| о спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога ра |
| ча, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки |
| d="Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад |
| ћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, т |
| е уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: </p> <p rend="Tekst |
| ш чути речи својих немилостивих судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слоб |
| еле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зр |
| а му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. </p> <p rend="Tek |
| гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац: оборио очи |
| а тамо; па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисл |
| “ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где |
| е да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким ма |
| у, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена он |
| ал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један ножић.{S} Ножић бе |
| њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Н |
| је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у сину најваљанијега ученика... и реграцију... </p> < |
| на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, ал |
| т беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени јастуци, оперважени срмали |
| ди, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за појасом лепи сребрњаци.{S} С њиме дође и његова Ст |
| и хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а с |
| Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скуп |
| rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би паш |
| некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{ |
| е да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p ren |
| ме зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p> <p rend=" |
| кревета, у зачељу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никол |
| је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Ср |
| о ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, пи |
| уњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан те |
| цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би д |
| тале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мир |
| као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Никола Белић са |
| теде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цв |
| . </p> <p rend="Tekst">Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гла |
| апетана и капетаница и остала породица, а ћата отиде са пет-шест окривљеника и једним пандуром |
| d="Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} А |
| ећа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајући, онако стар |
| end="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице |
| нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p |
| Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst" |
| то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="T |
| ; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, на |
| ажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и н |
| алостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </p> <p rend="Tekst">Е, па |
| едео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а п |
| и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst" |
| е... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се п |
| се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију ст |
| лији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну мало на пенџер. < |
| идео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се нас |
| приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,.. |
| ер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све шт |
| дуванкесу...{S} Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху, не могући ништа за своје о |
| пут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загле |
| end="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше |
| ра беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се |
| и према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да м |
| крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; |
| чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се чуде откуда толика наука!{S} Кмет |
| и јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта |
| ође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!.. |
| ="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему |
| end="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и по |
| p rend="Tekst">Сремац замишљено ћуташе, а после, досетивши се нечему, рече: </p> <p rend="Tekst |
| сматраше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим |
| дграђенога плота.{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мат |
| аћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се |
| им Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви |
| се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стр |
| мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} |
| још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, |
| и од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу |
| .. </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend="Tekst" |
| нима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одг |
| rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код зап |
| ође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!. |
| и што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, не |
| ..{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не вер |
| ?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе му теку низ образе. </p> <p rend="Tekst">— Тешко |
| ори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и ш |
| оћу, старче!{S} Неће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети.. </p> <p |
| d="Tekst">Људи се ћутећи разиђоше кући, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци ми |
| ац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот |
| страсти...{S} Она уздахну и обори очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим |
| љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли |
| , како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је срк |
| устоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У Николе лепа снаха, још чудније! |
| ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било пог |
| стари мој пријатељу!... — рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарео, па те је и памет |
| ekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; к |
| тио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: ра |
| му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се ч |
| са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпутицом, доле потоку.{S} |
| ије: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. </p> |
| чевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се вес |
| нога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: </p> <p rend="Tekst">— Ти, кмете |
| и ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— |
| nd="Tekst">Тако пандуру казује капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="T |
| и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве |
| није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада покојноме Богдану |
| учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tek |
| ="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао?... </p> <p rend="Teks |
| ски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једанпут јој се |
| p> <p rend="Tekst">Ту се старац ућутао, а чело му се наново намрштило...{S} И њега су, сиромаха |
| сли, кад своје нема...{S} Кад је пошао, а он се окрете своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бо |
| сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а до њега се ухватила и Стојна. </p> <p rend="Tekst">Си |
| ироких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са |
| Tekst">Кад је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био |
| ложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S} Неће |
| . </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и |
| не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би |
| ">За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице с |
| t">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, си |
| чинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухватио у коло.{S} Не потраја дуго, а |
| Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега пријатеља, а у син |
| "Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} |
| А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за |
| други, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели |
| је у његовоме наручју дрхтала као прут, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено поглед |
| p> <p rend="Tekst">— Ја? — рече младић, а тавна му румен покри младо лице. — Ја, кнеже, нисам п |
| d="Tekst">— Не знам! — одговори младић, а капетан, истресајући пепео из луле, рече за себе: </p |
| година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ ника |
| зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити све |
| кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах |
| ма — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, п |
| а тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако опомиње на ти |
| че, привеза један крај за дрвену кваку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која |
| пућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после реч |
| но корачајући, разгледаше целу околину, а на кући није ниједнога ивера непрегледног оставио... |
| нђуша. </p> <p rend="Tekst">Злато сину, а мати скочи, уплашена. </p> <p rend="Tekst">— Откуда т |
| нкости, распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву, на добру реч кметова и осталих сељана, оста |
| а ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst"> |
| чар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} |
| алио! — И он љутито стискиваше песницу, а од једа му дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ |
| д је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} |
| едеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суо |
| писа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће |
| тан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно време ни б |
| нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове реч |
| их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p |
| има се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соб |
