| им грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="T |
| мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладн |
| молиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорч |
| ром снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ. </p> <p rend="Tekst |
| >Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клу |
| Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба |
| гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst">Тетк |
| (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Диш |
| ахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја |
| ском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни сандуци по |
| end="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Х |
| рано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне па |
| е: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="T |
| p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо је |
| ekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапута |
| шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље |
| носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је зора св |
| еђутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једну собу. </p> <p rend="Tekst">Црн |
| .“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро |
| гова кревета.{S} Затим је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим усна |
| људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам в |
| меде на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, |
| ао како се покојна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чус |
| нако отприлике као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tek |
| и га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сиромашну постељи |
| ави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са ситним плавим цв |
| end="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. |
| онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend= |
| Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. </p> <p |
| ироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p rend="Tekst |
| је паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst">До старице сме |
| ност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трула ћерч |
| це, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад в |
| <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а по увеломе лицу заиграла је румен која се каткада виђ |
| арђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бл |
| p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то м |
| ивијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„ |
| ">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!...“ </p> <p rend="Tekst">„Дошао је |
| ...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски |
| занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица |
| алеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Х |
| ла! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи |
| е и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас га |
| е видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Поч |
| стим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. |
| /p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> < |
| ка, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо победили Маџаре на |
| end="Tekst">Кад је тетка изашла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуб |
| ено, левом руком ме је ухватио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни |
| па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не |
| удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То |
| кама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је бил |
| е груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборави |
| други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва |
| „Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у |
| мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харај |
| ра, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, о |
| извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и нево |
| р и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кука |
| из земље.{S} Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. </p> <p rend="T |
| и трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису метали |
| колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> <p rend="Tekst">Докт |
| мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Teks |
| осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="T |
| , да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи, једном голом варја |
| е газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </ |
| ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих с |
| ати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| оклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из |
| уста, ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посве |
| квога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају девојка), поседамо тако за пуну трпезу: н |
| .{S} Онда сам се још умела и насмејати, а сад?... </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод |
| едне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. </p> <p rend="Tekst" |
| , као сињи камен, лежи терет прошлости, а садашњост немилостивом руком срце ми цепа. </p> <p re |
| све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и на |
| м увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја се тргнем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да |
| ишљала о унесрећенима у својој несрећи, а после сам узела два-три залогаја сува хлеба, напила с |
| м продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Б |
| он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућ |
| , али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а |
| сирочету?{S} Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. </p> <p rend="Tekst">Реши |
| реко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по т |
| .{S} Царски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он ц |
| мо о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се виш |
| : чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="T |
| му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црномањасто. </p> <p rend="Tekst">У доб |
| о.{S} Најпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата |
| ?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трепта |
| вету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног с |
| Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта м |
| је дуго плакала, а отац је само јечао, а крв му је крчала на модрим уснама и не могаше ништа р |
| с и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p re |
| у, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и парче по парче од оне сиротињс |
| и га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као п |
| е!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужн |
| end="Tekst">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто |
| ганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и срет |
| а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак та |
| rend="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Ма |
| ко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p rend="Tekst">Т |
| .. </p> <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши |
| се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој |
| ти и плевити, па кад тако њино свршимо, а они дођу те нама помажу да и наше мало сиротиње увезе |
| свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бист |
| е мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> |
| еких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледа |
| Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он м |
| ке модрикасте марамице свој жути тасић, а мој отац дохити једну малу троногу столичицу, посади |
| велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу боју он |
| елики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се сребром искићени хамо |
| их колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него ч |
| арком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањариј |
| st">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укоч |
| st">„Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, дан |
| д Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко прод |
| је чинила само да се нађе као у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метн |
| ече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} |
| а, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут |
| ">Тако су се они надметали у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{ |
| брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Tekst">Ми одосмо кућ |
| "Tekst">Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Дв |
| вих; ја сам, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вич |
| Поља пуста, опрљена; читав дан путујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом |
| ; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst |
| /p> <p rend="Tekst">Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p ren |
| кенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене! |
| све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожут |
| чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ </p> <p rend=" |
| а рањене!...{S} И ти си царски човек... а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робиј |
| И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда |
| врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради п |
| мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју д |
| елим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним ф |
| посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чед |
| е тихо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам... |
| лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божи |
| ући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики н |
| и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше више од уз |
| кутори, пуста-комесари, сабље и наџаци; а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицај |
| и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по |
| уће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Teks |
| хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких бе |
| оворио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, |
| <p rend="Tekst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласо |
| ...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду п |
| а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бо |
| тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из тавнице, и ја ћу за |
| S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођен |
| Добро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Об |
| ком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће оправдати, приповедићу ти цео |
| и они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће |
| залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печења!...“ </p> <p re |
| Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не ос |
| али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мисле |
| с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tekst">Она је ућутала, сирота, а |
| кенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га поз |
| еле госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Туж |
| сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} |
| или, у којој сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гроб |
| ео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет куршума кроз |
| су љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли два живота?... </p> |
| с Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?...“ </p> <p rend="Tekst">И она опет тужно зајеца |
| {S} На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жи |
| пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом |
| које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> < |
| е жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месеца чуће како се његову сину у |
| ту неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али |
| ве којима ми је хладне образе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуц |
| цу, нестрпљиво чекајући мој одговор.{S} А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби |
| ="Tekst">Сва сам се тресла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он с |
| аше.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам м |
| , а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тис |
| , — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена њихових; ја сам, сањајући, |
| кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана сна |
| уком помиловала. </p> <p rend="Tekst">— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у к |
| — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! за |
| уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља имаш ли? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — |
| дахну: „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не |
| се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме |
| напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима |
| а понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: |
| гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, бол |
| <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за брат |
| је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиже своје исплакане модре тре |
| оростаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p |
| бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим г |
| реченицом утешити. </p> <p rend="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="T |
| петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је тол |
| ћницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ће |
| м, дубоко уздахнувши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђ |
| о, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну тековину м |
| а најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осм |
| убоко уздахнувши. </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Ма |
| те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у |
| м се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспа |
| кинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја вид |
| идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зн |
| p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, о |
| све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{ |
| ај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакв |
| мо гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме узе за |
| . </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумир |
| болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду |
| зелено језеро, пружа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка |
| t">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко |
| .{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан ра |
| дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p |
| дан, шта ли ноћ“. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да до |
| низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дан |
| дубоко уздахнуо. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ево!...“ И он ми дркћућом руком пружи један мали за |
| то, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала сам како |
| им очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} П |
| е: </p> <p rend="Tekst">— О, пријатељу, ала си ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу пре |
| моје крштено име...{S} Јаох, пријатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставил |
| и пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, ником |
| љубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћ |
| играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши с |
| тка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумира |
| е ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да л |
| у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не могу, Алекса, ја не могу!“ </p> <p rend="Tekst">Он онда рече: |
| крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несрећни љубавни |
| сом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend |
| ћу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујућ |
| "Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у е |
| </p> <p rend="Tekst">Предвече нам дође Алекса...{S} Ја му све исприповедам шта је са мном тога |
| <p rend="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам г |
| о да спава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погле |
| rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, |
| јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена |
| p> <p rend="Tekst">После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из к |
| о здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Алекса са добрим чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет |
| лом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас п |
| </p> <p rend="Tekst">Тако ме је застао Алекса. </p> <p rend="Tekst">Кад је ушао, не рече ми ни |
| буђености. </p> <p rend="Tekst">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> |
| . </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p |
| и проливене крви. </p> <p rend="Tekst">„Алекса!{S} Алекса, шта си то учинио?...{S} О, мој несре |
