет |
| ица! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у све |
| лико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био врло |
| аћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S |
| још једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденичара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека |
| у, може бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати |
| се свим чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали. <ref rend="instr_n |
| Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, |
| ћ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било, није шала!... </p> <p rend="Tekst">Питаше још баб |
| — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то опак човек! </p> <p rend="Tekst">— А где је у |
| питају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. </p> <p rend="Tekst |
| нажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли ск |
| <p rend="Tekst">И још нешто.{S} Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожа |
| /p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо д |
| ао јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Во |
| ће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! </p> <p |
| . </p> <p rend="Tekst">Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с љу |
| ли греду, ни сејали со.{S} Тај је Пурко био паметан човек, иако је носио најдужи перчин у свем |
| ам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити... </p> <p rend="Tekst">— |
| које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није н |
| вати неки чича Мирко — не може воденица бити сама.{S} Сваки час вала што оправити, јаз чистити, |
| неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан |
| и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то |
| — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. </p> <p rend="Tekst">— Вала, и јесам!.. |
| вори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати... </p> <p rend="Tekst">— Ја |
| тог бреста. </p> <p rend="Tekst">— Може бити — рече неко — видиш где коњ једнако копа ногом и ф |
| S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак у Посавину. </p> <p rend="Tekst">— У Посавину. |
| црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{S} Не |
| се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си и истезао г |
| ти ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу вам судити. </p> <p rend="Tek |
| тница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p> <p rend="Tekst">— Што зовеш, море, што? — ви |
| Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се! — рече |
| <p rend="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Бог с |
| бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није то! </p> <p rend="Tekst">Пређо |
| же. </p> <p rend="Tekst">— Ко ли ће оно бити? — учини кмет. </p> <p rend="Tekst">Сви се упиташе |
| ек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Страхиња одсечно. </p> <p rend |
| — Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да си ти |
| p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окан |
| већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њи |
| "Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог |
| е Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хв |
| {S} Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> |
| ами, одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се ока |
| ј, кмете!...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко |
| /p> <p rend="Tekst">Пред кућом Пурковом бише лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах. |
| ле у Посавину... </p> <p rend="Tekst">— Благо теби!...{S} А шта ћу ја, јадна! </p> <p rend="Tek |
| — Немој тако, куме, немој! — поче Пурко блаже. — Није оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и |
| учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, изгинућемо! |
| речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Хајдемо, људи! — рећи ће |
| друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. </p> <p rend="Tekst">Мирко се накашља, |
| о — све нам је у селу добро!{S} Овце се близне, летина поноси, говеда се обадају, народ поштен. |
| дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend=" |
| p> <p rend="Tekst">— Како село, Срдане, бог с тобом! — рече Мирко. — Нема од тога ништа. </p> < |
| Е чуда, људи! </p> <p rend="Tekst">— О, бог с нама! </p> <p rend="Tekst">Али кад им каза шта је |
| ичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Бог с тобом!...{S} Махни се!... — повикаше многи зачуђе |
| хвати Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да! </p> <p rend="Tekst">— Куда, болан? — упита Рад |
| браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо, хоћемо, Пурко!. |
| му Пурка. </p> <p rend="Tekst">— Помози бог, куме! — поче Пурко још издалека. — Ти се одмараш, |
| назва им: </p> <p rend="Tekst">— Помози бог! </p> <p rend="Tekst">— Де, Страхиња, пијни мало! — |
| е... </p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну: </p> |
| авља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже |
| , па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отерасте оног човека? </p> <p ren |
| p rend="Tekst">— Шта учини, Ћебо, да од бога нађеш! </p> <p rend="Tekst">Поп очита нешто над ва |
| оречкавали... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="T |
| да онамо. </p> <p rend="Tekst">— Живан, богами! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А ено и не |
| рече: </p> <p rend="Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде па |
| коњ копа! </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — рече кмет и стаде завиривати онде. </p> <p re |
| пита Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами!... — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па |
| вели Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — додаде Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ћ |
| у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто претурих!... |
| ко. </p> <p rend="Tekst">— Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана.{S} В |
| Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p> <p rend="Tekst">— А не мож |
| мо поћи с тобом! </p> <p rend="Tekst">— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први.{S} |
| умео паметовати. </p> <p rend="Tekst">— Богами, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памт |
| као не верујући. </p> <p rend="Tekst">— Богами, одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да |
| ? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, јест! — рече Пурко. — То ће нам требати. </p> < |
| пита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, далеко... — одговори Страхиња озбиљно. </p> <p |
| а хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst">— Богами, Радојка, одиста. </p> <p rend="Tekst">— А твоја |
| и што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећ |
| . </p> <p rend="Tekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Шт |
| > <p rend="Tekst">— Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан. — Ко сеје со ничу му скакавци. </ |
| те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је тако спечалио неку парицу, |
| ла, људи, ми смо се често састајали.{S} Богу хвала, често смо се и споречкавали... </p> <p rend |
| а, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tek |
| p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и р |
| неко. </p> <p rend="Tekst">— Па, хвала богу, има коме доћи!... — рече кмет. </p> <p rend="Teks |
| /p> <p rend="Tekst">— Па што сам, хвала богу, кмет! </p> <p rend="Tekst">— Ти имаш, чини ми се, |
| бе отерало од куће?...{S} Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као |
| аш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине...{S} Тетка Мирјана, пада ти, чини ми с |
| рко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју. </p> <p rend="Tekst">— |
| и градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— |
| и сувише! </p> <p rend="Tekst">— Хвала богу! — рече кмет и ногатну се мало — све нам је у селу |
| и ти си луд!...{S} Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас |
| оли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} К |
| > <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. </p> <p rend="Tekst" |
| о те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати у тој в |
| } И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш у |
| мало натраг. </p> <p rend="Tekst">— Не бој се! — вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја. |
| а једва... а ти? — упита Страхиња чисто бојажљиво. </p> <p rend="Tekst">— Не питај!... — рече Р |
| бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Имај |
| лакну.{S} Добро је, сад се већ ничег не боји! </p> <p rend="Tekst">Тако је Страхиња дочекао сва |
| st">— Па нека дигне! — прихвати Ћебо. — Бојимо се ми њих! </p> <p rend="Tekst">Живан још једнак |
| та бог да! </p> <p rend="Tekst">— Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. </p> <p rend="Teks |
| нима. </p> <p rend="Tekst">— Остаде ли, болан, жив ономадне? </p> <p rend="Tekst">— Ја једва... |
| . </p> <p rend="Tekst">— Их, шта учини, болан! — рече Ћебо. — Избуди чељад!...{S} Бежи, бежи! < |
| си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Им |
| како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst">— Бог |
| Хајде, Радојка! </p> <p rend="Tekst">— Болан, Страхиња... како ћу?... — поче се она као устеза |
| аба ништа! </p> <p rend="Tekst">— Боље, боље, Пурко! — рече Срећко. </p> <p rend="Tekst">— Вала |
| а Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> |
| ирко. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. |
| t">— Кућу сам затворио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весе |
| kst">Баба ништа! </p> <p rend="Tekst">— Боље, боље, Пурко! — рече Срећко. </p> <p rend="Tekst"> |
| > <p rend="Tekst">— Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хв |
| е.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују.{S} Напослетку се познаде да је гроб.{S} О |
| ац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{ |
| . — Само да се не покајеш.{S} Свакад је боље милом него силом. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — в |
| rend="Tekst">Страхиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем нани |
| она! рече Срећко и осмехну се. — Викни боље, чича-Мирко! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не м |
| Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да поп |
| /p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пурко! </p> <p r |
| ице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Го |
| уђим кућама.{S} Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао.{S} После је |
| сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! </p> <p rend="Tekst">Утом запе |
| стара, престара бака.{S} Већ саставило браду и колена, изгледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуб |
| кових. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало |
| ћи. </p> <p rend="Tekst">— Нико не сме, брате, не сме! — уплете се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— |
| здано. </p> <p rend="Tekst">— Окани се, брате — вели му Пурко. — Немој се шалити. </p> <p rend= |
| арно. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, брате?...{S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гушећи |
| ебо. </p> <p rend="Tekst">— 'Оди, 'оди, брате!... — прихватише и остали. </p> <p rend="Tekst">— |
| еље! </p> <p rend="Tekst">— Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бит |
| рављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst |
| брестом«? </p> <p rend="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирк |
| м, узвикују: </p> <p rend="Tekst">— Их, брате, забога! </p> <p rend="Tekst">— Е чуда, људи! </p |
| се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још улудо! |
| још улудо! </p> <p rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чис |
| ти, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — |
| <p rend="Tekst">— Полако, људи, народе, браћо! — стишава их кмет. </p> <p rend="Tekst">— Шта по |
| углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у не |
| ча озго. </p> <p rend="Tekst">— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда може. </p> |
| што осташе: </p> <p rend="Tekst">— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> < |
| руги. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо!... — стишава их кмет. </p> <p rend="Tekst">Диже |
| би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо? </p> <p rend="Tekst">— Јест, јест!...{S} Страхињ |
| слише. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — |
| <p rend="Tekst">— Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо, — Хајде, Страхиња!... </p> <p rend |
| , па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћо, нашем попу.{S} Нека га нек зија колико хоће, хај |
| ам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери б |
| си ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} Куд ћ |
| полако мучњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p |
| више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Онај лептирак дуго је, каж |
| се опет унутра, притворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пуш |
| ба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку. </p> <p rend="Tekst">Затим увуче нека |
| ошком хатару.{S} Пресамари преко Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести ш |
| /p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину.{S} Види се к |
| договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! </p> <p rend="Te |
| ло.{S} Кад опет неко зовну озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко!...{S} О, Пурко! |
| d="Tekst">Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује. </p> <p rend="Tekst">3арожани баш н |
| пâсом спустише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање сеоске седе на траву, изва |
| и и слатко разговарали.{S} Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле колик доб |
| ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst">— Та... оно... има... — за |
| ekst">Чича Средоје махну руком онамо за брдо.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с њим |
| end="Tekst">Утом изби Живан с људима на брдо, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови |
| </p> <p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задувал |
| рожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе као пријатељи.{S |
| ="Tekst">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} О |
| а се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од |
| ст.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} |
| , пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је кри |
| а где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Мо |
| народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест.{S} Уђоше у једну јаругу, истина, прилично је кри |
| а бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није ни то! </p> <p rend="Tekst">Уђоше у чет |
| т, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p> <p rend="Tekst">— Може бити — рече неко — |
| у, истина, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво. |
| d="Tekst">Пређоше у другу.{S} У њој има брестова, погдекоји и рачваст; али опет јаруга није кри |
| угу.{S} И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет го |
| вих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруг |
| згледа, па рече: </p> <p rend="Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то |
| Tekst">— У Кривој јарузи, под рачвастим брестом... — одговори баба, па опет спусти главу. </p> |
| она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«? </p> <p rend="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти |
| че кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу. </p> <p rend="Tekst">— А јеси наумио |
| ... — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако ну |
| нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би нав |
| е и њега. </p> <p rend="Tekst">Зарожани брже опучише наниже у село.{S} Сретоше се са својима.{S |
| <p rend="Tekst">Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била ј |
| љути, те се мргоди.{S} Испушио је лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те ва |
| рим, поштеним...{S} Хајде, хајде!...{S} Брзо!{S} Да нас не опазе... </p> <p rend="Tekst">Радојк |
| > <p rend="Tekst">— Де, зовни је!...{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат. </p> <p re |
| t">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало. </p> <p rend="Tekst">— Ко? </p |
| !{S} Изиђиде часом! — одговори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата. </p> <p rend="Tekst">Уну |
| а један мах притиште је гњавити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Постаја т |
| t">— Лепо!{S} Хајде с нама! — шану Ћебо брзо. — С људма добрим, поштеним...{S} Хајде, хајде!... |
| та оде с дружином. </p> <p rend="Tekst">Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту |
| и Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше |
| еница сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожани се разиђоше, сумњи |
| ихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде се не чује ни шта.{S} С |
| ом шишету воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p rend="Tekst">Кад већ одскочи с |
| кући.{S} Нису ударили још два-три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше |
| де. </p> <p rend="Tekst">— Копниде који будаком! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">Један |
| > <p rend="Tekst">Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и пружи чичи.{ |
| end="Tekst">— Уха, чича-Мирко!...{S} Не будали!...{S} Нема он још домаћице!... — гракнуше сви г |
| st">— Дела сад подухватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учин |
| ракнуше сви. </p> <p rend="Tekst">Они с будацима и мотикама окупише копати живо.{S} Ископаше гр |
| шке на оном таванчету, и чека шта ће да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} Не |
| и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколико недеља како се Зарожани |
| смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три пута буд |
| S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p> <p rend="Tekst" |
| d="Tekst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p rend="Tekst">— Право ми кажи, |
| ем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш д |
| а.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} До |
| е гости углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађ |
| ">— Одмичи, море! — продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи! </p> <p rend="Tekst">— А ти л |
| стих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља |
| ађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} Срећа његова те се Живан спотаче преко нек |
| обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу. </p> <p rend="Tekst">— Ух |
| ну, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање сеоск |
| ваца!{S} Он се онда упути путањом преко буквика, гунђајући и псујући онако сам.{S} Оде у нечију |
| за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Жива |
| ">— Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шале! </p> |
| S} Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година |
| тави.{S} Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, |
| А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А |
| и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа |
| тска, заклони се мало иза неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо: </p> <p rend="Tekst" |
| е! </p> <p rend="Tekst">— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима. </p> <p rend="Tekst">И |
| ако обучена, као што ме видиш, пала сам ва кревет, па плакала, плакала — мишљах, очи ћу исплака |
| чно, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Teks |
| .. </p> <p rend="Tekst">— Та шта чините ваздан! — шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих. < |
| } Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се полако прикраде |
| да живети!...{S} Ушла сам у овај пусти вајат.{S} Овако обучена, као што ме видиш, пала сам ва |
| она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима. </p> <p rend="Tekst">У хитњи и |
| } Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадо |
| ма чак доле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је та |
| Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурета што |
| nd="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући. </p> <p rend="Tekst">— Та |
| крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није ни то! </p> <p rend="Tek |
| дговори Пурко и ногатну се — па никакве вајде. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, људи — рече чич |
| <p rend="Tekst">— Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се |
| кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p |
| ми је све чича Средоје.{S} Више ми није вајде ни помињати...{S} Премишљао сам од сваке руке.{S} |
| чича-Мирко! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пу |
| живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисм |
| ча Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Немој, вала, Мирко — одговори Пурко — него дела ти! </p> <p re |
| <p rend="Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног р |
| ело,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">В |
| осакатити кога! </p> <p rend="Tekst">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар кр |
| макар крв легла! </p> <p rend="Tekst">— Вала, ни ја! — прихвати Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А |
| } Ово се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још у |
| ти жито у ступи! </p> <p rend="Tekst">— Вала, синко, ни ја — прихвати чича Мирко — па макар кок |
| то ћу те питати! </p> <p rend="Tekst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p r |
| ">— Па Страхињу! </p> <p rend="Tekst">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном |
| ами преноћити... </p> <p rend="Tekst">— Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па |
| бити уморан си. </p> <p rend="Tekst">— Вала, и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и |
| ак и чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Вала, кад ћеш ти, чича-Мирко, и ја ћу! — рече Пурко. </ |
| ! — рече Срећко. </p> <p rend="Tekst">— Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викн |
| ош једном зевну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ти си га отерао! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! |
| дојка кроз плач. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ни мени!... — прихвати Страхиња... — Идем у свет, |