| е наочари на нос, па онде кроји и шије; а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто |
| волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са С |
| читељем, који им често у походе долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметови |
| в задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend |
| сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p r |
| неки кривац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости припове |
| баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицам |
| ловину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило јој се да је то много |
| да ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази |
| тко је кога казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесн |
| али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака |
| е ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је |
| ече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што |
| који је Канова¹ и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих |
| устили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље го |
| несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пр |
| — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим животом упр |
| што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило |
| Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака...{ |
| ргнувши своју суву руку, — хвала ти!{S} А је ли Ђоша на дому?... </p> <p rend="Tekst">Сирота же |
| >— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје куће, подај коњу зоби и спрем |
| де никога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као ј |
| > <p rend="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад |
| rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино дев |
| иједан ми неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И |
| слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих п |
| т пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку ме |
| у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па |
| и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! |
| , заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend= |
| и стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате |
| апетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом |
| ће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе.. |
| муке удари, све што о Сремцу зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће |
| мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... < |
| е шарала јаја него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="T |
| верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, шта ће,...{S} Слегне раменима, па мисли |
| ош сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бит |
| уди били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} |
| срце својим тупим звуком растужи...{S} А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и ништа није ум |
| жанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... |
| ра ујутру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу |
| дају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које |
| авница, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац |
| и или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај коно |
| м погледом свако мицање странчево...{S} А Стојна се задовољно смешила на њега; лице јој дође ру |
| лио, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га теш |
| здржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не |
| то је свога Зола тако рано оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као д |
| г ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p ren |
| обро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... </p> <p rend="Teks |
| препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ни |
| ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после наједанпут пребледе као крпа. </p> <p rend="Tek |
| овек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!... </p> <p rend="T |
| полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети... </p |
| } И њега су, сиромаха, доста мучили.{S} А на трепавицама Јеличиним синуше сузе сажаљења, па тих |
| е то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе |
| да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. кап |
| ле, па их једнако опомиње на тишину.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије н |
| кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а се |
| додаде, показујући у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="T |
| ekst">— Хе, учо, — рече кмет Радован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља |
| Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова њег |
| >— Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија |
| : </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.{S} А кад је |
| учитељу! — опречи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога за |
| д вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p ren |
| ekst">— Хоћу!... </p> <p rend="Tekst">— А сад лакуноћ!...{S} Сутра морам овде све посвршавати, |
| обро познајем... </p> <p rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst |
| кмет Радован... </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; |
| ни, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђ |
| ли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А јесу ли што за децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не |
| учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те |
| забринуто лице. </p> <p rend="Tekst">— А никоме нисам нажао учинио, ни зла помислио, толи неко |
| босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p r |
| одговори старац. </p> <p rend="Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> |
| ди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је почупао косу?... </p> <p rend="Tek |
| сом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивал |
| права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке |
| слиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, |
| ткако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у луг |
| t">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учите |
| за старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Ја |
| н ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна |
| >Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили |
| а, један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће ч |
| Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти је једно, јер си на сваком кораку могао |
| анас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе оч |
| би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али н |
| st">— Слободан!... </p> <p rend="Tekst">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и муче |
| на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је учитељу и сељацима као за не |
| а, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све ис |
| икоме не казиваше. </p> <p rend="Tekst">А Јелица, осим својих кућевних послова, умела је дивно |
| опати или орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, |
| робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој |
| Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва дв |
| гло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беш |
| , сасвим друкчије изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како |
| Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају ка |
| nd="Tekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш к |
| ekst">— Узми, снао, мени је од потребе, ако теби није...{S} А имаш ли једно парче конопца, да в |
| де га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се н |
| ">— Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигд |
| <p rend="Tekst">— Пази, учитељу!...{S} Ако могу ја онај конопац добити или изварати, зашто сам |
| питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Tekst">Сведоци |
| узе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десе |
| или изварати, зашто сам и пошао...{S} А ако не могу, а ти конопац добро упамти...{S} Тај конопа |
| ..{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, п |
| ала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живот |
| S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево |
| капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет пете године, |
| S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изи |
| а спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...{S} То му напиши; а додај м |
| t">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} |
| ekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад пос |
| а не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забу |
| Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала С |
| е људи — чудна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава м |
| } Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми ј |
| пим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда... </p> <p rend="Tek |
| данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, |
| rend="Tekst">— Из први мах не хте...{S} Ал’ немој о томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој бра |
| Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> <p rend="Tekst">— Онда ћ |
| дрхташе уснице. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам |
| га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за |
| че кмет-Радован. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта |
| ћи, протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој |
| <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу |
| .. себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви н |
| кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара једна злат |
| га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених стра |
| овећа, за ученике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило ил |
| кала се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није призна |
| Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога с |
| ћу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, си |
| rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се |
| привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у ц |
| ој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој |
| е...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему. |
| једног парника.{S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на пр |
| оском, у томе се и смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а |
| оштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешт |
| као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак |
| nd="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му |
| учио папуџилук.{S} Њему се Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и п |
| . — шапутао је стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оно |
| болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Teks |
| но девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига не показује оно што моје срце осећа.. |
| Хтео сам те у старога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љути |
| rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и, шкрипећи зубма, смишљао је најгро |
| омах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, |
| се, као човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запали |
| p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није ника |
| d="Tekst">Јадну мајку је срце заболело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што |
| нама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга |
| nd="Tekst">Јелица му хтеде додати ружу, али јој рука задрхта, а лепо цвеће паде на земљу.{S} Ох |
| је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео сам ти од оне |
| ушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви |
| Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га |
| ме дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога Зола тако |
| </p> <p rend="Tekst">— Ћато, пиши!..{S} Али лепо све по реду, онако као што ти људи казују, нем |
| а овамо доходио!...{S} Не!{S} Не!...{S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није |
| p rend="Tekst">— Јогунасто пашче!...{S} Али ће признати, хоће!...{S} У моме подруму многе су та |
| ону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чекати. </p> <p |
| : шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајућ |
| а њен син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао |
| Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад за |
| икрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког |
| ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није |
| ре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је старац све исприповедао, кад је разумела |
| } Е, тога су одмах узели за учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са св |
| ; а сад?... — И он ћуташе замишљено.{S} Али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и, |
| које он досада ником није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он с |
| ="Tekst">— Заљубљен је — мишљаше уча, — али је и дивна та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам ви |
| е видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> |
| ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у бла |
| , кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S |
| Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Милисав, али се одмах трже и не хте даљ |
| конопца донети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико |
| врђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} И други крај му није за онај онам |
| полугласно рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} |
| оше сузе на очи: </p> <p rend="Tekst">— Али, једнога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучиш |
| } Јадно моје дете! </p> <p rend="Tekst">Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угуш |
| S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани |
| моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не |
| ekst">„Лепа жена!“ — мишљаше у себи: — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p |
| а сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад с |
| >— О, стари, прогоњени Сремче!{S} Ти си анђео избавитељ томе несрећном детету!... </p> <p rend= |
| м, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грозн |
| поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђац |
| мни капетан. </p> <p rend="Tekst">То је архива; а другог канцеларијског намештаја није у оно вр |
| по њима је капетанов писар сместио сву архиву, сва акта од ослобођења Србије па до четрдесет п |
| о неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, шта си ти нау |
| љу једна офарбана клупа, а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни |
| на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А откуда ти, добар човече |
| ... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p |
| оску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, |
| , наместо катедре, простре лепо у школи асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче |
| оном долиницом поред потока ходати!{S} Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за в |
| м: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. |
| <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од б |
| нам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше |
| о луговима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми |
| здахнувши, рече: </p> <p rend="Tekst">— Ах, сиромах!... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . |
| ја мила Јелчице? </p> <p rend="Tekst">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено дев |
| ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину најв |
| су је сви сељаци звали — само је понека баба, с поругљивим смешењем, додавала: „нечиста кућа“. |
| сетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже мла |
| >— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, |
| а, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...{S} Добар човек каквог ј |
| акати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце јед |
| ekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који |
| лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да |
| има... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tek |
| Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p rend="Tekst">На лицу које се ретко сме |
| end="Tekst">— Зар и ти, бабо?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болов |
| говима лута. </p> <p rend="Tekst">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се |
| образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, бабо!...{S} Ала си ти добар, бабо!... </p> <p ren |
| ица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. </p> <p rend=" |
| киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. </p> |
| људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека нема, па нема!{S} Чељад закука, се |
| се, сирота!{S} Молила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... |
| н има још једнога учитеља; та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо |
| изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима |
| end="Tekst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држ |
| а осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и |
| награда поштеноме животу?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан |
| чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend="Tek |
| } Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути |
| А откуда ти, добар човече?...{S} Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио!{S} Не могу |
| ерити. </p> <p rend="Tekst">Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Бели |
| њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, |
| Tekst">— Сиромах!... — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно пр |
| жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да |
| >То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухватише Ђошу и предадоше суду, који |
| кад, ево, овај несрећник запалио синоћ, баш на саме Цвети, своме тутору кућу!...{S} Е, морао са |
| е Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. </p> <p rend="Tekst">— А о |
| ...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, |
| дела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} |
| за о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је поглед |
| исок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не |
| end="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је ис |
| <p rend="Tekst">Е, — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци |
| тије, — извињаваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те |
| богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласић |
| , нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим бо |
| Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је гов |
| године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са њене лепоте, колико због одела, јер у оно |
| ила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, |
| рече: </p> <p rend="Tekst">— Али шта ће баш ту, на томе месту, — мишљаше Стојна.{S} А после нај |
| p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други припове |
| наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — |
| ћи у залазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не м |
| седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend="Tek |
| жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, до |
| адоване, — рече Никола, не сумњам, него баш знам ко је!...{S} Ено, мој први комшија, Марко Ћоси |
| <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би чове |
| ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Бо |
| ">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љуб |
| учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет м |
| } Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са |
| ">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити. |
| та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то врем |
| Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта, и то све због њега.{S} Марко Ћосић, |
| <p rend="Tekst">— А како може мој отац без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p |
| а од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало |
| у загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута шареним тканицама, пушта се чак |
| кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари Сремац, па, кашљуцајућ |
| било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је сво |
| iv> <p rend="Glava"><ref target=""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p ren |
| ""> TC "Бела кућица " \f 0 \l "2" </ref>БЕЛА КУЋИЦА </p> <p rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_C |
| за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице |
| ; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су и |
| ни.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марам |
| ањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то |
