н... (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!... </p> <p rend="Tekst">И тако се сви о |
S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Ми |
још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} Срећа њ |
м селима носили перчине: неки низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата. </p> <p rend="Teks |
у руком онамо за брдо.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с њим десетак људи.{S} Сви с |
ма. </p> <p rend="Tekst">Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују: </p> <p rend="Tek |
једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то! </p> <p rend="T |
е озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена.{S} Узе угарак у једну и нож у дру |
у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, |
S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи. </p> <p rend="Tekst">Еле, сед |
тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око врата, као да ј |
е да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— Ама казују то |
ћа.{S} Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина. </p> <p rend="Tekst |
менуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одиста вели |
-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ зама |
олегали насатке, изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке, изврнуше се насатке. </p> <p |
плести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу. </p> <p r |
ме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожан |
"Tekst">— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Оканите |
ekst">— А он те једнако кињи због мене, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је д |
е зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. </p> <p rend="Tekst" |
бо промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он.{S} Ни Срећко им не умеде |
а се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све бли |
уди из села.{S} Неки поседали по трави, а неки стоје.{S} Слабо се разговарају а почесто погледа |
зубима, па и то само од старијих људи, а момчад — никако. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се осв |
о нешто оклева.{S} Откад су људи дошли, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега |
је се могао ни један воденичар одржати, а ионако је по селу много мрло људи. </p> <p rend="Teks |
с! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!...{S} Само неш |
доше у Овчину, певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушк |
ане густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стране кршеви и стене, све не |
ла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо |
омало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак. </p> <p rend="Tekst">Онда се тамо врло рет |
ekst">— Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође. </p> <p rend="Tekst">— Па? </p> <p rend="Tek |
и ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено.{S} На прсима му се познају две ран |
">— Чујем, тајо! — одговори она полако, а нешто претрну. </p> <p rend="Tekst">— Ако те још једн |
адојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима. </p> <p rend= |
ekst">— Шта махни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би |
век приседе крај ватре.{S} Поседе мало, а све погледа испод ока у ову кладу, па се тек диже лак |
па копај даље.{S} Сунце већ превалило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али сми |
иван устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти м |
ekst">— Може, може, ја! — одговори поп, а нешто му се крпе трепавице. </p> <p rend="Tekst">— Ка |
д беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера: </p> <p rend="Te |
t">Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с људима, баш му се нешт |
, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, јакако! — вели чича Мир |
а богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа |
и и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су му неки помало замер |
че Пурко још издалека. — Ти се одмараш, а? </p> <p rend="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан з |
даде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, о |
дне? </p> <p rend="Tekst">— Ја једва... а ти? — упита Страхиња чисто бојажљиво. </p> <p rend="T |
кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Стра |
гох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend="Tekst">— Па озго из се |
Tekst">— Е, нуто ти угурсуза једног!{S} А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отре |
</p> <p rend="Tekst">— Имам, ја!...{S} А што ће ти? </p> <p rend="Tekst">— Па треба нам...{S} |
/p> <p rend="Tekst">— Благо теби!...{S} А шта ћу ја, јадна! </p> <p rend="Tekst">— Шта знаш, тр |
збиљно. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак у Посавин |
Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А што? — упита Страхиња одбивши један дим. </p> <p rend |
рече чича Мирко — али је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? </p> <p rend="T |
вде...{S} Барем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, о |
не прсне на те или на нас кога крв.{S} А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излет |
е! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем? </p> <p rend="Tekst">— Што не даш момку девојк |
е? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас. </p> <p rend |
ко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отерасте оног човека? </p> <p r |
— рече Пурко готово јетко, па упита: — А ти? </p> <p rend="Tekst">— Кад ми каза Средоје, мени |
промисли шта су је питали и одговори: — А кога то, синко? </p> <p rend="Tekst">— Саву Савановић |
док сам ја жив! </p> <p rend="Tekst">— А ти иди откуд си и дошао! </p> <p rend="Tekst">— Море, |
о као пријатељи! </p> <p rend="Tekst">— А је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко. </p> |
Сад ће крв лећи! </p> <p rend="Tekst">— А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке |
е то опак човек! </p> <p rend="Tekst">— А где је укопан? — подвикну Ћебо опет. </p> <p rend="Te |
енчање, море ич! </p> <p rend="Tekst">— А што, море, што?{S} Зар наш поп не ваља? </p> <p rend= |
споречкавали... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend |
чича-Средојем... </p> <p rend="Tekst">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се м |
вно замиловао... </p> <p rend="Tekst">— А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па |
Утом ти зовну... </p> <p rend="Tekst">— А он те једнако кињи због мене, а? </p> <p rend="Tekst" |
и углас од чуда. </p> <p rend="Tekst">— А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно. </p> <p r |
ац преко рамена. </p> <p rend="Tekst">— А куд си ти тако поранио? — упита Радојка полако и снуж |
говори Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— А Живан и кућани? </p> <p rend="Tekst">— Они свакад спа |
Радојка, одиста. </p> <p rend="Tekst">— А твоја кућа? </p> <p rend="Tekst">— Кућу сам затворио |
ста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— А шта ћемо с овом? — упита Ђилас. </p> <p rend="Tekst"> |
нуше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— А онај му џенабет није дао ни поменути!...{S} Па човек |
а тамо окметили. </p> <p rend="Tekst">— А знаш и његову Радојку? </p> <p rend="Tekst">— 3нам... |
нешто се окари. </p> <p rend="Tekst">— А што? — упита Радојка као зачуђено. </p> <p rend="Teks |
нисмо ни кадри. </p> <p rend="Tekst">— А не можеш наћи куражна човека... — додаде Ћебо. </p> < |
ичу му скакавци. </p> <p rend="Tekst">— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. < |
и! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња. </p> <p re |
— прихвати Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. </p> <p r |
— подвикну Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Teks |
— подвикну Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А? — учини баба, не чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— |
рте се плашљиво. </p> <p rend="Tekst">— А зар ти овде изјавила овце? — упита Страхиња смешећи с |
пита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко |
во сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А што, море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ра |
довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p re |
ве, хоће у свет. </p> <p rend="Tekst">— А што си, море, луд! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. |
же отрча у кућу. </p> <p rend="Tekst">— А јеси наумио далеко? — упита чича Мирко. </p> <p rend= |
и гости у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто прет |
и седе међу њих. </p> <p rend="Tekst">— А одакле тако? — упита кмет. </p> <p rend="Tekst">— Од |
ан, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— А, ту ли си, лоло!... </p> <p rend="Tekst">— Беж', Стра |
ало, па довикну: </p> <p rend="Tekst">— А нека те, куме, нека!{S} Наћи ћу ја тебе и сутра! </p> |
и се одмараш, а? </p> <p rend="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох |
, а неки стоје.{S} Слабо се разговарају а почесто погледају један другога испод очију.{S} Као д |
ечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру |
опет насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> <p rend="Tekst"> |
ан. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend="Tekst">— Па оз |
авило браду и колена, изгледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуби давно јој никли. </p> <p rend="T |
t">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst |
егне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане одвратити кад што на |
би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не чује.{S} Ћебо промукао, па не мож |
весеље као људи! </p> <p rend="Tekst">— Аја!{S} Нема од тога ништа док сам ја жив! </p> <p rend |
брих девојака... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!... — дочека Страхиња одсечно. — Мени је од |
ло воденичара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с то |
о виђам кашто... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Радојка!...{S} Ја те волим као своје очи...{S} Али |
ми! — виче Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. </p> <p |
вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диж |
— упитаће Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Аја,...{S} Не зна нико!... — повика готово -сав онај на |
оримо као људи!... </p> <p rend="Tekst">Аја!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче ш |
. па нисмо ради... </p> <p rend="Tekst">Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти! |
и луд!...{S} Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добри |
kst">— Дабоме!...{S} Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— |
, ја се нешто претурих!...{S} Па имаће, ако нема! — чисто се осече чича, јер му не би право што |
наставља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, |
иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су |
, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p> <p re |
што поваздан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радо |
end="Tekst">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашт |
аба — кад се Мирјана удала у Овчину.{S} Ако она не зна, не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па |
а чисто љутито рече: »Шта дробиш ту?{S} Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а |
д! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи! </ |
ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратниц |
ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скак |
! — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Ако неће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо ка |
о сви радознало. </p> <p rend="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tek |
арину као Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затур |
а нешто претрну. </p> <p rend="Tekst">— Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слоб |
не; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три п |
јаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли ш |
rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У з |
rend="Tekst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p rend="Tekst">— Право ми к |
помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Како ти |
ико пастува. </p> <p rend="Tekst">— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. </p> |
у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> <p rend="Tekst">Страхи |
">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p> <p rend="Tekst" |
у. </p> <p rend="Tekst">— Ух, Страхиња, ала ме уплаши! — рече Радојка и осврте се плашљиво. </p |
чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину |
вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јун |
д Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га љ |
едну јаругу, истина, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити к |
крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а ку |
ругу.{S} Ту, опет, пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво. |
<p rend="Tekst">— Све је тако, Радојка, али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p re |
ш једну јаругу.{S} Истина, подалеко је, али кад су већ пошли — што му драго. </p> <p rend="Teks |
прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас исте |
истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не осеца онако као на њу. </p> <p ren |
тако.{S} Истина, утекао им је лептирак, али не мари.{S} То не може маторим људима наудити. </p> |
ш није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p |
ти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна |
ке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о |
Јаруга је крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није ни то! </p> <p |
их, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвас |
шта нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду |
учно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се... </p> |
="Tekst">— Вала, Пурко, могу ти казати; али мучно ћеш ми помоћи...{S} Могу ти казати тек да ми |
а кћи.{S} Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с |
и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки ве |
st">Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: »Хајде, хајде!« те она, г |
њој има брестова, погдекоји и рачваст; али опет јаруга није крива, него пукла права — као под |
и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, јед |
</p> <p rend="Tekst">— Има, јакако!{S} Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурлик |
!...{S} Ја те волим као своје очи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не дâ да се узмемо.{S} Казао м |
и на један мах притиште је гњавити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Поста |
ни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар од |
исто забезекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и пов |
Tekst">— Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? </p> <p rend="Tekst">— Имам ја неког вр |
м ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш ј |
">— О, бог с нама! </p> <p rend="Tekst">Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замисли |
> <p rend="Tekst">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> |
оклета воденица! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији |
еће да се смири! </p> <p rend="Tekst">— Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже к |
— па још улудо! </p> <p rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кме |
и одмах попу!... </p> <p rend="Tekst">— Ама, може дићи село на нас, какав је! — рече Срдан. </p |
осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— Ама казују то и овамо по Овчини... — рече Страхиња, па |
н бардак ракије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> < |
— деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо!... — стишава их кмет. </p> <p rend="T |
много мрло људи. </p> <p rend="Tekst">— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко. |
о кокице те јео. </p> <p rend="Tekst">— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита шт |
часом у Овчину. </p> <p rend="Tekst">— Ама она је обневидела — рече Страхиња. </p> <p rend="Te |
d="Tekst">— Шта? </p> <p rend="Tekst">— Ама, ето ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета. |
="Tekst">— Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шал |
а кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p> <p rend="Tekst">— Па сврати мало, Страхиња, с |
</p> <p rend="Tekst">— Лопови!{S} Пушку амо!{S} Не дај! </p> <p rend="Tekst">За њим испадоше јо |
до, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tek |
</p> <p rend="Tekst">— Па и у њој нека анатема! — додаде чича.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst"> |
Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из п |
а прњад. </p> <p rend="Tekst">Тумараше 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Бе |
да, прети, псује. </p> <p rend="Tekst">3арожани баш ни у уво!{S} Дигоше се лепо са Страхињом и |
неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
ће нам требати. </p> <p rend="Tekst">— Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? </p> <p |
емо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, |
бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p rend= |
ра усред трбуха. </p> <p rend="Tekst">— Аџијазмом, Ћебо! — викну Пурко. </p> <p rend="Tekst">Ће |
ас кога крв.{S} А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излети лептирак!... </p> <p r |
</p> <p rend="Tekst">Ћебо принесе воду аџијазму.{S} Поп натаче петрахиљ и отвори требник.{S} Ђ |
{S} Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по мајци, родом је отуда... </p> <p rend="Tekst">— |
ала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не чује.{S} Ћебо промукао, па не може ни да |
end="Tekst">— Шта велиш, синко? — упита баба полако. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Са |
Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарожја! — подвикну Ћеб |
умеде ништа казати.{S} Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што о томе. </p> <p rend="Tek |
о јој никли. </p> <p rend="Tekst">То је баба Мирјана.{S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а |
p rend="Tekst">— Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. </p> <p rend="Te |
p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли шта су је питали и |
rend="Tekst">— Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као не |
а још нисам била ни проходала — настави баба — кад се Мирјана удала у Овчину.{S} Ако она не зна |
рјанићи. </p> <p rend="Tekst">Еле, седи баба у хладу на некој поњавици, празник је, па су је из |
Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А? — учини баба, не чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је |
p rend="Tekst">— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то опак човек! </p> |
зи, под рачвастим брестом... — одговори баба, па опет спусти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома |
изнели мало пред кућу.{S} Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта. </p> <p rend="Teks |
. </p> <p rend="Tekst">— Нико други већ баба Мирјана! </p> <p rend="Tekst">— Која Мирјана? — уп |
ала!... </p> <p rend="Tekst">Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Ај |
"Tekst">— Мирјана! </p> <p rend="Tekst">Баба ћути. </p> <p rend="Tekst">— Не чује она! рече Сре |
урко што год може. </p> <p rend="Tekst">Баба ништа! </p> <p rend="Tekst">— Боље, боље, Пурко! — |
баба Мирјана.{S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и |
ад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p rend="Tekst">Пошт |
ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна водениц |
end="Tekst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и |
па им рече: </p> <p rend="Tekst">— Ето бабе Мирјане, па је упитајте! </p> <p rend="Tekst">— Де |
че чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. </p> <p rend="Tekst">Мирко се накашља, па викну: |
</p> <p rend="Tekst">— Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p |
"Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Рече ли о |
о и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Са |
p> <p rend="Tekst">Утом се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапск |
аду на некој по њавици, стара, престара бака.{S} Већ саставило браду и колена, изгледа, као нек |
као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, децо ко ће то |
ничара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, |
лав, неко нарамује, неко се пипа око ре бара. </p> <p rend="Tekst">Кмет уђе у кућу да се умије, |
ан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су се сви обредили и кад |
е дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. </p> <p rend="Tekst">Пурко се, међутим, упита з |
">— Од куће... — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар |
и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и седе међу њих. </p> <p rend="Tekst">— А одакле |
">— Јест, богами!... — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу. </p> <p ren |
редили и кад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst"> |
} У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар |
оће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— |
а, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. </p> <p rend="Tekst">— В |
де, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак.{S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, |
мет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку. </p> <p rend="Tekst">— Мора се, Пурко!... — ре |
. </p> <p rend="Tekst">— Јест, ја...{S} Барем за једну ноћ — одговори Страхиња поуздано. </p> < |
ојка!{S} Морам се уклонити одавде...{S} Барем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> < |
ити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми л |
end="Tekst">Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Сав |
дојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S} Страхиња наум |
ст!...{S} Тако је!...{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p> <p rend="Teks |
kst">— Јест, јест!...{S} Тако је!...{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p |
ад на Ивањдан... </p> <p rend="Tekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било п |
их стаде мирити: </p> <p rend="Tekst">— Баталите, људи!...{S} Де, да се разговоримо као људи!.. |
ести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу. </p> <p ren |
зе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p rend="Tekst">Страхиња узе п |
кад се нађе на каквом весељу с људима, баш му се нешто узме језик, те не уме ништа више рећи н |
копа вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете |
/p> <p rend="Tekst">— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst" |
а њу. </p> <p rend="Tekst">Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан и |
бе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још улудо! </p> <p |
вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јунаци!« </p> <p rend="Tekst">И сва та галама о |
да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Жи |
а...{S} Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. < |
јаругу.{S} Чињаше им се доста крива.{S} Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, |
и Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. |
ам...{S} Знаш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет н |
Богами, одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се |
трахиња одсечно. </p> <p rend="Tekst">— Баш сам ти ја несрећна! — учини Радојка, па поћутавши м |
о за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{S} У здрављу!...{S} Памти што ти ре |
ић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Извади обе пушке, у које беше сабио |
пуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме |
<p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући. </p> <p rend="Tekst |
ита кмет чисто сумњајући. — Рече ли она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«? </p> <p re |
ређе куће. </p> <p rend="Tekst">Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.{S} Стра |
рупних као плашће стена.{S} Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо |
их брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да |
јхладнијег извора у свој Овчини, што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове.{S} Сео је ту |
ебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај мах излете в |
Tekst">Аја, Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожан |
рече Пурко, поћута мало, па упита: — И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно не |
ekst">— А што, море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку. </p> <p rend="Te |
end="Tekst">— Све је тако, Радојка, али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p rend=" |
<p rend="Tekst">— Па хајде, Радојка, ми баш и дођосмо... </p> <p rend="Tekst">— Та шта чините в |
и, псује. </p> <p rend="Tekst">3арожани баш ни у уво!{S} Дигоше се лепо са Страхињом и Радојком |
ка, па поћутавши мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} |
d="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирко углас. </p> <p rend |
ише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање сеоске седе на траву, извади плетиво и |
арицу, вратио се у Овчину — на оно мало баштинице што му је остало иза оца.{S} Стару кулачу раз |
ли си, лоло!... </p> <p rend="Tekst">— Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у |
вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, изгинућемо! — викну неко од дружине Живан |
а. </p> <p rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопа |
и кога! </p> <p rend="Tekst">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла! |
рече Ћебо. — Избуди чељад!...{S} Бежи, бежи! </p> <p rend="Tekst">И сви троје побегоше, што иг |
лан! — рече Ћебо. — Избуди чељад!...{S} Бежи, бежи! </p> <p rend="Tekst">И сви троје побегоше, |
да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p re |
рахиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте |
, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то из |
ти што.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао колац од |
м се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst |
<p rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чист |
е носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} К |
м. </p> <p rend="Tekst">— Та остали смо без воденичара — прихвати Пурко. — Не можеш ни једног н |
d="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окани се |
то.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао колац од црно |
Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина. </p> <p rend="Tekst">Стра |
заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гра |
урко. </p> <p rend="Tekst">— Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Нем |
ј јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали с ногу. </p> <p rend="Tekst">— |
Мирко и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа |
</p> <p rend="Tekst">Око мале ручанице беху се испупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: |
ако уклонише неку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отворише широм.{S} Пурко, |
. </p> <p rend="Tekst">Лицем на Ивањдан беху се искупили све по избору људи из села с кметом по |
сто их подиђоше неки мравци.{S} Они што беху полегали насатке, изврнуше се потрбушке, а они што |
сатке, изврнуше се потрбушке, а они што беху потрбушке, изврнуше се насатке. </p> <p rend="Teks |