| а мало, па рече: </p> <p rend="Tekst">— Вала, Пурко, могу ти казати; али мучно ћеш ми помоћи... |
| поче кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Вала, људи, ми смо се често састајали.{S} Богу хвала, ч |
| њи због мене, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да заж |
| ти ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, јакако! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
| е може воденица бити сама.{S} Сваки час вала што оправити, јаз чистити, камен посецати..{S} Ми |
| — Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају. </p> <p ren |
| ад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући. </p> <p rend="Tekst">Живан и Пурко умало |
| ">— А што, море, што?{S} Зар наш поп не ваља? </p> <p rend="Tekst">— Ваш је поп луд! </p> <p re |
| end="Tekst">— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
| "Tekst">— Јест, јест!...{S} Страхиња је ваљан момак!...{S} Страхиња је наш! — гракнуше готово с |
| це. </p> <p rend="Tekst">— Кад је момак ваљан, честит?... — прихвати чича Мирко окренувши се по |
| .. (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!... </p> <p rend="Tekst">И тако се сви ода |
| опа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео Живановог вранца без |
| ="Tekst">Сад тек поче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три дана само се јело и |
| p> <p rend="Tekst">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Teks |
| нудите путника? </p> <p rend="Tekst">— Ваљда празан? — упита Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест |
| rend="Tekst">Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад кад су затекли |
| д сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договори |
| ти казати тек да ми мало одлакне.{S} Ти ваљда знаш нашег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Д |
| би два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. </p> <p rend=" |
| ди нам попа! </p> <p rend="Tekst">— Луд вам је поп, луд!{S} Иде те копа вампире! </p> <p rend=" |
| , граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јунаци!« |
| насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> <p rend="Tekst">— Па |
| /p> <p rend="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Б |
| народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу вам судити. </p> <p rend="Tekst">— Суди ти у свом селу, |
| . </p> <p rend="Tekst">— Изиђиде, мало 'вамо, изиђи! </p> <p rend="Tekst">Пурко изиђе онамо до |
| <p rend="Tekst">Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише.{S} Дуго су ћутали.{ |
| rend="Tekst">Ђилас истеже оним коцем те вампира усред трбуха. </p> <p rend="Tekst">— Аџијазмом, |
| че Живан, па се опет насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> < |
| ани својим кућама, радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако.{S} Истина, утекао им |
| ">— Луд вам је поп, луд!{S} Иде те копа вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли |
| /p> <p rend="Tekst">Поп очита нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаш |
| го га поли по лицу.{S} У тај мах излете вампиру из уста прамичак некаке маглице — сушти лептир |
| >— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p r |
| дугачку сврх човека!{S} Метну је поред ватре, с једног краја потури јој неки пањић, па је покр |
| <p rend="Tekst">Онај човек приседе крај ватре.{S} Поседе мало, а све погледа испод ока у ову кл |
| end="Tekst">Страхиња наложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје сп |
| ! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко |
| ekst">Страхиња полако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена.{S} Узе у |
| вати Пурко. — Има у мог кума Живана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми в |
| наш поп не ваља? </p> <p rend="Tekst">— Ваш је поп луд! </p> <p rend="Tekst">— Море, хеј!{S} Не |
| да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кућица — своја слободица. </p> <p rend="Tek |
| rend="Tekst">— Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — додад |
| аг. </p> <p rend="Tekst">— Не бој се! — вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја.{S} Хајде, |
| rend="Tekst">— Деде, Пурко, почни ти! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Немој, вала, Ми |
| </p> <p rend="Tekst">— Вала, јакако! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да се смиримо ј |
| p> <p rend="Tekst">— Махни се, Пурко! — вели му Страхиња и отреса руком. </p> <p rend="Tekst">— |
| > <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Јок, да тражимо |
| d="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље |
| <p rend="Tekst">— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те или на нас кога |
| /p> <p rend="Tekst">— Окани се, брате — вели му Пурко. — Немој се шалити. </p> <p rend="Tekst"> |
| </p> <p rend="Tekst">— Окани се, Ћебо — вели му Страхиња. — Нисам рад... </p> <p rend="Tekst">— |
| p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p> <p rend="Tekst |
| кав угарак? </p> <p rend="Tekst">— Прво вели чича Мирко! — деру се други. </p> <p rend="Tekst"> |
| е некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поред себе на земљ |
| овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} Куд ће доспети да нам |
| то замисли. </p> <p rend="Tekst">— Село велико — прихвати Срдан — воденица једна. </p> <p rend= |
| икакве вајде. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама друг |
| ло замислише. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патр |
| кује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p rend="T |
| st">— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће |
| па поче: </p> <p rend="Tekst">— Па шта велите, људи?{S} Хоћемо ли тражити воденичара или гради |
| и збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одиста велиш? — упита Страхиња као не верујући. </p> <p rend=" |
| му отворена! </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш? — упита чича озго. </p> <p rend="Tekst">— Дођите |
| у опет Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш, синко? — упита баба полако. </p> <p rend="Tekst" |
| ича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живан |
| и судимо!...{S} Одосмо ми попу, нека их венча! </p> <p rend="Tekst">— Не вреди то венчање, море |
| Страхињом и Радојком до попа — нека их венча.{S} Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци к |
| њом и Радојком, те одиста одоше попу на венчање. </p> <p rend="Tekst">И опет је весеље код куће |
| нча! </p> <p rend="Tekst">— Не вреди то венчање, море ич! </p> <p rend="Tekst">— А што, море, ш |
| зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуш |
| опет спусти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зар |
| и! </p> <p rend="Tekst">— А је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко. </p> <p rend="Teks |
| /p> <p rend="Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, бо |
| аја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јунаци!« </p |
| турише разговор. </p> <p rend="Tekst">— Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати! |
| — Одиста велиш? — упита Страхиња као не верујући. </p> <p rend="Tekst">— Богами, одиста. </p> < |
| , куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Запрашташе |
| ошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе пред кућом.{S} Месечина као дан, лето, милина љу |
| ам дошли. </p> <p rend="Tekst">— Срећно веселе. </p> <p rend="Tekst">— Та ми смо своји! </p> <p |
| /p> <p rend="Tekst">Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павло |
| е здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му |
| а поустајали и наставили опет разговор, весеље и пијанку.{S} Недеља је, не чека их никакав поса |
| венчање. </p> <p rend="Tekst">И опет је весеље код куће Пуркове.{S} Слегло се све Зарожје на св |
| де право Пурковој кући.{S} Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби. </p> <p rend="T |
| ма... </p> <p rend="Tekst">Сад тек поче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три д |
| ла! — одговори Пурко. — 'Оди да учинимо весеље као људи! </p> <p rend="Tekst">— Аја!{S} Нема од |
| ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с људима, баш му се нешто узме језик, те не уме |
| расте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Страхиња одсечно. </p> <p rend="Tek |
| опали пиштољ. </p> <p rend="Tekst">— У ветар удрите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не о |
| кој по њавици, стара, престара бака.{S} Већ саставило браду и колена, изгледа, као нека аветиња |
| не помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Как |
| га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу |
| ма нико пастува. </p> <p rend="Tekst">— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. |
| је празник, Петровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="Tekst">Одиста |
| обесне!... </p> <p rend="Tekst">Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти т |
| аде кмет. </p> <p rend="Tekst">Страхиња већ уђе на вратнице и назва им: </p> <p rend="Tekst">— |
| даке и мотике. </p> <p rend="Tekst">Кад већ одскочи сунце с копља, крете се сав тај народ да тр |
| ла што о томе. </p> <p rend="Tekst">Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигош |
| има!... </p> <p rend="Tekst">Радојка је већ давно стигла с овцама кући.{S} Ни сама не зна куд ј |
| а у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} П |
| {S} Живан се разгоропадио и, као што је већ рчин, умало се није побио са Средојем. </p> <p rend |
| то се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је |
| пева, игра, пије, мећу пушке.{S} Подне већ увелико превалило.{S} Кад опет неко зовну озго с Го |
| ло и пило, певало и играло...{S} Кад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући. </p> < |
| рахињи чисто лакну.{S} Добро је, сад се већ ничег не боји! </p> <p rend="Tekst">Тако је Страхињ |
| t">— А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend |
| здо уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Време тихо. |
| казуј!... — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао жив. </p> |
| угу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било, није ша |
| се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом |
| док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толи |
| на оном месту, па копај даље.{S} Сунце већ превалило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се |
| и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну |
| ављен.{S} То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S |
| > <p rend="Tekst">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, као људи, по |
| о чељаде изиђе из куће...{S} Нико други већ — Радојка.{S} Чини му се, види је како још плаче... |
| нало. </p> <p rend="Tekst">— Нико други већ баба Мирјана! </p> <p rend="Tekst">— Која Мирјана? |
| , чича Мирко и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком д |
| лико крупних пањева, неки огорели, неки већ натрулили — начинили се готово сама прњад. </p> <p |
| у руком. </p> <p rend="Tekst">— Нема ми већ живота... — наставља Радојка кроз плач. </p> <p ren |
| заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одмахну |
| до пред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли озд |
| узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио. </p> <p rend="Tekst">Он |
| — нека их венча.{S} Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко |
| st">— Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже коња подобро штапом. </p> <p rend=" |
| угу.{S} Истина, подалеко је, али кад су већ пошли — што му драго. </p> <p rend="Tekst">Препентр |
| узи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали с ногу. </p> <p rend="Tekst">— Стан |
| ет!{S} Није ни то! </p> <p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — |
| ини се одатле колик добра печурка, није већа.{S} Наоколо мало њивице, нешто поврћа, ливадица.{S |
| а: </p> <p rend="Tekst">— Ви овде нешто већате, чини ми се? </p> <p rend="Tekst">— Море, муку т |
| за сваку здравицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гост |
| на вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти, а Страхињ |
| ведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти |
| тити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћем |
| тек онако упита: </p> <p rend="Tekst">— Ви овде нешто већате, чини ми се? </p> <p rend="Tekst"> |
| тима што осташе: </p> <p rend="Tekst">— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </ |
| бо. </p> <p rend="Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарож |
| Знаш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. |
| шале! </p> <p rend="Tekst">— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима. </p> <p rend="Tekst |
| <p rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — |
| разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отерасте оног човека? </p> <p rend="Tekst">— Кога, к |
| одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако нудите путника? </p> <p rend="Tekst">— Ваљда п |
| ћи — сва им је мука узалуд!{S} Хајде да виде још једну јаругу.{S} Истина, подалеко је, али кад |
| е. </p> <p rend="Tekst">Сви нагрнуше да виде. </p> <p rend="Tekst">— Копниде који будаком! — ре |
| заше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују |
| е са судовима.{S} Пошла на воду.{S} Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено. |
| езекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики ка |
| ">— Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си |
| се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчи |
| у, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана ду |
| ="Tekst">Они то учинише...{S} Имају шта видети!{S} Лежи читав читавцит човек, као год да су га |
| да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се врати |
| тко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људ |
| усти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га |
| људима. </p> <p rend="Tekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} |
| ико други већ — Радојка.{S} Чини му се, види је како још плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S |
| плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је Радојка често изгонила овце |
| стаде мало и погледа онамо у Овчину.{S} Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе ру |
| ко разговарали.{S} Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле колик добра печур |
| /p> <p rend="Tekst">— Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слободно не иди ми кућ |
| . — Станите да се још промислимо!{S} Да видимо кад ћемо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад одмах... |
| мпире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете својим |
| /p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tekst">— Одмичи, море |
| џенабет. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам, видиш, Пурко... — настави Страхиња гледећи преда се — т |
| ekst">— А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто претурих!...{S} Па имаће, ако нема! |
| rend="Tekst">— Може бити — рече неко — видиш где коњ једнако копа ногом и фрче. </p> <p rend=" |
| сти вајат.{S} Овако обучена, као што ме видиш, пала сам ва кревет, па плакала, плакала — мишљах |
| — Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> |
| ишта друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Радојка!...{ |
| ш једном.{S} Од Овчине се ништа више не виђаше. </p> <p rend="Tekst">Око мале ручанице беху се |
| , браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. </ |
| се сад ће се сурвати доле.{S} Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи пре |
| јку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Teks |
| д их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!.. |
| к ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету дево |
| !« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, из |
| , а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Хајдемо, љу |
| е чује она! рече Срећко и осмехну се. — Викни боље, чича-Мирко! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала |
| гу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у Заро |
| — Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окани се ћорава пос |
| о! </p> <p rend="Tekst">— О, Мирјана! — викну Пурко што год може. </p> <p rend="Tekst">Баба ниш |
| nd="Tekst">— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! </p> <p rend="Teks |
| памети! </p> <p rend="Tekst">— Куме! — викну и Пурко и скочи. — У памет се ти, море, ја сам км |
| о силом. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </p> <p re |
| </p> <p rend="Tekst">— Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! < |
| p> <p rend="Tekst">— Аџијазмом, Ћебо! — викну Пурко. </p> <p rend="Tekst">Ћебо у оној хитњи не |
| d="Tekst">— Беж'те, људи, изгинућемо! — викну неко од дружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И |
| Tekst">— Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо, — Хајде, Страхиња!... </p> <p rend="Tekst"> |
| ш ко? </p> <p rend="Tekst">— И ја ћу! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — |
| </p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао ч |
| kst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћ |
| rend="Tekst">— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — п |
| /p> <p rend="Tekst">— Је ли ту Пурко? — Викну опет чича Средоје озго. </p> <p rend="Tekst">— Је |
| rend="Tekst">— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану. </p> <p rend="Tekst">— Море, врати |
| p> <p rend="Tekst">Мирко се накашља, па викну: </p> <p rend="Tekst">— Мирјана! </p> <p rend="Te |
| rend="Tekst">Кмет Пурко још с вратница викну: </p> <p rend="Tekst">— Домаћине!...{S} Има ли ко |
| ди се.{S} Постаја тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула: </p> <p rend="Tekst |
| лептирак!... </p> <p rend="Tekst">Кмет викну онима што су колали: </p> <p rend="Tekst">— Дела |
| end="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. </p> <p rend="Tekst">— А жив |
| е и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само се чује: </p> <p rend="Te |
| од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали гред |
| >Ј</hi>ош онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; |
| дговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича! </p> <p rend="Tekst |
| гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена.{ |
| учимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} Куд ће доспети да намеље свакоме, к |
| нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — не |
| го врчати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не ос |
| > <p rend="Tekst">— Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend=" |
| rend="Tekst">— У ветар удрите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? </p> <p |
| </p> <p rend="Tekst">— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо |
| /p> <p rend="Tekst">— Да чувамо сами! — виче Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Да развали |
| ">— Море, људи!{S} Пурко!{S} Ћебо!... — виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промисли |
| > <p rend="Tekst">— Ако неће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи! </p> <p |
| се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље п |
| {S} О, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— Ко виче, море, еј! — одазва се Пурко и приђе мало напред. |
| </p> <p rend="Tekst">Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује. </p> <p rend="Tekst">3а |
| Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Нећемо! — вичу једни. </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо! — деру се др |
| ekst">— До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. </p> <p rend="Tekst">— До мрака може |
| Сад одмах...{S} Јест!...{S} Одмах!... — вичу сви у тој мешавини. </p> <p rend="Tekst">— Грехота |
| да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p rend="Tekst">— Па хајде |
| олема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и тр |
| мо.{S} Казао ми је све чича Средоје.{S} Више ми није вајде ни помињати...{S} Премишљао сам од с |
| — И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно не помињи! — одговори Живан одсечно. — |
| хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти на један мах уђе у во |
| му се нешто узме језик, те не уме ништа више рећи него само: »Може, може, ја!« </p> <p rend="Te |
| сврте још једном.{S} Од Овчине се ништа више не виђаше. </p> <p rend="Tekst">Око мале ручанице |
| <p rend="Tekst">Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p |
| ахни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко к |
| доиста се указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и копа ногом. </p> <p rend="Tekst">— Ту је!{S |
| ekst">Настаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} Само чекало чекеће, вода х |
| моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је С |
| м поче млети и. дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p |
| састајали и слатко разговарали.{S} Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле к |
| /p> <p rend="Tekst">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла! </p> <p r |
| вонац ни совица.{S} Само чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> |
| о чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде се не чује ни шта.{S} Само гдешто. |
| где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Бо |
| за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући... </p> <p rend="Tekst |
| боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p |
| мири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и. дању и ноћу.{S} Нико се више |
| , на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гла |
| ија између крупних као плашће стена.{S} Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ла |
| Tekst">— Село велико — прихвати Срдан — воденица једна. </p> <p rend="Tekst">— Па и у њој нека |
| а тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула: </p> <p rend="Tekst">— Еј, Сава Сав |
| им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> |
| ене.{S} Све се то начети око њега, пуна воденица, па још и пред вратима. </p> <p rend="Tekst">П |
| дају, народ поштен.{S} Само та проклета воденица! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећ |
| <p rend="Tekst">— Ух, опет та проклета воденица? — прогунђа неко. </p> <p rend="Tekst">— Да гр |
| те — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бити сама.{S} Сваки час вала што оправити, јаз |
| kst">Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању |
| и Зарожани што су малопре пошли оздо од воденице.{S} Пурко одмах износе ракије, те се обредише |