| и од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: |
| {S} Сад знам све!...{S} Ено, оне златне белензуке!{S} Познајем их!{S} Ено и минђуша!...{S} Ох, |
| end="Tekst">— Откуда ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је зла |
| у жену: откуда јој ове златне минђуше и белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађе |
| бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна офарбан |
| а, а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је |
| војче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама. </p> <p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и |
| ву тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде ис |
| ...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-тр |
| стари Сремац и добри учитељ.{S} Никола Белић их погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица |
| а распикућу...{S} Хе, хе!{S} Зна Никола Белић шта ради!... </p> <p rend="Tekst">И тако се разиђ |
| ! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонц |
| е дошао до оне софре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ |
| а држе своје седнице...{S} Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и мла |
| апалила.{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ прет |
| рава Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које |
| ом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи |
| урскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кући |
| е, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци |
| !... </p> <p rend="Tekst">У кући Николе Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава |
| ија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвет |
| А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора! </p> <p rend="Tekst">— |
| о отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... </p> <p re |
| дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да м |
| утоме приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p |
| апетан! </p> <p rend="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, |
| синоћ око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све о |
| окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио |
| пше у свету.{S} Само је штета што је из белога света... (Те предрасуде није се ни добри учитељ |
| Илијиндан држани су сватови у Сремчевој белој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин деве |
| . . . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво. </p> < |
| м што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали — само је |
| кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више |
| а окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо |
| пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где |
| к или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват уш |
| ламу, — рече учитељ, седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамти |
| ед, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи стари С |
| ала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, ето, — рече |
| ак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњч |
| ј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих прете |
| ја му је чиста, окречена; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетан |
| о је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији умету |
| d="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из манастира, дру |
| ак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за жи |
| ло довео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући |
| руку.{S} Утоме му звекнуше ланци...{S} Беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком |
| ти и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; н |
| је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди |
| t">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да |
| пио.{S} И заиста, после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменеше, очи му сину |
| ма!... </p> <p rend="Tekst">Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала |
| nd="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!... |
| ати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са оном танком |
| ено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда.{S} А што је умела чарапе шарати, тако |
| што му се по слепим очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p r |
| напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага |
| да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом |
| p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам б |
| х преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега М |
| о би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци некога старо |
| ике.{S} У среди оџаклија, али на њој не беше прозора.{S} Осветљење је долазило или кроз отворен |
| и кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— |
| једне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше р |
| томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он |
| е, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља!...{S |
| И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио како је, ћутећи |
| <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И он ћуташе зам |
| нала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p |
| </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити |
| аше ствари које се у њој налазише, а то беше кремен, оцило и нешто мало труди...{S} Затим извуч |
| ецом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, који су својим уљудним владањем |
| ским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намешт |
| една дуга пушка и један ножић.{S} Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону с |
| из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало |
| благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би |
| уно среће, љубави, надања!...{S} У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бле |
| оме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гоми |
| </p> <p rend="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, к |
| едва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у селу Планинцу, па и та је жал |
| е наново пољубише. </p> <p rend="Tekst">Беше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа |
| и, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест годин |
| нуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио, кад |
| ник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, |
| псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види |
| таре руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се у |
| протепа: </p> <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се |
| rend="Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући |
| иној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би, стари пријатељу? — питаше уча. </p> <p rend="Tekst" |
| етоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Te |
| S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио |
| ка туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек то |
| , враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара мајстора; али у овај мах није |
| е на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се |
| а мати!... </p> <p rend="Tekst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину |
| босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} А шта ће ти ружа? — питаше размаженим |
| д једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му дос |
| ћ, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да |
| а, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, он |
| љубав и мрзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су |
| алили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, заиста, |
| ко ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна има у Книћу још једну сестр |
| оворила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени љу |
| ођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разг |
| е у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend |
| зана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} |
| срећне ноћи из пламена избавио...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га до |
| рачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да |
| ивац: оборио очи, па само ћути; а могао би му много штошта о својој невеселости приповедати. </ |
| јој лице потавни; сва је дрхтала, рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те с |
| ручице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канов |
| и белим цветовима, тако и хаљина, рекао би од плавога је кашмира, па минђуше, па белензуке!...{ |
| зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман петао; а кад замауче, заклео би с |
| е и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле с |
| времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} |
| брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио ка |
| ки огроман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, |
| икад, само недељом и празником, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу ц |
| аријега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!. |
| ко је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; ал |
| о; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
| да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend=" |
| кога, ни кума, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела.. |
| елу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...{S} У тој кући живљаше неки бег |
| е онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугл |
| аш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе пр |
| } Још би ми дрекавци и кућу оборили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу јо |
| а мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневн |
| а више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, |
| ку могао сломити ја ногу, ја руку...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и |
| овала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— О, Милисаве синк |
| бо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, п |
| де видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а |
| кућа нечиста, иако је у селу најчистија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто |
| ницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Покривена беше кровином, као и остале |
| у плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена ж |
| ном ћошету празне собе које је половина била турским креветом запремљена.{S} Тај кревет беше за |