| а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинд |
| ило сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је н |
| длазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја па |
| {S} Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани |
| А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби. |
| дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густ |
| вече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: поблед |
| ">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и |
| ни хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је |
| ене јаднице?...{S} Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету?{S} Ја никога |
| ојих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами сво |
| другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати!{S} А можда ће се |
| од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; п |
| на, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратне, сувише строге: ја се на то лице не бих ни |
| у воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну ев |
| ча Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p> <p re |
| е.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> |
| t">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. </p> <p |
| ">Ја одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш д |
| че жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати...{S} Та ко је још плак |
| Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ |
| ватих судић и хтедох се из њега напити, али кад сам се усницама дотакла његове течности, ја се |
| грну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући с |
| на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци сво |
| Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{S} Ала су немилостиви ти |
| стина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледал |
| е руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само |
| а се отуда обогатио!...{S} То је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а |
| ека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе |
| /p> <p rend="Tekst">Не знам како је то, али самоубиство није ми падало на памет.{S} На то никад |
| м страху чича-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја |
| {S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грли |
| nd="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели п |
| ледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхрабрији не смеде на мост ступити — обала се |
| "Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни поп |
| је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сиро |
| ="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори... |
| н, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај поглед: жалостиво је |
| ="Tekst">Одем ја с лончићем по ручак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами |
| сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје са |
| аћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако |
| ла сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осм |
| е од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених б |
| гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом сило |
| жда, у своме изобиљу на то и заборавио; али они који су своје јадне колибице за будишто испрода |
| ан на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те стр |
| /p> <p rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од б |
| заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шт |
| ekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора дол |
| у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је |
| и да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. </p> < |
| аџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p rend="Tekst">Он |
| милостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким пр |
| о парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчати.{S} И на те прекоре г |
| а, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сас |
| рође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, т |
| могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, он |
| d="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, не |
| е на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на друг |
| богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натра |
| варала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ћ |
| end="Tekst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обаз |
| аном тугом тужила! </p> <p rend="Tekst">Али све прође, а ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој |
| чу, па нам самеље. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкер |
| им мирисом мирише. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископа |
| скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сир |
| дених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и беск |
| сложити. </p> <p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и |
| це, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="Tekst">„Не треба, Маро“, рече отац |
| <p rend="Tekst">Тако ми седимо, а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде |
| онесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе као у послу, а |
| еханџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Поп |
| d="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, н |
| ијатељу, ала су тешке те успомене...{S} Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово |
| S} После сам осетила како ме љуби...{S} Ах, та хиљаду пољубаца разблажаваше пламен на мојим дрк |
| совра лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p ren |
| н благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Мале |
| , има човечности!“ </p> <p rend="Tekst">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> < |
| олму“. „Тако је то: јуче пушку, а данас ашов и лопату!“ рече отац.{S} А чича Марко продужи: </p |
| а нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И он је, сиромах, доста пропатио! |
| } Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst">Она баба што је преда мном стајала, кад су јој усули оно ма |
| орције!...“ </p> <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p ren |
| екса. </p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече |
| ти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђ |
| што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари |
| мо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухв |
| Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“ |
| S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу — душу исп |
| Tekst">Одмах до њега лежаше једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Дв |
| ој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њихов и жена |
| </p> <p rend="Tekst">— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и п |
| сад се једним треском распао.{S} Тешким балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи |
| ору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку н |
| талим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему |
| њаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе |
| rend="Glava"><ref target=""> TC "Сирота Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p r |
| та Банаћанка " \f 0 \l "2" </ref>СИРОТА БАНАЋАНКА</p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char |
| еломе лицу, чекајући приповечицу сироте Банаћанке. </p> <p rend="Tekst">Киша је падала пљуском, |
| е беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужном јунакињом моје приповечице... </p> < |
| н мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико |
| то тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка пре |
| nd="Tekst">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му бе |
| неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </ |
| залуду је тражила по тој сувој пустари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу гл |
| дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стре |
| ас добро постарао!{S} Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш |
| ижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у со |
| атио за раме, а десном је из мога крила бацао јестиво: „Нема хлеба ни за тебе ни за твоју мајку |
| а пећи стајао — његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећ |
| колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене |
| очености у коју ме је неисказана жалост бацила, и ја, савладана тугом, падох на његове груди, п |
| хвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), |
| дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој ст |
| беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, |
| е прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то |
| јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим кра |
| p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грли |
| а наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend |
| ао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам |
| о се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах |
| .{S} Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут са |
| сам како нам се сузе уједно слевају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и |
| га сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописан |
| Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који с |
| говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, в |
| а толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јед |
| лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у ње |
| жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад |
| } Ах, и све сам то оставила за собом, и Башахид, и његово поље на коме ми ујаци четр’естосме из |
| и Маџаре на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде |
| увши, додаде, сиромах: „А кад ме оно на Башахиду ранише, он ме је на својим леђима изнео из бит |
| де тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S |
| а га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му ка |
| лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе кос |
| т пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала сам.{S} Јурећи тако кроз сокаке и скачући преко |
| и ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> <p rend= |
| , онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, моли |
| сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога живота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да и |
| , па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с о |
| Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Сав |
| н журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{ |
| На, на!“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S |
| — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгле |
| А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst"> |
| или, а ја?...{S} Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. </p> <p rend="Tekst">Он ме посматраше |
| } Не!...{S} Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на ме |
| има да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружајући својим сувим рукам |
| жи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из зе |
| а не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну опакли |
| .{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, једри и |
| > <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. </p> <p |
| људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталиста новаца, много новаца, па да су з |
| им дугмићима, на ноге је обуо опанке, а беле сукнене обојке лепо је притегао црним кајишима. </ |
| кубетима међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{ |
| ду...{S} Ниси ти за моју кућу; те твоје беле и нежне ручице нису за посао...{S} Иди, па се помо |
| а и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно |
| м фронцлама, преко поше су падали чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с бели |
| и? </p> <p rend="Tekst">— Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледог |
| ветовима, хаљина загасито жута с танким белим пругама; и на мени чиста кошуљица; а отац ми мету |
| кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрегачи чисто црвена основа са си |
| од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на ноге је обуо опанке, а |
| прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њ |
| ну косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, |
| гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице |
| носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао б |
| и.{S} И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чини |
| али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја |
| ти доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад ме пусте из та |
| су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје мак |
| сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздрави се лепо с оцем, извади из неке |
| у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пливали су довратници и трул |
| ="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у св |
| </p> <p rend="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша дец |
| де на мост ступити — обала се ронила, а бесни таласи, дивље ударајући у дрвене стубове моста, и |
| баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних ра |
| то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо |
| е, а трошан темељ јадних колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће |
| ј згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из ко |
| нио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошк |
| балванима као ситним иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђо |
| /p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година чове |
| ологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, н |
| да сам их и потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљ |
| та је у тај мах осећао?{S} Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. |
| о сам у мислима и заспала.{S} Санови ми беху још ужаснији него јава: идем ја кроз кикиндске ули |
| један мали завежљај хартијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неко |
| су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекив |
| , па ме љуби... </p> <p rend="Tekst">То беху последњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањ |
| уста и из рана. </p> <p rend="Tekst">То беху крвави пољупци... </p> <p rend="Tekst">Ја сам сва |
| /p> <p rend="Tekst">Ходници у начелству беху мермером патосни, по томе мермеру намештено беше п |
| и муци: све од Сегедина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је т |
| е; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, ту су о |
| пут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Але |
| нару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p ren |
| а су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на |
| м изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати.. |
| тка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, једва си јој дисање чуо, а изгледала |
| ећам се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му |
| зе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p |
| ...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица у |
| егове течности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. |
| end="Tekst">Отац и тетка се ућуташе.{S} Беше им нешто тешко на срцу.{S} А ја сам седела на банк |
| било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} И данас се питам: зашт |
| : то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој шесет трећој години |
| rend="Tekst">Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим ц |
| </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и ли |
| о долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. </p> <p rend="Tekst">— Мај |
| л’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. </p> <p rend="Tekst">„И још |
| end="Tekst">Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села.{S} Туда су често пролазили Маџари.{ |
| да ћемо заједно да бежимо...{S} Али све беше бадава! </p> <p rend="Tekst">„Рањен сам, траг ми ј |
| <p rend="Tekst">Са леве стране ћуприје беше озидана од тврдог камена механа — механа прве клас |
| ом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасн |
| то мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p re |
| p> <p rend="Tekst">Само једнога дана не беше тако. </p> <p rend="Tekst">Одем ја с лончићем по р |
| .“ </p> <p rend="Tekst">Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његов |
| жа чак до Карлова.{S} Ал’ овога лета не беше на њој ниједног зеленога стручка: све суво, црно.. |
| ; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сиротом Банаћанком, тужно |
| у, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој |
| </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше тога дана код куће па је зато сâм прота дошао да ј |
| у, а представљају срце човечје; само не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен... |
| и из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила |
| е. </p> <p rend="Tekst">Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; |
| ући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и |
| а помоћи; али залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева |
| о хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала. </p> <p re |
| г наручја ни отимала...{S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend=" |
| Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, |
| ти...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; ота |
| јој руци, она се осмехну.{S} Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно пре |
| али чисто бели колири од кошуље, прслук беше од црне свиле с белим округластим дугмићима, на но |
| то.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, |
| идела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи |
| следњи пољупци. </p> <p rend="Tekst">Он беше рањен...{S} Крв му је лопила из уста и из рана. </ |
| ерика нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него и школа и шпитаљ; а чин |
| ером патосни, по томе мермеру намештено беше пет-шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесни |
| /p> <p rend="Tekst">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме |
| а то што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрез |
| end="Tekst">Не, не, драги пријатељу, то беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога |
| пшенице и двоја-троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходн |
| у хранили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду |
| међу осталим огромним зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је |
| колико сексера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{ |
| а сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst" |
| е руку и оде... </p> <p rend="Tekst">То беше први пламен, моја прва љубав, као што људи који ни |
| с доктором. </p> <p rend="Tekst">Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, и |
| е на мојим слабим леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p re |
| p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мр |
| дела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а |
| у једну стару зарђану пушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а |
| рећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћу |
| у је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнатан предмет наше |
| белом капуту и панамашеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио з |
| е Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а |
| еднога дана дође чича Марко.{S} Лице му беше тужно, забринуто. </p> <p rend="Tekst">„Имате ли х |
| је чудно, али је истина!...{S} На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме ше |
| и ја сам стигла у Земун.{S} Ту у Земуну беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него к |
| т трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпр |
| о, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада |
| их зеленаша... </p> <p rend="Tekst">Све бешње су јурили таласи. </p> <p rend="Tekst">Мост, који |
| ане беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити мог |
| Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица ис |
| пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њ |
| ога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би |
| ек проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја баш з |
| end="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend="Tekst">С |
| хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подмукли пси, |
| за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у |
| акати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да сам их и потоком лила?{S} Моје |
| а нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо заједно да беж |
| ге трепавице: </p> <p rend="Tekst">„Шта би желели?“ </p> <p rend="Tekst">И она ме опет мирно и |
| рце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога н |
| е неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру т |
| ељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским с |
| и сандуци порушених дућана.{S} Погдекад би се задрмало и само начелство, кад таласи неком кладо |
| то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу бедн |
| , ха, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, |
| е их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не сећам њезиних израза, али |
| p rend="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање н |
| не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst"> |
| ца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће онда?...“ </p> <p rend="T |
| лово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер |
| у; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са |
| , тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али с |
| } Осмех јој беше чудан, подмукао, могао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да |
| до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала |
| еда у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она |
| аме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким |
| човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После |
| даље, — не само пет-шест кревета, него би се и шесет могло у тој просторији сложити. </p> <p r |
| еко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „Никад, селе, никад!...{S} Ја ћу умре |
| глед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам разумела тај пог |
| брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После |
| рски комесар прећаше им робијом, а како би их лакше заплашио, удараше на то како је он царски ч |
| људи сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здрављ |
| ла; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је уз његову сирома |
| наду да у њега има новаца и хране: свет би навалио на њега. те би и њему нестало — па куд ће он |
| Какви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам оп |
| царски човек!{S} Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst" |
| Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дош |
| просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно |
| пава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се |
| Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не могох иска |
| јатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу |
| "Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја с |
| бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост.{S} О, шта и шта пута сам ја |
| один строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порци |
| чи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости...{S} Имали би ми и својих лекара, те |
| а и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом с |
| е. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек до |
| шно спрема. </p> <p rend="Tekst">Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на зем |
| од љутине. </p> <p rend="Tekst">Кад је било око пола ноћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он |
| едо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend |
| се моје руке...{S} Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила д |
| несе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend= |
| и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекида |
| ном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Tekst">Беше некако марта месеца, пр |
| никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу беднога |
| о; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме |
| kst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси у |
| /p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би мога |
| енац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешк |
| равила јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава. |
| глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили |
| {S} Он нема рода, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима |
| е — заложи фуруну, умесила је хлеба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га |
| </p> <p rend="Tekst">Тужан је у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружај |
| а ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p r |
| ка револверима пуцали на њ.{S} Набој је био слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то ш |
| овека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, а лице округло, црнома |
| у нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није гово |
| биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши обр |
| у обеђивању, а свега тога као свршетак био је: „Какви је то суд?...{S} Што не поубија таке зли |
| расти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаше једна |
| овек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав.. |
| ела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри ч |
| ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, али они неће ни један за другог знати! |
| роћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без ме |
| да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек ш |
| колиба у своме беснилу разнесу, онда ће бити јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стај |
| љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, остављене јаднице?.. |
| ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p r |
| > <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst" |
| продали. </p> <p rend="Tekst">„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив!{S} Не!... |
| end="Tekst">А може ли за овако сироче и бити утехе? </p> <p rend="Tekst">Капелан протин не беше |
| ује!... </p> <p rend="Tekst">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда досп |
| {S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} Утоме залаја пас у ходн |
| доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити најлепша девојка у колу“. </p> <p rend="Tekst">„Не |
| ише, он ме је на својим леђима изнео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; не |
| те се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преос |
| пет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гле |
| ли он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p |
| Tekst">Он је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у г |
| ијатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих срећна била ја!{S} Ја никога нисам имала, никоме не |
| гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљ |
| мом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтил |
| а, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: |
| нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бл |
| ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и ту |
| рт, неколико тренутака; а и то можда не бих споменуо да ми не беше нужно ради познанства са сир |
| тне, сувише строге: ја се на то лице не бих никада навикнути могла...{S} Приђем јој руци, она с |
| ој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш |
| трах ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца |
| е ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам вид |
| е: </p> <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми |
| ксера и једна форинта...{S} То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна |
| о злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend |
| а пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осме |
| е.{S} А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: </p> <p rend="Tekst">— Ах, имала сам оца |
| изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког оча |
| лаве га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend="Tekst">Кад је ступио у собу, није |
| јсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мајстор, |
| крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала г |
| у то доба био призор око тих казана.{S} Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће |
| а Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му кр |
| >Тако смо чиниле сваког дана...{S} Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што |
| севаше из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале... |
| итаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend= |
| ="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима |
| end="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао |
| ражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!. |
| сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још је |
| азде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за |
| вако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у овој соби ру |
| једно женско лице особите лепоте.{S} На бледим цртама њеним простирала се нека необична мирноћа |
| удућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. </p> <p |
| {S} Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тамна румен увређенога љубав |
| тао, а из очију му потекоше сузе.{S} По бледим уснама трептале су као рубини румене капи пролив |
| зусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увело лице и напред испружена сува ручица која ч |
| ме погледа: поглед му беше тужан, лице бледо.{S} Хтео би нешто рећи... али ћуташе.{S} Ја сам р |
| kst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — |
| <p rend="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, п |
| опатио! </p> <p rend="Tekst">И низ њено бледо лице потекоше сузе.{S} После ме погледа, жалостив |
| сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погл |
| лим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. </p> <p rend="Tekst">— То је тужно! </p> |
| ечанске!...“ </p> <p rend="Tekst">Преко бледога лика родитеља мога прелетео би тужан осмејак: „ |
| најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају долази!...{S} Он мора доћи, мислила с |
| срцем посматрала, после му се примакох ближе; а кад сам се дотакла усницама његова високог бле |
| ше...{S} Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши!{S} Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим |
| тати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собици, бити отац његов, а |
| олети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.{ |
| ам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, |
| рахота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештен |
| било.{S} Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет по |
| ла.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!... </p> <p rend="Tekst"> |
| ротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ с |
| ма ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ < |
| ekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа нема срца, нема д |
| моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад оде и ви |
| о да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао... </p> <p rend="Tekst">По ћошковима с |
| о испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара |
| Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатијих својих суграђана помоћи; али залуду!...{S} Њи |
| , а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залог |
| брад), каква мука, човече?{S} Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...{S} Та кад смо поб |
| га несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ препатити |
| јадну тековину мојих дедова!...{S} Ох, боже!{S} Хоће ли доћи дан?{S} Хоће ли доћи час?...“ — И |
| е му, плакала сам, јецала сам...{S} Ох, боже мој!...{S} Превијала сам се као црв око његових ко |
| бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их је могла својо |
| но због тога несрећнога комесара?...{S} Боже мој, боже мој!{S} Шта ли неће овај наш јадни народ |
| лушала сам мирно како мачка преде...{S} Боже мој!...{S} Онда сам се још умела и насмејати, а са |
| једна стара бака. </p> <p rend="Tekst">Боже мој!{S} Боже мој!{S} Два сина имађаше, па док их ј |
| и ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, |
| да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, |
| тац задовољно рећи: — Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} |
| че у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми |
| куршума кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари п |
| га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин ком |
| е отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и |
| чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну кол |
| међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте. </p> <p rend="Tekst">А кад са прозор |
| лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је |
| ло срце осећа. </p> <p rend="Tekst">„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за |
| епих очију се преливају у жућкастобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{ |
| потоком лила?{S} Моје ране беху дубље, бол и туга тежи него да би их неколико капљица тога гор |
| ијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Ха |
| љицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је |
| узе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срц |
| а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. </p> <p rend="Tekst">— А пријатеља |
| е викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио. </p> <p rend="Tekst" |
| трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На |
| ше ситне сузе створиле море заједничког бола. </p> <p rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да |
| ! </p> <p rend="Tekst">Она је јецала од бола. </p> <p rend="Tekst">А кад се мало стишала, подиж |
| бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у тај мах осећао?{S} |
| је клонула, колена су ми, од препасти и бола, клецала — једва сам осећала и пољупце његове који |