| .{S} Време тихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде се не чује |
| d="Tekst">Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих |
| уку, па изиђе напоље; разгледа свуд око воденице — нигде ништа!{S} Врати се опет унутра, притво |
| трахињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако |
| су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, С |
| е могао ниједан воденичар одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са ц |
| </p> <p rend="Tekst">Страхиња наложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му |
| вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> <p rend="Tekst">— Па Страхиња — рече Пур |
| о чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти |
| ако се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању. </p> <p rend="Tekst">И ј |
| патрљком испред себе — шта ћемо с нашом воденицом?{S} Воденичара нема, нити га можемо наћи.{S} |
| а узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">— М |
| rend="Tekst">Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно |
| тровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="Tekst">Одиста је страшна та г |
| е чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> |
| ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Tekst">— Ух, опет та проклета в |
| да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у св |
| се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколико недеља како се Зарожани муче |
| nd="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Бог с тобо |
| ткад и ја памтим није се могао ни један воденичар одржати, а ионако је по селу много мрло људи. |
| до дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, |
| , за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и чит |
| д себе — шта ћемо с нашом воденицом?{S} Воденичара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два |
| t">— Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </ |
| друго село смири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и. дању и ноћу.{S} Н |
| /p> <p rend="Tekst">— Та остали смо без воденичара — прихвати Пурко. — Не можеш ни једног наћи. |
| шта велите, људи?{S} Хоћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Te |
| једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденичара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека чича |
| </p> <p rend="Tekst">— Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— Да чув |
| вало.{S} Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој |
| ваду.{S} Ухвати вранца, па му подај нек води. </p> <p rend="Tekst">Момчић истрча из куће, па од |
| и озго Радојке са судовима.{S} Пошла на воду.{S} Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре |
| апак. </p> <p rend="Tekst">Ћебо принесе воду аџијазму.{S} Поп натаче петрахиљ и отвори требник. |
| Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више с |
| ви петли — наставља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!. |
| Није оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму. </p> <p rend="Tekst |
| p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко гологлав, неко н |
| end="Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму? </p> |
| мајсторије.{S} Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по |
| век, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеком него попити чашу ракије.{ |
| Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> <p r |
| одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. |
| о други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се... </p> <p rend="Tekst">Док је Живан у |
| ане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! |
| је тако, Радојка, али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p rend="Tekst">Напослетку, |
| гу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као сина...{S} Сви те волимо овде у селу...{S} |
| end="Tekst">— Аја, Радојка!...{S} Ја те волим као своје очи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не д |
| — прихвати опет Пурко — ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради... </p> <p rend="Tekst">Аја, |
| тељи.{S} Волим те као сина...{S} Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако |
| адојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље Страхиња одмиц |
| t">— Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? </p> <p rend="Tekst">— Имам ја неког вранчи |
| p> <p rend="Tekst">— Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. |
| ча Мирко — али је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? </p> <p rend="Tekst">— |
| <p rend="Tekst">— Ти имаш, чини ми се, вранца пастува? — упита Пурко да се не отеже разговор. |
| иран, отргао се! — повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфрктао и почео копати ного |
| е очитати што.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао ко |
| мрмља... </p> <p rend="Tekst">Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend=" |
| Идиде доле с кумом на ливаду.{S} Ухвати вранца, па му подај нек води. </p> <p rend="Tekst">Момч |
| а? </p> <p rend="Tekst">— Имам ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен...{S} А тв |
| кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш? |
| едан другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас |
| низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата. </p> <p rend="Tekst">Пред кућом Пурковом бише ле |
| ако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена.{S} Узе угарак у једну и но |
| ekst">Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурет |
| шта!{S} Врати се опет унутра, притворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу. |
| ше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Извади обе пушке, у које беше сабио по парче |
| кање, па тих ход, па се полако отворише врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена. </p> <p |
| говори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата. </p> <p rend="Tekst">Унутра се чу шушкање, па ти |
| ена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.{S} Претурио преко рамена крпу п |
| а осване мртав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен.{S} То се чудо рашчул |
| и и дошао! </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!.. |
| ко Живану. </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p re |
| еда свуд око воденице — нигде ништа!{S} Врати се опет унутра, притворив врата, повади брашно из |
| овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен. </p> <p rend="Tekst">Она се уп |
| !...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Зарожју, подалеко |
| петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са својим кмето |
| око њега, пуна воденица, па још и пред вратима. </p> <p rend="Tekst">Прича он њима, а они се ч |
| а.{S} Кад је тако спечалио неку парицу, вратио се у Овчину — на оно мало баштинице што му је ос |
| Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуше, Страхињу су сад волели |
| p> <p rend="Tekst">— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја |
| певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке мећући. </p> |
| /p> <p rend="Tekst">Једва у сами сумрак вратише се Зарожани својим кућама, радосни што су нашли |
| t">Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.{S} Страхиња помисли и нехотице да би |
| м.{S} Пурко, чича Мирко и остали ту код вратница.{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до ваја |
| end="Tekst">Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, бра |
| p> <p rend="Tekst">Пурко изиђе онамо до вратница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p> < |
| . </p> <p rend="Tekst">Кмет Пурко још с вратница викну: </p> <p rend="Tekst">— Домаћине!...{S} |
| И сви троје побегоше, што игда могу, на вратнице... </p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не д |
| /p> <p rend="Tekst">Страхиња већ уђе на вратнице и назва им: </p> <p rend="Tekst">— Помози бог! |
| </p> <p rend="Tekst">Пошто су изишли на вратнице, рећи ће кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Ни |
| d="Tekst">Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ћ |
| еку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отворише широм.{S} Пурко, чича Мирко и |
| . </p> <p rend="Tekst">Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани. </p> <p rend="Tekst">Кмет Пу |
| ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p rend="Tekst">— Немој тако, куме, немо |
| евајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend= |
| турали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со.{S} Тај је Пурко |
| ли вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те сек |
| > <p rend="Tekst">У кући се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Д |
| а начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак... </p> <p rend="Tekst">Сад |
| ека их венча! </p> <p rend="Tekst">— Не вреди то венчање, море ич! </p> <p rend="Tekst">— А што |
| давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Време тихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду ху |
| ворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — х |
| хиња наложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне.{S} Изиђе |
| /p> <p rend="Tekst">— Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну. </p> <p re |
| rend="Tekst">Препентраше се преко једне врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу.{S} |
| зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. </p> <p rend="Tekst">П |
| <p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је |
| омак. </p> <p rend="Tekst">Онда се тамо врло ретко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с |
| беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. </p> <p rend="T |
| ило, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и на осталу ч |
| страну. </p> <p rend="Tekst">— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи |
| >— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то опак човек! </p> <p rend="Tekst |
| и одвраћати. </p> <p rend="Tekst">Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју |
| даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота, попо, |
| <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га кад је то |
| ="Tekst">Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај ма |
| <p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па |
| ли, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S |
| потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p rend="Tekst |
| d="Tekst">Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... </p> <p rend="Tekst">Пурко узе в |
| Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. </p> <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Идем доле у П |
| не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га кад је толико навалио!{S} Он им рече да му само спре |
| : — Хајдемо, браћо, нашем попу.{S} Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!... </p> |
| ekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то заподиреш? < |
| /p> <p rend="Tekst">Напослетку, Радојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далек |
| о га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у О |
| .{S} Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љути, те се мргоди.{S} Испушио је лулу брже |
| Tekst">Поп очита нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаше камење, кла |
| .{S} Све узалуд!{S} Страхиња наумио, па га не можеш никако намолити ни одвратити. </p> <p rend= |
| st">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Та оно.. знаш... |
| је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Јест, море, јест! — от |
| ао, бивало му је све теже.{S} На махове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} О |
| Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst"> |
| рили.{S} Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} |
| лад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. </p> <p rend |
| хватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учинише...{S} Имају шта |
| ...{S} И кумови смо неки...{S} Лане сте га тамо окметили. </p> <p rend="Tekst">— А знаш и његов |
| ако је празник, Петровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="Tekst">Одис |
| стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љ |
| па, можда, и пропасти гдегод...{S} Поче га карати и одвраћати. </p> <p rend="Tekst">Једва га на |
| рате?...{S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како |
| брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он застаде мало, па довикну: </p> <p rend |
| >Страхиња остаде код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је |
| иња и уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сви га погледаше мало зачуђено. </p> <p rend="Tekst">Страхи |
| ваздан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радојка сам |
| аљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о њему |
| и што су нашли вампира Саву и заварчили га тако.{S} Истина, утекао им је лептирак, али не мари. |
| и луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас се начини читава г |
| вну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ти си га отерао! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! — учини Жива |
| шом воденицом?{S} Воденичара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било |
| .. — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу. </p> <p rend="Tekst">— А јеси |
| аручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш |
| иван не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња з |
| е ништа. </p> <p rend="Tekst">— Огребао га трн! </p> <p rend="Tekst">— Куршум, море! </p> <p re |
| не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај мах излете вампиру из уста пр |
| одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде |
| хињу! </p> <p rend="Tekst">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> |
| о се не завадише око Страхиње.{S} Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у зад |
| ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! </p> <p re |
| меја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече: </p> <p |
| <p rend="Tekst">Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, п |
| кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} |
| rend="Tekst">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p> <p r |
| ежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили.{S} Само што је претурио ногу преко |
| а.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{ |
| Често хоће и да се побије.{S} Откако су га окметили — лепо човек побесне!... </p> <p rend="Teks |
| kst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеко |
| ојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радојка само обори очи, па зад |
| } А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати ушима!... — рече Пурко готово јет |
| него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} С |
| ућама.{S} Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао.{S} После је отиша |
| Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учини му се као да неко чељаде |
| е упути најлак с овцама навише, пошав у гај што беше одмах изнад куће.{S} Почесто се обзирала и |
| > <p rend="Tekst">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен. </ |
| nd="Tekst">Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише д |
| а црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен.{S} То се чудо рашчуло надалеко и већ |
| јунаци!« </p> <p rend="Tekst">И сва та галама оде право Пурковој кући.{S} Сад тек поче весеље |
| гледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је Радојка често изгонила овце на попас и где су се |
| то опак човек! </p> <p rend="Tekst">— А где је укопан? — подвикну Ћебо опет. </p> <p rend="Teks |
| рдак ракије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> <p re |
| end="Tekst">Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, |
| рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосл |
| е.{S} Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у |
| ба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не чује.{S} Ћебо промукао |
| Радојка често изгонила овце на попас и где су се састајали и слатко разговарали.{S} Мало више |
| о промукло. </p> <p rend="Tekst">— Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? |
| цу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— А шта ћемо с овом? — упита |
| се, неке труловине, као од дрвета... ту где коњ копа! </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — ре |
| "Tekst">— Може бити — рече неко — видиш где коњ једнако копа ногом и фрче. </p> <p rend="Tekst" |
| ста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод...{S} Поче га карати и одвраћати. </p> <p rend=" |
| завије у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p ren |
| } Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, н |
| учи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена.{S} Воден |
| вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто |
| ко.{S} Нигде се не чује ни шта.{S} Само гдешто. звонац зазвони крај реке, или совица завије у ш |
| е чича Мирко узевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице... </p> <p rend="Tekst">— Уха, ч |
| t">Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући раменима. </p> <p rend="Tekst">Страхињ |
| kst">Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују: </p> <p rend="Tekst">— Их, брате, заб |
| биш ту?{S} Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p re |
| стом... — одговори баба, па опет спусти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани |
| азва се баба Мирјана полако и диже мало главу. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Саву Сав |
| у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{S} У |
| чара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... — ре |
| ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Онај лепт |
| су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са својим кметом и попом, и сутрадан у |
| оска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чуд |
| ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас. </p> |
| оже, може, ја! — чу се међ њима и попов глас. </p> <p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде с дружи |
| ">— Ко је? — чу се изнутра санан женски глас. </p> <p rend="Tekst">— Ја!...{S} Страхиња!{S} Изи |
| — А станиде, море! — па скреса на онај глас. </p> <p rend="Tekst">— Не на кума и светог Јована |
| викну Живан, па потеже из пушке на онај глас. </p> <p rend="Tekst">— Зар тако? — дрекну Ћебо, п |
| ekst">— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} |
| ти. </p> <p rend="Tekst">— Море, кмете, гледај де! — учини Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— Шта |
| спреми се. </p> <p rend="Tekst">— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те и |
| не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико з |
| сам, видиш, Пурко... — настави Страхиња гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао... </p> |
| ишћена.{S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у |
| к.{S} Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми се. </p> <p rend="Tekst">— Добро |
| камење, клада и свакојака трња, највише глогова. </p> <p rend="Tekst">Једва у сами сумрак врати |
| обро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што иг |
| да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} |
| едном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно см |
| е оној клади и на један мах притиште је гњавити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди |
| обро!{S} Овце се близне, летина поноси, говеда се обадају, народ поштен.{S} Само та проклета во |
| читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори.{S} Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, |
| — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </p> <p rend="Tekst">— Чујем, чико! — одазва се |
| . </p> <p rend="Tekst">— Тако ми је пре говорила — одговори Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— А |
| ио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легн |
| дети!{S} Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили.{S} Само што је претурио |
| вића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар |
| rend="Tekst">Страхиња салете да их како год устави.{S} Молио их је да се окане, да не буне наро |
| "Tekst">— О, Мирјана! — викну Пурко што год може. </p> <p rend="Tekst">Баба ништа! </p> <p rend |
| еница, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Ал |
| за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти |
| ебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекој |
| малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то! </p> <p |
| "Tekst">— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </ |
| hi> <seg> </seg> <hi meTypesetSize="14">ГОДИНА</hi> <seg> </seg> </p> <p rend="Tekst"><hi rend= |
| вом бише лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах.{S} Под тим орахом састајали су се љ |
| њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа го |
| е врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу.{S} Чињаше им се доста крива.{S} Баш кад |
| има. </p> <p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се за |
| S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе као пријате |
| тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! </p> <p re |
| ревалило.{S} Кад опет неко зовну озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко!...{S} О, П |
| е к зарошком хатару.{S} Пресамари преко Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, |
| гу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину.{S} Ви |
| воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко гологлав, неко нарамује, неко се пипа око ре бара. </p> |
| таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се |
| адрхта као прут. </p> <p rend="Tekst">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у |
| p> <p rend="Tekst">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> <p rend |
| ekst">Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише до бук |
| ше за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље Страхињ |
| кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учини му се као да неко чељаде изиђе из |
| већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушк |
| тница.{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и |
| ут. </p> <p rend="Tekst">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као сму |
| >Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су би |
| rend="Tekst">И у том разговору стигоше горе до пред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху с |
| тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој.{S} Остали народ разиђе се св |
| невестом.{S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе |
| ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је чове |
| st">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он зас |
| Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} Довече |
| давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе пред кућом.{S} Месечина као дан, лето, |
| треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, сп |
| /p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst">— Може, може, ја! — |
| Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А јест, богами! — |
| ело.{S} Сретоше се са својима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо |
| з куће. </p> <p rend="Tekst">— Јеси рад гостима, Срећко? — упита чича Мирко. </p> <p rend="Teks |
| ма. </p> <p rend="Tekst">Кмет се окрете гостима што осташе: </p> <p rend="Tekst">— Ви, браћо, с |
| Ћебо навалише: »Хајде, хајде!« те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њи |
| нце већ превалило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још м |
| ">— Аја,...{S} Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. </p> <p rend="Tekst">Зарожани с |
| би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше |
| rend="Tekst">Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом.{ |
| орели, неки већ натрулили — начинили се готово сама прњад. </p> <p rend="Tekst">Тумараше 3арожа |
| Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— Само се чудим оном л |
| ..{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Кмет мало поћута |
| rend="Tekst">— У Посавину... — завикаше готово сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А што, море |
| ekst">— Шта?{S} Шта?{S} Шта? — повикаше готово сви радознало. </p> <p rend="Tekst">— Ако хоћете |
| ест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Чисто их подиђош |
| омак!...{S} Страхиња је наш! — гракнуше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— А онај му џенабет ни |
| ојима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи сво |
| ма му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас истеже о |
| ће све отресати ушима!... — рече Пурко готово јетко, па упита: — А ти? </p> <p rend="Tekst">— |
| не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се! — повика одмах ут |
| Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. < |
| {S} Другу гради! </p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — довикују му једни. — Какав угарак? </p> |
| ав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — довикују |
| рогунђа неко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst"> |
| ча.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p |
| а велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока дост |
| и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима. |
| ди?{S} Хоћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Tekst">— Ух, опет |
| у видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Т |
| } Не дај!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, |
| ет. </p> <p rend="Tekst">Диже се читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори.{S} Кмет млати |
| ... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Запрашташе пушке о |
| ршум! </p> <p rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!...{S} |
| с!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. </p> <p rend="Tekst">— Стојте, људи! — виче кмет |
| d="Tekst">— Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. </p> <p rend="Tekst">— До ручка стићи ћ |
| ет. </p> <p rend="Tekst">— Да копамо! — гракнуше сви. </p> <p rend="Tekst">Они с будацима и мот |
| ..{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst">— Може, мож |
| е ваљан момак!...{S} Страхиња је наш! — гракнуше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— А онај му џ |
| удали!...{S} Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А је |
| е лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах.{S} Под тим орахом састајали су се људи с к |
| вадби. </p> <p rend="Tekst">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, ка |
| </p> <p rend="Tekst">— Море, хеј!{S} Не грди нам попа! </p> <p rend="Tekst">— Луд вам је поп, л |
| одалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад |
| тикама окупише копати живо.{S} Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље.{S} Сунце већ |
| /p> <p rend="Tekst">Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека!{S} Метну је поред |
| очише преко плота, полако уклонише неку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отв |
| е на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со.{S} Тај је Пурко био паметан човек, |
| лице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у ку |
| . </p> <p rend="Tekst">— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Te |
| </p> <p rend="Tekst">— Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђ |
| у тој мешавини. </p> <p rend="Tekst">— Грехота је... — заусти Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— |
| га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота, попо, отети девојку?... — упита Пурко. </p> <p |
| трахиња. </p> <p rend="Tekst">— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето т |
| >Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже |
| же.{S} На махове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} Осећа како су му очи пун |
| пиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаше камење, клада и свакојака трња, највише г |
| указују.{S} Напослетку се познаде да је гроб.{S} Очистише полако земљу свуд око оних дасака и с |
| ти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!...{S} Само нешто писну и као мало зајеча.{S} Дим с |
| изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!...{S} Само нешто писну и као мало зајеча.{S} |
| За њим испадоше још двојица из куће.{S} Груну једна пушка. </p> <p rend="Tekst">Зарожани нагоше |
| , Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пушка. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, склониде |
| <p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је мука узалуд!{ |
| p> <p rend="Tekst">Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа |
| брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још р |
| од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год |
| <p rend="Tekst">Зачас се начини читава гужва.{S} Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удр |
| Он се онда упути путањом преко буквика, гунђајући и псујући онако сам.{S} Оде у нечију њиву да |
| му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу. </p> <p rend="Tekst" |
| че Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. </p> <p rend="Tekst">— А куд си ти |
| је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С |
| љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару.{S} Прес |
| здахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташ |
| {S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао |
| е очи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не дâ да се узмемо.{S} Казао ми је све чича Средоје.{S} Ви |
| ице те јео. </p> <p rend="Tekst">— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што... |
| p> <p rend="Tekst">— Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати! </p> <p rend="Tekst |
| end="Tekst">— Баталите, људи!...{S} Де, да се разговоримо као људи!... </p> <p rend="Tekst">Аја |
| ише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три пута будаком, |
| год устави.{S} Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд |
| окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била је то скромна и мирна де |
| : </p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tekst">— Одмичи, м |
| чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. </p> <p rend="Teks |
| послом... </p> <p rend="Tekst">— Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и |
| </p> <p rend="Tekst">— Шта учини, Ћебо, да од бога нађеш! </p> <p rend="Tekst">Поп очита нешто |
| не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота, поп |
| рахиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би л |
| еним...{S} Хајде, хајде!...{S} Брзо!{S} Да нас не опазе... </p> <p rend="Tekst">Радојка заусти |
| иша. — Станите да се још промислимо!{S} Да видимо кад ћемо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад одмах |
| Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst |
| оденичара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањо |
| м патрљком — да још једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденичара... </p> <p rend="Tekst"> |
| чи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не дâ да се узмемо.{S} Казао ми је све чича Средоје.{S} Више |
| Ако неће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи! </p> <p rend="Tekst">— А је |
| рите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? </p> <p rend="Tekst">— Зар си и т |
| ет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденича |
| t">— Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, поток |
| бро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те или на нас кога крв.{S} А ти, Ћебо, о |
| Tekst">— Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! </p> <p rend="T |
| ебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ... </p> <p re |
| а! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— Да чувамо сами! — виче Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја |
| — прогунђа неко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Teks |
| чича.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. |
| вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло. </p> <p r |
| мо! — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">— Да копамо! — гракнуше сви. </p> <p rend="Tekst">Они с б |
| ве рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведес |
| или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста. |
| , само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати ушима!... — рече Пурко готово јетко, |
| премне.{S} Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, |
| уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Teks |
| rend="Tekst">— Прођи ме се, море; тајка да ме у топ метне! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да т |
| адише око Страхиње.{S} Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Жи |
| </p> <p rend="Tekst">Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — |
| !{S} Пурко!{S} Ћебо!... — виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промислимо!{S} Да види |
| је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p |
| ="Tekst">— Па Страхиња — рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што в |
| не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко ча |
| е чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Па да идемо ми њојзи! — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">— |
| p rend="Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се |
| Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </ |
| и Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да! </p> <p rend="Tekst">— Куда, болан? — упита Радојка |
| Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... |
| одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. </p> <p ren |
| !{S} Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили.{S} Само што је претурио ногу |
| и сунце с копља, крете се сав тај народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест.{S} Уђоше у једн |
| пред у ливаду. </p> <p rend="Tekst">— Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати ку |
| боље указују.{S} Напослетку се познаде да је гроб.{S} Очистише полако земљу свуд око оних даса |
| а. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овде да копамо! — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">— Да копам |
| уо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен д |
| каните се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си и ист |
| наћи — сва им је мука узалуд!{S} Хајде да виде још једну јаругу.{S} Истина, подалеко је, али к |
| аљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо. </p> <p rend="Tekst">То Пурк |
| тави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. |
| d="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд. |
| е да их како год устави.{S} Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и |
| дите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — за |
| већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдан |
| метне! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да ти да се састанеш са мном. </p> <p rend="Tekst">— Чи |
| ој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да |
| Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... |
| одговори Радојка још тише. — Тата ми не да живети!...{S} Ушла сам у овај пусти вајат.{S} Овако |
| рима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за |
| и је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с неким просци |
| ану — рече Пурко као уз реч — што му не да девојку! </p> <p rend="Tekst">— Зар онај из Овчина? |
| им не умеде ништа казати.{S} Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што о томе. </p> <p ren |
| рива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није то! </p> <p ren |
| емљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак. </p> <p rend="Tekst">Ћебо принесе вод |
| ли једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики |
| ало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти с |
| .. </p> <p rend="Tekst">Страхиња салете да их како год устави.{S} Молио их је да се окане, да н |
| — виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промислимо!{S} Да видимо кад ћемо!... </p> <p |
| рбушке на оном таванчету, и чека шта ће да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} |
| } Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! </p> <p rend="Tekst">— Ама шта му је сад! |
| у.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше |
| т Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богат |
| с!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је човек уморан... (Ту км |
| >Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се проде |
| и четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јар |
| метових.{S} Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неки |
| тле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да |
| ахиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кући |
| га кад је толико навалио!{S} Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, |
| ђе онамо до вратница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p> <p rend="Tekst">— Што зовеш, |
| а ли ће? — упита Ћебо, и сви се утишаше да чују. </p> <p rend="Tekst">— Је ли ту Пурко? — Викну |
| /p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га кад је |
| Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нис |
| и по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те |
| ..{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Р |
| пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend="Tekst">О |
| о, милина људма седети.{S} Неки хтедоше да иду.{S} Пурко их уставља: </p> <p rend="Tekst">— Сед |
| онде. </p> <p rend="Tekst">Сви нагрнуше да виде. </p> <p rend="Tekst">— Копниде који будаком! — |
| указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указ |
| зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод |
| ати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца |
| лио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, доб |
| д Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан. |
| јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ |
| его попити чашу ракије.{S} Често хоће и да се побије.{S} Откако су га окметили — лепо човек поб |
| анове.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путуј |
| Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Онај лептирак дуго |
| м чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали. <ref rend="instr_n" targe |
| ћорава посла! — одговори Пурко. — 'Оди да учинимо весеље као људи! </p> <p rend="Tekst">— Аја! |
| end="Tekst">Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај |
| } Кад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући. </p> <p rend="Tekst">Живан и Пурко ум |
| Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. </p> < |
| је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p> <p rend="Tekst">Лицем на И |
| ахиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може |
| одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нека их венча. |
| е чује.{S} Ћебо промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он.{S} Ни Срећк |
| /p> <p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је мука узалу |
| знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити... </p> <p rend="Tekst" |
| <p rend="Tekst">— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
| </p> <p rend="Tekst">Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађ |
| ! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да ти да се састанеш са мном. </p> <p rend="Tekst">— Чисто зе |
| доше. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући. </p> <p r |
| Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао |
| >Напослетку, Радојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S |
| едан витао, налога...{S} Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! </p> <p rend="T |
| нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било |
| ко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколико недеља како се Зарож |
| Живана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зо |
| етеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао жив. </p> <p rend="Tekst" |
| p> <p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, |
| ! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају. </p> <p rend="Tekst">— Чувај ми, |
| трахињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend= |
| , Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излети лептирак!... </p> <p rend="Tekst">Кмет вик |
| /p> <p rend="Tekst">— Море, куме, немој да се кајеш! — рече Пурко, поћута мало, па упита: — И б |
| ћеш ми помоћи...{S} Могу ти казати тек да ми мало одлакне.{S} Ти ваљда знаш нашег кмета? </p> |
| ном. </p> <p rend="Tekst">— Чисто зебем да не наиђе откуд...{S} Остаде код куће.{S} Чини ми се |
| дном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше д |
| га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S} Страхиња наумио, па |
| се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сач |
| илас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst"> |
| } Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти у |
| шали, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик.. |
| да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку. </p> <p rend="T |
| тишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће о |
| тав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен.{S} То се чудо рашчуло надалеко |
| едају један другога испод очију.{S} Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи саста |
| гај, па горе рудина.{S} Учини му се као да неко чељаде изиђе из куће...{S} Нико други већ — Рад |
| замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе. </p> <p rend= |
| и пањић, па је покри и намести тако као да неко лежи. </p> <p rend="Tekst">Кад све то намести, |
| им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све уз |
| p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> <p rend="Tekst" |
| волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> <p rend="T |
| а. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. </p> < |
| дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Она |
| ча Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео |
| мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у З |
| Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да |
| остаде код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, |
| ни ми се, вранца пастува? — упита Пурко да се не отеже разговор. </p> <p rend="Tekst">— Имам, ј |
| живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је н |
| же бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на с |
| иња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те д |
| kst">Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била је то скромн |
| ">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројури |
| ! — рече Пурко и слеже раменима. — Само да се не покајеш.{S} Свакад је боље милом него силом. < |
| еће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде |
| се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму? </p> <p rend="Tekst">— Махни се, Пурко! |
| куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи свом кмету и својим људима. </p> <p |
| ан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па в |
| и, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p rend="Tekst">Ст |
| /p> <p rend="Tekst">Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: »Хајде, х |
| псујући онако сам.{S} Оде у нечију њиву да осеца потру.{S} Тешко сад потричарима!... </p> <p re |
| али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може |
| {S} Постаја тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула: </p> <p rend="Tekst">— Еј |
| еоског ниже куће Живанове.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} |
| оденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали. <re |
| а. </p> <p rend="Tekst">Кмет уђе у кућу да се умије, јер сав беше изгребан по лицу. </p> <p ren |
| ило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не |
| и ми се поби ону чељад...{S} Ја побегох да не слушам. </p> <p rend="Tekst">— Рчин човек!... — р |
| о сам од сваке руке.{S} Најпосле прегох да идем у свет... </p> <p rend="Tekst">— Море, Страхиња |
| вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете сво |
| rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst">— Богами, Радојка, одиста |
| одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Како ти драго! — |
| , срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. </p> <p r |
| ича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко — што |
| е тако претурио. </p> <p rend="Tekst">— Дабоме!...{S} Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше г |
| Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Неко чудо дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може |
| авој свадби. </p> <p rend="Tekst">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожа |
| авицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе |
| згледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуби давно јој никли. </p> <p rend="Tekst">То је баба Мирјан |