ред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли оздо од |
ш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! </p> <p rend="Tekst"> |
знам шта су разговарали...{S} Тек тајка беше нешто развикао.{S} Чича Средоје изиђе, па чисто љу |
у здравицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се ве |
t">Кмет уђе у кућу да се умије, јер сав беше изгребан по лицу. </p> <p rend="Tekst">Тако се свр |
p> <p rend="Tekst">Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из |
"Tekst">Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудил |
ости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи свом кмету и својим |
знад врата.{S} Извади обе пушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш, |
сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико кру |
ни, понајстарија.{S} Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е |
а Савановић. </p> <p rend="Tekst">Подне беше увелико превалило.{S} Пред кућом Мирјанића у Овчин |
стани! </p> <p rend="Tekst">Страхиња се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан.{S |
— повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфрктао и почео копати ногом. </p> <p rend= |
е беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огорели, неки већ на |
чините ваздан! — шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих. </p> <p rend="Tekst">— Ко је то? — |
Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p |
и, онда се полако попе на таванчић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Изв |
ни се мало иза неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо: </p> <p rend="Tekst">— Радојка! |
најлак с овцама навише, пошав у гај што беше одмах изнад куће.{S} Почесто се обзирала и ослушки |
ча Мирко. </p> <p rend="Tekst">Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и |
тино гнездо уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Вре |
ekst">— Па Страхиња — рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви о |
ових.{S} Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких п |
ожемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи |
к помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, добар човече? </p> <p rend="Tekst">— Ништа!...{S} Ж |
немарно. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, брате?...{S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гу |
пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчи |
нема! — чисто се осече чича, јер му не би право што се тако претурио. </p> <p rend="Tekst">— Д |
ш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можд |
више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо? </p> <p |
не Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} |
једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше |
ити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Постаја тако, постаја, па тек викну д |
мо грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Tekst">Кад избише на Гол |
ва врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље плачући. </p> |
црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.{S} Претурио преко рамена крп |
хове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} Осећа како су му очи пуне суза, па г |
деница! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у |
си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend="Tek |
о врло куражан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Ра |
колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био в |
<p rend="Tekst">Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ни |
d="Tekst">Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже.{S} На махове га тако стегне нешт |
е у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су |
регрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо |
о да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била је то скромна и мирна девојка, као јагње. </p> <p |
... </p> <p rend="Tekst">— Ја још нисам била ни проходала — настави баба — кад се Мирјана удала |
а, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, з |
док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и с њема кмет. </p> <p rend="Tekst">О |
ем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend |
мете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то заподиреш? </p> <p rend="Teks |
бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на свој |
погледа га. </p> <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Идем доле у Посавину... </p> <p rend="Tekst" |
д; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} |
"Tekst">Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су |
а се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити в |
има. </p> <p rend="Tekst">Онда још није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису |
нда још није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свет |
ица! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећи ће неки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у све |
лико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био врло |
аћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S |
још једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденичара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека |
у, може бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати |
се свим чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали. <ref rend="instr_n |
Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, |
ћ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било, није шала!... </p> <p rend="Tekst">Питаше још баб |
— одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то опак човек! </p> <p rend="Tekst">— А где је у |
питају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. </p> <p rend="Tekst |
нажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли ск |
<p rend="Tekst">И још нешто.{S} Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожа |
/p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо д |
ао јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Во |
ће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! </p> <p |
. </p> <p rend="Tekst">Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с љу |
ли греду, ни сејали со.{S} Тај је Пурко био паметан човек, иако је носио најдужи перчин у свем |
ам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити... </p> <p rend="Tekst">— |
које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није н |
вати неки чича Мирко — не може воденица бити сама.{S} Сваки час вала што оправити, јаз чистити, |
неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан |
и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то |
— рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. </p> <p rend="Tekst">— Вала, и јесам!.. |
вори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати... </p> <p rend="Tekst">— Ја |
тог бреста. </p> <p rend="Tekst">— Може бити — рече неко — видиш где коњ једнако копа ногом и ф |
S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак у Посавину. </p> <p rend="Tekst">— У Посавину. |
црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{S} Не |
се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си и истезао г |
ти ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу вам судити. </p> <p rend="Tek |
тница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p> <p rend="Tekst">— Што зовеш, море, што? — ви |
Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се! — рече |
<p rend="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Бог с |
бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није то! </p> <p rend="Tekst">Пређо |
же. </p> <p rend="Tekst">— Ко ли ће оно бити? — учини кмет. </p> <p rend="Tekst">Сви се упиташе |
ек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Страхиња одсечно. </p> <p rend |
— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да си ти |
p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окан |
већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њи |
"Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог |
е Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хв |
{S} Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> |
ами, одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се ока |
ј, кмете!...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко |
/p> <p rend="Tekst">Пред кућом Пурковом бише лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах. |
ле у Посавину... </p> <p rend="Tekst">— Благо теби!...{S} А шта ћу ја, јадна! </p> <p rend="Tek |
— Немој тако, куме, немој! — поче Пурко блаже. — Није оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и |
учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, изгинућемо! |
речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Хајдемо, људи! — рећи ће |
друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. </p> <p rend="Tekst">Мирко се накашља, |
о — све нам је у селу добро!{S} Овце се близне, летина поноси, говеда се обадају, народ поштен. |
дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend=" |
p> <p rend="Tekst">— Како село, Срдане, бог с тобом! — рече Мирко. — Нема од тога ништа. </p> < |
Е чуда, људи! </p> <p rend="Tekst">— О, бог с нама! </p> <p rend="Tekst">Али кад им каза шта је |
ичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Бог с тобом!...{S} Махни се!... — повикаше многи зачуђе |
хвати Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да! </p> <p rend="Tekst">— Куда, болан? — упита Рад |
браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо, хоћемо, Пурко!. |
му Пурка. </p> <p rend="Tekst">— Помози бог, куме! — поче Пурко још издалека. — Ти се одмараш, |
назва им: </p> <p rend="Tekst">— Помози бог! </p> <p rend="Tekst">— Де, Страхиња, пијни мало! — |
е... </p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну: </p> |
авља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже |
, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отерасте оног човека? </p> <p ren |
p rend="Tekst">— Шта учини, Ћебо, да од бога нађеш! </p> <p rend="Tekst">Поп очита нешто над ва |
оречкавали... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="T |
да онамо. </p> <p rend="Tekst">— Живан, богами! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А ено и не |
рече: </p> <p rend="Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде па |
коњ копа! </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — рече кмет и стаде завиривати онде. </p> <p re |
пита Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами!... — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па |
вели Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — додаде Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ћ |
у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто претурих!... |
ко. </p> <p rend="Tekst">— Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана.{S} В |
Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p> <p rend="Tekst">— А не мож |
мо поћи с тобом! </p> <p rend="Tekst">— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први.{S} |
умео паметовати. </p> <p rend="Tekst">— Богами, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памт |
као не верујући. </p> <p rend="Tekst">— Богами, одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да |
? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, јест! — рече Пурко. — То ће нам требати. </p> < |
пита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, далеко... — одговори Страхиња озбиљно. </p> <p |
а хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst">— Богами, Радојка, одиста. </p> <p rend="Tekst">— А твоја |
и што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећ |
. </p> <p rend="Tekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Шт |
> <p rend="Tekst">— Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан. — Ко сеје со ничу му скакавци. </ |
те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је тако спечалио неку парицу, |
ла, људи, ми смо се често састајали.{S} Богу хвала, често смо се и споречкавали... </p> <p rend |
а, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tek |
p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и р |
неко. </p> <p rend="Tekst">— Па, хвала богу, има коме доћи!... — рече кмет. </p> <p rend="Teks |
/p> <p rend="Tekst">— Па што сам, хвала богу, кмет! </p> <p rend="Tekst">— Ти имаш, чини ми се, |
бе отерало од куће?...{S} Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као |
аш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине...{S} Тетка Мирјана, пада ти, чини ми с |
рко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју. </p> <p rend="Tekst">— |
и градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— |
и сувише! </p> <p rend="Tekst">— Хвала богу! — рече кмет и ногатну се мало — све нам је у селу |
и ти си луд!...{S} Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас |
оли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} К |
> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. </p> <p rend="Tekst" |
о те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати у тој в |
} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш у |
мало натраг. </p> <p rend="Tekst">— Не бој се! — вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја. |
а једва... а ти? — упита Страхиња чисто бојажљиво. </p> <p rend="Tekst">— Не питај!... — рече Р |
бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Имај |
лакну.{S} Добро је, сад се већ ничег не боји! </p> <p rend="Tekst">Тако је Страхиња дочекао сва |
st">— Па нека дигне! — прихвати Ћебо. — Бојимо се ми њих! </p> <p rend="Tekst">Живан још једнак |
та бог да! </p> <p rend="Tekst">— Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. </p> <p rend="Teks |
нима. </p> <p rend="Tekst">— Остаде ли, болан, жив ономадне? </p> <p rend="Tekst">— Ја једва... |
. </p> <p rend="Tekst">— Их, шта учини, болан! — рече Ћебо. — Избуди чељад!...{S} Бежи, бежи! < |
си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Им |
како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst">— Бог |
Хајде, Радојка! </p> <p rend="Tekst">— Болан, Страхиња... како ћу?... — поче се она као устеза |
аба ништа! </p> <p rend="Tekst">— Боље, боље, Пурко! — рече Срећко. </p> <p rend="Tekst">— Вала |
а Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> |
ирко. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. |
t">— Кућу сам затворио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весе |
kst">Баба ништа! </p> <p rend="Tekst">— Боље, боље, Пурко! — рече Срећко. </p> <p rend="Tekst"> |
> <p rend="Tekst">— Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хв |
е.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују.{S} Напослетку се познаде да је гроб.{S} О |
ац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{ |
. — Само да се не покајеш.{S} Свакад је боље милом него силом. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — в |
rend="Tekst">Страхиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем нани |
она! рече Срећко и осмехну се. — Викни боље, чича-Мирко! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не м |
Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да поп |
/p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пурко! </p> <p r |
ице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Го |
уђим кућама.{S} Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао.{S} После је |
сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! </p> <p rend="Tekst">Утом запе |
стара, престара бака.{S} Већ саставило браду и колена, изгледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуб |
кових. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало |
ћи. </p> <p rend="Tekst">— Нико не сме, брате, не сме! — уплете се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— |
здано. </p> <p rend="Tekst">— Окани се, брате — вели му Пурко. — Немој се шалити. </p> <p rend= |
арно. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, брате?...{S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гушећи |
ебо. </p> <p rend="Tekst">— 'Оди, 'оди, брате!... — прихватише и остали. </p> <p rend="Tekst">— |
еље! </p> <p rend="Tekst">— Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бит |
рављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst |
брестом«? </p> <p rend="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирк |
м, узвикују: </p> <p rend="Tekst">— Их, брате, забога! </p> <p rend="Tekst">— Е чуда, људи! </p |
се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још улудо! |
још улудо! </p> <p rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чис |
ти, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — |
<p rend="Tekst">— Полако, људи, народе, браћо! — стишава их кмет. </p> <p rend="Tekst">— Шта по |
углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у не |
ча озго. </p> <p rend="Tekst">— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда може. </p> |
што осташе: </p> <p rend="Tekst">— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> < |
руги. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо!... — стишава их кмет. </p> <p rend="Tekst">Диже |
би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо? </p> <p rend="Tekst">— Јест, јест!...{S} Страхињ |
слише. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — |
<p rend="Tekst">— Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо, — Хајде, Страхиња!... </p> <p rend |
, па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћо, нашем попу.{S} Нека га нек зија колико хоће, хај |
ам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери б |
си ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} Куд ћ |
полако мучњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p |
више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Онај лептирак дуго је, каж |
се опет унутра, притворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пуш |
ба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку. </p> <p rend="Tekst">Затим увуче нека |
ошком хатару.{S} Пресамари преко Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести ш |
/p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину.{S} Види се к |
договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! </p> <p rend="Te |
ло.{S} Кад опет неко зовну озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко!...{S} О, Пурко! |
d="Tekst">Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује. </p> <p rend="Tekst">3арожани баш н |
пâсом спустише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање сеоске седе на траву, изва |
и и слатко разговарали.{S} Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле колик доб |
ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst">— Та... оно... има... — за |
ekst">Чича Средоје махну руком онамо за брдо.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с њим |
end="Tekst">Утом изби Живан с људима на брдо, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови |
</p> <p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задувал |
рожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе као пријатељи.{S |
="Tekst">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} О |
а се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од |
ст.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} |
, пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је кри |
а где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Мо |
народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест.{S} Уђоше у једну јаругу, истина, прилично је кри |
а бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није ни то! </p> <p rend="Tekst">Уђоше у чет |
т, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p> <p rend="Tekst">— Може бити — рече неко — |
у, истина, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво. |
d="Tekst">Пређоше у другу.{S} У њој има брестова, погдекоји и рачваст; али опет јаруга није кри |
угу.{S} И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет го |
вих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруг |
згледа, па рече: </p> <p rend="Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то |
Tekst">— У Кривој јарузи, под рачвастим брестом... — одговори баба, па опет спусти главу. </p> |
она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«? </p> <p rend="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти |
че кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу. </p> <p rend="Tekst">— А јеси наумио |
... — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако ну |
нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би нав |
е и њега. </p> <p rend="Tekst">Зарожани брже опучише наниже у село.{S} Сретоше се са својима.{S |
<p rend="Tekst">Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била ј |
љути, те се мргоди.{S} Испушио је лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те ва |
рим, поштеним...{S} Хајде, хајде!...{S} Брзо!{S} Да нас не опазе... </p> <p rend="Tekst">Радојк |
> <p rend="Tekst">— Де, зовни је!...{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат. </p> <p re |
t">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало. </p> <p rend="Tekst">— Ко? </p |
!{S} Изиђиде часом! — одговори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата. </p> <p rend="Tekst">Уну |
а један мах притиште је гњавити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Постаја т |
t">— Лепо!{S} Хајде с нама! — шану Ћебо брзо. — С људма добрим, поштеним...{S} Хајде, хајде!... |
та оде с дружином. </p> <p rend="Tekst">Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту |
и Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше |
еница сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожани се разиђоше, сумњи |
ихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде се не чује ни шта.{S} С |
ом шишету воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p rend="Tekst">Кад већ одскочи с |
кући.{S} Нису ударили још два-три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше |
де. </p> <p rend="Tekst">— Копниде који будаком! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">Један |
> <p rend="Tekst">Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и пружи чичи.{ |
end="Tekst">— Уха, чича-Мирко!...{S} Не будали!...{S} Нема он још домаћице!... — гракнуше сви г |
st">— Дела сад подухватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учин |
ракнуше сви. </p> <p rend="Tekst">Они с будацима и мотикама окупише копати живо.{S} Ископаше гр |
шке на оном таванчету, и чека шта ће да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} Не |
и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколико недеља како се Зарожани |
смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три пута буд |
S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p> <p rend="Tekst" |
d="Tekst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p rend="Tekst">— Право ми кажи, |
ем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш д |
а.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} До |
е гости углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађ |
">— Одмичи, море! — продера се Ћебо иза букве. — Сад ће крв лећи! </p> <p rend="Tekst">— А ти л |
стих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља |
ађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} Срећа његова те се Живан спотаче преко нек |
обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред њу. </p> <p rend="Tekst">— Ух |
ну, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање сеоск |
ваца!{S} Он се онда упути путањом преко буквика, гунђајући и псујући онако сам.{S} Оде у нечију |
за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Жива |
">— Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шале! </p> |
S} Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година |
тави.{S} Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, |
А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А |
и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа |
тска, заклони се мало иза неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо: </p> <p rend="Tekst" |
е! </p> <p rend="Tekst">— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима. </p> <p rend="Tekst">И |
ако обучена, као што ме видиш, пала сам ва кревет, па плакала, плакала — мишљах, очи ћу исплака |
чно, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Teks |
.. </p> <p rend="Tekst">— Та шта чините ваздан! — шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих. < |
} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се полако прикраде |
да живети!...{S} Ушла сам у овај пусти вајат.{S} Овако обучена, као што ме видиш, пала сам ва |
она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима. </p> <p rend="Tekst">У хитњи и |
} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадо |
ма чак доле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је та |
Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурета што |
nd="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући. </p> <p rend="Tekst">— Та |
крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста.{S} Није ни то! </p> <p rend="Tek |
дговори Пурко и ногатну се — па никакве вајде. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, људи — рече чич |
<p rend="Tekst">— Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се |
кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p |
ми је све чича Средоје.{S} Више ми није вајде ни помињати...{S} Премишљао сам од сваке руке.{S} |
чича-Мирко! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пу |
живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисм |
ча Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Немој, вала, Мирко — одговори Пурко — него дела ти! </p> <p re |
<p rend="Tekst">— Брестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног р |
ело,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">В |
осакатити кога! </p> <p rend="Tekst">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар кр |
макар крв легла! </p> <p rend="Tekst">— Вала, ни ја! — прихвати Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А |
} Ово се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још у |
ти жито у ступи! </p> <p rend="Tekst">— Вала, синко, ни ја — прихвати чича Мирко — па макар кок |
то ћу те питати! </p> <p rend="Tekst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p r |
">— Па Страхињу! </p> <p rend="Tekst">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном |
ами преноћити... </p> <p rend="Tekst">— Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па |
бити уморан си. </p> <p rend="Tekst">— Вала, и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и |
ак и чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Вала, кад ћеш ти, чича-Мирко, и ја ћу! — рече Пурко. </ |
! — рече Срећко. </p> <p rend="Tekst">— Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викн |
ош једном зевну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ти си га отерао! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! |
дојка кроз плач. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ни мени!... — прихвати Страхиња... — Идем у свет, |
а мало, па рече: </p> <p rend="Tekst">— Вала, Пурко, могу ти казати; али мучно ћеш ми помоћи... |
поче кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Вала, људи, ми смо се често састајали.{S} Богу хвала, ч |
њи због мене, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да заж |