| је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. </p> <p rend="Teks |
| ...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачној собиц |
| нога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="T |
| на! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. </p> <p rend="Tekst" |
| ">До старице смештено беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху |
| шт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама прихвати, па је отп |
| -шест сламарица, ка којима су шпитаљски болесници лежали. </p> <p rend="Tekst">Сиромаси! </p> < |
| два-три бледа, уплашена лика — то беху болесници. </p> <p rend="Tekst">Сироти!{S} Ишчекиваху п |
| ше: </p> <p rend="Tekst">— Куда ћемо са болесницима? </p> <p rend="Tekst">— У начелство!{S} Там |
| и и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је д |
| </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џа |
| , мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тет |
| сом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа ве |
| тош остављајући. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из друго |
| ени него учитељи по школама и лекари по болницама. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . |
| rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје |
| тупио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="T |
| } На то никада нисам ни помислила.{S} А боље би било да сам зараније прекинула ову храпаву жицу |
| беше мало живљи свет, чињаше се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, ма |
| ашто идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме поглед |
| плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми н |
| школа и шпитаљ; а чиновници у начелству боље награђени него учитељи по школама и лекари по болн |
| ко смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце упи |
| беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p> <p rend="Tekst">Хте |
| чича-Марка.{S} Марко је разумео његову бољу; он намаче шешир дубље на очи, па онда тихо приђе |
| ти добар човек!{S} Ти ме слушаш, осећаш бољу презреног сирочета, ти тужиш за човеком кога никад |
| ко се храбри момци са помамним таласима боре. </p> <p rend="Tekst">— Зар за њу, за ту сироту не |
| на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. </p> <p rend="Tek |
| {S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p r |
| е му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, т |
| места, пријатељу мој!{S} То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се сме |
| , а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отим |
| ити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече |
| а теби, сутра ћеш ти мени...{S} Збогом, брат-Обраде!...“ </p> <p rend="Tekst">Отац и тетка се у |
| >,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марка, а Марко |
| ">— Имаш ли оца и мајку?{S} Ил’, можда, брата старијега? </p> <p rend="Tekst">— Никога немам, н |
| во, и сама знаш како смо живели: ни два брата рођена нису боље!{S} Кад се оно Дишкрећани стадош |
| утала, потресао је свакада бол њезинога брата, кога свом снагом љубљаше.{S} Он је уздахнуо, а о |
| rend="Tekst">Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, но |
| ао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="Tekst">Ч |
| ше ми мужа, подмукли пси, а ломну снагу брата мога изрешеташе куршумима, опет из потаје, опет п |
| а рече: </p> <p rend="Tekst">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким да |
| робили?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јесу, брате Обраде“, рече мајстор Сима. „Читав су народ пороб |
| но рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде |
| тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у м |
| аца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади |
| kst">Други пут опет дође, пита имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу |
| аро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="T |
| дне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна.{S} Тетка извади из крова на кући нешто трске — |
| етка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још кој |
| t">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су песка, да буде |
| еба.{S} Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p re |
| <p rend="Tekst">Али је и то било као с брашном.{S} У брашно које су сиротињи делили трпали су |
| ..{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђ |
| <p rend="Tekst">Наша је кућа последња у брежанском крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим н |
| ву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад човек има посла, а мора н |
| и од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин |
| , која је уз његову сиромашну постељицу брижно ћутала, потресао је свакада бол њезинога брата, |
| та би се загледала у моје очи и онда би бризнула наново у плач. </p> <p rend="Tekst">„Исте њего |
| о. </p> <p rend="Tekst">„Нећемо се дуго бријати, мајстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана глед |
| руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја с |
| и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, |
| ару учинио, како је однео дијамантске и брилијантске наките које је милостива госпођа о празниц |
| рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, плакала сам, јецала сам... |
| ичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце |
| гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из |
| су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хр |
| роје дечице.{S} Ја јој се понудих да им будем дадиља.{S} Мајсторица ме је с неким саучешћем пос |
| поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше го |
| та, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p r |
| и... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога огрну |
| господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то примио!{S} Ала бих с |
| те пријатељским саучешћем саслушати.{S} Буди ми пријатељ, о добри човече! </p> <p rend="Tekst"> |
| али они који су своје јадне колибице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате са |
| па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p |
| м, сањајући, стрепила за њих, а они се, будни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однећ |
| , рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у ов |
| рни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам у мислим |
| к. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је ре |
| е тужан осмејак. </p> <p rend="Tekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадн |
| рене зграде стварала сам себи у мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао п |
| /p> <p rend="Tekst">— Уздај се, душо, у будућност! </p> <p rend="Tekst">По њеним бледим, мирним |
| Ферштандн?...{S} Он не бил’ ударен, он буђе много пил...“ </p> <p rend="Tekst">Утоме ми отац з |
| љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он |
| репо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend="T |
| је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која |
| јастука и других лаких ситница изнесоше бујни таласи и играху се њима; пандури, који су с оне с |
| аја сува хлеба, напила сам се на једном бунару који је из крајње авлије на утрину бечкеречку гл |
| ekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком уд |
| и изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жандарма нав |
| алио ову нашу Кекенду заједно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право |
| да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје ка |
| у зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући |
| мну снагу?...{S} Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавн |
| е на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали...{S} Али се син природе већ из |
| пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?...{S} То ви |
| време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве уп |
| Имали би ми и својих лекара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни |
| kst">Он ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набр |
| бледе образе. </p> <p rend="Tekst">„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, |
| жати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одем...{S} |
| d="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам оборила очи до |
| као ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, |
| ">Ах, пријатељу, како се у животу често варамо!... </p> <p rend="Tekst">Шта сам му не то мога о |
| , под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је |
| зградама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска сто |
| аласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за собом пустош остављајући |
| че један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— |
| p> <p rend="Tekst">„Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће вам што требати?...“ рече стидљив |
| еју. </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што |
| старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и |
| чјег труда. </p> <p rend="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бо |
| ушку; песница му беше стиснута, а чудна ватра севаше из очију његових; а после му је бледа глав |
| чности, ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p |
| а му беше као у оних колачића што се на вашарима продају, а представљају срце човечје; само не |
| а тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend |
| ше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка мож |
| } И она изађе.{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила с |
| д подне до поноћи!...{S} Та то је читав век заљубљенима!... </p> <p rend="Tekst">„Помакни се ма |
| љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга с |
| д непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, веле, с оне стране Дунава и Саве има још људи, има чове |
| естан си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па |
| ушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја т |
| ча Марко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tek |
| лице. </p> <p rend="Tekst">„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...{S} Али их |
| и, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да на |
| : </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од |
| рашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, |
| ича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Маро“, вели, „треба порцију платити“. </p> <p rend="Tekst">Тет |
| да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ј |
| rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даљ |
| а ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!... </p> <p rend=" |
| још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но |
| леђима носити.{S} Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али про |
| ице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло?{S} |
| а кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја с |
| о му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очи |
| прли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним |
| ама беле; то беше у Банату чувена варош Велики Бечкерек...{S} Ту је у њему жупанијска столица, |
| је? </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко |
| алих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице |
| неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </ |
| </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обраде, на великој смо ти муци: све од Сегедина, па овамо преко Бе |
| је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћу |
| ве прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га |
| је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудим |
| end="Tekst">И заиста, Америка нам не би веровала, али начелство беше лепше и дивније здање него |
| с је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у свету цркву! — говор |
| ожић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић к |
| н за даном тужно су пролазили.{S} Никад весела лица, нигде осмеха.{S} Дође празник: тетка поста |
| гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошл |
| ш за неки дан приповедају жалостиве или веселе приче о покојниковоме животу. </p> <p rend="Teks |
| аљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... </p> <p rend="Tekst">Ја |
| ш чије је лице руменије, чије ли је око веселије; а твој ће отац задовољно рећи: — Маро!{S} Дан |
| дине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> |
| То се нигде не брани...{S} Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... </p> <p rend="Teks |
| асто...{S} Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здрави, је |
| још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, |
| ми све, и човек и животиња; само што се ветар каквим увелим листом игра!...{S} Он зашушти, а ја |
| а, он је увела, погажена биљка, играчка ветрова, сува простирка каљавим ђоновима, па му је и он |
| ну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} Мислила сам: умрећу; али ми |
| </p> <p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна |
| ађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро!...“ </p> <p rend="Tekst">И о |
| мар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар |
| ли скоро недељу дана...{S} Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тиха, ј |
| о бесно лупали...{S} Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну |
| rend="Tekst">Зима прође на миру; али се већ око Ускрса ужурбала сиротиња, и тражаше од богатији |
| ">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви |
| одох кући...{S} Хтела сам плакати, али већ не беше суза...{S} А шта би помогле сузе, баш да са |
| „Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девојка!{S} Па што те тетка не пушта у коло? |
| е немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити... |
| што те тетка не пушта у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p re |
| моћ!{S} Људи, помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомили |
| end="Tekst">Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, |
| њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чи |
| од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ то је међу нама речено!...“ </p> <p rend="Tekst">По |
| шла напоље, а он ме пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наруч |
| корачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, о |
| узе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да проме |
| трашном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош, пред собом рушећи, а за |
| ва живота?... </p> <p rend="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пр |
| Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испи |
| ekst">Кад је ушао, не рече ми ни „Добро вече!“ нити што друго; само ме је загрлио, а десном је |
| сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мало кошуљица и хаљиница.{S} Све са |
| а мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде је мирно |
| се њега, мога оца.{S} Сиромаха!{S} Беше вечито болестан.{S} Свако јутро и вече доносила му је м |
| ћао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита т |
| ролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам чича Марко. </ |
| ја остадох сама!...{S} А у мени, у тој вечитој самоћи мојој, ништа друго не оста, само један с |
| ">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само дође нам |
| ">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ </p> <p rend="Tekst">Сад дође и |
| end="Tekst">— Због вас је ова страхота, ви бескућници што не верујете у бога, што не долазите у |
| робисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова |
| , па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забез |
| озним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} Ја се не |
| ekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не слушате власти; |
| </p> <p rend="Tekst">— Јесте, због вас, ви пробисвети, ви што не поштујете старије, ви што не с |
| орко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада пролевати сузе |
| жио у пиће!{S} Сто дуката!{S} Чујете ли ви?{S} Ја сам упропашћен човек!{S} Шта стојите!{S} Ја ћ |
| ри недеље како нам није дошао?...{S} То ви’ш, Маро, није лепо од њега!{S} А, ево, и сама знаш к |
| е тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, добри човече!{S} |
| свирепо рече, пишући нешто по хартији: „Ви буђете спат’ мирно!...{S} Ферштандн?..“ </p> <p rend |
| осле сам застала. </p> <p rend="Tekst">„Ви сте дошли“, рече она, „да вам уделим“. </p> <p rend= |
| са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њи |
| носом занесени крчмар.{S} Али кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гом |
| ла као прут.{S} А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу.{S} Он се нагнуо над мојим креве |
| као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се с |
| <p rend="Tekst">На шпитаљским прозорима видела су се два-три бледа, уплашена лика — то беху бол |
| ка, рекао би мртва...{S} Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест! </p> <p rend="T |
| хлеба!... </p> <p rend="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима м |
| упале...“ </p> <p rend="Tekst">И ја сам видела како му крупне сузе теку низ бледе образе. </p> |
| нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend= |