| p> <p rend="Tekst">Јест, и то је истина била...{S} Стари бегунац, кад није могао у својој домов |
| </p> <p rend="Tekst">— А и моја Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у па |
| во. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Б |
| а, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним |
| га казнио, и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштига |
| Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Teks |
| а се разликовала од осталих тиме што је била окречена, бела као снег!{S} А ту њену белоћу још ј |
| . </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је била споља чиста, така је била и изнутра: кујна лепо ра |
| ного којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу |
| тко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орез |
| </p> <p rend="Tekst">Па какве су школе биле, онаки беху и учитељи: неки је од њих утекао из ма |
| /p> <p rend="Tekst">Е, па какви су људи били, онаки и судови и путови...{S} А школа?{S} Школа у |
| игне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромпир с леђа, одре |
| тако ниско стојали, као са науком...{S} Било је, истина, међу њима који нису знали ни десет зап |
| а младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> <p rend="Tekst">Кап |
| о се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва р |
| . . . . . . .</p> <p rend="Tekst">То је било око Петрова-дне, а, некако, баш око св. Илије ухва |
| Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, па је и |
| је; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио...{S} Све за чиме си чезну |
| стале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она |
| ла?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, у сел |
| да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . . . . . . . |
| ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p |
| ларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован санду |
| е дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина: и она бела марама са о |
| > <p rend="Tekst">— Ох, ала би то дивно било! </p> <p rend="Tekst">А образи јој се зажарише, ус |
| ве разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: </p> <p rend="Tekst">— Хоћу, старче!{S |
| rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша |
| могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр вар |
| во дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти је ђак, — рече кмет Радован, — ’ма, учо, он има |
| у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај што је доцније носио ову дуванк |
| руги, опет, није добро испекао занат, а био је нешто мало писмен...{S} Е, тога су одмах узели з |
| а имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ ка |
| зим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орлујака, онда се тек осврте и с пакосним сме |
| а дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} |
| ри... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па |
| вати оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ к |
| нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуд |
| ="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{S} То никоме не казиваше. </p> |
| ма, ни пријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш ка |
| ток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде |
| н бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га дов |
| ">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се о |
| о, јуче сам због некаквога кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонци |
| мо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не приз |
| о доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољубаца... </p> <p rend="Tekst" |
| лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p r |
| — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како |
| сав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакл |
| па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад није Ђоша код куће... онда |
| ме тутору. </p> <p rend="Tekst">— Ту ће бити ћара и за лебе, ћато!{S} Само на протокол пази...{ |
| нопац добро упамти...{S} Тај конопац ће бити сведок Милисављеве невиности... </p> <p rend="Teks |
| и, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби |
| не узвикне: „Синовче, од тебе ће човек бити!...{S} Хајдук, коме се неће раван наћи!...“ </p> < |
| пао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се |
| не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> <p rend |
| и неће измаћи!{S} Жив не!...{S} А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, н |
| а, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћу твога оца |
| о! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други пр |
| /p> <p rend="Tekst">— Има нешто мало... биће, тако, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га |
| ..{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми |
| Невин!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p re |
| снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S |
| пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, |
| } Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, не бих ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут д |
| ћу, стари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога нем |
| лазак сунчев, — а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. </p> <p rend="Tekst">— И ја не марим за |
| итеља. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, |
| и цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} За |
| анове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови к |
| љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, ж |
| е сркнуо мало ракијице, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; с |
| што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свиј |
| kst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине бог |
| >Уча се жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, |
| end="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав извади и |
| умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га |
| али се мора умрети!... — И, погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Мили |
| лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. </p> <p ren |
| "Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученику све што се од бога поже |
| з псалтира певао: </p> <p rend="Tekst">„Блажени изгнани правде ради!“</p> <p rend="Tekst">— О, |
| .{S} Док тек, ето, дође и Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио ос |
| и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплака |
| оведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу... |
| ао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p re |
| видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахн |
| лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: </p> <p rend="Tekst">— П |
| емац је помилова својим сувим рукама по бледим обрашчићима. </p> <p rend="Tekst">— Јелице!{S} С |
| целоме лицу не мож’ трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фи |
| ћи, у бистрим потоцима огледао је своје бледо лице. </p> <p rend="Tekst">— Јелице, — рече Милис |
| даше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дуб |
| брисавши зној са чела, окрене се својој бледој сенци, своме мршавоме ћатици: </p> <p rend="Teks |
| у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> |
| свака јој је жица орошена сузама — низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кад |
| ца, онуде сам најрадије лутао...{S} А и ближе је пешаку. </p> <p rend="Tekst">Стари Сремац са у |
| грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на |
| и очи, а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} |
| уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па ј |
| Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци |
| а у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти по |
| е своме ученику: </p> <p rend="Tekst">— Бог нека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си неви |
| покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!...{S} На |
| помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема |
| иља, желећи своме ученику све што се од бога пожелети може. </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| алеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога |
| капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </ |
| м запремљена.{S} Тај кревет беше застрт богато ишараним ћилимима, а унаоколо намештени црвени ј |
| ма обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сет |
| ема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кће |
| е прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... </p> <p rend="Tekst">— Јо |
| ла живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болно |
| и. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болес |
| апример, јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га |
| изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богдановића, па осим што је село довео у ред, уредио је |
| </p> <p rend="Tekst">— Никола, то није Богданово дете учинило! </p> <p rend="Tekst">— Био ти ј |
| </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаром из Рековца |
| није одлазио, само покаткада покојноме Богдану и староме учитељу...{S} Живљаше сам за себе са |
| авац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко село, онда је Стојна повазда жалос |
| види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи |
| ја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Tekst">Е, |
| скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим богзна шта ће...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да |
| >— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...{S} Па баш кад постане |
| S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верује |
| а да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После про |
| погледом додаде: </p> <p rend="Tekst">— Богме, учитељу, није лако имати тутора!... </p> <p rend |
| p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та ниј |
| војим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше приповетке, Милис |
| учитеља.{S} Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, ка |
| оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а |
| Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више в |
| њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већ |
| ове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необично, тај |
| протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није |
| измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за њиме, |
| <p rend="Tekst">— Хвала ти, учо, — рече болесник полугласно, — али се мора умрети!... — И, погл |
| сника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник није могао руке подићи. </p> <p rend="Tekst">— |
| добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад |
| t">— Узми, пиј!... </p> <p rend="Tekst">Болесник је пио.{S} И заиста, после неколико минута беш |
| питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болн |
| ">Учитељ скиде качкету, па се посади до болесника.{S} Хтеде се с њиме руковати, али болесник ни |
| ошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озб |
| и би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица |
| напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама. </p> <p rend=" |
| унац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до је |
| од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут заболела пета |
| же очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. </p> <p rend="Tekst">— Донео |
| /p> <p rend="Tekst">Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напит |
| !...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривају |
| а лица лебди нека туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта |
| а јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! < |
| Та ће ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Мо |
| се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео св |
| ..{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени јед |
| главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корача |
| озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана б |
| ку изгледаше, заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урез |
| и које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </p> <p |
| /p> <p rend="Tekst">— Оно, које и ти... босијок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, има |
| е; лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! </p> <p rend="Tekst">— Е, сад би и руже!...{S} |
| љка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— |
| ekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљак?... |
| <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и ј |
| Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!. |
| но лице саме се котрљају, а она им и не брани; кадикад само што дубоко уздахне, после погледи к |
| } Па и њен отац зна за то, и опет му не брани, баш и кад јој у кућу дође... </p> <p rend="Tekst |
| Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисл |
| па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна |
| е право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје, па оде право запису... |
| ајвеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као |
| уче се кроз Орашје, па управо Сремчевом бранику. </p> <p rend="Tekst">Тако једанпут дигне се Ми |
| подићи. </p> <p rend="Tekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst"> |
| <p rend="Tekst">— Много којешта мислим, брат-Радоване...{S} Знаш, кад човек своје деце нема, он |
| {S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једно млеко!. |
| бри учитељу, тако је!{S} Онај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш д |
| у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам |
| би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ Тај човек беше страна |
| томе ни помињати!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беш |
| нај који нема брата, са целим се светом братими...{S} Ето, ти немаш деце, па су сва деца твоја. |
| гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; |
| ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децо |
| је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Левча и, кроз загасито л |
| икад није у кућу долазио; зато је још с брда упро своје старе очи и, лагано корачајући, разглед |
| му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу.{S} С леве стране поток, а десно лужина...{S} У |
| и, — нека изгину! — Затим се спусти низ брдо и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној т |
| никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мен |
| прекрштеним негама нашао ослонац, само брекће, и треба му по четврт сата, док се мало поутиша. |
| је све то несрећник извршио, а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био наврх Орл |
| шао, тури ту нађену стварку у недра, па брзим кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за |
| >— И опет сам твоја! — протепа Стојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p |
| оје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође |
| е хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога учен |
| . </p> <p rend="Tekst">Јелица се трже и бризну плакати. </p> <p rend="Tekst">— Зар и ти, бабо?. |
| о његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... </p> <p rend=" |
| d="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, |
| на диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} После |
| вар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, |
| рца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и неш |
| иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће |
| рашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити п |
| } Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и буди срећан!... </p> <p rend="Tekst">После тога се окре |
| мела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њеним снежним образим |
| невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Tekst">Ала |
| камијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле, па их једнако оп |
| овој преостало.{S} Ситније ствари, као: бурад, каце, казан и друге маленкости, распродаше; новц |
| сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно |
| им узе један омут сена и махаше њиме по ваздуху дотле, док се није почело пушити.{S} Онда приђе |
| је му се ни отац старао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештиц |
| и, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p |
| а свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало ж |
| то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводи |
| ели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш...{S} А јеси ли ми што реграције донео?... |
| е једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико муч |
| Него моја снâ.{S} Стојна, она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и |
| огима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане! </p> <p rend="Tekst |
| то, питајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрек |
| јега?...{S} А он, кад би хтео, овако би вам одговорио: „Драги брате, изгубио сам пријатеља!...“ |
| главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све |
| о, за шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> |
| егне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!... </p> <p rend="Tekst">О томе дрекавцу љ |
| ацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме |
| путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S |
| еко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па |
| ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у |
| о да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо п |
| још у староме Срему радовала кад јој из вароши донесе луткицу ил’ другу какву играчку...{S} Он |
| ао у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. </p> <p rend="Tekst">До болесника се |
| у...{S} Бивало је те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нест |
| <p rend="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца |
| е Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црв |
| олазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p re |
| ме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. </p> <p rend="Tekst">Старији људи и кметови скуп |
| ао за неко „предсобље“: онде се они око ватре скупе, пуше и разговарају, све док учитељ не дође |
| проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана мори |
| лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељаци старца поштов |
| око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају...{S} То, наравно, зими бива, а |
| колине куће.{S} Стојна, како је осетила ватру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p |
| а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше препеченице, ха?...{S} Па, синко, како на дому?{S} |
| end="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— А шта ће ти босиљ |
| <p rend="Tekst">Она се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржа |
| ..{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у |
| адовољством, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне |
| p rend="Tekst">Утоме доведоше Милисава, везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаш |
| ми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га |
| </p> <p rend="Tekst">Милисава отпратише везана у Рековац пред капетана, пред онога доброг човек |
| st">Пандур изиђе, а уђоше Планинчани са везаним Милисавом; поклонише се пред капетаном, лепо се |
| пну нешто пандуру и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Рад |
| !{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као |
| ка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. |
| кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, п |
| живао...{S} Часак је то у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било |
| оже мој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да ј |
| ше?...{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он |
| неким људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tek |
| чуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина сн |
| У Николе лепа снаха, још чудније! — Па, вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми |
| не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут му је преко Липара |
| , нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, пос |
| ука шиљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend |
| у учио, од некога апотекара добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што |
| чи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Р |
| >— Томе је тај некрштени Сремац крив, — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме луг |
| /p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш... |
| едрима. </p> <p rend="Tekst">— Морам, — вели, — однети ово мало ракијице нашем учитељу, нисам г |
| </p> <p rend="Tekst">— Добро, добро, — вели уча, а брк му се смеши, — то ће бит’ од оне ваше п |