ти ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, јакако! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
е може воденица бити сама.{S} Сваки час вала што оправити, јаз чистити, камен посецати..{S} Ми |
— Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају. </p> <p ren |
ад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући. </p> <p rend="Tekst">Живан и Пурко умало |
">— А што, море, што?{S} Зар наш поп не ваља? </p> <p rend="Tekst">— Ваш је поп луд! </p> <p re |
end="Tekst">— Није вајде, људи, баш нам ваља тражити ту јаругу, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
"Tekst">— Јест, јест!...{S} Страхиња је ваљан момак!...{S} Страхиња је наш! — гракнуше готово с |
це. </p> <p rend="Tekst">— Кад је момак ваљан, честит?... — прихвати чича Мирко окренувши се по |
.. (Ту кмет пружи руком на Страхињу.) А ваљао нам је!... </p> <p rend="Tekst">И тако се сви ода |
опа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео Живановог вранца без |
="Tekst">Сад тек поче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три дана само се јело и |
p> <p rend="Tekst">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Teks |
нудите путника? </p> <p rend="Tekst">— Ваљда празан? — упита Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест |
rend="Tekst">Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад кад су затекли |
д сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договори |
ти казати тек да ми мало одлакне.{S} Ти ваљда знаш нашег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Д |
би два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. </p> <p rend=" |
ди нам попа! </p> <p rend="Tekst">— Луд вам је поп, луд!{S} Иде те копа вампире! </p> <p rend=" |
, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јунаци!« |
насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> <p rend="Tekst">— Па |
/p> <p rend="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Б |
народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу вам судити. </p> <p rend="Tekst">— Суди ти у свом селу, |
. </p> <p rend="Tekst">— Изиђиде, мало 'вамо, изиђи! </p> <p rend="Tekst">Пурко изиђе онамо до |
<p rend="Tekst">Али кад им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише.{S} Дуго су ћутали.{ |
rend="Tekst">Ђилас истеже оним коцем те вампира усред трбуха. </p> <p rend="Tekst">— Аџијазмом, |
че Живан, па се опет насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> < |
ани својим кућама, радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако.{S} Истина, утекао им |
">— Луд вам је поп, луд!{S} Иде те копа вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли |
/p> <p rend="Tekst">Поп очита нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаш |
го га поли по лицу.{S} У тај мах излете вампиру из уста прамичак некаке маглице — сушти лептир |
>— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p r |
дугачку сврх човека!{S} Метну је поред ватре, с једног краја потури јој неки пањић, па је покр |
<p rend="Tekst">Онај човек приседе крај ватре.{S} Поседе мало, а све погледа испод ока у ову кл |
end="Tekst">Страхиња наложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје сп |
! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко |
ekst">Страхиња полако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена.{S} Узе у |
вати Пурко. — Има у мог кума Живана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми в |
наш поп не ваља? </p> <p rend="Tekst">— Ваш је поп луд! </p> <p rend="Tekst">— Море, хеј!{S} Не |
да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кућица — своја слободица. </p> <p rend="Tek |
rend="Tekst">— Па онај наш из Овчине! — вели Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — додад |
аг. </p> <p rend="Tekst">— Не бој се! — вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја.{S} Хајде, |
rend="Tekst">— Деде, Пурко, почни ти! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Немој, вала, Ми |
</p> <p rend="Tekst">— Вала, јакако! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да се смиримо ј |
p> <p rend="Tekst">— Махни се, Пурко! — вели му Страхиња и отреса руком. </p> <p rend="Tekst">— |
> <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Јок, да тражимо |
d="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље |
<p rend="Tekst">— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те или на нас кога |
/p> <p rend="Tekst">— Окани се, брате — вели му Пурко. — Немој се шалити. </p> <p rend="Tekst"> |
</p> <p rend="Tekst">— Окани се, Ћебо — вели му Страхиња. — Нисам рад... </p> <p rend="Tekst">— |
p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p> <p rend="Tekst |
кав угарак? </p> <p rend="Tekst">— Прво вели чича Мирко! — деру се други. </p> <p rend="Tekst"> |
е некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поред себе на земљ |
овако све се мучимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} Куд ће доспети да нам |
то замисли. </p> <p rend="Tekst">— Село велико — прихвати Срдан — воденица једна. </p> <p rend= |
икакве вајде. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама друг |
ло замислише. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патр |
кује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p rend="T |
st">— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће |
па поче: </p> <p rend="Tekst">— Па шта велите, људи?{S} Хоћемо ли тражити воденичара или гради |
и збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одиста велиш? — упита Страхиња као не верујући. </p> <p rend=" |
му отворена! </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш? — упита чича озго. </p> <p rend="Tekst">— Дођите |
у опет Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш, синко? — упита баба полако. </p> <p rend="Tekst" |
ича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Право велиш, богами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живан |
и судимо!...{S} Одосмо ми попу, нека их венча! </p> <p rend="Tekst">— Не вреди то венчање, море |
Страхињом и Радојком до попа — нека их венча.{S} Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци к |
њом и Радојком, те одиста одоше попу на венчање. </p> <p rend="Tekst">И опет је весеље код куће |
нча! </p> <p rend="Tekst">— Не вреди то венчање, море ич! </p> <p rend="Tekst">— А што, море, ш |
зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуш |
опет спусти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зар |
и! </p> <p rend="Tekst">— А је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко. </p> <p rend="Teks |
/p> <p rend="Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, бо |
аја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му и треба!...{S} Баш сте јунаци!« </p |
турише разговор. </p> <p rend="Tekst">— Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати! |
— Одиста велиш? — упита Страхиња као не верујући. </p> <p rend="Tekst">— Богами, одиста. </p> < |
, куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Запрашташе |
ошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе пред кућом.{S} Месечина као дан, лето, милина љу |
ам дошли. </p> <p rend="Tekst">— Срећно веселе. </p> <p rend="Tekst">— Та ми смо своји! </p> <p |
/p> <p rend="Tekst">Онаке части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павло |
е здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Тако му |
а поустајали и наставили опет разговор, весеље и пијанку.{S} Недеља је, не чека их никакав поса |
венчање. </p> <p rend="Tekst">И опет је весеље код куће Пуркове.{S} Слегло се све Зарожје на св |
де право Пурковој кући.{S} Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби. </p> <p rend="T |
ма... </p> <p rend="Tekst">Сад тек поче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три д |
ла! — одговори Пурко. — 'Оди да учинимо весеље као људи! </p> <p rend="Tekst">— Аја!{S} Нема од |
ни онако речит, а кад се нађе на каквом весељу с људима, баш му се нешто узме језик, те не уме |
расте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Страхиња одсечно. </p> <p rend="Tek |
опали пиштољ. </p> <p rend="Tekst">— У ветар удрите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не о |
кој по њавици, стара, престара бака.{S} Већ саставило браду и колена, изгледа, као нека аветиња |
не помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Как |
га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу |
ма нико пастува. </p> <p rend="Tekst">— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. |
је празник, Петровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="Tekst">Одиста |
обесне!... </p> <p rend="Tekst">Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти т |
аде кмет. </p> <p rend="Tekst">Страхиња већ уђе на вратнице и назва им: </p> <p rend="Tekst">— |
даке и мотике. </p> <p rend="Tekst">Кад већ одскочи сунце с копља, крете се сав тај народ да тр |
ла што о томе. </p> <p rend="Tekst">Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигош |
има!... </p> <p rend="Tekst">Радојка је већ давно стигла с овцама кући.{S} Ни сама не зна куд ј |
а у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} П |
{S} Живан се разгоропадио и, као што је већ рчин, умало се није побио са Средојем. </p> <p rend |
то се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је |
пева, игра, пије, мећу пушке.{S} Подне већ увелико превалило.{S} Кад опет неко зовну озго с Го |
ло и пило, певало и играло...{S} Кад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући. </p> < |
рахињи чисто лакну.{S} Добро је, сад се већ ничег не боји! </p> <p rend="Tekst">Тако је Страхињ |
t">— А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend |
здо уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Време тихо. |
казуј!... — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао жив. </p> |
угу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било, није ша |
се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом |
док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толи |
на оном месту, па копај даље.{S} Сунце већ превалило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се |
и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну |
ављен.{S} То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S |
> <p rend="Tekst">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, као људи, по |
о чељаде изиђе из куће...{S} Нико други већ — Радојка.{S} Чини му се, види је како још плаче... |
нало. </p> <p rend="Tekst">— Нико други већ баба Мирјана! </p> <p rend="Tekst">— Која Мирјана? |
, чича Мирко и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком д |
лико крупних пањева, неки огорели, неки већ натрулили — начинили се готово сама прњад. </p> <p |
у руком. </p> <p rend="Tekst">— Нема ми већ живота... — наставља Радојка кроз плач. </p> <p ren |
заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одмахну |
до пред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли озд |
узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио. </p> <p rend="Tekst">Он |
— нека их венча.{S} Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко |
st">— Ама шта му је сад! — узвикну кмет већ љутит, па ожеже коња подобро штапом. </p> <p rend=" |
угу.{S} Истина, подалеко је, али кад су већ пошли — што му драго. </p> <p rend="Tekst">Препентр |
узи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали с ногу. </p> <p rend="Tekst">— Стан |
ет!{S} Није ни то! </p> <p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — |
ини се одатле колик добра печурка, није већа.{S} Наоколо мало њивице, нешто поврћа, ливадица.{S |
а: </p> <p rend="Tekst">— Ви овде нешто већате, чини ми се? </p> <p rend="Tekst">— Море, муку т |
за сваку здравицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гост |
на вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти, а Страхињ |
ведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst">А он то изусти |
тити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћем |
тек онако упита: </p> <p rend="Tekst">— Ви овде нешто већате, чини ми се? </p> <p rend="Tekst"> |
тима што осташе: </p> <p rend="Tekst">— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </ |
бо. </p> <p rend="Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарож |
Знаш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. |
шале! </p> <p rend="Tekst">— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима. </p> <p rend="Tekst |
<p rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — |
разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отерасте оног човека? </p> <p rend="Tekst">— Кога, к |
одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако нудите путника? </p> <p rend="Tekst">— Ваљда п |
ћи — сва им је мука узалуд!{S} Хајде да виде још једну јаругу.{S} Истина, подалеко је, али кад |
е. </p> <p rend="Tekst">Сви нагрнуше да виде. </p> <p rend="Tekst">— Копниде који будаком! — ре |
заше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују |
е са судовима.{S} Пошла на воду.{S} Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено. |
езекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики ка |
">— Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си |
се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчи |
у, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана ду |
="Tekst">Они то учинише...{S} Имају шта видети!{S} Лежи читав читавцит човек, као год да су га |
да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се врати |
тко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људ |
усти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га |
људима. </p> <p rend="Tekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} |
ико други већ — Радојка.{S} Чини му се, види је како још плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S |
плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је Радојка често изгонила овце |
стаде мало и погледа онамо у Овчину.{S} Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе ру |
ко разговарали.{S} Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле колик добра печур |
/p> <p rend="Tekst">— Ако те још једном видим с овцама под оном лужином, слободно не иди ми кућ |
. — Станите да се још промислимо!{S} Да видимо кад ћемо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад одмах... |
мпире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете својим |
/p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tekst">— Одмичи, море |
џенабет. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам, видиш, Пурко... — настави Страхиња гледећи преда се — т |
ekst">— А јест, богами! — рече Мирко. — Видиш, ја се нешто претурих!...{S} Па имаће, ако нема! |
rend="Tekst">— Може бити — рече неко — видиш где коњ једнако копа ногом и фрче. </p> <p rend=" |
сти вајат.{S} Овако обучена, као што ме видиш, пала сам ва кревет, па плакала, плакала — мишљах |
— Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> |
ишта друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Радојка!...{ |
ш једном.{S} Од Овчине се ништа више не виђаше. </p> <p rend="Tekst">Око мале ручанице беху се |
, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. </ |
се сад ће се сурвати доле.{S} Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи пре |
јку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Teks |
д их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!.. |
к ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету дево |
!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, из |
, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Хајдемо, љу |
е чује она! рече Срећко и осмехну се. — Викни боље, чича-Мирко! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала |
гу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у Заро |
— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окани се ћорава пос |
о! </p> <p rend="Tekst">— О, Мирјана! — викну Пурко што год може. </p> <p rend="Tekst">Баба ниш |
nd="Tekst">— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! </p> <p rend="Teks |
памети! </p> <p rend="Tekst">— Куме! — викну и Пурко и скочи. — У памет се ти, море, ја сам км |
о силом. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </p> <p re |
</p> <p rend="Tekst">— Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! < |
p> <p rend="Tekst">— Аџијазмом, Ћебо! — викну Пурко. </p> <p rend="Tekst">Ћебо у оној хитњи не |
d="Tekst">— Беж'те, људи, изгинућемо! — викну неко од дружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И |
Tekst">— Па кад може, хајдемо, браћо! — викну Ћебо, — Хајде, Страхиња!... </p> <p rend="Tekst"> |
ш ко? </p> <p rend="Tekst">— И ја ћу! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — |
</p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао ч |
kst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете својим људма: — Хајдемо, браћ |
rend="Tekst">— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — п |
/p> <p rend="Tekst">— Је ли ту Пурко? — Викну опет чича Средоје озго. </p> <p rend="Tekst">— Је |
rend="Tekst">— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану. </p> <p rend="Tekst">— Море, врати |
p> <p rend="Tekst">Мирко се накашља, па викну: </p> <p rend="Tekst">— Мирјана! </p> <p rend="Te |
rend="Tekst">Кмет Пурко још с вратница викну: </p> <p rend="Tekst">— Домаћине!...{S} Има ли ко |
ди се.{S} Постаја тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула: </p> <p rend="Tekst |
лептирак!... </p> <p rend="Tekst">Кмет викну онима што су колали: </p> <p rend="Tekst">— Дела |
end="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. </p> <p rend="Tekst">— А жив |
е и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само се чује: </p> <p rend="Te |
од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали гред |
>Ј</hi>ош онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; |
дговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича! </p> <p rend="Tekst |
гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена.{ |
учимо без брашна.{S} Село велико, један витао, налога...{S} Куд ће доспети да намеље свакоме, к |
нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — не |
го врчати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не ос |
> <p rend="Tekst">— Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend=" |
rend="Tekst">— У ветар удрите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? </p> <p |
</p> <p rend="Tekst">— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо |
/p> <p rend="Tekst">— Да чувамо сами! — виче Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Да развали |
">— Море, људи!{S} Пурко!{S} Ћебо!... — виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промисли |
> <p rend="Tekst">— Ако неће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи! </p> <p |
се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље п |
{S} О, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— Ко виче, море, еј! — одазва се Пурко и приђе мало напред. |
</p> <p rend="Tekst">Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује. </p> <p rend="Tekst">3а |
Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Нећемо! — вичу једни. </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо! — деру се др |
ekst">— До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. </p> <p rend="Tekst">— До мрака може |
Сад одмах...{S} Јест!...{S} Одмах!... — вичу сви у тој мешавини. </p> <p rend="Tekst">— Грехота |
да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p rend="Tekst">— Па хајде |
олема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и тр |
мо.{S} Казао ми је све чича Средоје.{S} Више ми није вајде ни помињати...{S} Премишљао сам од с |
— И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно не помињи! — одговори Живан одсечно. — |
хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти на један мах уђе у во |
му се нешто узме језик, те не уме ништа више рећи него само: »Може, може, ја!« </p> <p rend="Te |
сврте још једном.{S} Од Овчине се ништа више не виђаше. </p> <p rend="Tekst">Око мале ручанице |
<p rend="Tekst">Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p |
ахни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко к |
доиста се указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и копа ногом. </p> <p rend="Tekst">— Ту је!{S |
ekst">Настаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} Само чекало чекеће, вода х |
моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је С |
м поче млети и. дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p |
састајали и слатко разговарали.{S} Мало више на брдашцу види се његова кућица; чини се одатле к |
/p> <p rend="Tekst">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла! </p> <p r |
вонац ни совица.{S} Само чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> |
о чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде се не чује ни шта.{S} Само гдешто. |
где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Бо |
за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући... </p> <p rend="Tekst |
боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p |
мири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и. дању и ноћу.{S} Нико се више |
, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гла |
ија између крупних као плашће стена.{S} Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ла |
Tekst">— Село велико — прихвати Срдан — воденица једна. </p> <p rend="Tekst">— Па и у њој нека |
а тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула: </p> <p rend="Tekst">— Еј, Сава Сав |
им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> |
ене.{S} Све се то начети око њега, пуна воденица, па још и пред вратима. </p> <p rend="Tekst">П |
дају, народ поштен.{S} Само та проклета воденица! </p> <p rend="Tekst">— Ама како би било — рећ |
<p rend="Tekst">— Ух, опет та проклета воденица? — прогунђа неко. </p> <p rend="Tekst">— Да гр |
те — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бити сама.{S} Сваки час вала што оправити, јаз |
kst">Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању |
и Зарожани што су малопре пошли оздо од воденице.{S} Пурко одмах износе ракије, те се обредише |
.{S} Време тихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде се не чује |
d="Tekst">Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих |
уку, па изиђе напоље; разгледа свуд око воденице — нигде ништа!{S} Врати се опет унутра, притво |
трахињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако |
су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, С |
е могао ниједан воденичар одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са ц |
</p> <p rend="Tekst">Страхиња наложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му |
вампира! ...{S}А ко вам је оно ноћио у воденици? </p> <p rend="Tekst">— Па Страхиња — рече Пур |
о чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти |
ако се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању. </p> <p rend="Tekst">И ј |
патрљком испред себе — шта ћемо с нашом воденицом?{S} Воденичара нема, нити га можемо наћи.{S} |
а узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. </p> <p rend="Tekst">— М |
rend="Tekst">Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно |
тровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="Tekst">Одиста је страшна та г |
е чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> |
ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Tekst">— Ух, опет та проклета в |
да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у св |
се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколико недеља како се Зарожани муче |
nd="Tekst">— Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. </p> <p rend="Tekst">— Ти?!...{S} Бог с тобо |
ткад и ја памтим није се могао ни један воденичар одржати, а ионако је по селу много мрло људи. |
до дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, |
, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и чит |
д себе — шта ћемо с нашом воденицом?{S} Воденичара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два |
t">— Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </ |
друго село смири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и. дању и ноћу.{S} Н |
/p> <p rend="Tekst">— Та остали смо без воденичара — прихвати Пурко. — Не можеш ни једног наћи. |
шта велите, људи?{S} Хоћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Te |
једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденичара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека чича |
</p> <p rend="Tekst">— Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— Да чув |
вало.{S} Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој |
ваду.{S} Ухвати вранца, па му подај нек води. </p> <p rend="Tekst">Момчић истрча из куће, па од |
и озго Радојке са судовима.{S} Пошла на воду.{S} Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре |
апак. </p> <p rend="Tekst">Ћебо принесе воду аџијазму.{S} Поп натаче петрахиљ и отвори требник. |
Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више с |
ви петли — наставља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!. |
Није оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму. </p> <p rend="Tekst |
p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко гологлав, неко н |
end="Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму? </p> |
мајсторије.{S} Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по |
век, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеком него попити чашу ракије.{ |
Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> <p r |
одиста. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. |
о други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се... </p> <p rend="Tekst">Док је Живан у |
ане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! |
је тако, Радојка, али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p rend="Tekst">Напослетку, |
гу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као сина...{S} Сви те волимо овде у селу...{S} |
end="Tekst">— Аја, Радојка!...{S} Ја те волим као своје очи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не д |
— прихвати опет Пурко — ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради... </p> <p rend="Tekst">Аја, |
тељи.{S} Волим те као сина...{S} Сви те волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако |
адојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље Страхиња одмиц |
t">— Аџијазме имам ја — рече Ћебо — али врана коња? </p> <p rend="Tekst">— Имам ја неког вранчи |
p> <p rend="Tekst">— Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. |
ча Мирко — али је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? </p> <p rend="Tekst">— |
<p rend="Tekst">— Ти имаш, чини ми се, вранца пастува? — упита Пурко да се не отеже разговор. |
иран, отргао се! — повика одмах утом на вранца, који се беше нешто усфрктао и почео копати ного |
е очитати што.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао ко |
мрмља... </p> <p rend="Tekst">Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend=" |
Идиде доле с кумом на ливаду.{S} Ухвати вранца, па му подај нек води. </p> <p rend="Tekst">Момч |
а? </p> <p rend="Tekst">— Имам ја неког вранчића — рече чича Мирко — али је почишћен...{S} А тв |
кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш? |
едан другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас |
низ леђа, а неки подвијене под капу иза врата. </p> <p rend="Tekst">Пред кућом Пурковом бише ле |
ако сиђе озго, старну ватру, погледа на врата, а она широм отворена.{S} Узе угарак у једну и но |
ekst">Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурет |
шта!{S} Врати се опет унутра, притворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу. |
ше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Извади обе пушке, у које беше сабио по парче |
кање, па тих ход, па се полако отворише врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена. </p> <p |
говори Страхиња брзо, па принесе уво уз врата. </p> <p rend="Tekst">Унутра се чу шушкање, па ти |
ена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.{S} Претурио преко рамена крпу п |
а осване мртав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен.{S} То се чудо рашчул |
и и дошао! </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!.. |
ко Живану. </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p re |
еда свуд око воденице — нигде ништа!{S} Врати се опет унутра, притворив врата, повади брашно из |
овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен. </p> <p rend="Tekst">Она се уп |
!...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Зарожју, подалеко |
петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са својим кмето |
око њега, пуна воденица, па још и пред вратима. </p> <p rend="Tekst">Прича он њима, а они се ч |
а.{S} Кад је тако спечалио неку парицу, вратио се у Овчину — на оно мало баштинице што му је ос |
Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуше, Страхињу су сад волели |
p> <p rend="Tekst">— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја |
певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке мећући. </p> |
/p> <p rend="Tekst">Једва у сами сумрак вратише се Зарожани својим кућама, радосни што су нашли |
t">Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.{S} Страхиња помисли и нехотице да би |
м.{S} Пурко, чича Мирко и остали ту код вратница.{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до ваја |
end="Tekst">Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, бра |
p> <p rend="Tekst">Пурко изиђе онамо до вратница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p> < |
. </p> <p rend="Tekst">Кмет Пурко још с вратница викну: </p> <p rend="Tekst">— Домаћине!...{S} |
И сви троје побегоше, што игда могу, на вратнице... </p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не д |
/p> <p rend="Tekst">Страхиња већ уђе на вратнице и назва им: </p> <p rend="Tekst">— Помози бог! |
</p> <p rend="Tekst">Пошто су изишли на вратнице, рећи ће кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Ни |
d="Tekst">Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ћ |
еку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отворише широм.{S} Пурко, чича Мирко и |
. </p> <p rend="Tekst">Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани. </p> <p rend="Tekst">Кмет Пу |
ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p rend="Tekst">— Немој тако, куме, немо |
евајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend= |
турали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со.{S} Тај је Пурко |
ли вилама орахе на таван; кад су појили врбу и сејали со; кад су ишли четомице у планину те сек |
> <p rend="Tekst">У кући се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Д |
а начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак... </p> <p rend="Tekst">Сад |
ека их венча! </p> <p rend="Tekst">— Не вреди то венчање, море ич! </p> <p rend="Tekst">— А што |
давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Време тихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду ху |
ворив врата, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — х |
хиња наложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне.{S} Изиђе |
/p> <p rend="Tekst">— Беж', Страхиња! — врисну Радојка, па побеже к овцама у страну. </p> <p re |
rend="Tekst">Препентраше се преко једне врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу.{S} |
зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. </p> <p rend="Tekst">П |
<p rend="Tekst">Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је |
омак. </p> <p rend="Tekst">Онда се тамо врло ретко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с |
беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. </p> <p rend="T |
ило, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и на осталу ч |
страну. </p> <p rend="Tekst">— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи |
>— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то опак човек! </p> <p rend="Tekst |
и одвраћати. </p> <p rend="Tekst">Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју |
даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота, попо, |
<p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га кад је то |
="Tekst">Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај ма |
<p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па |
ли, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S |
потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p rend="Tekst |
d="Tekst">Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... </p> <p rend="Tekst">Пурко узе в |
Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. </p> <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Идем доле у П |
не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га кад је толико навалио!{S} Он им рече да му само спре |
: — Хајдемо, браћо, нашем попу.{S} Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!... </p> |
ekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то заподиреш? < |
/p> <p rend="Tekst">Напослетку, Радојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далек |
о га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у О |
.{S} Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љути, те се мргоди.{S} Испушио је лулу брже |
Tekst">Поп очита нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаше камење, кла |
.{S} Све узалуд!{S} Страхиња наумио, па га не можеш никако намолити ни одвратити. </p> <p rend= |
st">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Та оно.. знаш... |
је ли тврда вера, море, је ли? — упита га Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Јест, море, јест! — от |
ао, бивало му је све теже.{S} На махове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} О |
Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst"> |
рили.{S} Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} |
лад беше помакнуо, а сунце припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. </p> <p rend |
хватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учинише...{S} Имају шта |
...{S} И кумови смо неки...{S} Лане сте га тамо окметили. </p> <p rend="Tekst">— А знаш и његов |
ако је празник, Петровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="Tekst">Одис |
стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} Осећа како су му очи пуне суза, па га то чисто љ |
па, можда, и пропасти гдегод...{S} Поче га карати и одвраћати. </p> <p rend="Tekst">Једва га на |
рате?...{S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како |
брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он застаде мало, па довикну: </p> <p rend |
>Страхиња остаде код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је |
иња и уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сви га погледаше мало зачуђено. </p> <p rend="Tekst">Страхи |
ваздан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радојка сам |
аљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се постарати о њему |
и што су нашли вампира Саву и заварчили га тако.{S} Истина, утекао им је лептирак, али не мари. |
и луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас се начини читава г |
вну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ти си га отерао! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! — учини Жива |
шом воденицом?{S} Воденичара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било |
.. — рече кмет узевши бардак и мућнувши га, па брже отрча у кућу. </p> <p rend="Tekst">— А јеси |
аручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш |
иван не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња з |
е ништа. </p> <p rend="Tekst">— Огребао га трн! </p> <p rend="Tekst">— Куршум, море! </p> <p re |
не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај мах излете вампиру из уста пр |
одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком шишету воде |
хињу! </p> <p rend="Tekst">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> |
о се не завадише око Страхиње.{S} Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у зад |
ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! </p> <p re |
меја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече: </p> <p |
<p rend="Tekst">Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, п |
кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} |
rend="Tekst">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p> <p r |
ежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили.{S} Само што је претурио ногу преко |
а.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{ |
Често хоће и да се побије.{S} Откако су га окметили — лепо човек побесне!... </p> <p rend="Teks |
kst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеко |
ојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радојка само обори очи, па зад |
} А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати ушима!... — рече Пурко готово јет |
него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} С |
ућама.{S} Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао.{S} После је отиша |
Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учини му се као да неко чељаде |
е упути најлак с овцама навише, пошав у гај што беше одмах изнад куће.{S} Почесто се обзирала и |
> <p rend="Tekst">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен. </ |
nd="Tekst">Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише д |
а црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен.{S} То се чудо рашчуло надалеко и већ |
јунаци!« </p> <p rend="Tekst">И сва та галама оде право Пурковој кући.{S} Сад тек поче весеље |
гледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је Радојка често изгонила овце на попас и где су се |
то опак човек! </p> <p rend="Tekst">— А где је укопан? — подвикну Ћебо опет. </p> <p rend="Teks |
рдак ракије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> <p re |
end="Tekst">Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, |
рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосл |
е.{S} Речица се вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у |
ба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не чује.{S} Ћебо промукао |
Радојка често изгонила овце на попас и где су се састајали и слатко разговарали.{S} Мало више |
о промукло. </p> <p rend="Tekst">— Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? |
цу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— А шта ћемо с овом? — упита |
се, неке труловине, као од дрвета... ту где коњ копа! </p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — ре |
"Tekst">— Може бити — рече неко — видиш где коњ једнако копа ногом и фрче. </p> <p rend="Tekst" |
ста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод...{S} Поче га карати и одвраћати. </p> <p rend=" |
завије у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p ren |
} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, н |
учи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена.{S} Воден |
вијуга испод оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто |
ко.{S} Нигде се не чује ни шта.{S} Само гдешто. звонац зазвони крај реке, или совица завије у ш |
е чича Мирко узевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице... </p> <p rend="Tekst">— Уха, ч |
t">Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући раменима. </p> <p rend="Tekst">Страхињ |
kst">Прича он њима, а они се чуде, машу главом, узвикују: </p> <p rend="Tekst">— Их, брате, заб |
биш ту?{S} Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p re |
стом... — одговори баба, па опет спусти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани |
азва се баба Мирјана полако и диже мало главу. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Саву Сав |
у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{S} У |
чара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... — ре |
ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Онај лепт |
су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са својим кметом и попом, и сутрадан у |
оска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чуд |
ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас. </p> |
оже, може, ја! — чу се међ њима и попов глас. </p> <p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде с дружи |
">— Ко је? — чу се изнутра санан женски глас. </p> <p rend="Tekst">— Ја!...{S} Страхиња!{S} Изи |
— А станиде, море! — па скреса на онај глас. </p> <p rend="Tekst">— Не на кума и светог Јована |
викну Живан, па потеже из пушке на онај глас. </p> <p rend="Tekst">— Зар тако? — дрекну Ћебо, п |
ekst">— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} |
ти. </p> <p rend="Tekst">— Море, кмете, гледај де! — учини Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— Шта |
спреми се. </p> <p rend="Tekst">— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те и |
не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико з |
сам, видиш, Пурко... — настави Страхиња гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао... </p> |
ишћена.{S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у |
к.{S} Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми се. </p> <p rend="Tekst">— Добро |
камење, клада и свакојака трња, највише глогова. </p> <p rend="Tekst">Једва у сами сумрак врати |
обро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што иг |
да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} |
едном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно см |
е оној клади и на један мах притиште је гњавити.{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди |
обро!{S} Овце се близне, летина поноси, говеда се обадају, народ поштен.{S} Само та проклета во |
читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори.{S} Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, |
— викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </p> <p rend="Tekst">— Чујем, чико! — одазва се |
. </p> <p rend="Tekst">— Тако ми је пре говорила — одговори Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— А |
ио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легн |
дети!{S} Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили.{S} Само што је претурио |
вића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар |
rend="Tekst">Страхиња салете да их како год устави.{S} Молио их је да се окане, да не буне наро |
"Tekst">— О, Мирјана! — викну Пурко што год може. </p> <p rend="Tekst">Баба ништа! </p> <p rend |
еница, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Ал |
за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти |
ебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекој |
малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то! </p> <p |
"Tekst">— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </ |
hi> <seg> </seg> <hi meTypesetSize="14">ГОДИНА</hi> <seg> </seg> </p> <p rend="Tekst"><hi rend= |
вом бише лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах.{S} Под тим орахом састајали су се љ |
њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа го |
е врлети, па се спустише у неку широку, голему јаругу.{S} Чињаше им се доста крива.{S} Баш кад |
има. </p> <p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се за |
S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе као пријате |
тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! </p> <p re |
ревалило.{S} Кад опет неко зовну озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко!...{S} О, П |
е к зарошком хатару.{S} Пресамари преко Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, |
гу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, стаде мало и погледа онамо у Овчину.{S} Ви |
воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко гологлав, неко нарамује, неко се пипа око ре бара. </p> |
таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се |
адрхта као прут. </p> <p rend="Tekst">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у |
p> <p rend="Tekst">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> <p rend |
ekst">Радојка већ изби с овцама из гаја горе на рудину, па их пусти те се пâсом спустише до бук |
ше за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље Страхињ |
кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учини му се као да неко чељаде изиђе из |
већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушк |
тница.{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и |
ут. </p> <p rend="Tekst">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као сму |
>Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су би |
rend="Tekst">И у том разговору стигоше горе до пред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху с |
тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој.{S} Остали народ разиђе се св |
невестом.{S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе |
ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је чове |
st">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он зас |
Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} Довече |
давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе пред кућом.{S} Месечина као дан, лето, |
треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, сп |
/p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst">— Може, може, ја! — |
Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А јест, богами! — |
ело.{S} Сретоше се са својима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо |
з куће. </p> <p rend="Tekst">— Јеси рад гостима, Срећко? — упита чича Мирко. </p> <p rend="Teks |
ма. </p> <p rend="Tekst">Кмет се окрете гостима што осташе: </p> <p rend="Tekst">— Ви, браћо, с |
Ћебо навалише: »Хајде, хајде!« те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њи |
нце већ превалило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још м |
">— Аја,...{S} Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. </p> <p rend="Tekst">Зарожани с |
би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше |
rend="Tekst">Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом.{ |
орели, неки већ натрулили — начинили се готово сама прњад. </p> <p rend="Tekst">Тумараше 3арожа |
Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— Само се чудим оном л |
..{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Кмет мало поћута |
rend="Tekst">— У Посавину... — завикаше готово сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А што, море |
ekst">— Шта?{S} Шта?{S} Шта? — повикаше готово сви радознало. </p> <p rend="Tekst">— Ако хоћете |
ест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Чисто их подиђош |
омак!...{S} Страхиња је наш! — гракнуше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— А онај му џенабет ни |
ојима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи сво |
ма му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас истеже о |
ће све отресати ушима!... — рече Пурко готово јетко, па упита: — А ти? </p> <p rend="Tekst">— |
не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очајању. — Миран, отргао се! — повика одмах ут |
Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. < |
{S} Другу гради! </p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — довикују му једни. — Какав угарак? </p> |
ав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — довикују |
рогунђа неко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst"> |
ча.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p |
а велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока дост |
и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима. |
ди?{S} Хоћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Tekst">— Ух, опет |
у видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам вера!...{S} Т |
} Не дај!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, |
ет. </p> <p rend="Tekst">Диже се читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори.{S} Кмет млати |
... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Запрашташе пушке о |
ршум! </p> <p rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!...{S} |
с!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. </p> <p rend="Tekst">— Стојте, људи! — виче кмет |
d="Tekst">— Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. </p> <p rend="Tekst">— До ручка стићи ћ |
ет. </p> <p rend="Tekst">— Да копамо! — гракнуше сви. </p> <p rend="Tekst">Они с будацима и мот |
..{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst">— Може, мож |
е ваљан момак!...{S} Страхиња је наш! — гракнуше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— А онај му џ |
удали!...{S} Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху. </p> <p rend="Tekst">— А је |
е лепа рудиница; на тој рудиници голем, гранат орах.{S} Под тим орахом састајали су се људи с к |
вадби. </p> <p rend="Tekst">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, ка |
</p> <p rend="Tekst">— Море, хеј!{S} Не грди нам попа! </p> <p rend="Tekst">— Луд вам је поп, л |
одалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад |
тикама окупише копати живо.{S} Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље.{S} Сунце већ |
/p> <p rend="Tekst">Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека!{S} Метну је поред |
очише преко плота, полако уклонише неку грдну каменчину којом беху подупрте вратнице, па их отв |
е на таван, ни појили врбу, ни истезали греду, ни сејали со.{S} Тај је Пурко био паметан човек, |
лице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у ку |
. </p> <p rend="Tekst">— А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Te |
</p> <p rend="Tekst">— Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђ |
у тој мешавини. </p> <p rend="Tekst">— Грехота је... — заусти Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— |
га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота, попо, отети девојку?... — упита Пурко. </p> <p |
трахиња. </p> <p rend="Tekst">— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето т |
>Страхиња уздахну, опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже |
же.{S} На махове га тако стегне нешто у грлу, рекао би, угушиће га.{S} Осећа како су му очи пун |
пиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаше камење, клада и свакојака трња, највише г |
указују.{S} Напослетку се познаде да је гроб.{S} Очистише полако земљу свуд око оних дасака и с |
ти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!...{S} Само нешто писну и као мало зајеча.{S} Дим с |
изусти, а Страхиња потеже обе пушке те гру! гру!...{S} Само нешто писну и као мало зајеча.{S} |
За њим испадоше још двојица из куће.{S} Груну једна пушка. </p> <p rend="Tekst">Зарожани нагоше |
, Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пушка. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, склониде |
<p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је мука узалуд!{ |
p> <p rend="Tekst">Одиста је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа |
брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још р |
од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год |
<p rend="Tekst">Зачас се начини читава гужва.{S} Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удр |
Он се онда упути путањом преко буквика, гунђајући и псујући онако сам.{S} Оде у нечију њиву да |
му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу. </p> <p rend="Tekst" |
че Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. </p> <p rend="Tekst">— А куд си ти |
је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С |
љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару.{S} Прес |
здахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташ |
{S} Казуј, казуј!... — салетеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао |
е очи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не дâ да се узмемо.{S} Казао ми је све чича Средоје.{S} Ви |
ице те јео. </p> <p rend="Tekst">— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што... |
p> <p rend="Tekst">— Вере ти, Страхиња, да ми право кажеш што ћу те питати! </p> <p rend="Tekst |
end="Tekst">— Баталите, људи!...{S} Де, да се разговоримо као људи!... </p> <p rend="Tekst">Аја |
ише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три пута будаком, |
год устави.{S} Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд |
окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била је то скромна и мирна де |
: </p> <p rend="Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tekst">— Одмичи, м |
чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. </p> <p rend="Teks |
послом... </p> <p rend="Tekst">— Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и |
</p> <p rend="Tekst">— Шта учини, Ћебо, да од бога нађеш! </p> <p rend="Tekst">Поп очита нешто |
не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота, поп |
рахиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би л |
еним...{S} Хајде, хајде!...{S} Брзо!{S} Да нас не опазе... </p> <p rend="Tekst">Радојка заусти |
иша. — Станите да се још промислимо!{S} Да видимо кад ћемо!... </p> <p rend="Tekst">— Сад одмах |
Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst |
оденичара нема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањо |
м патрљком — да још једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденичара... </p> <p rend="Tekst"> |
чи...{S} Али шта ћу?{S} Онај рчин не дâ да се узмемо.{S} Казао ми је све чича Средоје.{S} Више |
Ако неће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи! </p> <p rend="Tekst">— А је |
рите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? </p> <p rend="Tekst">— Зар си и т |
ет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо.{S} Да нађемо како било воденича |
t">— Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, поток |
бро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне на те или на нас кога крв.{S} А ти, Ћебо, о |
Tekst">— Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! </p> <p rend="T |
ебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ... </p> <p re |
а! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— Да чувамо сами! — виче Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Аја |
— прогунђа неко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Teks |
чича.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. |
вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло. </p> <p r |
мо! — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">— Да копамо! — гракнуше сви. </p> <p rend="Tekst">Они с б |
ве рачвастих брестова, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведес |
или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не може: али која вајда кад нема бреста. |
, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати ушима!... — рече Пурко готово јетко, |
премне.{S} Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, |
уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Teks |
rend="Tekst">— Прођи ме се, море; тајка да ме у топ метне! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да т |
адише око Страхиње.{S} Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Жи |
</p> <p rend="Tekst">Таман се он спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — |
!{S} Пурко!{S} Ћебо!... — виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промислимо!{S} Да види |
је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p |
="Tekst">— Па Страхиња — рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што в |
не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко ча |
е чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Па да идемо ми њојзи! — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">— |
p rend="Tekst">— Упитајде га је ли вера да неће бити кавге? </p> <p rend="Tekst">— Аха, боје се |
Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </ |
и Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да! </p> <p rend="Tekst">— Куда, болан? — упита Радојка |
Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... |
одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу макар само једну ноћ. </p> <p ren |
!{S} Лежи читав читавцит човек, као год да су га јуче ту спустили.{S} Само што је претурио ногу |
и сунце с копља, крете се сав тај народ да тражи Криву јаругу и рачвасти брест.{S} Уђоше у једн |
пред у ливаду. </p> <p rend="Tekst">— Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати ку |
боље указују.{S} Напослетку се познаде да је гроб.{S} Очистише полако земљу свуд око оних даса |
а. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овде да копамо! — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">— Да копам |
уо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен д |
каните се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. </p> <p rend="Tekst">— Ако си и ист |
наћи — сва им је мука узалуд!{S} Хајде да виде још једну јаругу.{S} Истина, подалеко је, али к |
аљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо. </p> <p rend="Tekst">То Пурк |
тави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. |
d="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд. |
е да их како год устави.{S} Молио их је да се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и |
дите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — за |
већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдан |
метне! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да ти да се састанеш са мном. </p> <p rend="Tekst">— Чи |
ој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да |
Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... |
одговори Радојка још тише. — Тата ми не да живети!...{S} Ушла сам у овај пусти вајат.{S} Овако |
рима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за |
и је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с неким просци |
ану — рече Пурко као уз реч — што му не да девојку! </p> <p rend="Tekst">— Зар онај из Овчина? |
им не умеде ништа казати.{S} Не сећа се да је баба Мирјана икад причала што о томе. </p> <p ren |
рива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није то! </p> <p ren |
емљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак. </p> <p rend="Tekst">Ћебо принесе вод |
ли једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики |
ало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти с |
.. </p> <p rend="Tekst">Страхиња салете да их како год устави.{S} Молио их је да се окане, да н |
— виче Страхиња да их стиша. — Станите да се још промислимо!{S} Да видимо кад ћемо!... </p> <p |
рбушке на оном таванчету, и чека шта ће да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} |
} Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! </p> <p rend="Tekst">— Ама шта му је сад! |
у.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше |
т Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богат |
с!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је човек уморан... (Ту км |
>Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се проде |
и четомице у планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јар |
метових.{S} Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неки |
тле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да |
ахиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, вели, своја кући |
га кад је толико навалио!{S} Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, |
ђе онамо до вратница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p> <p rend="Tekst">— Што зовеш, |
а ли ће? — упита Ћебо, и сви се утишаше да чују. </p> <p rend="Tekst">— Је ли ту Пурко? — Викну |
/p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S} Нека га кад је |
Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не буде, да иду кући.{S} Нис |
и по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те |
..{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Р |
пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend="Tekst">О |
о, милина људма седети.{S} Неки хтедоше да иду.{S} Пурко их уставља: </p> <p rend="Tekst">— Сед |
онде. </p> <p rend="Tekst">Сви нагрнуше да виде. </p> <p rend="Tekst">— Копниде који будаком! — |
указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указ |
зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод |
ати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца |
лио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, доб |
д Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан. |
јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ |
его попити чашу ракије.{S} Често хоће и да се побије.{S} Откако су га окметили — лепо човек поб |
анове.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путуј |
Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Онај лептирак дуго |
м чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали. <ref rend="instr_n" targe |
ћорава посла! — одговори Пурко. — 'Оди да учинимо весеље као људи! </p> <p rend="Tekst">— Аја! |
end="Tekst">Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај |
} Кад се већ свак надовољи, рекоше неки да ваља ићи кући. </p> <p rend="Tekst">Живан и Пурко ум |
Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. </p> < |
је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p> <p rend="Tekst">Лицем на И |
ахиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може |
одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нека их венча. |
е чује.{S} Ћебо промукао, па не може ни да подвикне, а остали не могу ни колико он.{S} Ни Срећк |
/p> <p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је мука узалу |
знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и сами преноћити... </p> <p rend="Tekst" |
<p rend="Tekst">— Већ ако овде у Овчини да упитамо... — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
</p> <p rend="Tekst">Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађ |
! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да ти да се састанеш са мном. </p> <p rend="Tekst">— Чисто зе |
доше. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући. </p> <p r |
Саву Савановића, а после ће већ гледати да му како год испросе Радојку, кад је толико замиловао |
>Напослетку, Радојка га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S |
едан витао, налога...{S} Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! </p> <p rend="T |
нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било |
ко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколико недеља како се Зарож |
Живана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зо |
етеше га сви, гушећи се већ од наглости да чују то чудо како је остао жив. </p> <p rend="Tekst" |
p> <p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, |
! — рече Пурко. — Ваља ми похитати кући да ме људи не чекају. </p> <p rend="Tekst">— Чувај ми, |
трахињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend= |
, Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излети лептирак!... </p> <p rend="Tekst">Кмет вик |
/p> <p rend="Tekst">— Море, куме, немој да се кајеш! — рече Пурко, поћута мало, па упита: — И б |
ћеш ми помоћи...{S} Могу ти казати тек да ми мало одлакне.{S} Ти ваљда знаш нашег кмета? </p> |
ном. </p> <p rend="Tekst">— Чисто зебем да не наиђе откуд...{S} Остаде код куће.{S} Чини ми се |
дном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше д |
га поче преклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S} Страхиња наумио, па |
се окане, да не буне народ; говорио им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сач |
илас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst"> |
} Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти у |
шали, него још сподби и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик.. |
да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у мучњаку. </p> <p rend="T |
тишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће о |
тав, са црвеном масницом око врата, као да је гајтаном удављен.{S} То се чудо рашчуло надалеко |
едају један другога испод очију.{S} Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи саста |
гај, па горе рудина.{S} Учини му се као да неко чељаде изиђе из куће...{S} Нико други већ — Рад |
замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе. </p> <p rend= |
и пањић, па је покри и намести тако као да неко лежи. </p> <p rend="Tekst">Кад све то намести, |
им да се воли и уклонити куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све уз |
p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> <p rend="Tekst" |
волимо овде у селу...{S} Баш бих волео да ми кажеш ако те снашла каква невоља. </p> <p rend="T |
а. </p> <p rend="Tekst">— Баш бих волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. </p> < |
дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Tekst">Она |
ча Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео |
мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у З |
Страхиња се укопистио, неће баш никако да попусти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да |
остаде код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, |
ни ми се, вранца пастува? — упита Пурко да се не отеже разговор. </p> <p rend="Tekst">— Имам, ј |
живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је н |
же бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на с |
иња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те д |
kst">Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај.{S} Била је то скромн |
">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројури |
! — рече Пурко и слеже раменима. — Само да се не покајеш.{S} Свакад је боље милом него силом. < |
еће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде |
се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму? </p> <p rend="Tekst">— Махни се, Пурко! |
куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи свом кмету и својим људима. </p> <p |
ан и снажан момак.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па в |
и, или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p rend="Tekst">Ст |
/p> <p rend="Tekst">Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: »Хајде, х |
псујући онако сам.{S} Оде у нечију њиву да осеца потру.{S} Тешко сад потричарима!... </p> <p re |
али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може |
{S} Постаја тако, постаја, па тек викну да је сва воденица одјекнула: </p> <p rend="Tekst">— Еј |
еоског ниже куће Живанове.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} |
оденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали. <re |
а. </p> <p rend="Tekst">Кмет уђе у кућу да се умије, јер сав беше изгребан по лицу. </p> <p ren |
ило, а још ништа нема.{S} Готово хоћаху да се окане; али смислише да копају још мало, па ако не |
и ми се поби ону чељад...{S} Ја побегох да не слушам. </p> <p rend="Tekst">— Рчин човек!... — р |
о сам од сваке руке.{S} Најпосле прегох да идем у свет... </p> <p rend="Tekst">— Море, Страхиња |
вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окрете сво |
rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst">— Богами, Радојка, одиста |
одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Како ти драго! — |
, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. </p> <p r |
ича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко — што |
е тако претурио. </p> <p rend="Tekst">— Дабоме!...{S} Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше г |
Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Неко чудо дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може |
авој свадби. </p> <p rend="Tekst">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожа |
авицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе |
згледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуби давно јој никли. </p> <p rend="Tekst">То је баба Мирјан |
... </p> <p rend="Tekst">Радојка је већ давно стигла с овцама кући.{S} Ни сама не зна куд је пр |
уз њу. </p> <p rend="Tekst">Беше се већ давно смркло.{S} Помрчина као тесто.{S} Време тихо.{S} |
p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну: </p> <p rend |
">— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> |
! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. </p> <p rend="T |
диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе на |
d="Tekst">— Лопови!{S} Пушку амо!{S} Не дај! </p> <p rend="Tekst">За њим испадоше још двојица и |
, чико!...{S} Држ' се, Срдане!...{S} Не дај, кмете!...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до ми |
теците!...{S} Погибе нам кмет!...{S} Не дај!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све бли |
екако узјазбено. </p> <p rend="Tekst">— Дајде, дете, мало те прњади! — рече чича Мирко. </p> <p |
и, изгибосмо! </p> <p rend="Tekst">— Не дајте, крв леже! </p> <p rend="Tekst">— Станиде, Живане |
Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња се још од м |
али баш не могу...{S} Волим отићи мало дале! </p> <p rend="Tekst">Напослетку, Радојка га поче |
а Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Богами, далеко... — одговори Страхиња озбиљно. </p> <p rend="Te |
тако наумио да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Имаш и та |
еклињати да не иде, или барем да не иде далеко.{S} Све узалуд!{S} Страхиња наумио, па га не мож |
у. </p> <p rend="Tekst">— А јеси наумио далеко? — упита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Бога |
е у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље Страхиња одмицао, бивало му је све теже.{S} На мах |
ше грдну пањину на оном месту, па копај даље.{S} Сунце већ превалило, а још ништа нема.{S} Гото |
носили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, |
ало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом му д |
з оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није х |
ече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар ми седе плела!... </p> <p rend="Tek |
и њега нестало. </p> <p rend="Tekst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Стра |
>Једва га наговори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а |
</p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мир |
и се веселе пред кућом.{S} Месечина као дан, лето, милина људма седети.{S} Неки хтедоше да иду. |
се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три дана само се јело и пило, певало и играло...{S} Кад се |
</p> <p rend="Tekst">— Аја!...{S} Боље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. </p> |
е, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо |
те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
су је изнели мало пред кућу.{S} Радним даном баба се обично не одмиче од огњишта. </p> <p rend |
ега нестало. </p> <p rend="Tekst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи |
два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се |
ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! </p> <p rend="Tekst">— Па и онако, брате — |
е воденичара, воденица им поче млети и. дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и |
арошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стране |
тљају са самом воденицом, мељући помало дању. </p> <p rend="Tekst">И још нешто.{S} Тада је био |
о, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо, хоћемо, Пурко!...{S |
p rend="Tekst">— А онај му џенабет није дао ни поменути!...{S} Па човек од тешка дерта оставио |
ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, браћо? </p> <p rend=" |
ван, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, |
таванчић, што беше начињен од неколико дасака баш изнад врата.{S} Извади обе пушке, у које беш |
{S} Очистише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак. </p> <p rend="Te |
грнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују.{S} Напослетку се познаде да |
три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубљ |
гу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се |
А почем? </p> <p rend="Tekst">— Што не даш момку девојку? </p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... |
урко, поћута мало, па упита: — И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно не помињи! |
ема, нити га можемо наћи.{S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом |
из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p rend="Tekst">Страхиња нал |
опет га љуто стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару. |
рахиња уздахну, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се |
слио сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу |
t">Сунце давно грануло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, као људи, подремали мало, п |
ио се да путује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поре |
е помало разговарају.{S} Кмет и још њих два-три пуше на кратке чибучиће. </p> <p rend="Tekst">К |
ан, Ђилас, чича Мирко, кмет Пурко и још два-три отресита момка.{S} Понеше и пусат, нек се нађе |
буде, да иду кући.{S} Нису ударили још два-три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} С |
се ракије, те се обредише сви по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и |
това, али малих, једва да има најдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то |
ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне.{S} Изиђе још једном те разгледа д |
пруживши му бардак.{S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђил |
ивачице и узе плести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну оздо из буквика Страхиња, те пред |
му отворено.{S} На прсима му се познају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend |
н праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље плачући. </p> <p rend="Tekst"> |
/p> <p rend="Tekst">За њим испадоше још двојица из куће.{S} Груну једна пушка. </p> <p rend="Te |
, оног Страхиње, што поваздан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p r |
<p rend="Tekst">— Баталите, људи!...{S} Де, да се разговоримо као људи!... </p> <p rend="Tekst" |
ашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, |
t">— Помози бог! </p> <p rend="Tekst">— Де, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бард |
спавају у кући. </p> <p rend="Tekst">— Де, зовни је!...{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони |
ела ти! </p> <p rend="Tekst">— Па хајде де, ја ћу... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви п |
е к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани де, лоло, стани! </p> <p rend="Tekst">Страхиња се беше |
> <p rend="Tekst">— Море, кмете, гледај де! — учини Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— Шта? </p> |
— поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто-де! кад се ти пре обуче и обу! </p> <p rend="Tekst">— Н |
, море, ја! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де!{S} Оно је чича Средоје! </p> <p rend="Tekst">— Шта |
га отерао! </p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем? </p> |
ад уђоше у њу, наиђоше на једну букву — дебела је, голема, рекао би, има јој сто година.{S} Виш |
ајдебљем двадесет година, а куд је себе деведесет!{S} Није ни то! </p> <p rend="Tekst">Већ поче |
hi> <seg> </seg> <hi meTypesetSize="14">ДЕВЕДЕСЕТ</hi> <seg> </seg> <hi meTypesetSize="14">ГОДИ |
<p rend="Tekst">— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као ве |
ојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима. </p> <p rend="T |
S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!... — доч |
ј русвај.{S} Била је то скромна и мирна девојка, као јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан је био н |
</p> <p rend="Tekst">— 3нам... честита девојка, само јој отац мало џенабет. </p> <p rend="Teks |
може, ја! </p> <p rend="Tekst">— Кад и девојка нега милује?... — настави Пурко. </p> <p rend=" |
окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојка хоће, нађи људе, па је одведи! </p> <p rend="Te |
— рече Пурко као уз реч — што му не да девојку! </p> <p rend="Tekst">— Зар онај из Овчина? — у |
nd="Tekst">— Је ли грехота, попо, отети девојку?... — упита Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Може, |
</p> <p rend="Tekst">— Што не даш момку девојку? </p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Ж |
настави Страхиња гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао... </p> <p rend="Tekst">— А с |
е до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушк |
недеља.{S} Не чека нас никакад рад.{S} Деде, попо, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Може, може |
е чине — ни лук јели ни лук мирисали. — Деде, Ћебо! — рече чича Мирко пруживши му бардак.{S} И |
, не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— О, Мирјана! — ви |
не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у |
па је упитајте! </p> <p rend="Tekst">— Деде, Пурко, почни ти! — вели чича Мирко. </p> <p rend= |
Може, може, ја!« </p> <p rend="Tekst">— Деде ти, чича-Мирко! — нуди Пурко. — Одмени нашег попу. |
дите, људи!...{S} Седи, Мирко, Ћебо!{S} Дела још по једну!{S} Сутра је недеља.{S} Не чека нас н |
а што су колали: </p> <p rend="Tekst">— Дела сад подухватите полако капак будацима и дигните га |
ој, вала, Мирко — одговори Пурко — него дела ти! </p> <p rend="Tekst">— Па хајде де, ја ћу... к |
kst">Виде Пурко да је Страхиња од тешка дерта отишао из Овчине; да је навлаш наваљивао да чува |
ао ни поменути!...{S} Па човек од тешка дерта оставио и кућу и све, хоће у свет. </p> <p rend=" |
rend="Tekst">— Прво вели чича Мирко! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо! |
једни. </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Полако, људи, нар |
стоја, а помоли се одовуд Живан и с њим десетак људи.{S} Сви се упутише у Зарожје.{S} Зарожани |
зјазбено. </p> <p rend="Tekst">— Дајде, дете, мало те прњади! — рече чича Мирко. </p> <p rend=" |
илом него силом. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </ |
! </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свим |
. </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst |
</p> <p rend="Tekst">Страхиња је још у детињству остао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, до |
же. — Није оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму. </p> <p rend=" |
ка и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље плачући. </p> <p rend="Tekst">Радојк |
</p> <p rend="Tekst">— А одакле сте ви, децо? — упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарожја! |
апски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, децо ко ће то најбоље знати? </p> <p rend="Tekst">— Ко, |
ка напора. </p> <p rend="Tekst">— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био је то |
лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало. </p> |
а ништа. </p> <p rend="Tekst">— Па нека дигне! — прихвати Ћебо. — Бојимо се ми њих! </p> <p ren |
сад подухватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учинише...{S} И |
rend="Tekst">3арожани баш ни у уво!{S} Дигоше се лепо са Страхињом и Радојком, те одиста одоше |
се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само се чује: </p> <p r |
оше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p rend="Tekst">Пошто су изишли н |
ekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: »Алал вам |
може, ја!... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе. |
оље данас!...{S} Сад!...{S} Одмах!... — диже се граја. </p> <p rend="Tekst">— Стојте, људи! — в |
шкивала. </p> <p rend="Tekst">У кући се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, св |
ав куршум! </p> <p rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!. |
брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше км |
инко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неко |
огледа испод ока у ову кладу, па се тек диже лако, приђе оној клади и на један мах притиште је |
ро дошао, куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Зап |
— стишава их кмет. </p> <p rend="Tekst">Диже се читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори. |
Само нешто писну и као мало зајеча.{S} Дим се разиђе.{S} Нигде ништа!... </p> <p rend="Tekst"> |
} А што? — упита Страхиња одбивши један дим. </p> <p rend="Tekst">— Та остали смо без воденичар |
сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам воденицу мак |
стеже у грлу; опет повуче два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару.{S} Пресамари |
, распали боље лулу, одби два-три густа дима, па опучи путем наниже, а почесто се осврташе за Р |
пу!... </p> <p rend="Tekst">— Ама, може дићи село на нас, какав је! — рече Срдан. </p> <p rend= |
т. </p> <p rend="Tekst">— Шта полако? — дичи чича Мирко, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Д |
ако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио. </p> <p rend="Tekst">Онај чове |
е на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задували.{S} Радојка се прибила уз Ст |
руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p rend="Tekst">Стра |
гракнуше многи. </p> <p rend="Tekst">— До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. </p> |
чу Ћебо и Срдан. </p> <p rend="Tekst">— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p r |
одговори Пурко и седе. — Идох с људима До Мирјанића — неким послом... </p> <p rend="Tekst">— З |
и.{S} Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, умирује их... </p> <p rend="Tekst">Утом се п |
end="Tekst">Страхиња се полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног |
вањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па |
st">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, б |
рвом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су се сви обредили и кад је последњи сп |
p rend="Tekst">Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових. </p> <p rend="Tekst">— Страхиња, |
.{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту ст |
="Tekst">И у том разговору стигоше горе до пред кућу. </p> <p rend="Tekst">Тамо већ беху сви од |
стом.{S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе као п |
лим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је човек умо |
!...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} Неко гологлав |
пушке по Овчини и диже се вика од куће до куће: »Хај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Заро |
удину, па их пусти те се пâсом спустише до буквика с ону страну брда.{S} Ту баш поред путање се |
платна, па му се спустила низ леђа чак до пета.{S} Приђе полако мучњаку, потури руку те узе ма |
а додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су с |
говорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нека их венча.{S} Кумоваће Пурко, јер већ ион |
! — шану Ћебо, што се утом беше прикрао до њих. </p> <p rend="Tekst">— Ко је то? — учини Радојк |
синоћ уговорили.{S} Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очит |
</p> <p rend="Tekst">Пурко изиђе онамо до вратница.{S} Сви се ућуташе да чују шта ће бити. </p |
тави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} Довече ће га |
t">Вечера беше давно прошла.{S} Неко је доба ноћи.{S} Гости се веселе пред кућом.{S} Месечина к |
. </p> <p rend="Tekst">— Откуд ти у ово доба? — упита шапћући Страхињу. </p> <p rend="Tekst">— |
е... </p> <p rend="Tekst">Настаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} Само ч |
. </p> <p rend="Tekst">— Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на сусрет. </p> <p ren |
о било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и |
и, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> <p |
мене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, добар човече? </p> <p rend="Tekst">— Ништа!...{S} Живан |
ије. </p> <p rend="Tekst">— Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. </p> <p rend="Teks |
се његова кућица; чини се одатле колик добра печурка, није већа.{S} Наоколо мало њивице, нешто |
.{S} Ижљубише се ту сви као пријатељи и добри суседи, па одоше пред кућу Пуркову. </p> <p rend= |
куће?...{S} Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као сина...{S} Св |
пита чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Добрим у свако доба! — одговори Срећко идући им на суср |
јде с нама! — шану Ћебо брзо. — С људма добрим, поштеним...{S} Хајде, хајде!...{S} Брзо!{S} Да |
не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!.. |
тао у селу.{S} Страхињи чисто лакну.{S} Добро је, сад се већ ничег не боји! </p> <p rend="Tekst |
лац и спреми се. </p> <p rend="Tekst">— Добро гледај, море — вели му чича Мирко — да не прсне н |
алеко на сусрет. </p> <p rend="Tekst">— Добро нам дошли. </p> <p rend="Tekst">— Срећно веселе. |
— Како си, Ћебо? </p> <p rend="Tekst">— Добро дошао, куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весе |
велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо.{S} Да нађ |
} Изиђе још једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну бр |
S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе |
х.{S} Страхиња помисли и нехотице да би добро било да се сврати мало код Пурка и још неких позн |
rend="Tekst">— Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Реч |
end="Tekst">— А? — учини баба, не чувши добро. </p> <p rend="Tekst">— Их, ала је глува! — рече |
т и ногатну се мало — све нам је у селу добро!{S} Овце се близне, летина поноси, говеда се обад |
<p rend="Tekst">Пита их Срећко којим су добром потегли к њему у Овчину.{S} Зарожани му све испр |
икрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p rend="Te |
"Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу вам судити |
мрака, ионако је празник, Петровдан.{S} Довече ће га већ спремити у воденицу... </p> <p rend="T |
nd="Tekst">— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда може. </p> <p rend="Tekst">Чи |
авише га његови.{S} Он застаде мало, па довикну: </p> <p rend="Tekst">— А нека те, куме, нека!{ |
"Tekst">— До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да ид |
</p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — довикују му једни. — Какав угарак? </p> <p rend="Tekst" |
у се људи с кметом, па се разговарали и договарали о својим пословима. </p> <p rend="Tekst">Онд |
ратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend="Tekst">Одмах с |
ко ће. </p> <p rend="Tekst">Одмах су се договорили.{S} Страхиња и Ћебо прескочише преко плота, |
и још неки одабранији људи већ се беху договорили да оду са Страхињом и Радојком до попа — нек |
S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо. </p> <p rend="Tekst">То Пурко рече |
обредише сви по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у |
</p> <p rend="Tekst">Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p r |
же, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tek |
Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих и рашта су дошли.{S} Срећко се насмеја |
на! — учини Радојка, па поћутавши мало, додаде: — Кад си баш тако наумио да одеш, а ти немој, б |
</p> <p rend="Tekst">— Имају и кога! — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Ако неће, море... — |
. </p> <p rend="Tekst">— И оглухнула! — додаде Ћабо. </p> <p rend="Tekst">— И не може на ноге! |
nd="Tekst">— Па и у њој нека анатема! — додаде чича.{S} Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градим |
</p> <p rend="Tekst">— Јест, богами! — додаде Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће у Зарожј |
d="Tekst">— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! — зов |
/p> <p rend="Tekst">— Одмори се мало! — додаде кмет. </p> <p rend="Tekst">Страхиња већ уђе на в |
ше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Од кмета и беседа! |
">— А не можеш наћи куражна човека... — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Знате, људи, шта? — |
<p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="Tekst">— Тек никад с |
>— Јест — одговори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати... </p> <p rend |
наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако о |
е, Страхиња, пијни мало! — рече Срдан и додаде му бардак. — Може бити уморан си. </p> <p rend=" |
>— Па дођох!... — поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто-де! кад се ти пре обуче и обу! </p> <p r |
rend="Tekst">— Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло. </p> <p rend="Tekst">— Него где ћ |
ао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али г |
зили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуше, Страхињу су сад волели сви и по Овчини, осем Жи |
рече чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурк |
p> <p rend="Tekst">— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! </p> <p re |
>— Рано јутрос; тајка се тек умио, а он дође. </p> <p rend="Tekst">— Па? </p> <p rend="Tekst">— |
="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрав |
ће, море... — виче чича Средоје — да му дођемо као пријатељи! </p> <p rend="Tekst">— А је ли тв |
упита чича озго. </p> <p rend="Tekst">— Дођите, браћо, слободно! — довикну му Пурко што игда мо |
d="Tekst">— Па хајде, Радојка, ми баш и дођосмо... </p> <p rend="Tekst">— Та шта чините ваздан! |
ући Страхињу. </p> <p rend="Tekst">— Па дођох!... — поче Страхиња, па тек додаде: — Нуто-де! ка |
е: </p> <p rend="Tekst">— Кад си пре то дознао? </p> <p rend="Tekst">— Па што сам, хвала богу, |
>Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и коп |
S} Служио је по Овчини код бољих газда, док је мало одрастао и ојачао.{S} После је отишао по ма |
Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну: </p> |
а!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. |
d="Tekst">Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst"> |
Нису ударили још два-три пута будаком, док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде. |
спрема да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанк |
н им поче Страхиња причати све по реду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене. |
риме горе уза страну пошав Голоме брду, док ти учесташе пушке по Овчини и диже се вика од куће |
тане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гледати да |
рла од страха!...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Заро |
nd="Tekst">— Аја!{S} Нема од тога ништа док сам ја жив! </p> <p rend="Tekst">— А ти иди откуд с |
> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док нисам довео народ, па ће бити чуда!...{S} Свима ћу |
ружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан |
S} Морам се уклонити одавде...{S} Барем док се ти не удаш...{S} А после како буде. </p> <p rend |
Е, нуто ти угурсуза једног!{S} А, само док му одем тамо — изрезилићу га да ће све отресати уши |
пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је био куражан, беше се, боме, пр |
оли склонити се... </p> <p rend="Tekst">Док је Живан устао иза оне кладе, нигде Страхиње, ни Ра |
гу, на вратнице... </p> <p rend="Tekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па п |
, и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена |
иљно. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак у Посавину. |
з душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца, и та |
nd="Tekst">Кад већ не могоше ништа више докучити од бабе, они се дигоше те одоше. </p> <p rend= |
st">— Шта махни се! — наставља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би т |
ојем... </p> <p rend="Tekst">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мало. </p> |
</p> <p rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!...{S} Погиб |
ћ из куће. </p> <p rend="Tekst">— Идиде доле с кумом на ливаду.{S} Ухвати вранца, па му подај н |
/p> <p rend="Tekst">Утом Страхиња стиже доле до вратница Пуркових. </p> <p rend="Tekst">— Страх |
е окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле.{S} Речица се вијуга испод оне стране где је шума, |
уз мајсторе Осаћане и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зград |
као тесто.{S} Време тихо.{S} Кашто чак доле ниже воденице на броду хукне вода јако.{S} Нигде с |
> <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Идем доле у Посавину... </p> <p rend="Tekst">— Благо теби!.. |
како још плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је Радојка често изгон |
d="Tekst">— Домаћине!...{S} Има ли кога дома? </p> <p rend="Tekst">— Има, има! — одазва се Срећ |
вратница викну: </p> <p rend="Tekst">— Домаћине!...{S} Има ли кога дома? </p> <p rend="Tekst"> |
зевши чашу. — Прво његове главе, његове домаћице... </p> <p rend="Tekst">— Уха, чича-Мирко!...{ |
рко!...{S} Не будали!...{S} Нема он још домаћице!... — гракнуше сви гости у смеху. </p> <p rend |
дан ћурликâ у двојнице!...{S} Ако ли га домчам — одраћу га! </p> <p rend="Tekst">Радојка само о |
море? — упита кмет, који баш у тај мах донесе ракију у бардаку. </p> <p rend="Tekst">— Мора се |
елико, један витао, налога...{S} Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! </p> <p |
rend="Tekst">У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачваст |
а другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где. </p> <p rend="Tekst">— А шта ћемо с |
авалио!{S} Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се н |
широку, голему јаругу.{S} Чињаше им се доста крива.{S} Баш кад уђоше у њу, наиђоше на једну бу |
="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је |
S} Да бар има два витла, па би нам било доста млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али |
rend="Tekst">Она се исплака, што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда н |
окој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти се н |
ekst">Сад ће, ето, остати све пусто.{S} Доћи ће сеоска стока те потргати оно мало њивице и утрт |
rend="Tekst">— Па, хвала богу, има коме доћи!... — рече кмет. </p> <p rend="Tekst">Утом Страхињ |
ничара... </p> <p rend="Tekst">— Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом?{S} |
p> <p rend="Tekst">— Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, д |
rend="Tekst">— Батали, кмете, богати! — дочека га чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то запод |
</p> <p rend="Tekst">— Аја, Пурко!... — дочека Страхиња одсечно. — Мени је од Ивањадне омрзнуло |
end="Tekst">— Вала, ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у |
! </p> <p rend="Tekst">Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав. </p> <p rend="Tekst">Там |
>Зачас се начини читава гужва.{S} Сваки дочепа шта му паде шака, па удри... удри!{S} Само се чу |
> <p rend="Tekst">— А ти иди откуд си и дошао! </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете док н |
! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p |
си, Ћебо? </p> <p rend="Tekst">— Добро дошао, куме!... </p> <p rend="Tekst">Диже се весела гра |
Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад заплашену.{S} О |
ет Пурко нешто оклева.{S} Откад су људи дошли, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти |
усрет. </p> <p rend="Tekst">— Добро нам дошли. </p> <p rend="Tekst">— Срећно веселе. </p> <p re |
то се ноћас догодило код њих и рашта су дошли.{S} Срећко се насмеја, па им рече: </p> <p rend=" |
</p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да беж |
свадимо. </p> <p rend="Tekst">— Како ти драго! — рече Пурко и слеже раменима. — Само да се не п |
алеко је, али кад су већ пошли — што му драго. </p> <p rend="Tekst">Препентраше се преко једне |
ећу јаругу.{S} Ту, опет, пуно рачвастих дрва, али ниједно није брест, него букве или друго које |
ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета... ту где коњ копа! </p> <p rend="Tekst">— Јест, |
, рекао би, има јој сто година.{S} Више дрвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; ал |
о није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не може: али ко |
е низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен. </p> <p rend="Tekst">— Их, шта учини, |
не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није то! </p> <p rend="Tekst">Пређоше у другу. |
ожју. </p> <p rend="Tekst">— Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и зала |
p> <p rend="Tekst">— Саву Савановића! — дрекну Ћебо и сав поцрвене од тешка напора. </p> <p ren |
</p> <p rend="Tekst">— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза з |
">— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Шта велиш, син |
лас. </p> <p rend="Tekst">— Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ. </p> <p rend="Tekst">— У |
: »Не, Ћебо!...{S} Станиде, чико!...{S} Држ' се, Срдане!...{S} Не дај, кмете!...« </p> <p rend= |
S} Само се чује: </p> <p rend="Tekst">— Држ' се, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— Ха, пас ниједан! |
е Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде. </p> <p rend=" |
едоје изиђе, па чисто љутито рече: »Шта дробиш ту?{S} Ако сам ти поменуо, нисам ти главу разбио |
"Tekst">— Има, јакако!{S} Али нема оног дроње, оног Страхиње, што поваздан ћурликâ у двојнице!. |
?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из пелена?{S |
и...{S} Премишљао сам од сваке руке.{S} Друга није, Радојка!{S} Морам се уклонити одавде...{S} |
Tekst">— Па хајде де, ја ћу... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу |
њу је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини т |
nd="Tekst">Осуше се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само с |
ekst">— Прво вели чича Мирко! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Ама, људи, браћо!... — ст |
/p> <p rend="Tekst">— Хоћемо! — деру се други. </p> <p rend="Tekst">— Полако, људи, народе, бра |
kst">— Ено их, Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пушка. </p> <p rend="Tekst">— Страхи |
друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Само се чује: </p> <p rend="Tekst">— Држ' се, |
ковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села.{S} Неки поседали по трави, |
к.{S} Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се. |
да неко чељаде изиђе из куће...{S} Нико други већ — Радојка.{S} Чини му се, види је како још пл |
радознало. </p> <p rend="Tekst">— Нико други већ баба Мирјана! </p> <p rend="Tekst">— Која Мир |
{S} Шта ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst">— Та... оно... има. |
ти се сама је крв, једно око склопио, а друго му отворено.{S} На прсима му се познају две ране |
">— Барем да си ти овде...{S} Ако ништа друго, било би ми лакше да те само виђам кашто... </p> |
мећући. </p> <p rend="Tekst">И једно и друго село смири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, вод |
али ниједно није брест, него букве или друго које дрво.{S} Јаруга је крива да кривља бити не м |
ekst">Аја!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га |
S} Кмет млати рукама, трчи од једног до другог, умирује их... </p> <p rend="Tekst">Утом се помо |
е разговарају а почесто погледају један другога испод очију.{S} Као да их је стид што су онако |
... — наручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst |
њ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже з |
о, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> <p rend="Tekst">— Гради је сам! — дов |
е у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану |
— рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу.{S} Хвала богу, потока доста — имамо где |
а појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Кад би наврх Голога брда, |
оћемо ли тражити воденичара или градити другу воденицу? </p> <p rend="Tekst">— Ух, опет та прок |
неко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу! — вели чича Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Јок, д |
ирко. </p> <p rend="Tekst">— Да градимо другу — вели кмет — богами, нисмо ни кадри. </p> <p ren |
Није то! </p> <p rend="Tekst">Пређоше у другу.{S} У њој има брестова, погдекоји и рачваст; али |
отворена.{S} Узе угарак у једну и нож у другу руку, па изиђе напоље; разгледа свуд око воденице |
вади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш |
ж'те, људи, изгинућемо! — викну неко од дружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек о |
"Tekst">— Их, ала је глува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарож |
У ветар удрите, људи! — виче кмет Пурко дружини — да не осакатимо кога? </p> <p rend="Tekst">— |
<p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде с дружином. </p> <p rend="Tekst">Брзо су стигли у Овчину, |
Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дршће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо |
ви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све боље указују.{S} Напослетку се позн |
арија.{S} Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овд |
и преко Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло рет |
неки помало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак. </p> <p rend="Tekst">Онда се тамо в |
па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> <p rend="Tekst">Ка |
d="Tekst">Онда се тамо врло ретко палио дуван; тек погдекоји могао се видети с чибуком у зубима |
таче преко неке кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tek |
t">Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човека!{S} Метну је поред ватре, с једног |
вампир узвикнуо — сви се замислише.{S} Дуго су ћутали.{S} Ту нико није умео паметовати. </p> < |
шно. </p> <p rend="Tekst">Онај лептирак дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчи |
да бежим и ја куд...{S} Више се не може дурати. </p> <p rend="Tekst">— Па хајде, Радојка, ми ба |
rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине. |
о, јело, певало.{S} Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осванули мртви |
о наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеком него попити ча |
. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одмахну руком. </p |
ег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо неки...{ |
, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Неки је ве |
rend="Tekst">— Тек никад се нисмо онако душмански разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо |
дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој вод |
Стан'те, људи! — викну Пурко — да мало душом данемо!{S} Ово се изгибе! </p> <p rend="Tekst">— |
nd="Tekst">Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пу |
отиште низа страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен. </p> <p rend="Tekst">— Их, шта уч |
Може, може, ја! — одговара поп ђа овом ђа оном. </p> <p rend="Tekst">— Па кад може, хајдемо, б |
>Коњ мало стане, па опет копа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трж |
а страну, тутњећи и ударајући ђа о дрво ђа о камен. </p> <p rend="Tekst">— Их, шта учини, болан |
Tekst">— Може, може, ја! — одговара поп ђа овом ђа оном. </p> <p rend="Tekst">— Па кад може, ха |
та млети и дањом, а ноћом — нек је носи ђаво!{S} Али овако све се мучимо без брашна.{S} Село ве |
ућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села.{S} Неки поседали п |
st">И тако се одабраше:{S} Ћебо, Срдан, Ђилас, чича Мирко, кмет Пурко и још два-три отресита мо |
вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не мож |
оп натаче петрахиљ и отвори требник.{S} Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми |
уче шамар Ћебу иза врата.{S} Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас се начини читава гужв |
nd="Tekst">— А шта ћемо с овом? — упита Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Па угарак у њу! — рече чи |
p rend="Tekst">— Јест, богами! — додаде Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће у Зарожју? — уп |
="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="Tekst">— Тек никад се нисмо |
ја му не преноћих — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> <p rend |
Аја!...{S} Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Нећемо! — вичу једни. </p |
До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— А ја велим да идемо сутра |
ekst">— Море, муку ти мучимо! — рећи ће Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А што? — упита С |
d="Tekst">— О кани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију.. |
е чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Ако сам и скакао одговори |
">— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чич |
</p> <p rend="Tekst">— И ја ћу! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завик |
отово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас истеже оним коцем те вампира усред трбуха. </p> < |
ли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на Ивањдан... </p> <p rend="Tekst"> |
им, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима. </p> <p rend="Tekst">Они се чине — |
, повуче добро, па додаде Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до |
p rend="Tekst">— А што си, море, луд! — ђипи Ћебо окренувши се Страхињи. — Ако тебе само девојк |
! — рече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар ми седе плела!... </p> <p rend |
, брате, забога! </p> <p rend="Tekst">— Е чуда, људи! </p> <p rend="Tekst">— О, бог с нама! </p |
те копа вампире! </p> <p rend="Tekst">— Е, баш да видимо је ли луд!... — викну Пурко, па се окр |
огати, наздрави! </p> <p rend="Tekst">— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда |
S} Наздрави што! </p> <p rend="Tekst">— Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши ч |
ћимо коју ноћ... </p> <p rend="Tekst">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше го |
ока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овде да копамо! — рече кмет. </p> <p rend="Tek |
вијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — рече баба полако, па се као мало промисли |
био са Средојем. </p> <p rend="Tekst">— Е, нуто ти угурсуза једног!{S} А, само док му одем тамо |
трахиња озбиљно. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А докле? </p> <p rend="Tekst">— Може бити чак |
о и Мирко углас. </p> <p rend="Tekst">— Е не можеш наћи, није вајде! — рече кмет готово у очаја |
— рећи ће Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— Е?...{S} А што? — упита Страхиња одбивши један дим. </p |
напред у ливаду. </p> <p rend="Tekst">— Е да идем и ја, куме! — рече Пурко. — Ваља ми похитати |
kst">— Шта ниси рад? — скочи и Срдан. — Ево ми ћемо поћи с тобом! </p> <p rend="Tekst">— Богами |
>— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први.{S} Хоће ли још ко? </p> <p rend="Tekst" |
вља Пурко, а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу |
! </p> <p rend="Tekst">— Ко виче, море, еј! — одазва се Пурко и приђе мало напред. </p> <p rend |
еница одјекнула: </p> <p rend="Tekst">— Еј, Сава Савановићу, деведест година вампирујеш, и не о |
за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим |
кући — Мирјанићи. </p> <p rend="Tekst">Еле, седи баба у хладу на некој поњавици, празник је, п |
њима и попов глас. </p> <p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде с дружином. </p> <p rend="Tekst">Б |
Не дај, кмете!...« </p> <p rend="Tekst">Еле, бише се до миле воле, па се разиђоше куд који.{S} |
зре се узверено. </p> <p rend="Tekst">— Ене, ти си, Радојка!... — рече Страхиња, па устаде и за |
ко. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p rend="Tekst">— Немој тако, кум |
до глас Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пуш |
— рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А ено и неких људи с њим! — додаде Страхиња. </p> <p rend |
kst">— Шта? </p> <p rend="Tekst">— Ама, ето ту, чини ми се, неке труловине, као од дрвета... ту |
ромашак... </p> <p rend="Tekst">Сад ће, ето, остати све пусто.{S} Доћи ће сеоска стока те потрг |
rend="Tekst">— Чусмо, брате, као и ти, ето баш тако! — одговорише Ћебо и Мирко углас. </p> <p |
да одеш, а ти немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Имаш и тамо својих п |
дочека Ћебо и не даде му изговорити. — Ето ту је поп, да га питамо. </p> <p rend="Tekst">— Је |
Хајдемо, људи! — рећи ће чича Мирко. — Ето онога с потером, може осакатити кога! </p> <p rend= |
">— Богами, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памтим није се могао ни један воденичар |
запевају први петли — наставља Пурко — ето и нас с вођевином, ако бог да! </p> <p rend="Tekst" |
еја, па им рече: </p> <p rend="Tekst">— Ето бабе Мирјане, па је упитајте! </p> <p rend="Tekst"> |
он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> <p rend= |
ој се шалити. </p> <p rend="Tekst">— Па ето ћеш и у Посавину — рече чича Мирко. </p> <p rend="T |
припекло, те га врућина пробудила, кад ето ти му Пурка. </p> <p rend="Tekst">— Помози бог, кум |
end="Tekst">Таман је распалио лулу, кад ето ти озго Радојке са судовима.{S} Пошла на воду.{S} К |
ма да пође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и |
поче Страхиња причати све по реду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} |
ти и. дању и ноћу.{S} Нико се више није жалио да је гладан и да нема брашно. </p> <p rend="Teks |
рвећа готово и не беше, само по гдекоји жбун и трн; али беше неколико крупних пањева, неки огор |
и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... ааа!{S} А одакле ти, куме? </p> <p rend="Tekst" |
озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна воденица, па ј |
="Tekst">— Ко је? — чу се изнутра санан женски глас. </p> <p rend="Tekst">— Ја!...{S} Страхиња! |
/p> <p rend="Tekst">— Остаде ли, болан, жив ономадне? </p> <p rend="Tekst">— Ја једва... а ти? |
углас од чуда. </p> <p rend="Tekst">— А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно. </p> <p ren |
— Аја!{S} Нема од тога ништа док сам ја жив! </p> <p rend="Tekst">— А ти иди откуд си и дошао! |
p> <p rend="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. </p> <p rend="Tekst"> |
наглости да чују то чудо како је остао жив. </p> <p rend="Tekst">Таман им поче Страхиња причат |
је затекла сву чељад заплашену.{S} Она жива премрла од страха!...{S} Ко зна шта је чека док се |
разили, као сад кад су затекли Страхињу жива. </p> <p rend="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — |
че? </p> <p rend="Tekst">— Ништа!...{S} Живан се разгоропадио и, као што је већ рчин, умало се |