| ... </p> <p rend="Tekst">Радојка је већ давно стигла с овцама кући.{S} Ни сама не зна куд је пр |
| уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Време тихо.{S} |
| p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну: </p> <p rend |
| ">— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> |
| ! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. </p> <p rend="T |
| диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе на |
| d="Tekst">— Лопови!{S} Пушку амо!{S} Не дај! </p> <p rend="Tekst">За њим испадоше још двојица и |
| , чико!...{S} Држ' се, Срдане!...{S} Не дај, кмете!...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до ми |
| теците!...{S} Погибе нам кмет!...{S} Не дај!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све бли |
| екако узјазбено. </p> <p rend="Tekst">— Дајде, дете, мало те прњади! — рече чича Мирко. </p> <p |
| и, изгибосмо! </p> <p rend="Tekst">— Не дајте, крв леже! </p> <p rend="Tekst">— Станиде, Живане |
| Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња се још од м |
| али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p rend="Tekst">Напослетку, Радојка га поче |
| а Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, далеко... — одговори Страхиња озбиљно. </p> <p rend="Te |
| тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Имаш и та |
| еклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S} Страхиња наумио, па га не мож |
| у. </p> <p rend="Tekst">— А јеси наумио далеко? — упита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Бога |
| е у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже.{S} На мах |
| ше грдну пањину на оном месту, па копај даље.{S} Сунце већ превалило, а још ништа нема.{S} Гото |
| носили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, |
| ало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом му д |
| з оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није х |
| ече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар ми седе плела!... </p> <p rend="Tek |
| и њега нестало. </p> <p rend="Tekst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Стра |
| >Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а |
| </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мир |
| и се веселе пред кућом.{S} Месечина као дан, лето, милина људма седети.{S} Неки хтедоше да иду. |
| се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три дана само се јело и пило, певало и играло...{S} Кад се |
| </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. </p> |
| е, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо |
| те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
| су је изнели мало пред кућу.{S} Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта. </p> <p rend |
| ега нестало. </p> <p rend="Tekst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи |
| два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се |
| ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! </p> <p rend="Tekst">— Па и онако, брате — |
| е воденичара, воденица им поче млети и. дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и |
| арошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стране |
| тљају са самом воденицом, мељући помало дању. </p> <p rend="Tekst">И још нешто.{S} Тада је био |
| о, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо, хоћемо, Пурко!...{S |
| p rend="Tekst">— А онај му џенабет није дао ни поменути!...{S} Па човек од тешка дерта оставио |
| ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо? </p> <p rend=" |
| ван, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, |
| таванчић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Извади обе пушке, у које беш |
| {S} Очистише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак. </p> <p rend="Te |
| грнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују.{S} Напослетку се познаде да |
| три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубљ |
| гу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се |
| А почем? </p> <p rend="Tekst">— Што не даш момку девојку? </p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... |
| урко, поћута мало, па упита: — И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно не помињи! |
| ема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом |
| из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p rend="Tekst">Страхиња нал |
| опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару. |
| рахиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се |
| слио сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу |
| t">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, као људи, подремали мало, п |
| ио се да путује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поре |
| е помало разговарају.{S} Кмет и још њих два-три пуше на кратке чибучиће. </p> <p rend="Tekst">К |
| ан, Ђилас, чича Мирко, кмет Пурко и још два-три отресита момка.{S} Понеше и пусат, нек се нађе |
| буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} С |
| се ракије, те се обредише сви по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и |
| това, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то |
| ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне.{S} Изиђе још једном те разгледа д |
| пруживши му бардак.{S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђил |
| ивачице и узе плести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред |
| му отворено.{S} На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend |
| н праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље плачући. </p> <p rend="Tekst"> |
| /p> <p rend="Tekst">За њим испадоше још двојица из куће.{S} Груну једна пушка. </p> <p rend="Te |
| , оног Страхиње, што поваздан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p r |
| <p rend="Tekst">— Баталите, људи!...{S} Де, да се разговоримо као људи!... </p> <p rend="Tekst" |
| ашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, |
| t">— Помози бог! </p> <p rend="Tekst">— Де, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бард |
| спавају у кући. </p> <p rend="Tekst">— Де, зовни је!...{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони |
| ела ти! </p> <p rend="Tekst">— Па хајде де, ја ћу... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви п |
| е к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани де, лоло, стани! </p> <p rend="Tekst">Страхиња се беше |
| > <p rend="Tekst">— Море, кмете, гледај де! — учини Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— Шта? </p> |
| — поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто-де! кад се ти пре обуче и обу! </p> <p rend="Tekst">— Н |
| , море, ја! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де!{S} Оно је чича Средоје! </p> <p rend="Tekst">— Шта |
| га отерао! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем? </p> |
| ад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Виш |
| ајдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то! </p> <p rend="Tekst">Већ поче |
| hi> <seg> </seg> <hi meTypesetSize="14">ДЕВЕДЕСЕТ</hi> <seg> </seg> <hi meTypesetSize="14">ГОДИ |
| <p rend="Tekst">— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као ве |
| ојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима. </p> <p rend="T |
| S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!... — доч |
| ј русвај.{S} Била је то скромна и мирна девојка, као јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан је био н |
| </p> <p rend="Tekst">— 3нам... честита девојка, само јој отац мало џенабет. </p> <p rend="Teks |
| може, ја! </p> <p rend="Tekst">— Кад и девојка нега милује?... — настави Пурко. </p> <p rend=" |
| окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи! </p> <p rend="Te |
| — рече Пурко као уз реч — што му не да девојку! </p> <p rend="Tekst">— Зар онај из Овчина? — у |
| nd="Tekst">— Је ли грехота, попо, отети девојку?... — упита Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Може, |
| </p> <p rend="Tekst">— Што не даш момку девојку? </p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Ж |
| настави Страхиња гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао... </p> <p rend="Tekst">— А с |
| е до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушк |
| недеља.{S} Не чека нас никакад рад.{S} Деде, попо, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Може, може |
| е чине — ни лук јели ни лук мирисали. — Деде, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак.{S} И |
| , не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— О, Мирјана! — ви |
| не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у |
| па је упитајте! </p> <p rend="Tekst">— Деде, Пурко, почни ти! — вели чича Мирко. </p> <p rend= |
| Може, може, ја!« </p> <p rend="Tekst">— Деде ти, чича-Мирко! — нуди Пурко. — Одмени нашег попу. |
| дите, људи!...{S} Седи, Мирко, Ћебо!{S} Дела још по једну!{S} Сутра је недеља.{S} Не чека нас н |
| а што су колали: </p> <p rend="Tekst">— Дела сад подухватите полако капак будацима и дигните га |
| ој, вала, Мирко — одговори Пурко — него дела ти! </p> <p rend="Tekst">— Па хајде де, ја ћу... к |
| kst">Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува |
| ао ни поменути!...{S} Па човек од тешка дерта оставио и кућу и све, хоће у свет. </p> <p rend=" |
| rend="Tekst">— Прво вели чича Мирко! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо! |
| једни. </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Полако, људи, нар |
| стоја, а помоли се одовуд Живан и с њим десетак људи.{S} Сви се упутише у Зарожје.{S} Зарожани |
| зјазбено. </p> <p rend="Tekst">— Дајде, дете, мало те прњади! — рече чича Мирко. </p> <p rend=" |
| илом него силом. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </ |
| ! </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свим |
| . </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst |
| </p> <p rend="Tekst">Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, до |
| же. — Није оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму. </p> <p rend=" |
| ка и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље плачући. </p> <p rend="Tekst">Радојк |
| </p> <p rend="Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарожја! |
| апски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, децо ко ће то најбоље знати? </p> <p rend="Tekst">— Ко, |
| ка напора. </p> <p rend="Tekst">— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то |
| лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало. </p> |
| а ништа. </p> <p rend="Tekst">— Па нека дигне! — прихвати Ћебо. — Бојимо се ми њих! </p> <p ren |
| сад подухватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учинише...{S} И |
| rend="Tekst">3арожани баш ни у уво!{S} Дигоше се лепо са Страхињом и Радојком, те одиста одоше |
| се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само се чује: </p> <p r |
| оше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p rend="Tekst">Пошто су изишли н |
| ekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам |
| може, ја!... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе. |
| оље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. </p> <p rend="Tekst">— Стојте, људи! — в |
| шкивала. </p> <p rend="Tekst">У кући се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, св |
| ав куршум! </p> <p rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!. |
| брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше км |
| инко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неко |
| огледа испод ока у ову кладу, па се тек диже лако, приђе оној клади и на један мах притиште је |
| ро дошао, куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Зап |
| — стишава их кмет. </p> <p rend="Tekst">Диже се читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори. |
| Само нешто писну и као мало зајеча.{S} Дим се разиђе.{S} Нигде ништа!... </p> <p rend="Tekst"> |
| } А што? — упита Страхиња одбивши један дим. </p> <p rend="Tekst">— Та остали смо без воденичар |
| сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу мак |
| стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару.{S} Пресамари |
| , распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Р |
| пу!... </p> <p rend="Tekst">— Ама, може дићи село на нас, какав је! — рече Срдан. </p> <p rend= |
| т. </p> <p rend="Tekst">— Шта полако? — дичи чича Мирко, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Д |
| ако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио. </p> <p rend="Tekst">Онај чове |
| е на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задували.{S} Радојка се прибила уз Ст |
| руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p rend="Tekst">Стра |
| гракнуше многи. </p> <p rend="Tekst">— До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. </p> |
| чу Ћебо и Срдан. </p> <p rend="Tekst">— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p r |
| одговори Пурко и седе. — Идох с људима До Мирјанића — неким послом... </p> <p rend="Tekst">— З |
| и.{S} Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, умирује их... </p> <p rend="Tekst">Утом се п |
| end="Tekst">Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног |
| вањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па |
| st">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, б |
| рвом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су се сви обредили и кад је последњи сп |
| p rend="Tekst">Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, |
| .{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту ст |
| ="Tekst">И у том разговору стигоше горе до пред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху сви од |
| стом.{S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе као п |
| лим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је човек умо |
| !...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко гологлав |
| пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Заро |
| удину, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање се |
| платна, па му се спустила низ леђа чак до пета.{S} Приђе полако мучњаку, потури руку те узе ма |
| а додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су с |
| говорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нека их венча.{S} Кумоваће Пурко, јер већ ион |
| ! — шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих. </p> <p rend="Tekst">— Ко је то? — учини Радојк |
| синоћ уговорили.{S} Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очит |
| </p> <p rend="Tekst">Пурко изиђе онамо до вратница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p |
| тави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} Довече ће га |
| t">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе пред кућом.{S} Месечина к |
| . </p> <p rend="Tekst">— Откуд ти у ово доба? — упита шапћући Страхињу. </p> <p rend="Tekst">— |
| е... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} Само ч |
| . </p> <p rend="Tekst">— Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на сусрет. </p> <p ren |
| о било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и |
| и, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> <p |
| мене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, добар човече? </p> <p rend="Tekst">— Ништа!...{S} Живан |
| ије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> <p rend="Teks |
| се његова кућица; чини се одатле колик добра печурка, није већа.{S} Наоколо мало њивице, нешто |
| .{S} Ижљубише се ту сви као пријатељи и добри суседи, па одоше пред кућу Пуркову. </p> <p rend= |
| куће?...{S} Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као сина...{S} Св |
| пита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на суср |
| јде с нама! — шану Ћебо брзо. — С људма добрим, поштеним...{S} Хајде, хајде!...{S} Брзо!{S} Да |
| не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!.. |
| тао у селу.{S} Страхињи чисто лакну.{S} Добро је, сад се већ ничег не боји! </p> <p rend="Tekst |
| лац и спреми се. </p> <p rend="Tekst">— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне н |
| алеко на сусрет. </p> <p rend="Tekst">— Добро нам дошли. </p> <p rend="Tekst">— Срећно веселе. |
| — Како си, Ћебо? </p> <p rend="Tekst">— Добро дошао, куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весе |
| велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо.{S} Да нађ |
| } Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну бр |
| S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе |
| х.{S} Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких позн |
| rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Реч |
| end="Tekst">— А? — учини баба, не чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је глува! — рече |
| т и ногатну се мало — све нам је у селу добро!{S} Овце се близне, летина поноси, говеда се обад |
| <p rend="Tekst">Пита их Срећко којим су добром потегли к њему у Овчину.{S} Зарожани му све испр |
| икрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p rend="Te |
| "Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу вам судити |
| мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="T |
| nd="Tekst">— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда може. </p> <p rend="Tekst">Чи |
| авише га његови.{S} Он застаде мало, па довикну: </p> <p rend="Tekst">— А нека те, куме, нека!{ |
| "Tekst">— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да ид |
| </p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — довикују му једни. — Какав угарак? </p> <p rend="Tekst" |
| у се људи с кметом, па се разговарали и договарали о својим пословима. </p> <p rend="Tekst">Онд |
| ратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend="Tekst">Одмах с |
| ко ће. </p> <p rend="Tekst">Одмах су се договорили.{S} Страхиња и Ћебо прескочише преко плота, |
| и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нек |
| S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо. </p> <p rend="Tekst">То Пурко рече |
| обредише сви по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у |
| </p> <p rend="Tekst">Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p r |
| же, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tek |
| Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих и рашта су дошли.{S} Срећко се насмеја |
| на! — учини Радојка, па поћутавши мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, б |
| </p> <p rend="Tekst">— Имају и кога! — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Ако неће, море... — |
| . </p> <p rend="Tekst">— И оглухнула! — додаде Ћабо. </p> <p rend="Tekst">— И не може на ноге! |
| nd="Tekst">— Па и у њој нека анатема! — додаде чича.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градим |
| </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — додаде Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће у Зарожј |
| d="Tekst">— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! — зов |
| /p> <p rend="Tekst">— Одмори се мало! — додаде кмет. </p> <p rend="Tekst">Страхиња већ уђе на в |
| ше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Од кмета и беседа! |
| ">— А не можеш наћи куражна човека... — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Знате, људи, шта? — |
| <p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="Tekst">— Тек никад с |
| >— Јест — одговори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати... </p> <p rend |
| наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако о |
| е, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. </p> <p rend=" |
| >— Па дођох!... — поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто-де! кад се ти пре обуче и обу! </p> <p r |
| rend="Tekst">— Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло. </p> <p rend="Tekst">— Него где ћ |
| ао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али г |
| зили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Жи |
| рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурк |
| p> <p rend="Tekst">— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! </p> <p re |
| >— Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође. </p> <p rend="Tekst">— Па? </p> <p rend="Tekst">— |
| ="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрав |
| ће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи! </p> <p rend="Tekst">— А је ли тв |
| упита чича озго. </p> <p rend="Tekst">— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда мо |
| d="Tekst">— Па хајде, Радојка, ми баш и дођосмо... </p> <p rend="Tekst">— Та шта чините ваздан! |
| ући Страхињу. </p> <p rend="Tekst">— Па дођох!... — поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто-де! ка |
| е: </p> <p rend="Tekst">— Кад си пре то дознао? </p> <p rend="Tekst">— Па што сам, хвала богу, |
| >Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и коп |
| S} Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао.{S} После је отишао по ма |
| Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну: </p> |
| а!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. |
| d="Tekst">Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst"> |
| Нису ударили још два-три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде. |
| спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанк |
| н им поче Страхиња причати све по реду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене. |
| риме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће |
| тане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да |
| рла од страха!...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Заро |
| nd="Tekst">— Аја!{S} Нема од тога ништа док сам ја жив! </p> <p rend="Tekst">— А ти иди откуд с |
| > <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу |
| ружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан |
| S} Морам се уклонити одавде...{S} Барем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> <p rend |
| Е, нуто ти угурсуза једног!{S} А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати уши |
| пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, пр |
| оли склонити се... </p> <p rend="Tekst">Док је Живан устао иза оне кладе, нигде Страхиње, ни Ра |
| гу, на вратнице... </p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па п |
| , и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена |
| иљно. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак у Посавину. |
| з душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца, и та |
| nd="Tekst">Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p rend= |
| st">— Шта махни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би т |
| ојем... </p> <p rend="Tekst">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало. </p> |