| а, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!...{S} После ме помилова по образима, па ми умиљ |
| .{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, као баш те нес |
| рила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...{S} И |
| чуднога изгледа. (Ја онаки никад нисам видела, само то једанпут у сну.) Форма му беше као у он |
| ко господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му је био омален, трбух мало испупчен, |
| о око себе.{S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици м |
| е био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да |
| д то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна |
| озна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Никад је не могу заборавити. </p> <p rend="T |
| , проклетници!...“ </p> <p rend="Tekst">Видела сам како су мајстор-Сими у рукама маказе задрхта |
| иљавајући се, као дете које није одавно видело своје мајке.{S} А у тужним очима лежаше израз пу |
| ирочета, ти тужиш за човеком кога никад видео ниси, хвала ти!{S} А ја ћу то твоје саучешће опра |
| t">После се мало као замислио, а кад је видео стакло с ракијом на столу, он још нешто додаде на |
| га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно д |
| е онда?...“ </p> <p rend="Tekst">Кад је видео да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно |
| естано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљ |
| p rend="Tekst">Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по со |
| м поред ваше куће...{S} Одавно те нисам видео!...“ </p> <p rend="Tekst">Од подне до поноћи!...{ |
| , као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три |
| иромаси! </p> <p rend="Tekst">Ја сам их видео.{S} Беху то бледа, увела лица.{S} Један средњих г |
| можда ће се у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за крат |
| астобледу боју оне модрикасте жилице; — видеће, па ће уздахнути.{S} А трећег или четвртог месец |
| дворова шарају облаке љутитога неба!{S} Видећемо их понижене, побеђене и поништене — те угнетач |
| >„Доћи ће дан, доћи ће и час освете!{S} Видећемо и ми како пламенови њихових дворова шарају обл |
| како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му |
| таде режати. </p> <p rend="Tekst">„Иди, види ко је!“ рече ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отвориш |
| казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога |
| е пита откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хл |
| ом крају.{S} Кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено |
| а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече |
| т видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очајања, |
| нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{S} |
| е!...{S} Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сока |
| st">Поноћ је... </p> <p rend="Tekst">Ја видим из далека једну тавну сенку, после чујем како опа |
| ама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегн |
| устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени |
| о хране, а, ако може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли |
| ">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?...“ </p> <p rend="Tekst">Он је ћ |
| олугласно рече: </p> <p rend="Tekst">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет о |
| ао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Имаћемо у изо |
| зашто тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи ш |
| лицу заиграла је румен која се каткада виђа и на образима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, |
| м искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: |
| згледала је као свеци што их по црквама виђамо. </p> <p rend="Tekst">Кад је једнога дана чича М |
| , гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође чове |
| .. </p> <p rend="Tekst">По ћошковима се виђаху деца.{S} Седе жалостиво; побледеле уснице само и |
| >Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам |
| , а низ лице јој текоше сузе...{S} Није викала, није кукала...{S} Беше то нем бол који је дубок |
| мајко!... </p> <p rend="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="T |
| који су с оне стране опасности стајали, викаху: </p> <p rend="Tekst">— Људи, јастуке износите! |
| ти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!...{S} Скотови!...“ </p> <p rend="Tekst" |
| тајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: </p> <p rend="Tekst">— Упом |
| </p> <p rend="Tekst">„Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци |
| је све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ </p> <p rend="Tekst">Два-три жанд |
| а сад нам посла цар комесаре, џандаре, винанце, полицаје, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти |
| — Помагај!{S} Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, |
| Хај! забога!{S} Ах, моје вино!{S} Моје вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — пору |
| а гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну механџија. — Помагај!{S} Хај! забога!{S |
| аштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — |
| Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ак |
| Tekst">С њиме је дошао још један човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све |
| rend="Tekst">Киша је падала пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама плив |
| јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а тро |
| , љубав и туга сахрањени...{S} Ено, оно високо чађаво здање, ту је „курија“.{S} Ту ми рањен Але |
| е; а кад сам се дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна тр |
| загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{S} Пос |
| ја се сва стресох...{S} Беше то ватра, витријол, што ми је усне и језик опрљио. </p> <p rend=" |
| дни, не сећају своје старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: но |
| Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Више пута би се загледала у моје очи и онда би бризнула |
| ="Tekst">Утоме ми отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марк |
| Ја сам оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпо |
| о је оно мало несрећне чорбе појела, па више ни окусила није!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја одох |
| од тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После |
| а... а душа ми је очајно слутила: никад више!... </p> <p rend="Tekst">И заиста, наслутила сам м |
| и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst">У тузи |
| прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс (мајк |
| опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, |
| вика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања.{S} Одважни синови јурнуше у опасност.{ |
| што му је на уста појурила крв, то беше више од узбуђености, од душевног и телесног напрезања. |
| нили нису метали меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која |
| делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу хранили нису м |
| а, ха!{S} Што и прото не окуси, а не би више придиковао како се покојна Магдалена посветила, а |
| бавника. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, неће |
| сам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, |
| чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће...{S} К |
| загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чинил |
| Победиоцима суде побеђени, над мужевима владају кукавице!...{S} Је л’ правда то?...“ </p> <p re |
| ећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш |
| лећи на мога Алексу...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту |
| вртог месеца чуће како се његову сину у влажној тавници ране позледише, затим ће му казати да ј |
| nd="Tekst">Други је викао на попове, на власт, на зеленаше: </p> <p rend="Tekst">— Само ми је о |
| не поштујете старије, ви што не слушате власти; због вас је ова несрећа, ова поплава! — говорах |
| помагајте!{S} Ено се руши већ!{S} Људи, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-т |
| они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend="Tekst |
| ком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је годин |
| } Одважни синови јурнуше у опасност.{S} Вода се пенила од силе и беса, а по тој мутној пени пли |
| моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени |
| ла пљуском, са високих стреја јурила је вода, а напољу по улицама пливали су пуни и празни санд |
| је старе мајке!{S} Ја вичем: „Однеће ме вода!“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода |
| оја сиротињског... </p> <p rend="Tekst">Вода је расла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде |
| и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме |
| захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. </p> <p rend="Tekst" |
| јемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Тако смо чиниле сва |
| и му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Te |
| јкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали с |
| опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капк |
| о једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.{S} Он је дркћућим рукама п |
| и је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...{S} Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у |
| подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— Зар моје камените св |
| ћи. </p> <p rend="Tekst">— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја варош |
| даваше другу који напољу, до половине у води, прихваташе сав тај остатак зноја сиротињског... < |
| ео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак кувао у њ |
| колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онд |
| алик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак дражи, него на какво друго јело.. |
| ати, заједно се уписасмо, заједно смо и војевали...“ А затим, дубоко уздахнувши, додаде, сирома |
| хо мојој доброј тетки. „Празник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} |
| љачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајк |
| е воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене воли.{S} Ох, мајко, мајко!... </p> <p rend="Tekst">Друг |
| гледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља...{S} А кад ми три пута кућу запале, кад ми пет ку |
| а кроз тело продере... је л’ и то божја воља?...{S} Мајстор-Симо, јесу л’ и тебе Маџари поробил |
| ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није с |
| p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој посл |
| d="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам |
| екуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као сне |
| умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> <p rend="Tekst">А уствари није тако било.{S} |
| нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У сиротиње |
| ми тетка.{S} Ал’ у тај мах се отворише врата и уђе у собу чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„До |
| ="Tekst">Чича Марко једном руком отвори врата, па онда лагано, с највећом пажњом, положи сирома |
| , а испод астала диже се псето, дође до врата, ушћули уши и стаде режати. </p> <p rend="Tekst"> |
| а другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...{S} Хиљаду нас кућа р |
| ени чиста кошуљица; а отац ми метуо око врата црну пошу с кратким, ситним фронцлама, преко поше |
| кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим |
| кад оде и виде, а он се, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво |
| сам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од колача натраг... </p> <p rend="Tekst"> |
| рну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend=" |
| ="Tekst">Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће |
| јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с бр |
| о срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... </p> <p rend="Teks |
| онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост, за једно парче хле |
| на којој су обично пандури седели пред вратима канцеларијским, и седнем до ње.{S} Она ми не пу |
| д глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богаташа“. </p> <p rend="Tekst">Ок |
| а и другим разним свечаностима на своме врату носила; приповедали су како се и сâм господин том |
| ртијица...{S} То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна фо |
| д је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке...{S} Ја не знам шта ми |
| ли меса ни масти: то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду која само стомак д |
| d="Tekst">Тако је Јагодина изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тре |
| ">Сад сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S |
| ">„И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst"> |
| две куће постадоше једна иста.{S} Дође време жетви.{S} Ја и моја тетка идемо те им помажемо ру |
| може бити, и новаца.{S} Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. </p> <p |
| к залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, |
| тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац ви |
| наши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с в |
| либице за будишто испродавали, баш у то време кад је он богате салаше на најлепшим крајевима ки |
| своју поштену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се |
| ">„Спасибог, брате и комшија!...{S} Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе! |
| говори: </p> <p rend="Tekst">„Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, |
| !“, а они у дућану броје паре: новац је врео, вода је хладна, а њино срце је лед. </p> <p rend= |
| олико од најлепших колачића што су се у врећи нашли...{S} Она лакомо пружи руку, узе колачић, а |
| Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, |
| } А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, па нам самеље. </p |
| <p rend="Tekst">После се диже и одреши врећу. </p> <p rend="Tekst">Мени синуше очи у неисказан |
| ла кући...{S} Алекса је на леђима носио врећу с брашном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо вре |
| ном. </p> <p rend="Tekst">Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа: поглед му беше тужан, ли |
| о пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе о |
| </p> <p rend="Tekst">У тај се мах зачуо врисак у једној кућици која је десно од моста на самој |
| једанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.{S} Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... </p> |
| рли ме и хтеде ме пољубити...{S} Ја сам вриснула и пала на земљу. </p> <p rend="Tekst">Жена ово |
| претрнула. </p> <p rend="Tekst">„Крв!“ Вриснух. „Алекса!{S} Та зар не видиш да си сав крвав?.. |
| d="Tekst">А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајт |
| на изгледала за време поплаве.{S} То је врло кратак нацрт, неколико тренутака; а и то можда не |
| паса, све се друго умирило, само понека врулица својим сетним звуцима просеца нему тишину. </p> |
| та чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Teks |
| Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у н |
| на срцу.{S} А ја сам седела на банку до вруће пећке и слушала сам мирно како мачка преде...{S} |
| rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за даном т |
| тах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела д |
| } После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађе к |
| о.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинс |
| ебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше...{ |
| љ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Ке |
| бра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке рад |
| корачио све сенком, помрчином, само да га у нашем сокаку не ухвате.{S} Ниједно псето није зала |
| настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам ј |
| отиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p> <p rend="Tekst">С њиме ј |
| ли су се сребром искићени хамови.{S} Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћућ |
| е!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Алексина је кућа дал |
| "Tekst">То је било марта месеца, а маја га сахранише... </p> <p rend="Tekst">Леп је то месец, т |
| ајстор Сима је свршио свој посао, тетка га понуди столицом.{S} Мајстор Сима седе а тетка донесе |
| врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Tekst">— Људ |
| „Маро!{S} Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показ |
| тка донесе у једно стакôце комадаре, па га понуди: „Пиј, мајсторе!“ </p> <p rend="Tekst">Мајсто |
| о у послу, а после је узела стакôце, па га допунила ракијом и метнула на астал. </p> <p rend="T |
| ам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја с |
| чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од стрâ.{S} Те |
| ">„Хоћемо ли и косу обрезивати?“ запита га мајстор Сима. </p> <p rend="Tekst">„Режи, мајсторе!“ |
| и је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал |
| лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с лишћем заједно.{S} После бежи из баште, бојећи се |
| не, а он бар прође поред куће...{S} Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, ув |
| вим ђоновима, па му је и оно милост кад га неки сиромашак за огрев употреби; умире бар с уверењ |
| дине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра |
| резиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p> <p rend= |
| р од винове лозе.{S} Дође човек, откине га и онако лакомо — рекао би: суманут је — прогута га с |