"Tekst">У кући се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце |
арожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућ |
и погледа онамо. </p> <p rend="Tekst">— Живан, богами! — рече Срдан. </p> <p rend="Tekst">— А е |
беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће, па се продера: </p> <p rend="Teks |
вори Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— А Живан и кућани? </p> <p rend="Tekst">— Они свакад спава |
то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Tekst">— Не да...{S |
до.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с њим десетак људи.{S} Сви се упутише у Зарожје |
онити се... </p> <p rend="Tekst">Док је Живан устао иза оне кладе, нигде Страхиње, ни Радојке, |
Tekst">— Амоде, лопови, да видите ко је Живан! </p> <p rend="Tekst">— Одмичи, море! — продера с |
">— Чувај ми, куме, коња!... — наручује Живан, па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу г |
астао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, него још сподби и повелики камен да га г |
же кроз буквик...{S} Срећа његова те се Живан спотаче преко неке кладе и љосну колико је дуг о |
страха!...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Зарожју, по |
d="Tekst">— И ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} |
ekst">Док, ништа ти бог не даде, излете Живан пред кућу, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— Ло |
end="Tekst">— Јеси чуо ти, куме! — рече Живан и унесе се пред Пурка. — Е не дам му је, па макар |
">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. — Тражите вампира! ...{S}А к |
Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко |
а камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Живан с људима на брдо, па подвикну: </p> <p rend="Teks |
би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се... </p> <p |
и.{S} Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с нек |
</p> <p rend="Tekst">— Нуто-де! — учини Живан и попридиже се мало. — А почем? </p> <p rend="Tek |
Више ми слободно не помињи! — одговори Живан одсечно. — Већ ако хоћеш да се свадимо. </p> <p r |
<p rend="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка ж |
">— Вала, нико га није гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
<p rend="Tekst">Како било да било, тек Живан почео од неко доба много врчати на своју кћер.{S} |
ек оком тренуо, на брду горе остаде сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он застаде мало, па до |
то упита, док ти се помоли озго путањом Живан, па подвикну: </p> <p rend="Tekst">— А, ту ли си, |
у Зарожје... </p> <p rend="Tekst">Таман Живан устаде, јер се хлад беше помакнуо, а сунце припек |
/p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго. </p> <p rend="Tekst">— Ој, море, о |
p rend="Tekst">— Кући се вуци! — дрекну Живан на њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — |
, врати ми дете... биће белаја! — викну Живан. </p> <p rend="Tekst">— Окани се ћорава посла! — |
м. </p> <p rend="Tekst">— Дете! — викну Живан и не слушајући шта Пурко говори. </p> <p rend="Te |
<p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић |
Tekst">— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скре |
="Tekst">— А ти ли си, Ћебо! — подвикну Живан, па потеже из пушке на онај глас. </p> <p rend="T |
t">— Гони те овце горе у гај! — повикну Живан, па се врати у кућу као смушен. </p> <p rend="Tek |
Бојимо се ми њих! </p> <p rend="Tekst">Живан још једнако виче озго с брда, прети, псује. </p> |
евојка, као јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душм |
да ваља ићи кући. </p> <p rend="Tekst">Живан и Пурко умало се не завадише око Страхиње.{S} Пур |
за оним момчићем. </p> <p rend="Tekst">Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... </ |
пред кућу Пуркову. </p> <p rend="Tekst">Живан се још мало мргодио, па најпосле немаде се куд — |
наш нашег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо н |
ами! — прихвати Пурко. — Има у мог кума Живана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S |
што никад дотле; изјада се Страхињи на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није б |
у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Нек |
олико замиловао, па макар је и отели од Живана. </p> <p rend="Tekst">И у том разговору стигоше |
ињу су сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су |
дане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шт |
в леже! </p> <p rend="Tekst">— Станиде, Живане! </p> <p rend="Tekst">— Ух, погани Ћебо! </p> <p |
Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} Удри! — чу се други неко и груну пушка. </p> |
>— А станите, лопови! — чу се оздо глас Живанов. </p> <p rend="Tekst">— Ено их, Живане!{S} Удри |
погледа онамо у Овчину.{S} Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учин |
ди, изгинућемо! — викну неко од дружине Живанове. </p> <p rend="Tekst">И док би човек оком трен |
што је баш поред пута сеоског ниже куће Живанове.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали је |
>Брзо су стигли у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како |
. </p> <p rend="Tekst">Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst"> |
ође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео Живановог вранца без белеге, још непочишћена.{S} Ђилас |
ече, па окрете неком путањом онамо кући Живановој.{S} Чича Мирко и Ћебо одоше у Зарожје... </p> |
Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у своју кућицу, јер је, |
Средоје. </p> <p rend="Tekst">— Па кажи Живану нек дође! — викну Пурко. — Врата су му отворена! |
rend="Tekst">— Само се чудим оном лудом Живану — рече Пурко као уз реч — што му не да девојку! |
kst">И дан дањи причају старци и бабе о Живану Душману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарош |
">— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану. </p> <p rend="Tekst">— Море, врати ми дете... б |
алио је, па начинио сам ону кућицу и ту живео као вредан и скроман сиромашак... </p> <p rend="T |
овори Радојка још тише. — Тата ми не да живети!...{S} Ушла сам у овај пусти вајат.{S} Овако обу |
а, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p rend="Tekst">Виде Пурко да је Страхиња |
>— О кани се, море! — прихвати Ђилас. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију...{S} Људи |
се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар.{S} Има неколи |
ни с будацима и мотикама окупише копати живо.{S} Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај |
рестово, богами!{S} Вала, ја бих смео у живот, ако то не буде пањ од оног рачвастог бреста. </p |
ком. </p> <p rend="Tekst">— Нема ми већ живота... — наставља Радојка кроз плач. </p> <p rend="T |
пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{ |
оденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... |
!{S} Он им рече да му само спреме доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брин |
аложио у воденици ватру.{S} Једну врећу жита сасуо у кош, две му стоје спремне.{S} Изиђе још је |
Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није |
еки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> <p rend="Tekst">— Вала, синко, ни ја |
ш једном те разгледа да ли је добро око жлеба, укарари камен да ситно меље, одгрну брашно у муч |
лели жито те се хранили хлебом.{S} Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати |
даље.{S} Спремио се да путује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуња |
..{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Чисто |
доста жита да воденица сву ноћ меље, а за њега нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожани |
ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде пла |
p rend="Tekst">Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима. </p> |
брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пуни другу... </p> |
навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, |
kst">— Вала, Пурко, хоћу, само ако буде за казивање. </p> <p rend="Tekst">— Право ми кажи, шта |
што ти рекох! — рече Пурко и оде наниже за оним момчићем. </p> <p rend="Tekst">Живан се само ок |
њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже за улар и умирује, неће да се смири! </p> <p rend="Teks |
учи путем наниже, а почесто се осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p |
има. </p> <p rend="Tekst">И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за ка |
прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p rend= |
.{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за вајат. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се полако прикр |
rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst">— Може, може, ја! — чу се |
<p rend="Tekst">— Јест, ја...{S} Барем за једну ноћ — одговори Страхиња поуздано. </p> <p rend |
па пође у кућу. — Другом га не бих дао за живу главу. </p> <p rend="Tekst">— Баш ти хвала, кум |
редну се Живан на њ. — Ако. си ми дошао за то, слободно иди!{S} Ено ти вратнице! </p> <p rend=" |
т наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Живан с људима |
ше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Tekst">Утом изби Ж |
њема кмет. </p> <p rend="Tekst">Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као |
г воденичара, бог с тобом?{S} Неће нико за живу главу! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам |
ти се пило, јело, певало.{S} Ту се пило за покој душе свима воденичарима што су год дотле осван |
kst">— Страхиња, склониде то чељаде амо за букву! — рече чича Мирко. — Они се лудаци не шале! < |
="Tekst">Чича Средоје махну руком онамо за брдо.{S} Мало постоја, а помоли се одовуд Живан и с |
Само тетка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња с |
зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Жив |
ку амо!{S} Не дај! </p> <p rend="Tekst">За њим испадоше још двојица из куће.{S} Груну једна пуш |
Живан и скочи. — 3ар оном дроњи што је забаглао чибучић чим је испао из пелена?{S} Море, куме, |
урко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек пружи Мирку бардак: — Де, богати, |
ekst">Страхиња се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Ж |
кују: </p> <p rend="Tekst">— Их, брате, забога! </p> <p rend="Tekst">— Е чуда, људи! </p> <p re |
с њима. </p> <p rend="Tekst">У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отишт |
rend="Tekst">Живан и Пурко умало се не завадише око Страхиње.{S} Пурко га уставља да остане у |
ма, радосни што су нашли вампира Саву и заварчили га тако.{S} Истина, утекао им је лептирак, ал |
, ја! </p> <p rend="Tekst">— На пешкир, завиј! </p> <p rend="Tekst">— Није ништа. </p> <p rend= |
ко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена.{S} Воденица је |
е: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! — |
о. звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или се из села озго чује гдекоји пас да |
> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко. </p> <p rend=" |
е!...{S} Јест!...{S} Имаће, ако нема! — завикаше готово сви. </p> <p rend="Tekst">— Само се чуд |
Тако је!...{S} Батали, кмете, батали! — завикаше готово сви углас. </p> <p rend="Tekst">Кмет ма |
</p> <p rend="Tekst">— У Посавину... — завикаше готово сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А |
st">— Јест, богами! — рече кмет и стаде завиривати онде. </p> <p rend="Tekst">Сви нагрнуше да в |
ете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} Не бери бригу!...{ |
чију.{S} Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи састанак на Ивањдан.{S} Па и кме |
учњаку, потури руку те узе мало брашна, загледа га на длану, па баци опет у мучњак. </p> <p ren |
би и повелики камен да га гађа, а он ти загребе што игда може кроз буквик...{S} Срећа његова те |
а остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га |
rend="Tekst">Радојка само обори очи, па задрхта као прут. </p> <p rend="Tekst">— Гони те овце г |
стадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задували.{S} Радојка се прибила уз Страхињу, па сва дрш |
">— Вала, не бежах му више — рече Пурко задуван па макар крв легла! </p> <p rend="Tekst">— Вала |
ња, дошло ми је да скочим у воду или да зажмурим, па да бежим и ја куд...{S} Више се не може ду |
не чује ни шта.{S} Само гдешто. звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или се из |
ана.{S} Ваш могу узгред сад свратити да заиштем...{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовни |
/p> <p rend="Tekst">Аја!{S} Реч по реч, заједај један другог, док ти луче шамар Ћебу иза врата. |
end="Tekst">— Ако сам и скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван к |
гру!...{S} Само нешто писну и као мало зајеча.{S} Дим се разиђе.{S} Нигде ништа!... </p> <p re |
rend="Tekst">Једно јутро, баш кад беше зајмила овце да истера на попас, а Живан излете из куће |
. </p> <p rend="Tekst">У хитњи и забуни закачи Радојка, на пакост, оно буре, те се отиште низа |
е полако прикраде до на врата вајатска, заклони се мало иза неког празног бурета што беше ту, п |
ко. </p> <p rend="Tekst">Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ.{S} |
рко. </p> <p rend="Tekst">Онај што беше закопао будаком, узе мало труловине од оног пања и пруж |
та нешто над вампиром, па га онда одмах закопаше.{S} На гроб натрпаше камење, клада и свакојака |
нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, |
што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Ој, син |
то игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е |
или се из села озго чује гдекоји пас да залаје два-трипут, па ућути. </p> <p rend="Tekst">Страх |
и на нас кога крв.{S} А ти, Ћебо, одмах залиј аџијазмом.{S} Чувај да не излети лептирак!... </p |
ekst">Ћебо у оној хитњи не погоди да га залије баш у уста, него га поли по лицу.{S} У тај мах и |
е осврташе за Радојком — догод није већ замакла горе у воћњак. </p> <p rend="Tekst">Што је даље |
ижњим селима.{S} Само су му неки помало замерали што је »пропалио« дуван, а још момак. </p> <p |
како год испросе Радојку, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана. </p> <p rend= |
а гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао... </p> <p rend="Tekst">— А слушао сам ја то. |
">— Тако!... — одговори Страхиња, па се замисли. </p> <p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да г |
Овчини... — рече Страхиња, па се нешто замисли. </p> <p rend="Tekst">— Село велико — прихвати |
ти главу. </p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, |
им каза шта је вампир узвикнуо — сви се замислише.{S} Дуго су ћутали.{S} Ту нико није умео паме |
сатке. </p> <p rend="Tekst">Сви се мало замислише. </p> <p rend="Tekst">— Ја велим, браћо — реч |
. </p> <p rend="Tekst">Зарожани се опет замислише. </p> <p rend="Tekst">Утом се прогура нека ба |
и.{S} Чича Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пур |
"Tekst">— Не да...{S} Баш уочи Ивањдане замолио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек п |
<p rend="Tekst">— Може, може, ја!... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто р |
<p rend="Tekst">— Та... оно... има... — замуца Радојка. </p> <p rend="Tekst">— Има, јакако!{S} |
но.. знаш... чељад... — поче кмет Пурко замуцкивати, као човек кад хоће да забашури што, па тек |
S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком ши |
t">И сви стрчаше за пушкомет наниже, па западоше — ко за букву, ко за камен. </p> <p rend="Teks |
ад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили откако се вратио из мајсторије.{S} Додуше, Стр |
ве.{S} Сео је ту да се мало одмори и да запали једну, па ће већ даље.{S} Спремио се да путује н |
се напи једном, извади лулу из појаса и запали, па тек онако упита: </p> <p rend="Tekst">— Ви о |
врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако је |
оче весеље, какво се, ваљда, никад није запамтило.{S} Три дана само се јело и пило, певало и иг |
">— Ја велим, браћо — рече кмет Пурко и запара добро оним патрљком — да још једном огледамо.{S} |
nd="Tekst">— Море, људи — почеће Пурко, запаравши мало оним патрљком испред себе — шта ћемо с н |
арче челика и по један салауски марјаш, запе их и метну преда се, па се пружи потрбушке на оном |
чно узјазбио! </p> <p rend="Tekst">Утом запева петао у селу.{S} Страхињи чисто лакну.{S} Добро |
овикаше они. </p> <p rend="Tekst">— Кад запевају први петли — наставља Пурко — ето и нас с вође |
"Tekst">— Не питај!... — рече Радојка и заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душма |
дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад заплашену.{S} Она жива премрла од страха!...{S} Ко зна |
чича Мирко. — Било па прошло!{S} Што то заподиреш? </p> <p rend="Tekst">— Таја кажем само... — |
ла граја међ њима. </p> <p rend="Tekst">Запрашташе пушке од шенлука.{S} Ижљубише се ту сви као |
Шта полако? — дичи чича Мирко, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> <p rend=" |
ива. </p> <p rend="Tekst">— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. </p> <p rend=" |
не иди ми кући!...{S} Шта ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst"> |
<p rend="Tekst">— А што, море, што?{S} Зар наш поп не ваља? </p> <p rend="Tekst">— Ваш је поп |
брже одујми, осмехну се мало и упита: — Зар ви овако нудите путника? </p> <p rend="Tekst">— Ваљ |
у не да девојку! </p> <p rend="Tekst">— Зар онај из Овчина? — упита чича Мирко. </p> <p rend="T |
после како буде. </p> <p rend="Tekst">— Зар, болан, одиста хоћеш да одеш? </p> <p rend="Tekst"> |
ке на онај глас. </p> <p rend="Tekst">— Зар тако? — дрекну Ћебо, па опали пиштољ. </p> <p rend= |
осакатимо кога? </p> <p rend="Tekst">— Зар си и ти ту, кмете? — викну Живан, јер чу Пурков гла |
ш момку девојку? </p> <p rend="Tekst">— Зар њему?!... — викну Живан и скочи. — 3ар оном дроњи ш |
ча-Средојем... </p> <p rend="Tekst">— А зар је долазио? — упита Страхиња брзо и као трже се мал |
е се плашљиво. </p> <p rend="Tekst">— А зар ти овде изјавила овце? — упита Страхиња смешећи се. |
знају две ране од пушке, али готово обе зарасле. </p> <p rend="Tekst">Ђилас истеже оним коцем т |
сам затворио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! |
ође из воденице горе у село, док ето ти Зарожана — оних истих што су били на састанку, и с њема |
ожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни п |
због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане одвратити кад што науме! </p> <p rend="Tekst"> |
нуло и већ оскочило с два-три копља.{S} Зарожани, као људи, подремали мало, па поустајали и нас |
к људи.{S} Сви се упутише у Зарожје.{S} Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет. </p> <p rend="T |
ekst">И једно и друго село смири се.{S} Зарожани нађоше воденичара, воденица им поче млети и. д |
ретоше кући с младожењом и невестом.{S} Зарожани их испратише чак горе До на Голо брдо.{S} Ту с |
м су добром потегли к њему у Овчину.{S} Зарожани му све испричаше што се ноћас догодило код њих |
ај, не дај!{S} Отеше кмету девојку!...« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, |
ше у Овчину, певајући и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке |
ко да попусти! </p> <p rend="Tekst">Кад Зарожани видеше да га не могу одвратити пристадоше...{S |
свем селу. </p> <p rend="Tekst">Онда се Зарожани нису шишали, него су и они и свуд по околним с |
="Tekst">Једва у сами сумрак вратише се Зарожани својим кућама, радосни што су нашли вампира Са |
деничар.{S} Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући пома |
ју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани вратили из Криве јаруге гладни и уморни са сво |
ни то! </p> <p rend="Tekst">Већ почеше Зарожани да губе сваку наду; не могу наћи — сва им је м |
</p> <p rend="Tekst">Веома се замислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, хвала бог |
ekst">Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани. </p> <p rend="Tekst">Кмет Пурко још с вратниц |
аш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди!... — рече Живан, па се опет насмеја. — Т |
">Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај орах пред Пурковом кућом.{S} Спремљен |
p rend="Tekst">И тако се сви одабранији Зарожани кретоше горе у село кући кметовој.{S} Остали н |
rend="Tekst">Тамо већ беху сви одабрани Зарожани што су малопре пошли оздо од воденице.{S} Пурк |
ило механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p> <p ren |
="Drop_slovo_Char">Ј</hi>ош онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили |
дној гудури, воденица, сеоска.{S} Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се храни |
па нестаде и њега. </p> <p rend="Tekst">Зарожани брже опучише наниже у село.{S} Сретоше се са с |
Груну једна пушка. </p> <p rend="Tekst">Зарожани нагоше бежати без душе, само да измакну из сел |
о -сав онај народ. </p> <p rend="Tekst">Зарожани се опет замислише. </p> <p rend="Tekst">Утом с |
а нек се не брину. </p> <p rend="Tekst">Зарожани се разиђоше, сумњиво машући главом и слежући р |
> <p rend="Tekst">Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.{S} Страхиња помисли и |
а се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> |
— упита баба. </p> <p rend="Tekst">— Из Зарожја! — подвикну Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— А? — у |
— вели јој Страхиња. — Наш познаник из Зарожја.{S} Хајде, Радојка! </p> <p rend="Tekst">— Бола |
сеље код куће Пуркове.{S} Слегло се све Зарожје на свадбу.{S} Ту ти се пева, игра, пије, мећу п |
и пушке мећући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке мећући. </p> <p rend=" |
с њим десетак људи.{S} Сви се упутише у Зарожје.{S} Зарожани им изиђоше подалеко на сусрет. </p |
Живановој.{S} Чича Мирко и Ћебо одоше у Зарожје... </p> <p rend="Tekst">Таман Живан устаде, јер |
рко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst">Зором сутрадан искупише с |
ки Рашко Ћебо, најгрлатији човек у свем Зарожју — да ми узмемо пусат, па преноћимо коју ноћ... |
к дуго је, кажу, још морио малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало. </p> <p rend |
И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини ми се, нема нико пастува. </p> <p rend="T |
ори да остане барем неки дан код њега у Зарожју, док не нађу Саву Савановића, а после ће већ гл |
а долази све више у ватру. — Ево овде у Зарожју свак би ти дао, ко кћер, ко синовицу, је ли, бр |
н врати. </p> <p rend="Tekst">Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдно |
rend="Tekst">Утом се диже граја доле у Зарожју: »Хај, људи!...{S} Потеците!...{S} Погибе нам к |
рахиње.{S} Пурко га уставља да остане у Зарожју, прима га у кућу и у задругу.{S} Живан не да — |
лас. </p> <p rend="Tekst">— Шта ли ће у Зарожју? — упита неко. </p> <p rend="Tekst">— Па, хвала |
одуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи узети нити се пос |
немој, болан, далеко!{S} Ето, можеш и у Зарожју, остати.{S} Имаш и тамо својих познаника; имаш, |
ебо!...{S} Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју. </p> <p rend="Tekst">— Мирјана! — дрекну Ћебо |
бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. </p> <p rend="Tekst">Подн |
d="Tekst">И још нешто.{S} Тада је био у Зарожју кмет неки Пурко, један од оно мало Зарожана кој |
части, онаког весеља није било одавно у Зарожју као у петак, на Павловдан, кад су се Зарожани в |
ислише Зарожани. </p> <p rend="Tekst">У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих |
у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју.{S} Ту су се метале пушке уза сваку здравицу. < |
та је страшна та гудура где је воденица зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно |
Голога брда.{S} Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве |
rend="Tekst">Тако се сврши тај састанак зарошки. </p> <p rend="Tekst">Рано на Петровдан, још пр |
само попи и седе. </p> <p rend="Tekst">Зарошки поп није био ни онако речит, а кад се нађе на к |
ману, о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је |
арима што су год дотле осванули мртви у зарошкој воденици.{S} Ту ти се напијало у здравље попу, |
два-три густа дима, па похита наниже к зарошком хатару.{S} Пресамари преко Голога брда.{S} Пре |
Овчине; да је навлаш наваљивао да чува зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста от |
у исплакати.{S} Тако ме савлада сан, те заспах.{S} Утом ти зовну... </p> <p rend="Tekst">— А он |
сам Живан.{S} Оставише га његови.{S} Он застаде мало, па довикну: </p> <p rend="Tekst">— А нека |
p rend="Tekst">Кад избише на Голо брдо, застадоше.{S} Сви једва дишу колико су се задували.{S} |
у Овчину, пред вратнице Живанове.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend |
а се беше у први мах чисто забезекнуо и застао као укопан.{S} Али кад виде да се Живан не шали, |
а, повади брашно из мучњака у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чек |
аче петрахиљ и отвори требник.{S} Ђилас засука рукаве, примаче онај глогов колац и спреми се. < |
а кућа? </p> <p rend="Tekst">— Кућу сам затворио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коп |
прошла и како је дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад заплашену.{S} Она жива премрла од стр |
икад толико пренеразили, као сад кад су затекли Страхињу жива. </p> <p rend="Tekst">— Их, побог |
ини му се, види је како још плаче...{S} Затим погледа мало доље.{S} Види се она лужина, где је |
е, те се обредише сви по једном-два.{S} Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћ |
брашно у мучњаку. </p> <p rend="Tekst">Затим увуче некакву грдну кладетину, дугачку сврх човек |
rend="Tekst">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се |
о, један од оно мало Зарожана који нису затурали вилама орахе на таван, ни појили врбу, ни исте |
скакао одговори заједљиво Ђилас — нисам затурао вилама орахе на таван као ти, чича! </p> <p ren |
адојка!... — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. </p> <p rend="Tekst" |
ovo_Char">Ј</hi>ош онда кад су Зарожани затурили вилама орахе на таван; кад су појили врбу и се |
том се помоли озго путем неки човек.{S} Затурио торбу преко рамена, па хита наниже. </p> <p ren |
t">— Па Страхиња — рече Пурко, па да би затурио разговор, упита: — А бога ти, куме, што ви отер |
"Tekst">Кмет и Страхиња изосташе мало и затурише разговор. </p> <p rend="Tekst">— Вере ти, Стра |
d="Tekst">Страхиња остаде код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, и |
</p> <p rend="Tekst">— Грехота је... — заусти Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— Нема ту грехоте |
nd="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одмахну руком. </p> <p rend="T |
сли. </p> <p rend="Tekst">Таман Радојка заусти да га нешто упита, док ти се помоли озго путањом |
е опазе... </p> <p rend="Tekst">Радојка заусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалиш |
у и у за другу.{S} Напослетку, Страхиња захвали и Пурку и Живану, па рече да најволи ићи у свој |
ђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући... </p> <p rend |
Ошамари га Ђилас. </p> <p rend="Tekst">Зачас се начини читава гужва.{S} Сваки дочепа шта му па |
{S} Али брзо одскочи и стаде, рекао би, зачуди се.{S} Постаја тако, постаја, па тек викну да је |
у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи.{S} Неки је већ почели и просити; али Ж |
">— У Посавину... — завикаше готово сви зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— А што, море? — упита к |
ом!...{S} Махни се!... — повикаше многи зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Јест, ја...{S} Барем з |
nd="Tekst">— А што? — упита Радојка као зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Тако!... — одговори Ст |