| </p> <p rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!...{S} Погиб |
| ћ из куће. </p> <p rend="Tekst">— Идиде доле с кумом на ливаду.{S} Ухвати вранца, па му подај н |
| /p> <p rend="Tekst">Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових. </p> <p rend="Tekst">— Страх |
| е окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле.{S} Речица се вијуга испод оне стране где је шума, |
| уз мајсторе Осаћане и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зград |
| као тесто.{S} Време тихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде с |
| > <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Идем доле у Посавину... </p> <p rend="Tekst">— Благо теби!.. |
| како још плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је Радојка често изгон |
| d="Tekst">— Домаћине!...{S} Има ли кога дома? </p> <p rend="Tekst">— Има, има! — одазва се Срећ |
| вратница викну: </p> <p rend="Tekst">— Домаћине!...{S} Има ли кога дома? </p> <p rend="Tekst"> |
| зевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице... </p> <p rend="Tekst">— Уха, чича-Мирко!...{ |
| рко!...{S} Не будали!...{S} Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху. </p> <p rend |
| дан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радојка само о |
| море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку. </p> <p rend="Tekst">— Мора се |
| елико, један витао, налога...{S} Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! </p> <p |
| rend="Tekst">У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачваст |
| а другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— А шта ћемо с |
| авалио!{S} Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се н |
| широку, голему јаругу.{S} Чињаше им се доста крива.{S} Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну бу |
| ="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
| доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је |
| S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али |
| rend="Tekst">Она се исплака, што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда н |
| окој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти се н |
| ekst">Сад ће, ето, остати све пусто.{S} Доћи ће сеоска стока те потргати оно мало њивице и утрт |
| rend="Tekst">— Па, хвала богу, има коме доћи!... — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">Утом Страхињ |
| ничара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом?{S} |
| p> <p rend="Tekst">— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, д |
| rend="Tekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то запод |
| </p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!... — дочека Страхиња одсечно. — Мени је од Ивањадне омрзнуло |
| end="Tekst">— Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у |
| ! </p> <p rend="Tekst">Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав. </p> <p rend="Tekst">Там |
| >Зачас се начини читава гужва.{S} Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удри!{S} Само се чу |
| > <p rend="Tekst">— А ти иди откуд си и дошао! </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док н |
| ! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p |
| си, Ћебо? </p> <p rend="Tekst">— Добро дошао, куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела гра |
| Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад заплашену.{S} О |
| ет Пурко нешто оклева.{S} Откад су људи дошли, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти |
| усрет. </p> <p rend="Tekst">— Добро нам дошли. </p> <p rend="Tekst">— Срећно веселе. </p> <p re |
| то се ноћас догодило код њих и рашта су дошли.{S} Срећко се насмеја, па им рече: </p> <p rend=" |
| </p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да беж |
| свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Како ти драго! — рече Пурко и слеже раменима. — Само да се не п |
| алеко је, али кад су већ пошли — што му драго. </p> <p rend="Tekst">Препентраше се преко једне |
| ећу јаругу.{S} Ту, опет, пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које |
| ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета... ту где коњ копа! </p> <p rend="Tekst">— Јест, |
| , рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; ал |
| о није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не може: али ко |
| е низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен. </p> <p rend="Tekst">— Их, шта учини, |
| не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није то! </p> <p rend="Tekst">Пређоше у другу. |
| ожју. </p> <p rend="Tekst">— Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и зала |
| p> <p rend="Tekst">— Саву Савановића! — дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора. </p> <p ren |
| </p> <p rend="Tekst">— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза з |
| ">— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш, син |
| лас. </p> <p rend="Tekst">— Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ. </p> <p rend="Tekst">— У |
| : »Не, Ћебо!...{S} Станиде, чико!...{S} Држ' се, Срдане!...{S} Не дај, кмете!...« </p> <p rend= |
| S} Само се чује: </p> <p rend="Tekst">— Држ' се, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— Ха, пас ниједан! |
| е Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде. </p> <p rend=" |
| едоје изиђе, па чисто љутито рече: »Шта дробиш ту?{S} Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио |
| "Tekst">— Има, јакако!{S} Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурликâ у двојнице!. |
| ?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из пелена?{S |
| и...{S} Премишљао сам од сваке руке.{S} Друга није, Радојка!{S} Морам се уклонити одавде...{S} |
| Tekst">— Па хајде де, ја ћу... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу |
| њу је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини т |
| nd="Tekst">Осуше се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само с |
| ekst">— Прво вели чича Мирко! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо!... — ст |
| /p> <p rend="Tekst">— Хоћемо! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Полако, људи, народе, бра |
| kst">— Ено их, Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пушка. </p> <p rend="Tekst">— Страхи |
| друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само се чује: </p> <p rend="Tekst">— Држ' се, |
| ковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села.{S} Неки поседали по трави, |
| к.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се. |
| да неко чељаде изиђе из куће...{S} Нико други већ — Радојка.{S} Чини му се, види је како још пл |
| радознало. </p> <p rend="Tekst">— Нико други већ баба Мирјана! </p> <p rend="Tekst">— Која Мир |
| {S} Шта ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst">— Та... оно... има. |
| ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено.{S} На прсима му се познају две ране |
| ">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> |
| мећући. </p> <p rend="Tekst">И једно и друго село смири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, вод |
| али ниједно није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не м |
| ekst">Аја!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га |
| S} Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, умирује их... </p> <p rend="Tekst">Утом се помо |
| е разговарају а почесто погледају један другога испод очију.{S} Као да их је стид што су онако |
| ... — наручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst |
| њ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже з |
| о, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — дов |
| е у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану |
| — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где |
| а појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, |
| оћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Tekst">— Ух, опет та прок |
| неко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Јок, д |
| ирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p> <p ren |
| Није то! </p> <p rend="Tekst">Пређоше у другу.{S} У њој има брестова, погдекоји и рачваст; али |
| отворена.{S} Узе угарак у једну и нож у другу руку, па изиђе напоље; разгледа свуд око воденице |
| вади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш |
| ж'те, људи, изгинућемо! — викну неко од дружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек о |
| "Tekst">— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарож |
| У ветар удрите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? </p> <p rend="Tekst">— |
| <p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде с дружином. </p> <p rend="Tekst">Брзо су стигли у Овчину, |
| Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо |
| ви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују.{S} Напослетку се позн |
| арија.{S} Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овд |
| и преко Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло рет |
| неки помало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак. </p> <p rend="Tekst">Онда се тамо в |
| па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Ка |
| d="Tekst">Онда се тамо врло ретко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с чибуком у зубима |
| таче преко неке кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tek |
| t">Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека!{S} Метну је поред ватре, с једног |
| вампир узвикнуо — сви се замислише.{S} Дуго су ћутали.{S} Ту нико није умео паметовати. </p> < |
| шно. </p> <p rend="Tekst">Онај лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчи |
| да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p rend="Tekst">— Па хајде, Радојка, ми ба |
| rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине. |
| о, јело, певало.{S} Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви |
| о наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеком него попити ча |
| . </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одмахну руком. </p |
| ег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо неки...{ |
| , и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Неки је ве |
| rend="Tekst">— Тек никад се нисмо онако душмански разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо |
| дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој вод |
| Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— |
| nd="Tekst">Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пу |
| отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен. </p> <p rend="Tekst">— Их, шта уч |
| Може, може, ја! — одговара поп ђа овом ђа оном. </p> <p rend="Tekst">— Па кад може, хајдемо, б |
| >Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трж |
| а страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен. </p> <p rend="Tekst">— Их, шта учини, болан |
| Tekst">— Може, може, ја! — одговара поп ђа овом ђа оном. </p> <p rend="Tekst">— Па кад може, ха |
| та млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село ве |
| ућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села.{S} Неки поседали п |
| st">И тако се одабраше:{S} Ћебо, Срдан, Ђилас, чича Мирко, кмет Пурко и још два-три отресита мо |
| вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не мож |
| оп натаче петрахиљ и отвори требник.{S} Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми |
| уче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас се начини читава гужв |
| nd="Tekst">— А шта ћемо с овом? — упита Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Па угарак у њу! — рече чи |
| p rend="Tekst">— Јест, богами! — додаде Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће у Зарожју? — уп |
| ="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="Tekst">— Тек никад се нисмо |
| ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> <p rend |
| Аја!...{S} Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Нећемо! — вичу једни. </p |
| До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра |
| ekst">— Море, муку ти мучимо! — рећи ће Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А што? — упита С |
| d="Tekst">— О кани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију.. |
| е чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Ако сам и скакао одговори |
| ">— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чич |
| </p> <p rend="Tekst">— И ја ћу! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завик |
| отово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас истеже оним коцем те вампира усред трбуха. </p> < |
| ли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на Ивањдан... </p> <p rend="Tekst"> |
| им, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима. </p> <p rend="Tekst">Они се чине — |
| , повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до |
| p rend="Tekst">— А што си, море, луд! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојк |
| ! — рече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар ми седе плела!... </p> <p rend |
| , брате, забога! </p> <p rend="Tekst">— Е чуда, људи! </p> <p rend="Tekst">— О, бог с нама! </p |
| те копа вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окр |
| огати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда |
| S} Наздрави што! </p> <p rend="Tekst">— Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши ч |
| ћимо коју ноћ... </p> <p rend="Tekst">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше го |
| ока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овде да копамо! — рече кмет. </p> <p rend="Tek |
| вијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли |
| био са Средојем. </p> <p rend="Tekst">— Е, нуто ти угурсуза једног!{S} А, само док му одем тамо |
| трахиња озбиљно. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак |
| о и Мирко углас. </p> <p rend="Tekst">— Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очаја |
| — рећи ће Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А што? — упита Страхиња одбивши један дим. </p |
| напред у ливаду. </p> <p rend="Tekst">— Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати |
| kst">— Шта ниси рад? — скочи и Срдан. — Ево ми ћемо поћи с тобом! </p> <p rend="Tekst">— Богами |
| >— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први.{S} Хоће ли још ко? </p> <p rend="Tekst" |
| вља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу |
| ! </p> <p rend="Tekst">— Ко виче, море, еј! — одазва се Пурко и приђе мало напред. </p> <p rend |
| еница одјекнула: </p> <p rend="Tekst">— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не о |
| за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим |
| кући — Мирјанићи. </p> <p rend="Tekst">Еле, седи баба у хладу на некој поњавици, празник је, п |
| њима и попов глас. </p> <p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде с дружином. </p> <p rend="Tekst">Б |
| Не дај, кмете!...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} |
| зре се узверено. </p> <p rend="Tekst">— Ене, ти си, Радојка!... — рече Страхиња, па устаде и за |
| ко. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p rend="Tekst">— Немој тако, кум |
| до глас Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пуш |
| — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња. </p> <p rend |
| kst">— Шта? </p> <p rend="Tekst">— Ама, ето ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета... ту |
| ромашак... </p> <p rend="Tekst">Сад ће, ето, остати све пусто.{S} Доћи ће сеоска стока те потрг |
| rend="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирко углас. </p> <p |
| да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Имаш и тамо својих п |
| дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је |
| Хајдемо, људи! — рећи ће чича Мирко. — Ето онога с потером, може осакатити кога! </p> <p rend= |
| ">— Богами, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памтим није се могао ни један воденичар |
| запевају први петли — наставља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst" |
| еја, па им рече: </p> <p rend="Tekst">— Ето бабе Мирјане, па је упитајте! </p> <p rend="Tekst"> |
| он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> <p rend= |
| ој се шалити. </p> <p rend="Tekst">— Па ето ћеш и у Посавину — рече чича Мирко. </p> <p rend="T |
| припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. </p> <p rend="Tekst">— Помози бог, кум |
| end="Tekst">Таман је распалио лулу, кад ето ти озго Радојке са судовима.{S} Пошла на воду.{S} К |
| ма да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и |
| поче Страхиња причати све по реду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} |
| ти и. дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Teks |
| рвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огор |
| и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend="Tekst" |
| озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна воденица, па ј |
| ="Tekst">— Ко је? — чу се изнутра санан женски глас. </p> <p rend="Tekst">— Ја!...{S} Страхиња! |
| /p> <p rend="Tekst">— Остаде ли, болан, жив ономадне? </p> <p rend="Tekst">— Ја једва... а ти? |
| углас од чуда. </p> <p rend="Tekst">— А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно. </p> <p ren |
| — Аја!{S} Нема од тога ништа док сам ја жив! </p> <p rend="Tekst">— А ти иди откуд си и дошао! |
| p> <p rend="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. </p> <p rend="Tekst"> |
| наглости да чују то чудо како је остао жив. </p> <p rend="Tekst">Таман им поче Страхиња причат |
| је затекла сву чељад заплашену.{S} Она жива премрла од страха!...{S} Ко зна шта је чека док се |
| разили, као сад кад су затекли Страхињу жива. </p> <p rend="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — |
| че? </p> <p rend="Tekst">— Ништа!...{S} Живан се разгоропадио и, као што је већ рчин, умало се |
| "Tekst">У кући се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце |
| арожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућ |
| и погледа онамо. </p> <p rend="Tekst">— Живан, богами! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А е |
| беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера: </p> <p rend="Teks |
| вори Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— А Живан и кућани? </p> <p rend="Tekst">— Они свакад спава |
| то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S |
| до.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с њим десетак људи.{S} Сви се упутише у Зарожје |
| онити се... </p> <p rend="Tekst">Док је Живан устао иза оне кладе, нигде Страхиње, ни Радојке, |
| Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tekst">— Одмичи, море! — продера с |
| ">— Чувај ми, куме, коња!... — наручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу г |
| астао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен да га г |
| же кроз буквик...{S} Срећа његова те се Живан спотаче преко неке кладе и љосну колико је дуг о |
| страха!...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Зарожју, по |
| d="Tekst">— И ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} |
| ekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— Ло |
| end="Tekst">— Јеси чуо ти, куме! — рече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар |
| ">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А к |
| Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко |
| а камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Живан с људима на брдо, па подвикну: </p> <p rend="Teks |
| би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се... </p> <p |
| и.{S} Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с нек |
| </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем? </p> <p rend="Tek |
| Више ми слободно не помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p r |
| <p rend="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка ж |
| ">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
| <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер.{S} |
| ек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он застаде мало, па до |
| то упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— А, ту ли си, |
| у Зарожје... </p> <p rend="Tekst">Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припек |
| /p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго. </p> <p rend="Tekst">— Ој, море, о |
| p rend="Tekst">— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — |
| , врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окани се ћорава посла! — |
| м. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </p> <p rend="Te |
| <p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић |
| Tekst">— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скре |
| ="Tekst">— А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас. </p> <p rend="T |
| t">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен. </p> <p rend="Tek |
| Бојимо се ми њих! </p> <p rend="Tekst">Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује. </p> |
| евојка, као јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душм |
| да ваља ићи кући. </p> <p rend="Tekst">Живан и Пурко умало се не завадише око Страхиње.{S} Пур |
| за оним момчићем. </p> <p rend="Tekst">Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... </ |
| пред кућу Пуркову. </p> <p rend="Tekst">Живан се још мало мргодио, па најпосле немаде се куд — |
| наш нашег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо н |
| ами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S |
| што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није б |
| у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Нек |
| олико замиловао, па макар је и отели од Живана. </p> <p rend="Tekst">И у том разговору стигоше |
| ињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су |
| дане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шт |
| в леже! </p> <p rend="Tekst">— Станиде, Живане! </p> <p rend="Tekst">— Ух, погани Ћебо! </p> <p |
| Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пушка. </p> |
| >— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} Удри |
| погледа онамо у Овчину.{S} Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учин |
| ди, изгинућемо! — викну неко од дружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек оком трен |
| што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали је |
| >Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како |
| . </p> <p rend="Tekst">Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst"> |
| ође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас |
| ече, па окрете неком путањом онамо кући Живановој.{S} Чича Мирко и Ћебо одоше у Зарожје... </p> |
| Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, |
| Средоје. </p> <p rend="Tekst">— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! |
| rend="Tekst">— Само се чудим оном лудом Живану — рече Пурко као уз реч — што му не да девојку! |
| kst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарош |
| ">— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану. </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... б |
| алио је, па начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак... </p> <p rend="T |
| овори Радојка још тише. — Тата ми не да живети!...{S} Ушла сам у овај пусти вајат.{S} Овако обу |
| а, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је Страхиња |
| >— О кани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију...{S} Људи |
| се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколи |
| ни с будацима и мотикама окупише копати живо.{S} Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај |
| рестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p |
| ком. </p> <p rend="Tekst">— Нема ми већ живота... — наставља Радојка кроз плач. </p> <p rend="T |
| пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{ |
| оденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... |
| !{S} Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брин |
| аложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне.{S} Изиђе још је |
| Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није |
| еки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> <p rend="Tekst">— Вала, синко, ни ја |
| ш једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у муч |
| лели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати |
| даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуња |
| ..{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Чисто |
| доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожани |
| ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде пла |
| p rend="Tekst">Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима. </p> |
| брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> |
| навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, |
| kst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p rend="Tekst">— Право ми кажи, шта |
| што ти рекох! — рече Пурко и оде наниже за оним момчићем. </p> <p rend="Tekst">Живан се само ок |
| њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! </p> <p rend="Teks |
| учи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p |
| има. </p> <p rend="Tekst">И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за ка |
| прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p rend= |
| .{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се полако прикр |
| rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst">— Може, може, ја! — чу се |
| <p rend="Tekst">— Јест, ја...{S} Барем за једну ноћ — одговори Страхиња поуздано. </p> <p rend |
| па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, кум |
| редну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p rend=" |
| т наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Живан с људима |
| ше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Ж |
| њема кмет. </p> <p rend="Tekst">Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као |
| г воденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам |
| ти се пило, јело, певало.{S} Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осван |
| kst">— Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шале! < |
| ="Tekst">Чича Средоје махну руком онамо за брдо.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с |
| Само тетка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња с |
| зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Жив |
| ку амо!{S} Не дај! </p> <p rend="Tekst">За њим испадоше још двојица из куће.{S} Груну једна пуш |
| Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из пелена?{S} Море, куме, |
| урко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, |
| ekst">Страхиња се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Ж |
| кују: </p> <p rend="Tekst">— Их, брате, забога! </p> <p rend="Tekst">— Е чуда, људи! </p> <p re |
| с њима. </p> <p rend="Tekst">У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отишт |
| rend="Tekst">Живан и Пурко умало се не завадише око Страхиње.{S} Пурко га уставља да остане у |
| ма, радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако.{S} Истина, утекао им је лептирак, ал |
| , ја! </p> <p rend="Tekst">— На пешкир, завиј! </p> <p rend="Tekst">— Није ништа. </p> <p rend= |
| ко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена.{S} Воденица је |
| е: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — |
| о. звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да |
| > <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко. </p> <p rend=" |
| е!...{S} Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— Само се чуд |
| Тако је!...{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Кмет ма |
| </p> <p rend="Tekst">— У Посавину... — завикаше готово сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А |
| st">— Јест, богами! — рече кмет и стаде завиривати онде. </p> <p rend="Tekst">Сви нагрнуше да в |
| ете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{ |
| чију.{S} Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи састанак на Ивањдан.{S} Па и кме |
| учњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p ren |
| би и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} Срећа његова те |
| а остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га |
| rend="Tekst">Радојка само обори очи, па задрхта као прут. </p> <p rend="Tekst">— Гони те овце г |
| стадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задували.{S} Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дрш |
| ">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла! </p> <p rend="Tekst">— Вала |
| ња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може ду |
| не чује ни шта.{S} Само гдешто. звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или се из |
| ана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовни |
| /p> <p rend="Tekst">Аја!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата. |
| end="Tekst">— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван к |
| гру!...{S} Само нешто писну и као мало зајеча.{S} Дим се разиђе.{S} Нигде ништа!... </p> <p re |
| rend="Tekst">Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће |
| . </p> <p rend="Tekst">У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа |
| е полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурета што беше ту, п |
| ко. </p> <p rend="Tekst">Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ.{S} |
| рко. </p> <p rend="Tekst">Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и пруж |
| та нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаше камење, клада и свакојака |
| нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, |
| што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Ој, син |
| то игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е |
| или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p rend="Tekst">Страх |
| и на нас кога крв.{S} А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излети лептирак!... </p |
| ekst">Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај мах и |
| е осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље |
| ижњим селима.{S} Само су му неки помало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак. </p> <p |
| како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана. </p> <p rend= |
| а гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао... </p> <p rend="Tekst">— А слушао сам ја то. |
| ">— Тако!... — одговори Страхиња, па се замисли. </p> <p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да г |
| Овчини... — рече Страхиња, па се нешто замисли. </p> <p rend="Tekst">— Село велико — прихвати |
| ти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, |
| им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише.{S} Дуго су ћутали.{S} Ту нико није умео паме |
| сатке. </p> <p rend="Tekst">Сви се мало замислише. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, браћо — реч |
| . </p> <p rend="Tekst">Зарожани се опет замислише. </p> <p rend="Tekst">Утом се прогура нека ба |
| и.{S} Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пур |
| "Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек п |
| <p rend="Tekst">— Може, може, ја!... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто р |
| <p rend="Tekst">— Та... оно... има... — замуца Радојка. </p> <p rend="Tekst">— Има, јакако!{S} |
| но.. знаш... чељад... — поче кмет Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек |
| S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком ши |
| t">И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Teks |
| ад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуше, Стр |
| ве.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује н |
| се напи једном, извади лулу из појаса и запали, па тек онако упита: </p> <p rend="Tekst">— Ви о |
| врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је |
| оче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три дана само се јело и пило, певало и иг |
| ">— Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо.{S} |
| nd="Tekst">— Море, људи — почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе — шта ћемо с н |
| арче челика и по један салауски марјаш, запе их и метну преда се, па се пружи потрбушке на оном |
| чно узјазбио! </p> <p rend="Tekst">Утом запева петао у селу.{S} Страхињи чисто лакну.{S} Добро |
| овикаше они. </p> <p rend="Tekst">— Кад запевају први петли — наставља Пурко — ето и нас с вође |
| "Tekst">— Не питај!... — рече Радојка и заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душма |
| дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад заплашену.{S} Она жива премрла од страха!...{S} Ко зна |
| чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то заподиреш? </p> <p rend="Tekst">— Таја кажем само... — |
| ла граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Запрашташе пушке од шенлука.{S} Ижљубише се ту сви као |
| Шта полако? — дичи чича Мирко, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> <p rend=" |
| ива. </p> <p rend="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. </p> <p rend=" |
| не иди ми кући!...{S} Шта ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst"> |
| <p rend="Tekst">— А што, море, што?{S} Зар наш поп не ваља? </p> <p rend="Tekst">— Ваш је поп |
| брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако нудите путника? </p> <p rend="Tekst">— Ваљ |
| у не да девојку! </p> <p rend="Tekst">— Зар онај из Овчина? — упита чича Мирко. </p> <p rend="T |
| после како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst"> |
| ке на онај глас. </p> <p rend="Tekst">— Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ. </p> <p rend= |
| осакатимо кога? </p> <p rend="Tekst">— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков гла |
| ш момку девојку? </p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи ш |
| ча-Средојем... </p> <p rend="Tekst">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мал |
| е се плашљиво. </p> <p rend="Tekst">— А зар ти овде изјавила овце? — упита Страхиња смешећи се. |
| знају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас истеже оним коцем т |
| сам затворио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! |
| ође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и с њема |
| ожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни п |
| због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане одвратити кад што науме! </p> <p rend="Tekst"> |
| нуло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, као људи, подремали мало, па поустајали и нас |
| к људи.{S} Сви се упутише у Зарожје.{S} Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет. </p> <p rend="T |
| ekst">И једно и друго село смири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и. д |
| ретоше кући с младожењом и невестом.{S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту с |
| м су добром потегли к њему у Овчину.{S} Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих |
| ај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, |
| ше у Овчину, певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке |
| ко да попусти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S |
| свем селу. </p> <p rend="Tekst">Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по околним с |
| ="Tekst">Једва у сами сумрак вратише се Зарожани својим кућама, радосни што су нашли вампира Са |
| деничар.{S} Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући пома |
| ју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са сво |
| ни то! </p> <p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је м |
| </p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, хвала бог |
| ekst">Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани. </p> <p rend="Tekst">Кмет Пурко још с вратниц |
| аш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. — Т |
| ">Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом.{S} Спремљен |
| p rend="Tekst">И тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој.{S} Остали н |
| rend="Tekst">Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли оздо од воденице.{S} Пурк |
| ило механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p> <p ren |
| ="Drop_slovo_Char">Ј</hi>ош онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили |
| дној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се храни |
| па нестаде и њега. </p> <p rend="Tekst">Зарожани брже опучише наниже у село.{S} Сретоше се са с |
| Груну једна пушка. </p> <p rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из сел |
| о -сав онај народ. </p> <p rend="Tekst">Зарожани се опет замислише. </p> <p rend="Tekst">Утом с |
| а нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући р |
| > <p rend="Tekst">Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.{S} Страхиња помисли и |
| а се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> |
| — упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарожја! — подвикну Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А? — у |
| — вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја.{S} Хајде, Радојка! </p> <p rend="Tekst">— Бола |
| сеље код куће Пуркове.{S} Слегло се све Зарожје на свадбу.{S} Ту ти се пева, игра, пије, мећу п |
| и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке мећући. </p> <p rend=" |
| с њим десетак људи.{S} Сви се упутише у Зарожје.{S} Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет. </p |
| Живановој.{S} Чича Мирко и Ћебо одоше у Зарожје... </p> <p rend="Tekst">Таман Живан устаде, јер |
| рко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst">Зором сутрадан искупише с |
| ки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ... |
| к дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало. </p> <p rend |
| И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува. </p> <p rend="T |
| ори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гл |
| а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, бр |
| н врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдно |
| rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!...{S} Погибе нам к |
| рахиње.{S} Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — |
| лас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће у Зарожју? — упита неко. </p> <p rend="Tekst">— Па, хвала |
| одуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се пос |
| немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Имаш и тамо својих познаника; имаш, |
| ебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју. </p> <p rend="Tekst">— Мирјана! — дрекну Ћебо |
| бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. </p> <p rend="Tekst">Подн |
| d="Tekst">И још нешто.{S} Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана кој |
| части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани в |
| ислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих |
| у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју.{S} Ту су се метале пушке уза сваку здравицу. < |
| та је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно |
| Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве |
| rend="Tekst">Тако се сврши тај састанак зарошки. </p> <p rend="Tekst">Рано на Петровдан, још пр |
| само попи и седе. </p> <p rend="Tekst">Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на к |
| ману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је |
| арима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти се напијало у здравље попу, |
| два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару.{S} Пресамари преко Голога брда.{S} Пре |
| Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста от |
| у исплакати.{S} Тако ме савлада сан, те заспах.{S} Утом ти зовну... </p> <p rend="Tekst">— А он |
| сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он застаде мало, па довикну: </p> <p rend="Tekst">— А нека |
| p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задували.{S} |
| у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend |
| а се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, |
| а, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чек |
| аче петрахиљ и отвори требник.{S} Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми се. < |
| а кућа? </p> <p rend="Tekst">— Кућу сам затворио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коп |
| прошла и како је дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад заплашену.{S} Она жива премрла од стр |
| икад толико пренеразили, као сад кад су затекли Страхињу жива. </p> <p rend="Tekst">— Их, побог |
| ини му се, види је како још плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је |
| е, те се обредише сви по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћ |
| брашно у мучњаку. </p> <p rend="Tekst">Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човек |
| rend="Tekst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се |
| о, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни исте |
| скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича! </p> <p ren |
| адојка!... — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. </p> <p rend="Tekst" |
| ovo_Char">Ј</hi>ош онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили врбу и се |
| том се помоли озго путем неки човек.{S} Затурио торбу преко рамена, па хита наниже. </p> <p ren |
| t">— Па Страхиња — рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отер |
| "Tekst">Кмет и Страхиња изосташе мало и затурише разговор. </p> <p rend="Tekst">— Вере ти, Стра |
| d="Tekst">Страхиња остаде код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, и |
| </p> <p rend="Tekst">— Грехота је... — заусти Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— Нема ту грехоте |
| nd="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одмахну руком. </p> <p rend="T |
| сли. </p> <p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом |
| е опазе... </p> <p rend="Tekst">Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалиш |
| у и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у свој |
| ђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући... </p> <p rend |
| Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас се начини читава гужва.{S} Сваки дочепа шта му па |
| {S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Постаја тако, постаја, па тек викну да је |
| у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Неки је већ почели и просити; али Ж |
| ">— У Посавину... — завикаше готово сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А што, море? — упита к |
| ом!...{S} Махни се!... — повикаше многи зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Јест, ја...{S} Барем з |
| nd="Tekst">— А што? — упита Радојка као зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Тако!... — одговори Ст |
| > <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече: </p> <p rend="Tekst">— |
| > <p rend="Tekst">Сви га погледаше мало зачуђено. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се напи једном, |
| ба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мир |
| ило, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане одврат |
| <p rend="Tekst">— А он те једнако кињи због мене, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, до |
| ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одиста велиш? — упита Ст |
| игде се не чује ни шта.{S} Само гдешто. звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или |
| стаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} Само чекало чекеће, вода хуји на о |
| амо у Овчину.{S} Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учини му се ка |
| авину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је тако спечалио неку |
| док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све б |
| ничар одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око |
| оденичар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— |
| Tekst">Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав. </p> <p rend="Tekst">Таман се он спрема |
| . </p> <p rend="Tekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само с |
| жју.{S} Ту су се метале пушке уза сваку здравицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла |
| сусрет. </p> <p rend="Tekst">Ту се лепо здравише, као људи и пријатељи. </p> <p rend="Tekst">Пи |
| end="Tekst">Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима. </p> <p |
| здрави што! </p> <p rend="Tekst">— Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши чашу. |
| рошкој воденици.{S} Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју.{S} Ту су |
| rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{S} У здрављу!...{S} Памти што ти рекох! — рече Пурко и оде н |
| воље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} |
| ери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst"> |
| ш са мном. </p> <p rend="Tekst">— Чисто зебем да не наиђе откуд...{S} Остаде код куће.{S} Чини |
| d="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... |
| ије гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ти си га отерао! </ |
| ав патрљак, те шара њиме испред себе по земљи. </p> <p rend="Tekst">— Море, људи — почеће Пурко |
| {S} Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу. </p> <p rend="Tekst">Таман је распалио лулу, кад |