| е, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гл |
| па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздах |
| лекса, о, љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега |
| мах, узе, загледа се у њега, посматраше га, преврташе у сувим рукама, па некако невесело прогов |
| еге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетк |
| кви сам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опека |
| и звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице |
| иче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој мрачн |
| штена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, поштена! </p> <p rend="Tekst">Неки, опет, од болесн |
| ивезан...{S} И данас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, |
| а, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала са |
| Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, |
| st">— Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови |
| им очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...{S} А мени остаје само ж |
| га не памтим.{S} Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; п |
| вен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} В |
| >— Само ми је оног бакрачета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, д |
| крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре св |
| из дворане...{S} Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе |
| и, па онда тихо приђе доктору и дохвати га за раме (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му |
| ним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с доктором доћи“. </p> <p rend="Tekst"> |
| редмет наше сиромашне собе...{S} Ја сам га са стрепећим срцем посматрала, после му се примакох |
| : он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чи |
| ло уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га послушала. </p> <p rend="Tekst">Берберин дође, поздр |
| nd="Tekst">Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим велик |
| а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео...{S} Кажу: бог!{S} Божја воља |
| </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали |
| rend="Tekst">„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра |
| ета жао што ми га Јова продаде.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, |
| одликовао, како је пуцао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му |
| даком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... </p> <p rend="Tekst">То је било марта |
| е вино! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> |
| је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема род |
| {S} У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.{S} Тетка се наслонила |
| ekst">Марко не одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота н |
| асом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. </p> <p rend="Tekst">Наши су Дишкрећани т |
| е пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Доктор га љутито прекиде: „Штиле!...{S} Сви Раци буђет пијаниц |
| Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфл |
| воју крв презиру; помажу туђина, подижу га, славе га... а свој рођени пород бацају у блато. </p |
| .{S} Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој |
| а, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан. |
| ао на њега, како га је ранио, и како су га пандури ухватили, како су му после оца (нашега добро |
| сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта б |
| преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету |
| ва-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...{S} Један међу њима удари га кун |
| прамичак паде му баш на крило.{S} Отац га, сиромах, узе, загледа се у њега, посматраше га, пре |
| азима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не смедох погледати... </p |
| но! </p> <p rend="Tekst">— Попићемо га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p r |
| лиће за милост, за једно парче хлеба, а газда ће му дати...{S} Али ће му сваки залогај загорчат |
| S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злочинство |
| rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?{S} Оне све у свили, а ја?...{S} Ја са |
| иверјем играху се бесомучни таласи.{S} Газде, попови и друге ћифте разиђоше се, бледи и упрепа |
| ми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече мај |
| м све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари...{S} Ти већ слабо |
| огледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се, као зелено језеро, пружа чак |
| а говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође подне, су |
| лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша |
| м Кикинду за собом, а сан ме пренесе на Галатско Поље...{S} Лутала сам по тој пустој, опрљеној |
| пожар догодио, после којега остаде само гар... </p> <p rend="Tekst">Сирота стока залуду је траж |
| на казан, пружајући својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећ |
| плакати — него ће лепо подићи оно тешко гвожђе којим су му руке и ноге оковане, па ће се њима у |
| ворен!{S} Мој рањени љубавник у тешкоме гвожђу!...{S} Шта ће бити од њих?...{S} Шта ли од мене, |
| S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. </p> <p rend="Tekst">„У |
| залуду!...{S} Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарева... |
| штену крв пролио!...{S} Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче око |
| .{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они ко |
| ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце.{S} |
| где се дијамант за крпу продаје!...{S} Где се парче окорела хлеба животом купује!... </p> <p r |
| end="Tekst">,Ох, Обраде!...{S} Марко, а где је мој брат?...“ питаше у највећем страху чича-Марк |
| бро те се и ти закани!...{S} Е, е!{S} А где си ти, човече....“ </p> <p rend="Tekst">„Боже, Обра |
| nd="Tekst">Предвече видела сам издалека где се торњеви са слабим кубетима међу осталим огромним |
| ба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом беше неизмерна.{S} Ви |
| утујеш, а сретнеш само понекога пастира где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изн |
| ије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђ |
| сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, |
| оног часа пасти.{S} Утоме чујем из куће где ме тетка зове. </p> <p rend="Tekst">„Збогом, Алекса |
| а неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А кад рана прође, онда ћемо з |
| ш сам жељан људи и света!...{S} Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио?{S} Има, |
| ј сам љубила и плакала...{S} А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} |
| и је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} Збогом, можда занавек, због |
| жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу која се |
| , и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препасти и бола, |
| о држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те |
| е из очију његових; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко |
| </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од главе до пете, обарајући и дижући своје дуге трепавице: |
| ом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче једном од наших кувар |
| ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од сми |
| обукла: на њојзи чиста сади кошуља, на глави црна свилена марама с белим пегама, а на препрега |
| } На њему беше капут бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обуч |
| један, „кад је косом ударио Чончића по глави...“ </p> <p rend="Tekst">„Кад је похарао протину |
| kst">Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни једном реченицом утешити. </p |
| шем мађистрату се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе |
| ">Он, дубоко ћутећи, сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен |
| столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, |
| ј отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; |
| како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се преливају у жућкастобледу |
| ане, па ће се њима ударити у своју седу главу и стропоштати мртав поред јединца свога... </p> < |
| ди, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} То је све за један дан и једн |
| то дете!...{S} Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња |
| ице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда, и невоља — и људи ће те мучити!...“ </p> |
| ранити, нећеш ти одсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </ |
| } Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="Tekst">После неколико дана дође опе |
| учак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без |
| ео је красти.{S} Сиромах!{S} Можда је и гладан био?... </p> <p rend="Tekst">Одмах до њега лежаш |
| о мало мршаве хране којом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко вре |
| ромукла, само чујеш као неко шапутање: „Гладан сам!...{S} Хлеба!..“ </p> <p rend="Tekst">То је |
| : </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глади. </p> <p rend="Tekst">Сирота!... </p> <p rend="Te |
| он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ </p> <p rend="Tekst">Прота га је разум |
| о им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапутање: „Глада |
| да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували!...“ </p> <p rend="Tekst">После подне до |
| у гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај госпо |
| бе ни за твоју мајку!...{S} Скапајте од глади кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет |
| <p rend="Tekst">Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господ |
| „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи одавде...{S} Тамо, |
| несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, кад је нама брига и невоља очи з |
| ако ми станемо све сахрањивати који од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече пр |
| оји од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети!“ рече прота мећући петрахиљ на врат. </p> |
| ши. </p> <p rend="Tekst">Поскапаћемо од глади!“ </p> <p rend="Tekst">Они слегоше раменима и ћут |
| S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пред вратима немилости |
| шој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њег |
| е гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и то било као с браш |
| га је разумео. </p> <p rend="Tekst">„Од глади?...{S} Ал’ ако ми станемо све сахрањивати који од |
| сам знала ко је: човек који је за време глади хранио сиротињу, па се отуда обогатио!...{S} То ј |
| друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на зе |
| део бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима.{S} По баштама си виђао понегде зел |
| да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Га |
| сподин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на казан, пружај |
| Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом |
| и Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на сил |
| . </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Вид |
| ле се окрете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила |
| цну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ </p> <p ren |
| </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она врати остатак од ко |
| и, према оним тужним изразима сакупљене гладне сиротиње... беше гадно, несносно!...{S} Ја га не |
| а рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, к |
| села наместе по неколико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p re |
| </p> <p rend="Tekst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне |
| rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече |
| S} Ох, та он ми беше милији него хлебац гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми |
| носила... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ |
| мо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гво |
| где, с празном торбицом о рамену, чува глађу и жеђу изнурено стадо...{S} Прођеш кроз село, ниг |
| </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се моје руке.. |
| у врећу на земљу, па ме онда пољуби.{S} Глас му дрхташе од раздражености: </p> <p rend="Tekst"> |
| ијатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неис |
| st">„Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање |
| ком...{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: |
| , као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> <p rend="Tekst">„Шта је то?“ |
| Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од |
| бразе жегао.{S} А после чух његов тужан глас где ми у испрекиданим звуцима приповеда несрећу ко |
| уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукла, само чујеш као неко шапута |
| ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане врулице, његов глас до ушију допире. </p> |
| јпре је нешто с тетком шапутао, а после гласно проговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да при |
| ворили... </p> <p rend="Tekst">На такве гласове је сиротиња у разним изразима показивала своје |
| је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете м |
| ће вам што требати?...“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend=" |
| мо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплака |
| Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грл |
| о прислонио руку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend |
| мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, крвници, палили, ову јадну |
| ekst">А моја болесна девојка уздрхталим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Опет ће бити — глад |
| еле што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. </p> <p rend="Tekst">Ја одем у подне на казан. |
| мораш разбити!“ додаде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере оног |
| е и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла. |
| се лагано издиже, и мирно, оним меканим гласом приповедаше тужну приповетку несрећнога живота.. |
| , ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: </p> <p |
| ладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао!{S} Им |
| Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди и тетку: та она, сирота, још прекјуче, |
| ">„Ово ће ти бити доста“, додаде тужним гласом, „да до Београда доспеш; а кад ја преболим и кад |
| t">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, |
| ча-Марка, а Марко рече тихо, али мирним гласом: „Ено Обрада, Маро!{S} Чувај га, а ја ћу сад с д |
| лице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мисли |
| је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. </p> <p rend="Tekst">„Сестра мога побратима, оч |
| ра једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више п |
| једанпут у кућу нашу, па онда претећим гласом нешто проговори и оде... </p> <p rend="Tekst">Чи |
| оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!{S} Он нема рода, он је увела, п |
| мо!...{S} Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А о |
| огао би у њему прочитати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Он |
| икрао...{S} Не рече ми ни речи, само ме гледа.{S} Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима |
| и. </p> <p rend="Tekst">Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst" |
| дан, па нећемо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сироти |
| Маро!{S} Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и |
| у бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи... </p> <p re |
| ка чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али г |
| стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. </p> <p rend="Tekst">Тек кад пође кући, и ка |
| саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ < |
| е куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, |
| ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. </p> <p rend="Tekst">Предвече нам до |
| ао крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p rend="Teks |
| леди и упрепаштени, а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елемен |
| слила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Не |
| слатко поједосмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог |
| </p> <p rend="Tekst">Људи су забринуто гледали у ту страхоту; одлазише на реку, али ни најхраб |
| м праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он пог |
| >Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко |
| побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи б |
| одговори ништа, само што га је, ћутећи, гледао...{S} Али кад је видео да прота на његов одговор |
| ича-Марку, који је с прекрштеним рукама гледао у мртваца. </p> <p rend="Tekst">„Ко ти је ова же |
| јстор-Симо, не!{S} Баш сам се ових дана гледао у огледалу“, рече, сиромах „ал’ као да нема прил |
| е... </p> <p rend="Tekst">Чича Марко је гледао: кад деца посеку прст, а они поспу то место сољу |
| ана прве класе.{S} Механџија је удивљен гледао како се храбри момци са помамним таласима боре. |
| е из крајње авлије на утрину бечкеречку гледао, па сам онде и заспала... </p> <p rend="Tekst">И |
| ава... </p> <p rend="Tekst">Ја и Алекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њези |
| ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнут |
| види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у свога јединца; неће уздахнути, неће заплакати |