> <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече: </p> <p rend="Tekst">— |
> <p rend="Tekst">Сви га погледаше мало зачуђено. </p> <p rend="Tekst">Страхиња се напи једном, |
ба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мир |
ило, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане одврат |
<p rend="Tekst">— А он те једнако кињи због мене, а? </p> <p rend="Tekst">— Вала, Страхиња, до |
ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одиста велиш? — упита Ст |
игде се не чује ни шта.{S} Само гдешто. звонац зазвони крај реке, или совица завије у шуми, или |
стаде глуво доба.{S} Не чује се више ни звонац ни совица.{S} Само чекало чекеће, вода хуји на о |
амо у Овчину.{S} Види се кућа Живанова, зграде око куће, гај, па горе рудина.{S} Учини му се ка |
авину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је тако спечалио неку |
док се указаше некаке даске.{S} Сви се згрнуше да виде.{S} То је!{S} Што дубље, даске се све б |
ничар одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око |
оденичар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— |
Tekst">Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав. </p> <p rend="Tekst">Таман се он спрема |
. </p> <p rend="Tekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само с |
жју.{S} Ту су се метале пушке уза сваку здравицу. </p> <p rend="Tekst">Вечера беше давно прошла |
сусрет. </p> <p rend="Tekst">Ту се лепо здравише, као људи и пријатељи. </p> <p rend="Tekst">Пи |
end="Tekst">Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима. </p> <p |
здрави што! </p> <p rend="Tekst">— Е, у здравље нашег Страхиње! — поче чича Мирко узевши чашу. |
рошкој воденици.{S} Ту ти се напијало у здравље попу, кмету, Страхињи и свему Зарожју.{S} Ту су |
rend="Tekst">— Баш ти хвала, куме!{S} У здрављу!...{S} Памти што ти рекох! — рече Пурко и оде н |
воље да нам се нађете у невољи!...{S} У здрављу, браћо! — заврши Пурко. — Хоћемо, брате!...{S} |
ери бригу!...{S} У </p> <p rend="Tekst">здрављу! — гракнуше гости за њим. </p> <p rend="Tekst"> |
ш са мном. </p> <p rend="Tekst">— Чисто зебем да не наиђе откуд...{S} Остаде код куће.{S} Чини |
d="Tekst">— А јест, ја — одговори Живан зевајући и бунован. — Легох мало, па ова врашка жега... |
ије гонио — одговори Живан и још једном зевну. </p> <p rend="Tekst">— Вала, ти си га отерао! </ |
ав патрљак, те шара њиме испред себе по земљи. </p> <p rend="Tekst">— Море, људи — почеће Пурко |
{S} Торбу и гуњац спустио поред себе на земљу. </p> <p rend="Tekst">Таман је распалио лулу, кад |
ад је последњи спустио празан бардак на земљу, поче кмет Пурко: </p> <p rend="Tekst">— Вала, љу |
познаде да је гроб.{S} Очистише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну кап |
опа ђа једном ђа другом ногом; њуши ону земљу и фрче.{S} Пурко га трже за улар и умирује, неће |
ирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачуђе |
демо, браћо, нашем попу.{S} Нека га нек зија колико хоће, хајдемо ми одмах попу!... </p> <p ren |
а! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше |
дошли, а он још не излази из куће.{S} У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. </p> |
момка.{S} Понеше и пусат, нек се нађе — злу не требало.{S} Немаде се ни Страхиња куд, него и он |
st">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Барем да с |
дан, још пре сунца, сео је Страхиња код Змајевца, најхладнијег извора у свој Овчини, што је баш |
о мрло људи. </p> <p rend="Tekst">— Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко. </p> |
а удала у Овчину.{S} Ако она не зна, не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо Мирјану |
о. </p> <p rend="Tekst">— Аја,...{S} Не зна нико!... — повика готово -сав онај народ. </p> <p r |
вно стигла с овцама кући.{S} Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла.{S} Код куће је затек |
{S} Може бити да му се већ ни корена не зна...{S} Кад је себе то било, није шала!... </p> <p re |
е Мирјана удала у Овчину.{S} Ако она не зна, не зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо |
t">Диже се читава граја.{S} Ништа се не зна шта ко говори.{S} Кмет млати рукама, трчи од једног |
S} Она жива премрла од страха!...{S} Ко зна шта је чека док се Живан врати. </p> <p rend="Tekst |
да се и побио с неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може бити! </p> <p rend="Tekst">Како било да |
познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна кад ће се видети.{S} Ти су га људи веома запазили о |
и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. </p> <p rend="Tekst">Истина, Страхиња |
о оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. |
кмет. </p> <p rend="Tekst">Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад к |
ше: »Хајде, хајде!« те она, готово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима. </p> <p |
d="Tekst">Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је.{S} Аја!{S} Баба ништа не |
Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на свету. </p> <p rend="Tekst">Лице |
<p rend="Tekst">— Живана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо неки...{S} Лане сте га |
ме у топ метне! </p> <p rend="Tekst">— Знам, не да ти да се састанеш са мном. </p> <p rend="Te |
неким послом... </p> <p rend="Tekst">— Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се нас |
од тешка напора. </p> <p rend="Tekst">— Знам, децо! — одговори баба. — Једва га памтим.{S} Био |
ка и заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душман... — заусти Страхиња, па само одм |
ву! </p> <p rend="Tekst">— Ја, вала, не знам... — рече Ћебо — тек мени се чини да бисмо могли и |
kst">— Па? </p> <p rend="Tekst">— Па не знам шта су разговарали...{S} Тек тајка беше нешто разв |
но. </p> <p rend="Tekst">— Та ни сам не знам — одговори Страхиња и слеже раменима. </p> <p rend |
трахиња — прихвати опет Пурко — ми тебе знамо, волимо те... па нисмо ради... </p> <p rend="Teks |
...{S} Ми смо, хвала богу, одавно добри знанци и пријатељи.{S} Волим те као сина...{S} Сви те в |
х — дочека неки Видоје Ђилас — па макар знао туцати жито у ступи! </p> <p rend="Tekst">— Вала, |
. — додаде Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Знате, људи, шта? — рече Страхиња одважно. </p> <p rend |
та онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— Знате ли, децо ко ће то најбоље знати? </p> <p rend="Te |
о, па додаде — Може бити она ће најбоље знати... </p> <p rend="Tekst">— Ја још нисам била ни пр |
ekst">— Знате ли, децо ко ће то најбоље знати? </p> <p rend="Tekst">— Ко, ко, ко?... — повикаше |
Мирко. </p> <p rend="Tekst">— Та оно.. знаш... чељад... — поче кмет Пурко замуцкивати, као чов |
p> <p rend="Tekst">— Па треба нам...{S} Знаш... </p> <p rend="Tekst">— Баш сте ви Зарожани луди |
е, и ту стадоше. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је она баш у вајату? — упита Ћебо шапћући |
ита баба полако. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — подвикну Ћебо. </p> |
диже мало главу. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. < |
тамо окметили. </p> <p rend="Tekst">— А знаш и његову Радојку? </p> <p rend="Tekst">— 3нам... ч |
ати тек да ми мало одлакне.{S} Ти ваљда знаш нашег кмета? </p> <p rend="Tekst">— Живана Душмана |
rend="Tekst">— Е...{S} Оно јест... ама знаш...{S} Аја! — за мрмљаше готово сви углас. </p> <p |
у ја, јадна! </p> <p rend="Tekst">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p |
ћу и у задругу.{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} На |
а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи. </p> |
О, Пурко! </p> <p rend="Tekst">— Ко то зове? — упита Пурко и погледа онамо. </p> <p rend="Teks |
јео. </p> <p rend="Tekst">— Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што... </p> < |
шта ће бити. </p> <p rend="Tekst">— Што зовеш, море, што? — викну Пурко Живану. </p> <p rend="T |
зна нико. </p> <p rend="Tekst">— Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко часом |
вају у кући. </p> <p rend="Tekst">— Де, зовни је!...{S} Брзо!... — шану Ћебо, па се склони за в |
{S} Даће ми ваљда.{S} Ви идите кући, па зовните људе да се договоримо шта ћемо. </p> <p rend="T |
p> <p rend="Tekst">— Страхиња, брате! — зовну га кмет. — Акобогда тако?{S} Сврати мало амо! </p |
иња. </p> <p rend="Tekst">— О, Пурко! — зовну Живан још јаче озго. </p> <p rend="Tekst">— Ој, м |
за неког празног бурета што беше ту, па зовну тихо: </p> <p rend="Tekst">— Радојка!{S} Радојка! |
о ме савлада сан, те заспах.{S} Утом ти зовну... </p> <p rend="Tekst">— А он те једнако кињи зб |
ekst">Таман се они тако договорише, док зовну неко озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, |
већ увелико превалило.{S} Кад опет неко зовну озго с Голог брда: </p> <p rend="Tekst">— О, Пурк |
се не чује.{S} Он поћута мало, па опет зовну: </p> <p rend="Tekst">— Радојка!{S} Радојка! </p> |
рио мртвим коцем.{S} Боље нек зарасте у зову и коприву кад не могу бити весео у њој! — рече Стр |
>То је баба Мирјана.{S} Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње |
полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst">Зором сутрадан искупише се готово сви Зарожани под онај |
прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tekst">— |
а њу, па полете к Страхињи цичећи кроза зубе: — Стани де, лоло, стани! </p> <p rend="Tekst">Стр |
планину те секли чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили |
на, изгледа, као нека аветиња.{S} Трећи зуби давно јој никли. </p> <p rend="Tekst">То је баба М |
к погдекоји могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људи, а момчад — никак |
А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </p> <p rend="Te |
куд било, него да легне, боже сачувај! и крв због њега.{S} Аја, све узалуд!{S} Ко ће Зарожане |
и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдегод...{S} Поче га карати и одвраћати. </p |
уморан си. </p> <p rend="Tekst">— Вала, и јесам!... — одговори Страхиња, па узе бардак и седе м |
зарошка.{S} С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу.{S} С друге стран |
</p> <p rend="Tekst">— Море, Страхиња, и ти си луд!...{S} Какав свет!{S} Чуда, боже, ако ти је |
а, прилично је крива, али нигде бреста, и не познаје се да је ту могло бити какво дрво.{S} Није |
t">Један приђе те закопа неколико пута, и доиста се указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и к |
уло и оно. село,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живети. </p> <p re |
стине.{S} Пројурише већ поред 3мајевца, и таман да се приме горе уза страну пошав Голоме брду, |
Срдану, Срдан Ђиласу, он првом до себе, и тако оде бардак од руке до руке.{S} Кад су се сви обр |
<p rend="Tekst">— Та читао је, Срдане, и читао — одговори Пурко и ногатну се — па никакве вајд |
оле у Посавину, те градио куће, вајате, и остале зграде богатим Посавцима.{S} Кад је тако спеча |
а, што беше за добру пустемицу од куће, и ту стадоше. </p> <p rend="Tekst">— Знаш ли ти да је о |
вањадне омрзнуло и оно. село,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више ни живет |
Tekst">Тумараше 3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали |
ли... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и побили — додаде Ђилас полако. </p> <p rend="Tekst">— |
с тобом! </p> <p rend="Tekst">— Богами, и хоћемо! — прихвати Ћебо. — Ево ја ћу први.{S} Хоће ли |
Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако било и да |
по измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима... </p> <p rend="Tekst">Сад тек поче весеље, |
д — него се лепо измири и са Страхињом, и с Радојком, и са свима... </p> <p rend="Tekst">Сад те |
адни и уморни са својим кметом и попом, и сутрадан у суботу. </p> <p rend="Tekst">Кмет их је по |
кеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. </p> <p rend="Tekst">Док ти на један м |
ћко, кућни старешина, праунук Мирјанин, и истрча из куће. </p> <p rend="Tekst">— Јеси рад гости |
rend="Tekst">— Шта ли ће? — упита Ћебо, и сви се утишаше да чују. </p> <p rend="Tekst">— Је ли |
у... кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. </p> <p rend="Tekst">Мир |
Tekst">— Шта полако? — дичи чича Мирко, и сав се запурио. — У ову угарак!{S} Другу гради! </p> |
"Tekst">— Вала, кад ћеш ти, чича-Мирко, и ја ћу! — рече Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Море, људ |
је почишћен...{S} А твој вранац, Пурко, и ти имаш једног? </p> <p rend="Tekst">— И мој је почиш |
а зарошку воденицу не би ли ту погинуо, и да ће одиста отићи у свет, па, можда, и пропасти гдег |
е, ако ти је не да!{S} Има, хвала богу, и овде у нас добрих девојака... </p> <p rend="Tekst">— |
амо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине...{S} Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баб |
а — оних истих што су били на састанку, и с њема кмет. </p> <p rend="Tekst">Откако за се знаду |
{S} Живан не да — већ га зове у Овчину, и он га прима у кућу и у за другу.{S} Напослетку, Страх |
а се пружи потрбушке на оном таванчету, и чека шта ће да буде... </p> <p rend="Tekst">Настаде г |
рину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у |
Савановићу, деведест година вампирујеш, и не оста без вечере као вечерас! </p> <p rend="Tekst"> |
је од Ивањадне омрзнуло и оно. село,.. и људи, и моја кућа, и све...{S} Вала, мили ми се више |
лас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича Мирко. </p> < |
ивана Душмана?...{S} Знам, јакако...{S} И кумови смо неки...{S} Лане сте га тамо окметили. </p> |
rend="Tekst">— А слушао сам ја то...{S} И овде се већ зуцкало...{S} Па Живан, бој се, не да? </ |
оре до моје куће да попијемо коју...{S} И овај је човек уморан... (Ту кмет пружи руком на Страх |
же у село.{S} Сретоше се са својима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се |
рече чича Мирко пруживши му бардак.{S} И Ћебо наздрави две-три речи, повуче добро, па додаде С |
rend="Tekst">Уђоше у четврту јаругу.{S} И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, је |
м ти поменуо, нисам ти главу разбио...« И оде, а не рече ни збогом! </p> <p rend="Tekst">— Одис |
="Tekst">— Стојте, људи! — виче кмет. — И ја велим боље данас!...{S} Него хајдемо горе до моје |
— рече Пурко, поћута мало, па упита: — И баш не даш? </p> <p rend="Tekst">— Више ми слободно н |
ћући, а Зарожани се вратише у Зарожје — и они певајући и пушке мећући. </p> <p rend="Tekst">И ј |
ном, ако бог да! </p> <p rend="Tekst">— И треба!...{S} Дај, боже!... — одговорише гости углас. |
ре, ја сам кмет! </p> <p rend="Tekst">— И ја сам кмет! — обредну се Живан на њ. — Ако. си ми до |
— рече Страхиња. </p> <p rend="Tekst">— И оглухнула! — додаде Ћабо. </p> <p rend="Tekst">— И не |
! — додаде Ћабо. </p> <p rend="Tekst">— И не може на ноге! — рече чича Мирко. </p> <p rend="Tek |
ише гости углас. </p> <p rend="Tekst">— И будите, браћо, спремни ако дође до невоље да нам се н |
! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!...{S} И ја! — завикаше доста њих, па чак и чича М |
ти имаш једног? </p> <p rend="Tekst">— И мој је почишћен — одговори Пурко. — У Зарожју, чини м |
Хоће ли још ко? </p> <p rend="Tekst">— И ја ћу! — викну Ђилас. </p> <p rend="Tekst">— И ја!... |
и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су му неки помало замерал |
="Tekst">— Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки ро |
н посецати..{S} Ми ионако имамо послова и сувише! </p> <p rend="Tekst">— Хвала богу! — рече кме |
Tekst">Живан се само окрете, погледа га и нешто промрмља... </p> <p rend="Tekst">Пурко узе вран |
">Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.{S} Волео је свадити се с човеком н |
ка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице...{S} Еле, Страхиња се још од |
.{S} Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити.{S} Ћебо понео у неком |
о се не сећа где је баш та Крива јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — б |
У Зарожју има, хвала богу, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; |
Мирко је ишао до попа, те га замолио да и он с њима пође, ваљаће очитати што.{S} Пурко извео Жи |
паше.{S} На гроб натрпаше камење, клада и свакојака трња, највише глогова. </p> <p rend="Tekst" |
окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род. </p> <p rend="Tekst">— Јест — одговори |
ај!« Пушке учесташе оздо из села; граја и вика све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Беж'те, људи, |
Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. </p> <p rend="Tekst">Пурко га погледа мало зачу |
стише полако земљу свуд око оних дасака и спремише се да подигну капак. </p> <p rend="Tekst">Ће |
..« Зарожани само грабе навише.{S} Вика и пушке, рекао би, све за њима. </p> <p rend="Tekst">Ка |
сврати мало, Страхиња, сврати! — повика и Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— 'Оди, 'оди, брате!... — |
ушке, у које беше сабио по парче челика и по један салауски марјаш, запе их и метну преда се, п |
="Tekst">— Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. </p> <p rend="Tekst">— Куд било...{S} Иде |
Страхиња, ала ме уплаши! — рече Радојка и осврте се плашљиво. </p> <p rend="Tekst">— А зар ти о |
d="Tekst">— Не питај!... — рече Радојка и заплака се. </p> <p rend="Tekst">— Знам већ, онај душ |
end="Tekst">— Ко је то? — учини Радојка и стукну мало натраг. </p> <p rend="Tekst">— Не бој се! |
S} Ниједна од оних не беше овако дубока и пространа. </p> <p rend="Tekst">— Е, људи, овде да ко |
добро било да се сврати мало код Пурка и још неких познаника, те да се алали с њима.{S} Ко зна |
и се диже читава врева.{S} Живан праска и виче, рекао би, све поби.{S} Двоје деце побеже напоље |
дмах изнад куће.{S} Почесто се обзирала и ослушкивала. </p> <p rend="Tekst">У кући се диже чита |
ежати без душе, само да измакну из села и да се докопају чистине.{S} Пројурише већ поред 3мајев |
а кући.{S} Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла.{S} Код куће је затекла сву чељад запла |
ује некуд.{S} За појасом му два пиштоља и велики нож.{S} Торбу и гуњац спустио поред себе на зе |
ува! — рече Ћебо дружини, па се искашља и зину што игда може: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаш |
, доста јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где ј |
kst">— Може, може, ја! — чу се међ њима и попов глас. </p> <p rend="Tekst">Еле, кмет одиста оде |
а сад подухватите полако капак будацима и дигните га! </p> <p rend="Tekst">Они то учинише...{S} |
ви. </p> <p rend="Tekst">Они с будацима и мотикама окупише копати живо.{S} Ископаше грдну пањин |
глас. </p> <p rend="Tekst">— Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиш |
сад волели сви и по Овчини, осем Живана и још неких, а и по оближњим селима.{S} Само су му неки |
молио сам чича-Средоја да оде до Живана и да му тек помене. </p> <p rend="Tekst">— Па шта би, д |
ше врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена. </p> <p rend="Tekst">— Откуд ти у ово доба? |
чује тај русвај.{S} Била је то скромна и мирна девојка, као јагње. </p> <p rend="Tekst">Живан |
удаком, узе мало труловине од оног пања и пружи чичи.{S} Чича разгледа, па рече: </p> <p rend=" |
о и остали ту код вратница.{S} Страхиња и Ћебо прикрадоше се горе до вајата, што беше за добру |
st">Одмах су се договорили.{S} Страхиња и Ћебо прескочише преко плота, полако уклонише неку грд |
t">— Мора се, Пурко!... — рече Страхиња и уздахну. </p> <p rend="Tekst">Сви га погледаше мало з |
nd="Tekst">— Од куће... — рече Страхиња и натеже бардак, па брже одујми, осмехну се мало и упит |
аусти опет да рекне нешто; али Страхиња и Ћебо навалише: »Хајде, хајде!« те она, готово и не зн |
предомислио сам се! — одговори Страхиња и одби два дима узастопце. — Баш сам рад да вам чувам в |
— Та ни сам не знам — одговори Страхиња и слеже раменима. </p> <p rend="Tekst">— Остаде ли, бол |
">— Махни се, Пурко! — вели му Страхиња и отреса руком. </p> <p rend="Tekst">— Шта махни се! — |
о где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. </p> <p rend="Tekst">— |
могао се видети с чибуком у зубима, па и то само од старијих људи, а момчад — никако. </p> <p |
3арожани по тој јарузи, и тумараше, па и ту ништа.{S} Беху већ сустали — спали с ногу. </p> <p |
кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ. </p> <p rend="Tekst">Осуше се |
ду, док ето ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна |
. — Живи се људи кашто и споречкају, па и побију...{S} Људи су, чудна ми чуда! </p> <p rend="Te |
вој пређашњи састанак на Ивањдан.{S} Па и кмет Пурко нешто оклева.{S} Откад су људи дошли, а он |
о дањом меље! </p> <p rend="Tekst">— Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може вод |
деница једна. </p> <p rend="Tekst">— Па и у њој нека анатема! — додаде чича.{S} Мирко. </p> <p |
ногом и фрче. </p> <p rend="Tekst">— Па и ова је јаруга — настави чича — како ми се чини, понај |
а се напи једном, извади лулу из појаса и запали, па тек онако упита: </p> <p rend="Tekst">— Ви |
тово и не знајући како, изиђе из вајата и похита с њима. </p> <p rend="Tekst">У хитњи и забуни |
па тих ход, па се полако отворише врата и изиђе Радојка сасвим обучена и обувена. </p> <p rend= |
Пурко. </p> <p rend="Tekst">— Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. </p> <p rend="Tekst">— Н |
јаруга и кривих и правих, а има и доста и рачвастих брестова; али нико се не сећа где је баш та |
том се прогура нека бака, седа као овца и без зуба, па закрешта онако бапски: </p> <p rend="Tek |
е још у детињству остао сироче, без оца и мајке.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчи |
код Пурка.{S} Заустави га Пурко да руча и да му буде гост до мрака, ионако је празник, Петровда |
одржати у тој воденици!{S} Омркне здрав и читав, а осване мртав, са црвеном масницом око врата, |
ар не може да се одржи.{S} Омркне здрав и читав, а осване — мртав. </p> <p rend="Tekst">— Ама к |
>Тако је Страхиња дочекао свануће здрав и читав. </p> <p rend="Tekst">Таман се он спрема да пођ |
rend="Tekst">Пурко узе вранца Живановог и оде полако у Зарожје. </p> <p rend="Tekst">Зором сутр |
е, може, ја! </p> <p rend="Tekst">— Кад и девојка нега милује?... — настави Пурко. </p> <p rend |
, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памтим није се могао ни један воденичар одржати, а |
ти озго кренуло се село, па и неке бабе и жене.{S} Све се то начети око њега, пуна воденица, па |
нека те, куме, нека!{S} Наћи ћу ја тебе и сутра! </p> <p rend="Tekst">То рече па нестаде и њега |
<p rend="Tekst">Кад их ту видеше здраве и читаве, диже се вика, граја, весеље.{S} Само се чује: |
чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. </p> <p rend="Tekst">Пут иде баш кроз |
ва те се Живан спотаче преко неке кладе и љосну колико је дуг о ледину... а ко зна што би било. |
</p> <p rend="Tekst">То рече па нестаде и њега. </p> <p rend="Tekst">Зарожани брже опучише нани |
Радојка!... — рече Страхиња, па устаде и затури торбу и гуњац преко рамена. </p> <p rend="Teks |
S} Кад виде Страхињу, она се чисто трже и обазре се узверено. </p> <p rend="Tekst">— Ене, ти си |
">Уђоше у четврту јаругу.{S} И крива је и пуна све рачвастих брестова, али малих, једва да има |
>Онда још није било механа.{S} Можда је и било, али тек Зарожани нису знали да има механе на св |
малу децу по Зарожју и по Овчини, па је и њега нестало. </p> <p rend="Tekst">И дан дањи причају |
у, кад је толико замиловао, па макар је и отели од Живана. </p> <p rend="Tekst">И у том разгово |
ту воде аџијазме.{S} Неки понели будаке и мотике. </p> <p rend="Tekst">Кад већ одскочи сунце с |
ће, а не уме ни речи да рекне.{S} Пушке и вика оздо све ближе. </p> <p rend="Tekst">— Хајдемо, |
d="Tekst">Страхиња узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио. </p> |
ољ. </p> <p rend="Tekst">Осуше се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и др |
у врећу, па засу другу.{S} Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване.{S} Иако |
оно момак наодмет.{S} Кад се деца воле и милују, нека их нек се узму. </p> <p rend="Tekst">— Ј |
Tekst">— А он, дабоме...{S} Кад се воле и милују — настави Пурко — што да се не узму? </p> <p r |
ва јаруга и рачвасти брест.{S} Најпосле и да нађу јаругу, али — брест?{S} Може бити да му се ве |
ајали и наставили опет разговор, весеље и пијанку.{S} Недеља је, не чека их никакав посао. </p> |
о Пурковој кући.{S} Сад тек поче весеље и пијанка, као на правој свадби. </p> <p rend="Tekst">С |
ко. </p> <p rend="Tekst">— Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. </p> <p re |
рији.{S} Пристао је уз мајсторе Осаћане и слазио с њима чак доле у Посавину, те градио куће, ва |
p rend="Tekst">Осуше се пушке и с једне и с друге стране.{S} Дигоше вику и једни и други.{S} Са |
ван не да ни поменути.{S} Причају да се и побио с неким просцима...{S} Ко зна, лажу, може бити! |
Испушио је лулу брже него обично, па се и нехотице маша за појас, те вади дуван и брже-боље пун |
рв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.{S} Претурио преко рамена крпу платна, па |
!... — замуца поп, па узе чашу, диже се и као да хтеде нешто рећи, па само попи и седе. </p> <p |
, а неки »тетка Мирјана«.{S} Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи. </p |
ана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. </p> <p rend |
ски разишли — наставља Пурко, чинећи се и не чуо Ђиласа — као ономад на Ивањдан... </p> <p rend |
састајали.{S} Богу хвала, често смо се и споречкавали... </p> <p rend="Tekst">— А, богами, и п |
="Tekst">— Ви, браћо, седите ту, једите и пијте што је бог дао! </p> <p rend="Tekst">— Хоћемо, |
е шале! </p> <p rend="Tekst">— Хватајте и ви бусију! — рече Пурко и осталима. </p> <p rend="Tek |
.{S} Имао је, додуше, неке даљње својте и у Овчини и у Зарожју, али га нико није хтео к себи уз |
d="Tekst">— Шта знаш, трпи!{S} Ваљда ће и том злу бити једном крај. </p> <p rend="Tekst">— Баре |
.{S} Ту застадоше да се договоре шта ће и како ће. </p> <p rend="Tekst">Одмах су се договорили. |
него попити чашу ракије.{S} Често хоће и да се побије.{S} Откако су га окметили — лепо човек п |
својима.{S} И они гости од Пуркове куће и готово сав народ беше се кренуо да се нађе у невољи с |
еоска стока те потргати оно мало њивице и утрти оно нешто поврћа.{S} Она лепа кућица обрашће у |
nd="Tekst">Страхиња већ уђе на вратнице и назва им: </p> <p rend="Tekst">— Помози бог! </p> <p |
rend="Tekst">Утом се отворише вратнице и уђоше Зарожани. </p> <p rend="Tekst">Кмет Пурко још с |
на траву, извади плетиво из плетивачице и узе плести.{S} Није обишла ни две-три игле, а бахну о |
их волео да ми то ниси казала... — рече и нешто се окари. </p> <p rend="Tekst">— А што? — упита |
чати на своју кћер.{S} Он, истина, виче и на осталу чељад по кући, али се ни на кога не осеца о |
указа некакав пањ.{S} Коњ све више фрче и копа ногом. </p> <p rend="Tekst">— Ту је!{S} Ту је! — |
додаде: — Нуто-де! кад се ти пре обуче и обу! </p> <p rend="Tekst">— Не питај, мој Страхиња! — |
а неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању. </p> |
оже: — Из Зарожја!{S} Пси опет залајаше и завијаше иза куће. </p> <p rend="Tekst">— Е ако, ако! |
и!...{S} Шта ћеш тамо?{S} Зар нема паше и по другим брдима? </p> <p rend="Tekst">— Та... оно... |
ет. </p> <p rend="Tekst">Сви се упиташе и погледаше навише. </p> <p rend="Tekst">— Чини ми се С |
и још два-три отресита момка.{S} Понеше и пусат, нек се нађе — злу не требало.{S} Немаде се ни |
До на Голо брдо.{S} Ту се лепо ижљубише и расташе као пријатељи.{S} Овчинци одоше у Овчину, пев |
t">— 'Оди, ' |