| ад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Вала, љу |
| познаде да је гроб.{S} Очистише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну кап |
| опа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже за улар и умирује, неће |
| ирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачуђе |
| демо, браћо, нашем попу.{S} Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!... </p> <p ren |
| а! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше |
| дошли, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> |
| момка.{S} Понеше и пусат, нек се нађе — злу не требало.{S} Немаде се ни Страхиња куд, него и он |
| st">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да с |
| дан, још пре сунца, сео је Страхиња код Змајевца, најхладнијег извора у свој Овчини, што је баш |
| о мрло људи. </p> <p rend="Tekst">— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко. </p> |
| а удала у Овчину.{S} Ако она не зна, не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо Мирјану |
| о. </p> <p rend="Tekst">— Аја,...{S} Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. </p> <p r |
| вно стигла с овцама кући.{S} Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла.{S} Код куће је затек |
| {S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било, није шала!... </p> <p re |
| е Мирјана удала у Овчину.{S} Ако она не зна, не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо |
| t">Диже се читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори.{S} Кмет млати рукама, трчи од једног |
| S} Она жива премрла од страха!...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst |
| да се и побио с неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да |
| познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили о |
| и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња |
| о оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. |
| кмет. </p> <p rend="Tekst">Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад к |
| ше: »Хајде, хајде!« те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима. </p> <p |
| d="Tekst">Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не |
| Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p> <p rend="Tekst">Лице |
| <p rend="Tekst">— Живана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо неки...{S} Лане сте га |
| ме у топ метне! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да ти да се састанеш са мном. </p> <p rend="Te |
| неким послом... </p> <p rend="Tekst">— Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се нас |
| од тешка напора. </p> <p rend="Tekst">— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био |
| ка и заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одм |
| ву! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и |
| kst">— Па? </p> <p rend="Tekst">— Па не знам шта су разговарали...{S} Тек тајка беше нешто разв |
| но. </p> <p rend="Tekst">— Та ни сам не знам — одговори Страхиња и слеже раменима. </p> <p rend |
| трахиња — прихвати опет Пурко — ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради... </p> <p rend="Teks |
| ...{S} Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као сина...{S} Сви те в |
| х — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
| . — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Знате, људи, шта? — рече Страхиња одважно. </p> <p rend |
| та онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, децо ко ће то најбоље знати? </p> <p rend="Te |
| о, па додаде — Може бити она ће најбоље знати... </p> <p rend="Tekst">— Ја још нисам била ни пр |
| ekst">— Знате ли, децо ко ће то најбоље знати? </p> <p rend="Tekst">— Ко, ко, ко?... — повикаше |
| Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Та оно.. знаш... чељад... — поче кмет Пурко замуцкивати, као чов |
| p> <p rend="Tekst">— Па треба нам...{S} Знаш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди |
| е, и ту стадоше. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући |
| ита баба полако. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо. </p> |
| диже мало главу. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. < |
| тамо окметили. </p> <p rend="Tekst">— А знаш и његову Радојку? </p> <p rend="Tekst">— 3нам... ч |
| ати тек да ми мало одлакне.{S} Ти ваљда знаш нашег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Душмана |
| rend="Tekst">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p |
| у ја, јадна! </p> <p rend="Tekst">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p |
| ћу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} На |
| а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи. </p> |
| О, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— Ко то зове? — упита Пурко и погледа онамо. </p> <p rend="Teks |
| јео. </p> <p rend="Tekst">— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што... </p> < |
| шта ће бити. </p> <p rend="Tekst">— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану. </p> <p rend="T |
| зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко часом |
| вају у кући. </p> <p rend="Tekst">— Де, зовни је!...{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за в |
| {S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо. </p> <p rend="T |
| p> <p rend="Tekst">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p |
| иња. </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго. </p> <p rend="Tekst">— Ој, м |
| за неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо: </p> <p rend="Tekst">— Радојка!{S} Радојка! |
| о ме савлада сан, те заспах.{S} Утом ти зовну... </p> <p rend="Tekst">— А он те једнако кињи зб |
| ekst">Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, |
| већ увелико превалило.{S} Кад опет неко зовну озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурк |
| се не чује.{S} Он поћута мало, па опет зовну: </p> <p rend="Tekst">— Радојка!{S} Радојка! </p> |
| рио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Стр |
| >То је баба Мирјана.{S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње |
| полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst">Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај |
| прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— |
| а њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани де, лоло, стани! </p> <p rend="Tekst">Стр |
| планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили |
| на, изгледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуби давно јој никли. </p> <p rend="Tekst">То је баба М |
| к погдекоји могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људи, а момчад — никак |
| А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Te |
| куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане |
| и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод...{S} Поче га карати и одвраћати. </p |
| уморан си. </p> <p rend="Tekst">— Вала, и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и седе м |
| зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стран |
| </p> <p rend="Tekst">— Море, Страхиња, и ти си луд!...{S} Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је |
| а, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није |
| t">Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и к |
| уло и оно. село,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p re |
| стине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, |
| Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су се сви обр |
| <p rend="Tekst">— Та читао је, Срдане, и читао — одговори Пурко и ногатну се — па никакве вајд |
| оле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је тако спеча |
| а, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је о |
| вањадне омрзнуло и оно. село,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живет |
| Tekst">Тумараше 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали |
| ли... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="Tekst">— |
| с тобом! </p> <p rend="Tekst">— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први.{S} Хоће ли |
| Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако било и да |
| по измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима... </p> <p rend="Tekst">Сад тек поче весеље, |
| д — него се лепо измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима... </p> <p rend="Tekst">Сад те |
| адни и уморни са својим кметом и попом, и сутрадан у суботу. </p> <p rend="Tekst">Кмет их је по |
| кеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти на један м |
| ћко, кућни старешина, праунук Мирјанин, и истрча из куће. </p> <p rend="Tekst">— Јеси рад гости |
| rend="Tekst">— Шта ли ће? — упита Ћебо, и сви се утишаше да чују. </p> <p rend="Tekst">— Је ли |
| у... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. </p> <p rend="Tekst">Мир |
| Tekst">— Шта полако? — дичи чича Мирко, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> |
| "Tekst">— Вала, кад ћеш ти, чича-Мирко, и ја ћу! — рече Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Море, људ |
| је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? </p> <p rend="Tekst">— И мој је почиш |
| а зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдег |
| е, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tekst">— |
| амо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине...{S} Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баб |
| а — оних истих што су били на састанку, и с њема кмет. </p> <p rend="Tekst">Откако за се знаду |
| {S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страх |
| а се пружи потрбушке на оном таванчету, и чека шта ће да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде г |
| рину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у |
| Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst"> |
| је од Ивањадне омрзнуло и оно. село,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више |
| лас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко. </p> < |
| ивана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо неки...{S} Лане сте га тамо окметили. </p> |
| rend="Tekst">— А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </ |
| оре до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је човек уморан... (Ту кмет пружи руком на Страх |
| же у село.{S} Сретоше се са својима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се |
| рече чича Мирко пруживши му бардак.{S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде С |
| rend="Tekst">Уђоше у четврту јаругу.{S} И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, је |
| м ти поменуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одис |
| ="Tekst">— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје |
| — рече Пурко, поћута мало, па упита: — И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно н |
| ћући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке мећући. </p> <p rend="Tekst">И ј |
| ном, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. |
| ре, ја сам кмет! </p> <p rend="Tekst">— И ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми до |
| — рече Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— И оглухнула! — додаде Ћабо. </p> <p rend="Tekst">— И не |
| ! — додаде Ћабо. </p> <p rend="Tekst">— И не може на ноге! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tek |
| ише гости углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се н |
| ! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича М |
| ти имаш једног? </p> <p rend="Tekst">— И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини м |
| Хоће ли још ко? </p> <p rend="Tekst">— И ја ћу! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!... |
| и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су му неки помало замерал |
| ="Tekst">— Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки ро |
| н посецати..{S} Ми ионако имамо послова и сувише! </p> <p rend="Tekst">— Хвала богу! — рече кме |
| Tekst">Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... </p> <p rend="Tekst">Пурко узе вран |
| ">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеком н |
| ка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња се још од |
| .{S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком |
| о се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — б |
| У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; |
| Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео Жи |
| паше.{S} На гроб натрпаше камење, клада и свакојака трња, највише глогова. </p> <p rend="Tekst" |
| окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род. </p> <p rend="Tekst">— Јест — одговори |
| ај!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, |
| Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачу |
| стише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак. </p> <p rend="Tekst">Ће |
| ..« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Tekst">Ка |
| сврати мало, Страхиња, сврати! — повика и Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— 'Оди, 'оди, брате!... — |
| ушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш, запе их и метну преда се, п |
| ="Tekst">— Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. </p> <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Иде |
| Страхиња, ала ме уплаши! — рече Радојка и осврте се плашљиво. </p> <p rend="Tekst">— А зар ти о |
| d="Tekst">— Не питај!... — рече Радојка и заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душ |
| end="Tekst">— Ко је то? — учини Радојка и стукну мало натраг. </p> <p rend="Tekst">— Не бој се! |
| S} Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овде да ко |
| добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна |
| и се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље |
| дмах изнад куће.{S} Почесто се обзирала и ослушкивала. </p> <p rend="Tekst">У кући се диже чита |
| ежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајев |
| а кући.{S} Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад запла |
| ује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поред себе на зе |
| ува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаш |
| , доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где ј |
| kst">— Може, може, ја! — чу се међ њима и попов глас. </p> <p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде |
| а сад подухватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учинише...{S} |
| ви. </p> <p rend="Tekst">Они с будацима и мотикама окупише копати живо.{S} Ископаше грдну пањин |
| глас. </p> <p rend="Tekst">— Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиш |
| сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су му неки |
| молио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, д |
| ше врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена. </p> <p rend="Tekst">— Откуд ти у ово доба? |
| чује тај русвај.{S} Била је то скромна и мирна девојка, као јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан |
| удаком, узе мало труловине од оног пања и пружи чичи.{S} Чича разгледа, па рече: </p> <p rend=" |
| о и остали ту код вратница.{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру |
| st">Одмах су се договорили.{S} Страхиња и Ћебо прескочише преко плота, полако уклонише неку грд |
| t">— Мора се, Пурко!... — рече Страхиња и уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сви га погледаше мало з |
| nd="Tekst">— Од куће... — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упит |
| аусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: »Хајде, хајде!« те она, готово и не зн |
| предомислио сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам в |
| — Та ни сам не знам — одговори Страхиња и слеже раменима. </p> <p rend="Tekst">— Остаде ли, бол |
| ">— Махни се, Пурко! — вели му Страхиња и отреса руком. </p> <p rend="Tekst">— Шта махни се! — |
| о где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
| могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људи, а момчад — никако. </p> <p |
| 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали с ногу. </p> <p |
| кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ. </p> <p rend="Tekst">Осуше се |
| ду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна |
| . — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију...{S} Људи су, чудна ми чуда! </p> <p rend="Te |
| вој пређашњи састанак на Ивањдан.{S} Па и кмет Пурко нешто оклева.{S} Откад су људи дошли, а он |
| о дањом меље! </p> <p rend="Tekst">— Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може вод |
| деница једна. </p> <p rend="Tekst">— Па и у њој нека анатема! — додаде чича.{S} Мирко. </p> <p |
| ногом и фрче. </p> <p rend="Tekst">— Па и ова је јаруга — настави чича — како ми се чини, понај |
| а се напи једном, извади лулу из појаса и запали, па тек онако упита: </p> <p rend="Tekst">— Ви |
| тово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима. </p> <p rend="Tekst">У хитњи и забуни |
| па тих ход, па се полако отворише врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена. </p> <p rend= |
| Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Н |
| јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та |
| том се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tek |
| е још у детињству остао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчи |
| код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровда |
| одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око врата, |
| ар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— Ама к |
| >Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав. </p> <p rend="Tekst">Таман се он спрема да пођ |
| rend="Tekst">Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst">Зором сутр |
| е, може, ја! </p> <p rend="Tekst">— Кад и девојка нега милује?... — настави Пурко. </p> <p rend |
| , јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памтим није се могао ни један воденичар одржати, а |
| ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна воденица, па |
| нека те, куме, нека!{S} Наћи ћу ја тебе и сутра! </p> <p rend="Tekst">То рече па нестаде и њега |
| <p rend="Tekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: |
| чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. </p> <p rend="Tekst">Пут иде баш кроз |
| ва те се Живан спотаче преко неке кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. |
| </p> <p rend="Tekst">То рече па нестаде и њега. </p> <p rend="Tekst">Зарожани брже опучише нани |
| Радојка!... — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. </p> <p rend="Teks |
| S} Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено. </p> <p rend="Tekst">— Ене, ти си |
| ">Уђоше у четврту јаругу.{S} И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има |
| >Онда још није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на св |
| малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало. </p> <p rend="Tekst">И дан дањи причају |
| у, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана. </p> <p rend="Tekst">И у том разгово |
| ту воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p rend="Tekst">Кад већ одскочи сунце с |
| ће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Хајдемо, |
| d="Tekst">Страхиња узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио. </p> |
| ољ. </p> <p rend="Tekst">Осуше се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и др |
| у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако |
| оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму. </p> <p rend="Tekst">— Ј |
| Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму? </p> <p r |
| ва јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се ве |
| ајали и наставили опет разговор, весеље и пијанку.{S} Недеља је, не чека их никакав посао. </p> |
| о Пурковој кући.{S} Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби. </p> <p rend="Tekst">С |
| ко. </p> <p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> <p re |
| рији.{S} Пристао је уз мајсторе Осаћане и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, ва |
| p rend="Tekst">Осуше се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Са |
| ван не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може бити! |
| Испушио је лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пун |
| рв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.{S} Претурио преко рамена крпу платна, па |
| !... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе. </p> <p |
| , а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи. </p |
| ана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. </p> <p rend |
| ски разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на Ивањдан... </p> <p rend |
| састајали.{S} Богу хвала, често смо се и споречкавали... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и п |
| ="Tekst">— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо, |
| е шале! </p> <p rend="Tekst">— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима. </p> <p rend="Tek |
| .{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи уз |
| d="Tekst">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Баре |
| .{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend="Tekst">Одмах су се договорили. |
| него попити чашу ракије.{S} Често хоће и да се побије.{S} Откако су га окметили — лепо човек п |
| својима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи с |
| еоска стока те потргати оно мало њивице и утрти оно нешто поврћа.{S} Она лепа кућица обрашће у |
| nd="Tekst">Страхиња већ уђе на вратнице и назва им: </p> <p rend="Tekst">— Помози бог! </p> <p |
| rend="Tekst">Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани. </p> <p rend="Tekst">Кмет Пурко још с |
| на траву, извади плетиво из плетивачице и узе плести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну о |
| их волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. </p> <p rend="Tekst">— А што? — упита |
| чати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не осеца о |
| указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и копа ногом. </p> <p rend="Tekst">— Ту је!{S} Ту је! — |
| додаде: — Нуто-де! кад се ти пре обуче и обу! </p> <p rend="Tekst">— Не питај, мој Страхиња! — |
| а неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању. </p> |
| оже: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! |
| и!...{S} Шта ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst">— Та... оно... |
| ет. </p> <p rend="Tekst">Сви се упиташе и погледаше навише. </p> <p rend="Tekst">— Чини ми се С |
| и још два-три отресита момка.{S} Понеше и пусат, нек се нађе — злу не требало.{S} Немаде се ни |
| До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и раст |