| м оборила очи доле, нисам је смела више гледати... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ј |
| а по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се |
| азили Маџари.{S} Мој отац их није могао гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну с |
| као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p rend="Tekst">Одонда нам је све чешће д |
| ћу ти цео живот једне ојађене породице; гледаћу да ти опишем неправду неваљалога света. </p> <p |
| о гледати, обрнуо је главу од прозора и гледаше у једну стару зарђану пушку; песница му беше ст |
| ти; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: </p> <p rend="Tekst">„Ш |
| ошио.{S} Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој теко |
| ногу столичицу, посади се на њу и мирно гледаше преда се, невесело и замишљено. </p> <p rend="T |
| земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ |
| е, рихтере и штулрихтере; па нас сви ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није |
| отац зајеча и погледа више тужним него гневним погледом у чича-Марка.{S} Марко је разумео њего |
| љи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p rend="Tekst">„Ти си палио ову наш |
| ивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху с |
| емо имати хлеба!...{S} Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати пр |
| но!...“ </p> <p rend="Tekst">После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац |
| због вас је ова несрећа, ова поплава! — говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно вр |
| бога, што не долазите у свету цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што |
| <p rend="Tekst">— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко к |
| ">— У мојој деци је крв и млеко моје, — говораше бака у својој занетости, — а у мени је јад њих |
| е, пријатељу?{S} Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умр |
| ове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчмар.{S} Али кад |
| и царски комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још |
| nd="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишљен. |
| а, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ </p> <p rend |
| p rend="Tekst">Нико се не миче, нико не говори речи, ни они што су најгладнији не смедоше отвор |
| дсада знати шта је то глад!...“ Тако он говори, а усне му дркћу од љутине. </p> <p rend="Tekst" |
| , лопови, паликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они |
| </p> <p rend="Tekst">„Исте његове очи!“ говорила би тужно. „Исто његово лице!...“ </p> <p rend= |
| Ујутру, кад је свануло, цела је Кикинда говорила како је неки зликовац напао на кућу господина |
| “ </p> <p rend="Tekst">Тако је сиротиња говорила.{S} Али богаташи?...{S} Пријатељу, у богаташа |
| као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!{S} Убише ми мужа, подму |
| , и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... </p> <p rend="Tekst">Већ се смркавало, кад |
| јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је својим дубоким гласом, — „а три пута су је, |
| еда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки |
| ам разумела тај поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане до |
| и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугл |
| и оде... </p> <p rend="Tekst">Кад је то говорио, глас му је задрхтао, а врела рука дотаче се мо |
| о беше још неколико болесника.{S} И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако |
| ико не рече ни речи; али страшном хуком говорише таласи, који све већом силом продираше у варош |
| лекса гледасмо је забринуто.{S} У целом говору и погледу њезином беше нека необична тишина, неш |
| људи који никада нису љубили у обичном говору казују...{S} А зар има две љубави?...{S} Има ли |
| кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих |
| троја кола кукуруза: то беше све!...{S} Година шесет друга беше мршава претходница страховитој |
| ло врућа а није ни чудо: та двадесет је година како је у недрима носим!“ Ја прихватих судић и х |
| ме је мајсторица упутила: жена средњих година, пуна, једра, црте на лицу правилне, али одвратн |
| то бледа, увела лица.{S} Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабин |
| казаној радости.{S} Та ни у најроднијим годинама нисам видела толико слаткиша, колача и печења, |
| </p> <p rend="Tekst">У добрим и плодним годинама, кад су сви људи сити и напити, за тако лице м |
| спирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра мо |
| е да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су н |
| године био сув, мршав... а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутели, увели, ка |
| нама брига и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео |
| end="Tekst">Тако су ми пролазили дани и године, у вечитој тузи, вечитој самоћи.{S} Каткада само |
| ико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети... |
| ва претходница страховитој шесет трећој години... </p> <p rend="Tekst">Беше то као оно црна вра |
| d="Tekst">„Душо“, рече, „и ми се на ову годину једва хлебом хранимо, а како ћемо још и дадиљу д |
| <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, погоде се, покраду |
| ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend="Tekst">— На мојој души, као сињи |
| сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе тавне сводове?...{S} Зар моју љубав?...{S} И њег |
| немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су гово |
| а и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље.{S} Дође п |
| — Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по |
| ају.{S} Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море за |
| kst">— Људи, јастуке износите! — Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, н |
| ећ и зидови попуцали.{S} Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећ |
| вим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </p> <p ren |
| загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда |
| говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, нала |
| оловину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...{S} После сам осетила како ме љуби...{S} |
| ти јевтина надница, онда ће бедан сељак гологлав стајати на вратима чаршилије, молиће за милост |
| ак... али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави |
| ава, па и сами људи што чорбу деле беху гологлави. </p> <p rend="Tekst">Нико се не миче, нико н |
| вар им, под надзором неких људи, једном голом варјачом сипа на сваку главу по једну кашику.{S} |
| и што су ми тепали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову ум |
| јд’мо у болницу!{S} У болницу! — повика гомила. </p> <p rend="Tekst">— А моје вино? — уздахну м |
| , мати ми умире од глади!...“ Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и |
| е, блед као крпа, врати натраг.{S} Мала гомилица гледала га је, поругљиво смешећи се. </p> <p r |
| ју у помоћ... </p> <p rend="Tekst">Мала гомилица ћуташе, нико не рече ни речи; али страшном хук |
| а презривим осмехом гледала је за њима гомилица голих синова коју ни елементи не заплашише. </ |
| и залогај загорчати.{S} И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; |
| га, газда! — поругљиво смејући се, рече гомилица. </p> <p rend="Tekst">Рече и оде... </p> <p re |
| уди, вода! </p> <p rend="Tekst">Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишиц |
| к, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. </p> <p rend="Tekst">— Хајд’мо у бо |
| цркву! — говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоруж |
| ... „Не дирајте!“ преклињала сам гладну гомилу. „Та, забога, мати ми умире од глади!...“ Гладна |
| сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога |
| ше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издал |
| скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља.{S} Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. |
| е ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ </p> <p rend="Tekst">Није све ни изговорио |
| t">Сиромах Алекса!{S} Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| мена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!...{S} Пре нас газише немци а сад и Немци и |
| ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан теме |
| на толико места, па кад је оно Башахид горео...{S} Хе!...“ </p> <p rend="Tekst">Хтеде мајстор |
| огу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих |
| код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођено |
| d="Tekst">Ја сам покрила лице рунама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. < |
| лога света. </p> <p rend="Tekst">Она је горко јецала. </p> <p rend="Tekst">Ја сам је, тешећи, п |
| груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги приј |
| сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.{S} Хтела сам му покровом мало боље руке |
| утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања срце разигра. </p> <p rend="Tekst">— Има |
| ежи него да би их неколико капљица тога горкога мелема залечити могле! </p> <p rend="Tekst">Не |
| лике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина. </p> <p rend="Tekst">Људи су забри |
| о, кад таласи неком кладом лупе о ребра горостаснога здања. </p> <p rend="Tekst">А моја болесна |
| беше један једини пољубац који ми целу горчину мучнога живота и данас на увелим уснама слади.. |
| гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} Али просјаку још није уделио... </p> <p r |
| ликуће!...{S} Знамо их ми!“ говорила су господа. „Тај Марко и други као што су они три пута су |
| кара, те каквих ваљаних младића, али су господа у нашем дишкрету чудни Срби!{S} Сами своју крв |
| тихо, осмехнувши се, рече: „Ходи, дете, господин има нешто да те упита...“ </p> <p rend="Tekst" |
| и невоља очи замутила... те године се — господин Зарић својим дебелим трбухом почео одликовати. |
| ам качамак кувао у њему!{S} Баш би га и господин прото могао кусати.{S} Једанпут сам опекао уст |
| оје страшљиве погледе, беше неки велики господин: дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима |
| оравити! </p> <p rend="Tekst">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сироти |
| гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред, викаше: „Свиње!... |
| а јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати |
| неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пете до главе мери...{S} Затим се примаче ј |
| собу. </p> <p rend="Tekst">Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнув |
| Гладна се гомила разиђе, али дође онај господин у белом капуту и панамашеширу; поглед му беше |
| ту носила; приповедали су како се и сâм господин том приликом одликовао, како је пуцао на њега, |
| ажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ </p> <p rend="Tekst">Сад сам знала |
| мрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олак |
| упита...“ </p> <p rend="Tekst">Међутим, господина је нестало с ходника, а кувар ме уведе у једн |
| диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, |
| он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако |
| ила како је неки зликовац напао на кућу господина комораша (то је онај у панама-шеширу), како ј |
| <p rend="Tekst">— Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријате |
| рце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само |
| лно да се обнезнанио...{S} Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. </p> <p rend="Tekst">„Жа |
| >Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ </p> <p rend="Tekst">Господин се весело нас |
| ekst">— Будућност!{S} Будућност!{S} Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше |
| а лепог јестива, па једва жваћу.{S} Ах, господине, они не знају шта је то глад! </p> <p rend="T |
| рчим напоље... </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу |
| ку на раме), па му танким гласом рече: „Господине, ви сте Чивут!...“ </p> <p rend="Tekst">докто |
| зумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ </p> <p rend="Tekst">Докт |
| ђет пијанице!...“ </p> <p rend="Tekst">„Господине, он је болестан још од буне, а сад га је госп |
| ..{S} Ја остадох сама на степеницама те господске куће.{S} Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да по |
| лави ношаше од панаме шешир.{S} Ја тако господски обучена човека донде нисам видела.{S} Стас му |
| досмо. </p> <p rend="Tekst">Гледала сам господу кад ручају: пуна им је совра лепог јестива, па |
| и брилијантске наките које је милостива госпођа о празницима и другим разним свечаностима на св |
| > <p rend="Tekst">Ја одем...{S} Беше то госпођа сенаторовица на коју ме је мајсторица упутила: |
| .{S} Утоме залаја пас у ходнику, а глас госпође сенаторовице пробуди ме из мојих сањарија: </p> |
| је шампањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гост |
| и дадиљу држати?!...{S} Него иди некој госпођи, те ваљда те приме?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја |
| ти... него тихо, једва шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst"> |
| ких плоча зидао палате у које ће веселе госте и пријатеље дочекивати?...{S} А моја прошлост?... |
| свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа...{S} А |
| а јој нос и уста.{S} Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </ |
| едина, па овамо преко Бечеја и Елемира, градимо поред Тисе долму“. „Тако је то: јуче пушку, а д |
| ве сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!...{S} Па кад сам |
| рна врана што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... |
| бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврн |
| млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око слепих очију се п |
| та испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си |
| милог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. </p> <p re |
| сла. </p> <p rend="Tekst">И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако |
| ара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...“ </p> <p rend="Tek |
| астук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја!{S} Он је умро...“ </p> <p rend="Tekst">И о |
| рете мени и питаше ме: „Јеси ли гладна, Грлице?...“ </p> <p rend="Tekst">Ја сам покрила лице ру |
| ујући се: </p> <p rend="Tekst">„Шта је, Грлице?“ </p> <p rend="Tekst">Ја јој пружих неколико од |
| дркћућом руком додаде: „Узми, напој се, Грлице!{S} Вода је мало врућа а није ни чудо: та двадес |
| ула... </p> <p rend="Tekst">„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, |
| а. </p> <p rend="Tekst">„Нећеш ти више, Грлице, ићи на казан!{S} Ја ћу тебе хранити, нећеш ти о |
| !“ додаде он журно. „Узми ово, па бежи, Грлице!{S} Бежи од глади!{S} Беж’ од непоштења!{S} Бежи |
| у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!“ додаде некако потму |
| ломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опе |
| иби било срећних дана!...{S} Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прек |
| похару извршио...{S} Мене ће ухватити, Грлице, а ти ћеш остати сама... па ће те и глад, и беда |
| шати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћ |
| поглед: жалостиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} |
| уку. </p> <p rend="Tekst">„Ја те љубим, Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Ја оборим очи доле, а |
| јући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја међу онолике |
| "Tekst">„Рањен сам, траг ми је ухваћен, Грлице...{S} Ја одох; ено где свиће!...{S} Збогом!{S} З |
| </p> <p rend="Tekst">„Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу.{S} Ја бих |
| о... </p> <p rend="Tekst">„Узми лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело! |
| га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па ид |
| тако чини: </p> <p rend="Tekst">„Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скап |
| епали: „Душо!{S} Храно!{S} Голубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању |
| стиво је он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копас |
| да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бе |
| богом!{S} Збогом, можда занавек, збогом Грлице!...“ </p> <p rend="Tekst">Он ме притиште на свој |
| и у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Во |
| ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ </p> <p rend="Tekst">Осећала с |
| гладноме желуцу! </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, рече ми, „и твоје је лице увенуло, и твоје су |
| врећицу брашна... </p> <p rend="Tekst">„Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!... |
| па ме само гледи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ал’ си дивна!...“ </p> <p rend="Tekst">После ме |
| те несрећне ноћи. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, једи!...“ рече ми Алекса нежним гласом. „Понуди |
| се тужно осмехну. </p> <p rend="Tekst">„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњени |
| која се догодила: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, мене су ранили, баш кад сам похару извршио...{S |
| рахорастим очима: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ала си нарасла!...{S} Та ти си већ велика девој |
| могла прогутати: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ја нисам гладна!“ </p> <p rend="Tekst">И она вр |
| од раздражености: </p> <p rend="Tekst">„Грлице, ево јела!...“ Даље није могао ни речи проговори |
| p rend="Tekst">„Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје |
| су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Tekst">„Хајде кући, Грли |
| бол привијемо?{S} Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. </p> <p rend="Te |
| т као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...{S} |
| /p> <p rend="Tekst">Сирота!...{S} Ни до гроба га није заборавила. </p> <p rend="Tekst">Дан за д |
| ekst">Леп је то месец, тај мај!...{S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна |
| твац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се после својим кућама разиђу да још за неки |
| , да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој су ми младост и нада, љубав и туга сах |
| хладни, баш као земља на новоископаној гробници... </p> <p rend="Tekst">Срце ми се стегло; из |
| мислима будућност.{S} Али је ли ико од гробничких плоча зидао палате у које ће веселе госте и |
| S} А моја прошлост?...{S} Све сами црни гробови!...{S} Тужна је то грађа за будући живот једног |
| где су они бели дрвени крстови... то су гробови!...{S} Онде мирно почивају они што су ми тепали |
| } То су моји другари, који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилети... </p> <p rend |
| ше. </p> <p rend="Tekst">Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покрив |
| {S} И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мири |
| сам, одиста, тако осећала као да сам у гробу.{S} Она четири влажна дувара наше собе изгледаху |
| н вечитога мира. </p> <p rend="Tekst">У гробу је вечита тишина!{S} Је л’ те, пријатељу?{S} Онде |
| </p> <p rend="Tekst">Ох, господине!{S} Грозна је то слика што сам је у томе часу видела.{S} Ни |
| је у њему жупанијска столица, ту су оне грозне тавнице о којима сиротиња у дугим зимским ноћима |
| је уздахнуо, а она је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад з |
| ђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а лице ми гори...{S} Страх ме је од њега, бег |
| а груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја те |
| да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> <p rend="Tekst">„Узми, мајсторе, неће бит |
| вих; а после му је бледа глава клонула, груди су му се од бола таласале...{S} Ко зна шта је у т |
| ко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу |
| и ја, савладана тугом, падох на његове груди, па сам ту на њима плакала дуго и горко. </p> <p |
| ="Tekst">Он ме притиште на своје широке груди, пољуби ме последњи пут и оде... </p> <p rend="Te |
| ekst">И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити.. |
| ле угушити, и ја падох на његове рањене груди.{S} Глава ми је клонула, колена су ми, од препаст |
| nd="Tekst">Онда мој отац раздрљи рањене груди, па му, увређен, у свом гневу повиче: </p> <p ren |
| стрâ, а тетка му улеваше наду у рањене груди: </p> <p rend="Tekst">„Доћи ће дан, доћи ће и час |
| м знала радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошу |
| ницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, суза |
| едно с осталим бунтовницима... а ове су груди за цара и за наше право пет пута рањене!...{S} И |
| о слаб, и куршум је одскочио од његових груди; а то што му је на уста појурила крв, то беше виш |
| , каква је то наслада пролевати сузе на грудима верног пријатеља ил’ љубавника!...{S} На његови |
| ијатеља ил’ љубавника!...{S} На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би |
| сува рука лупаше немилостиво по рањеним грудима.{S} Ја сам стрепила од стрâ, а тетка му улеваше |
| бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... </p> <p rend="T |
| ме је загрлио, а десном је гладио моје густе витице што су ми низ тужно лице на земљу падале.{ |
| умиљатоме осмеху провирујућег сунца.{S} Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог по |
| радити?{S} Љубила сам му рањене груди, густим прамењем косе моје брисала сам крв с кошуље му, |
| : стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му |
| о осмехнувши се, зглади с мога чела ону густу неочешљану косу, помилова ме по образима, па ми т |
| е!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље.{S} Чивут је сав дрхтао од ст |
| ма умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах о |
| жљиво мерила. </p> <p rend="Tekst">„Да, да“, рече, „на ову годину има слушкиња и сувише: дођу, |
| ске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„Да, да, јуче пропевасмо за цара крв, а данас за спахије!... |
| оје су сиротињи делили трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу којом су сиротињу |
| нпут видим колевку мојих јада и невоља, да видим тај шарени суд у који су текле сузе мога очаја |
| суд у који су текле сузе мога очајања, да се још једном нагледам те окречене гробнице у којој |
| оговори: „Хајдемо, Маро, до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ колико нам даду, Маро! |
| разник је; а и волео бих да ми ко дође, да се мало поразговарам...{S} Е, баш сам жељан људи и с |
| јом сиротиња свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за с |
| диш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ </p> <p rend="Tekst">„Јест“, |
| а што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после, подмукло ћутећи, месо раздире... </p> <p |
| а пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под н |
| он говорио: „Хеј, Грлице, моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо!...{S} Орасмо, копасмо, плев |
| га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим.{S} А |
| клију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави саму! </p> <p rend="Tekst"> |
| е.{S} Хтео га је и попа Танасије отети, да њиме водицу свети, ха, ха!...{S} Какви сам качамак к |
| покровом мало боље руке и ноге покрити, да у земљи не озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да |
| зивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и |
| е, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна.{S} Један прамичак паде му баш на к |
| Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та |
| дуго и горко. </p> <p rend="Tekst">Ох, да знате ви, драги пријатељу, каква је то наслада проле |
| два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p |
| нас се питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њи |
| разима умирућих. </p> <p rend="Tekst">— Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиром |
| rend="Tekst">Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.{S} Њена туга за братом |
| ући, рече: „Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели...{S} Одсад ћеш свако подне у |
| „Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. </p> <p rend="Tekst">„Људи смо“, рече |
| камените сводове, зар моје зидове вода да провали? — говораше богаташким поносом занесени крчм |
| о и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ </p> <p rend="Tekst">„А куд ћу ја |
| питах се сама...{S} И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтел |
| nd="Tekst">Дође вече.{S} Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на |
| знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. </p> <p rend="Tekst" |
| ико казана који ће гладнима кувати јела да не скапају од глади. </p> <p rend="Tekst">Али је и т |
| .. а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону вр |
| је! </p> <p rend="Tekst">И ја бих хтела да уђем у кућу, али не могу...{S} Сва као у грозници, а |
| је склопила руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строг |
| о да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни тал |
| е пољуби...{S} Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала...{S |
| шапћући, рекох: „Госпођо, ја сам дошла да служим“. </p> <p rend="Tekst">Она ме је опет пажљиво |
| не може!...{S} А мени остаје само жеља да у оваквој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу сре |
| а је клела Маџаре тако грозним клетвама да кад бисте их ви чули, ви их никад заборавили не би, |
| су...{S} Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?...{S} Ту, у томе загушљив |
| мо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо!{S} А они који се нису знојили, једу печ |
| ">Онај мали господин даде знак куварима да сипају.{S} Гладна сиротиња јурну без свакога реда на |
| ="Tekst">„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују! |
| лончић, Грлице, па иди до првог казана да ти уделе што за јело!“ рече тетка изнемоглим гласом. |
| у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе? </p> <p rend=" |
| их капиталиста новаца, много новаца, па да су за те новце купили жита и брашна и да ће раздават |
| не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше |
| да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитно?...“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
| Твоје су црте благе, господине!{S} Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ!{S} Ох, кад би то |
| неправо што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу.{S} Затим се окрете чича-Ма |
| и одоше. </p> <p rend="Tekst">Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом |
| ="Tekst">После пола ноћи диже се Алекса да иде. </p> <p rend="Tekst">„Куда ћеш?“ питам га ја, а |
| стадо...{S} Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш.. |
| ?{S} Та ни муж јој не беше човек!{S} Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио? </p |
| устари бар један стручак зеленога листа да њиме своју дивљу глад разблажи...{S} Гладна и жедна |
| и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до лудила доведе. </p> <p rend="Tekst">Чича Марко |
| су најгладнији не смедоше отворити уста да заишту хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога ч |
| аде некако потмулим гласом. „Нећу ништа да те подсећа на срамне намере онога неваљалца!...“ </p |
| здамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!...{S} Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити |
| </p> <p rend="Tekst">„А ко ће за погреб да плати?...“ </p> <p rend="Tekst">Марко не одговори ни |
| .{S} После тога донесе бео везен чаршав да га простре по асталу.{S} То је чинила само да се нађ |
| капавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у њега има новаца и хране: свет б |
| е треба, Маро“, рече отац. „Ми ћемо сад да идемо у мађистрат; него додајдер ми ону опаклију“.{S |
| "Tekst">После тога огрну опаклију и оде да се после два сата врати, да ме више никада не остави |
| ној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и |
| имамо ли брашна.{S} А кад му тетка каже да нема, он упрти врећу са пшеницом, однесе на сувачу, |
| ић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли?{S} Она само на оца мрзи, а мене во |
| ти“. </p> <p rend="Tekst">Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. </p> <p rend="Tekst |
| смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.{S} Узе столицу, мету је до очеве пост |
| ање.{S} Тетка их је познавала: знала је да кад имају нешто тајно да разговарају, не маре да их |
| <p rend="Tekst">Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. </p> <p |
| наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да посл |
| рече, сиромах „ал’ као да нема прилике да ћу те много мучити“. </p> <p rend="Tekst">„Каква мук |
| дна и изнурена лица, и као пружају руке да ми на силу поотимају храну коју сам, као понуду, мај |
| ило готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... </p> <p rend="Tekst">Уједанпут чујем к |
| си, није ти ни замерити...{S} Ал’ веле да је дошао неки царски комесар у нашу Кекенду, па још |
| у коло?{S} Ја ти већ идем, и момци веле да ја најбоље играм“. </p> <p rend="Tekst">„А ја ти, Ал |
| рко продужи: </p> <p rend="Tekst">„Веле да Тиса топи спахијске земље...“ </p> <p rend="Tekst">„ |
| до мене на клупу.{S} Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца... </p> <p rend="Tekst">Он |
| rend="Tekst">Хтеде мајстор Сима и даље да говори, али се отац намргоди и ћуташе дубоко замишље |
| идеш свакад у по ноћи?{S} Зар није боље да дочекаш дан?“ </p> <p rend="Tekst">Он ме погледа збу |
| наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?... |
| kst">То је све што може гладно створење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо, увел |
| ају нешто тајно да разговарају, не маре да их ко слуша, па макар и најприснији.{S} И она изађе. |
| и комесар у нашу Кекенду, па још говоре да је Маџар!...{S} А пријатељ Макса шнајдер још ми је и |
| говора узе своју качкету и спремаше се да иде.{S} Отац му нуђаше за услугу два грошића: </p> < |
| едно.{S} После бежи из баште, бојећи се да га газда не осети.{S} Изгледа му као да је неко злоч |
| t">Он је очитао неку молитву, журећи се да што пре изиђе из куће, брзо, онако отприлике као кад |
| о гледала кроз прозор.{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!... |
| ота! </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем у Србију...{S} Још тога вечера спремим моје мал |
| ије. </p> <p rend="Tekst">Решила сам се да идем служити. </p> <p rend="Tekst">Одох једној мајст |
| срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...{S} Дође Божић или Ускрс |
| и му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“. </p> <p rend="Tekst">Ја сам га посл |
| и кад сте јогунице!...“ И он се примаче да ме опет пољуби.{S} Ја сам се отргла од њега и бегала |
| бе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!“ </p> <p rend="Tekst">После тога |
| едан човек, висок, смеђ; за њега рекоше да је биров...{S} Он је све до гладне године био сув, м |
| а су за те новце купили жита и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували! |
| одини и педесет породица исхранити па и да не осети...{S} У његовој кући је билијар, купатило; |
| е, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не |
| друмар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. </p> <p rend="Tekst">— |
| у, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне!{S} О, Алекса, о, љубавниче мој!...{S} Па |
| у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она пад |
| (ко не познаје Банат и Бачку, рекао би да му је нежно прислонио руку на раме), па му танким гл |
| у породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води пл |
| } Нек’ знају — вели — и ови наши Кељови да данас Раци светкују!... — Ја сам певала.{S} А сад?.. |
| а откуда си и куда ћеш...{S} Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!. |
| но што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких белгијских капиталист |
| ту се договорише сенатори и главни људи да се у свакоме кварту нашега села наместе по неколико |
| читати оно презрење: „Гле, и ова долази да проси!...“ </p> <p rend="Tekst">Она ме погледа од гл |
| питам: зашто ли га привезују?{S} Да ли да се њиме сузе убришу?{S} Ил’, можда, зато да њиме бол |
| ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду...{S} Но већ т |
| олубице!{S} Грлице!...“ Што су ме учили да у њихову умилном тепању заборавим на моје крштено им |
| д. </p> <p rend="Tekst">И мени се учини да ме с неком особитом пажњом онај црномањасти господин |
| ињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане двор |
| ници ране позледише, затим ће му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га г |
| љубавниче мој!...{S} Па ко ће га питати да ли га ране боле?...{S} Можда ће близу њега, у другој |
| му казати да је умро, па ће га одвести да види сина, и он ће га гледати, дуго ће гледати у сво |
| и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто...{S} Али оно његово здравље, онај вес |
| којна Магдалена посветила, а његова кћи да је поштена — поштена!{S} Ха, ха!{S} Чусте ли га, пош |
| ао кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здрави. </p> <p rend="Tekst">Однесмо мртв |
| .{S} Бојала сам се да не дођу сад Немци да нам сиромашну колибу запале!...{S} Али они не дођоше |
| } Данас је Божић, Маро!...{S} Па гледај да ми што лепо отпеваш.{S} Нек’ знају — вели — и ови на |
| о, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. </p> <p rend="Tekst">Т |
| ти глобе и цеде, сви отимају...{S} Тек да не назебе, није кожуха обукао: мора да је нешто хитн |
| {S} По самом изгледу његовом видела сам да му је неправо што овако јадној сиротици мора да очит |
| озебе; они ми не дадоше.{S} Желела сам да га још једанпут пољубим, али му они сандук заковаше. |
| де нисам мислила одлазити.{S} Хтела сам да видим шта ће с Алексом бити, шта ли с чичаМарком...{ |
| кох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, |
| ени је једно мозак пореметило: чула сам да је и чича Марко затворен, а то беше доста да ме до л |
| за огрев употреби; умире бар с уверењем да је некоме користио!...{S} А ја?... </p> <p rend="Tek |
| знео из битке...{S} Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако с |
| ћи, он оде.{S} Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спре |
| ем — мислим: он је!...{S} Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!...{S} То је чудно!...{S} Але |
| атељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили |
| ло ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.{S} Дисање ми беше т |
| огледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам нешто крива, ја га не смедох гледати. </p> <p re |
| мо не беше шарен, него чисто црвен, као да је у крв умочен...{S} Он ми га дркћућом руком додаде |
| у као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо некаквоме бесном богаташу похарао. |
| аучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути |
| добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га ни |