| редака. </p> <p rend="Tekst">— Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну т |
| p> <p rend="Tekst">— Не смеј се, учо, — вели кмет Радован, — а, ево, јуче сам због некаквога ку |
| деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је ње |
| <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tekst">— Други ник |
| <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено |
| ба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико дру |
| <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, пријане мој!... |
| </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике сјајне очи у њено румено лице. </p> <p rend="Tek |
| прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвено |
| озденим обручима окован сандук, на њему велики црн катанац, лежаше у једном мрачном ћошету праз |
| напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа |
| Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. </p> <p rend="Tekst">— Хе, уч |
| арао!...{S} Па каква вајда?...{S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њи |
| тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, вере ми, учо, нису чисти послови...{S} И јуче ми је баш |
| ево, ако се ја о њему не старам, онда, вере ми, није му се ни отац старао!...{S} Па каква вајд |
| </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> < |
| ликућу!...{S} Човек је то!...{S} Човек, вере ми!...“ </p> <p rend="Tekst">Тако пандуру казује к |
| зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља, па из моје куће, леп |
| тене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад |
| рзост стражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна кр |
| ше жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј ономе што вели: „Ја познајем човека...“ Вараш се, |
| свакоме приповеда.{S} Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне...{S} А он, сиромах, ш |
| децу понели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend=" |
| младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p |
| капетан, а он, опет, другима, и сви му верују... </p> <p rend="Tekst">— Па признаде ли, вере т |
| аљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: </p> <p rend="Tekst |
| анин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ једнако благосиља, желећи своме ученик |
| .{S} После се поклони и оде, а за њиме, весели учитељ и Сремац. </p> <p rend="Tekst">— Милисаве |
| Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да |
| е долази; а по кући, уз домаће послове, весело пева млада кметовица. </p> </div> </body> </text |
| end="Tekst">— Њега могу довести, — рече весело уча, — јер му се и с оцем добро познајем... </p> |
| је осећање узбуњених прсију.{S} Очи јој весело синуше, и она узе стару руку свога родитеља, па |
| реостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у ба |
| иховим ће се још сутра играти планински ветрови...{S} А ја?{S} Та не рече л’ ми онај стари злик |
| p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране м |
| право запису...{S} Кад је стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе...{S} Само јед |
| огу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматраше: |
| као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још д |
| губише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор потока и умиљату песму |
| укао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, |
| ке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло |
| ђе странпутицом, доле потоку.{S} Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад ве |
| Треба путовати! — рече Сремац. — Ено се већ и ноћ спрема, — додаде, показујући у залазак сунчев |
| да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и чекаху свога доброг учитеља...{S} Ме |
| кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ и заборавио шалити, па му је шала и изгледала мало |
| ђаком био, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њо |
| иће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. </p> <p r |
| здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: </p> <p rend="Tekst">— |
| лижњему...{S} Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се учен |
| кијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и з |
| прима част... </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, |
| оји је од Ђоше. </p> <p rend="Tekst">То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола |
| лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету...{S} Мене је једанпут забол |
| оженио...{S} А о Стојни су износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена |
| не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... </p> |
| ад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љу |
| има или пред њима. </p> <p rend="Tekst">Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасј |
| вео у ред, уредио је и своју кућу: беше већа и беља него и Сремчева бела кућица, а у кући седи |
| ли само, с мањом, неразумнијом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу-њима момака, |
| опет нису крали ни отимали.{S} Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и |
| вели, откако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, |
| лепо погачу, ипеци једио ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину. </p> <p ren |
| говорио како је ово место најдивније за вечно почивање... </p> <p rend="Tekst">Јест, и то је ис |
| ?...{S} Мучење, батине, ланци, робија и вешала...{S} Кривца тек доцкан пронађу, па ако ти је ме |
| ле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} |
| т са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село |
| {S} Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па |
| мо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све до кућ |
| , у белим чарапама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрсти |
| сказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику?...{ |
| а, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе бол |
| огледа кроз једну рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио. |
| ква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу |
| ekst">Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Нико |
| био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу.{S} Забулила се белом марамом, па залива цв |
| ене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније форме округлих прсију. </p> <p rend= |
| полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме Потоку, баш на оно ме |
| пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst">— Шт |
| дна жена! — па се и насмеје; ал’ кад је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула н |
| и.{S} Кад је то све признала, па кад је видела оне презриве погледе којима је пратише она паде |
| ј исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао, до јединицу кћер.{S} С |
| нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болесн |
| овек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш |
| У моме подруму многе су тајне изишле на видело, и његова ће!... </p> <p rend="Tekst">Кад је ћат |
| {S} Ено, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостил |
| а има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Кр |
| земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташ |
| е како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у младости сањао...{S} |
| </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу ру |
| "Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — али ти не могу тв |
| и у свету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} |
| фарбана, а по дуваровима се тек понегде видео траг од креча; а сва је зграда била подељена на д |
| му је срце и само казивало.{S} А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, р |
| разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрекавац све |
| по цвеће паде на земљу.{S} Ох, и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како и |
| а та Сремчева Јелица!{S} Ја никад нисам видео лепше у свету.{S} Само је штета што је из белога |
| </p> <p rend="Tekst">— Одавно те нисам видео, Радоване... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, г |
| га.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је о |
| ем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажелео наш |
| ра, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по |
| ле ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је учитељ изишао из |
| , а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} С |
| стари Сремац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку |
| ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је некад ђак тај ш |
| , Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод |
| м; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили и |
| чење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насмеје; |
| исав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су неки |
| ну белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим |
| леда, осмехује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она |
| псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, — вели уча |
| ић зачуђено. </p> <p rend="Tekst">— Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете |
| Ох, видим ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’ |
| ок и ружу. </p> <p rend="Tekst">— А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="T |
| Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу соб |
| м у Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Тај, видиш, чија је ова кеса, запалио је кућу Николе Белића; |
| да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, ударајући у шарени шљун |
| на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и |
| ом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> |
| онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на д |
| о Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S} О, виђала сам ја њега!{S} Па и њен отац зна за то, и опет |
| роз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз ноћну тишину слушао је како диреци пр |
| здалека како се пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вију |
| .{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке стихире, а људи слушају, па се |
| да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе |
| иле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а око куће ретко си где на |
| ет-шест окривљеника и једним пандуром у виноград, па онде надгледа како ће се окопати или ореза |
| о сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, кад, ево, овај несрећни |
| амислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се диже са св |
| више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе до разигране момчадије...{S} Само један |
| е оно конопац, што на оном левом диреку виси, којим је та кућа подупрта?... </p> <p rend="Tekst |
| >— Па, ето, узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А |
| погледа у дирек о коме је парче конопца висило. </p> <p rend="Tekst">— Па, ето, узми, то парче |
| ти ко му пресече половину...{S} А ту је висило све некако до самих Цвети... </p> <p rend="Tekst |
| попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чист |
| а у среди собе астал...{S} На дувару је висио св. Никола, а на страни једна дуга пушка и један |
| ре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је из села“...{S} Нико други, него он.. |
| илисав изиђе. </p> <p rend="Tekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а |
| ријатеља!...{S} А то би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су |
| лићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за п |
| би леп пар био: он висок као бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за друго |
| ekst">Леп, висок момак, широких прсију, витка стаса, у лицу бео, а очи велике, загасите; на рам |
| st">— Јелице!...{S} Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst" |
| гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, |
| шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрека |
| знати...{S} А после ме та проклета кућа више никада неће видети... </p> <p rend="Tekst">Кад је |
| глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али, мој драги, треба ићи; отац ће нас чека |
| сина. </p> <p rend="Tekst">Коло се све више ширило, већ се и старци, угрејани вином, хваташе д |
| оћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, госпо |
| ла као снег!{S} А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћ |
| приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче |
| е те човек пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питај |
| ровири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све ум |
| мо мицале, али не могоше ниједне речице више проговорити; срце јој беше препуно среће, љубави, |
| његова Стојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загле |
| о, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љ |
| ом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим зрацим |
| > <p rend="Tekst">— За живота се нећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше |
| ше то свечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Ча |
| чувајте ми дете... </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малак |
| па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Тако је он то чинио, али са |
| еђу-њима момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, ју |
| кле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао. |
| очима лелујала, не беше ниједног црног влакна; сав бео као снег! </p> <p rend="Tekst">— Дођох, |
| и о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима што су у животу, а и шта |
| Суди онима што су у животу, а и шта ће власт са мртвацима?... </p> <p rend="Tekst">Вештица, ва |
| јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша мора |
| иказа власти. </p> <p rend="Tekst">Пред властима је Ђоша морао свој преступ признати.{S} Зато г |
| суд у коме је мрзост и љубав, пламен и вода смештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале |
| це нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда |
| . </p> <p rend="Tekst">— Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Б |
| у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац ј |
| дуче лекова, мириса и других којекаквих водица... </p> <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници |
| се добри старац животворној моћи своје водице. </p> <p rend="Tekst">Али се у овај мах преварио |
| ном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том теч |
| d="Tekst">— Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади из |
| на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p r |
| отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога а |
| повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне |
| ивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, „белој кућици“, као што су је сви сељаци звали |
| неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота м |
| штољи. </p> <p rend="Tekst">— Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке; а сад?... — И о |
| јући му, јер је њега више свију ученика волео. </p> <p rend="Tekst">Милисав, поруменевши до уши |
| похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика. </p> <p rend="Tekst">— |
| н!“...{S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend=" |
| ... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи |
| капетанове речи: </p> <p rend="Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кме |
| ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац п |
| >— Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, |
| А ја, видиш, имам још једно цвеће које волим. </p> <p rend="Tekst">И он је упро своје велике с |
| t">— Откако сам тебе видео, Јелчице, не волим ниједно цвеће, до само ружу румену...{S} Еј, Јело |
| време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десн |
| о загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попнеш на Орлујак или |
| адимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...{S} Шта тамо раде, бог ће их знати!...{S} Ал’, |
| оје, а шапућу...{S} Она нешто чепрка по воћњаку, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а |
| аравно, зими бива, а улето се разиђу по воћњаку, па се онде од дневнога рада одмарају... </p> < |
| н и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусен |
| и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане фигуре, што их Талијани по варошима показују. < |
| узми, то парче што о диреку виси...{S} Враг ће знати ко му пресече половину...{S} А ту је виси |
| Пут му је преко Липара, а он торбицу о врат, па, лепо, преко Орашја, хајд’ у Сремчев браник.{S |
| изгледала: прозори хартијом излепљени, врата неофарбана, а по дуваровима се тек понегде видео |
| ри толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата конопцима.{S} Заветина...{S} Људи као људи, напил |
| орили.{S} Бива те и мој Золе провири на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна |
| разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га пров |
| Осветљење је долазило или кроз отворена врата, или од ватре, која је непрестано на огњишту горе |
| ина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и с |
| ао и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, |
| nd="Tekst">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst"> |
| сведоци? — питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли, нека улазе. </p> <p rend="Teks |
| "Tekst">Уча оде и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а |
| ац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила. |
| пође до прве варошице, па се више и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Г |
| <p rend="Tekst">— Други нико није пред вратима?... </p> <p rend="Tekst">— Ту је и кмет Радован |
| "Tekst">Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе у којој чланови мађистрата држе своје |
| у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи...{S} То је сав живот у селу: нигде |
| упола распаљено сено; после се привуче вратима, извади конопче, привеза један крај за дрвену к |
| наћи!...“ </p> <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у вар |
| елој кући.{S} После се тако исто лагано вратио натраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лут |
| ечан тренутак какав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је т |
| ната бежао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пу |
| ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а враћао се пијан.{S} С киме је он тамо пио?{S} Шта је ра |
| похара мајстора; али у овај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у |
| , она изиђе, па ваљда му нешто пребаје, врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Ст |
| ру, како је била сутрадан код баба-Јане врачаре. </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружани |
| а Стојна била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок мома |
| говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина, као прва комш |
| ..{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вредан момак каквога у целом селу нема; све ћеш ти то н |
| дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. </p> <p rend="Tekst">— За ж |
| е поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га |
| више уздржати, него је загрлио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело.{S} Она је у њего |
| ца обасипану, тихо превлачаше по својим врелим образима... </p> <p rend="Tekst">— Ох, бабо, баб |
| чара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград, орезан и опрашен, а |
| — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити |
| откуд то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момц |
| говори: </p> <p rend="Tekst">— Још није време!..{S} Можда нису ни поспали?{S} Ха!{S} Ха!...{S} |
| момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамн |
| е сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да оби |
| и путови...{S} А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше сам |
| него остале сељанке...{S} А то је у оно време било све подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да |
| гог канцеларијског намештаја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима око |
| Вештица, вампира и дрекаваца беше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу по |
| не лепоте, колико због одела, јер у оно време скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци и |
| м, одлазио би мало до записа; јер у оно време не беше у Планинцу цркве, него, лепо, у сенци нек |
| емац обавестио.{S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све |
| кућишта! </p> <p rend="Tekst">За све то време Милисав ћуташе мирно и не мичући се, као човек ко |
| иповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе |
| end="Tekst">Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на |
| nd="Tekst">Међу осталим младићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагу |
| беше кровином, као и остале куће онога времена; у среди врата, а око ње поседа чељад, а ноћу о |
| ема; све ћеш ти то накусурати...{S} Има времена!... </p> <p rend="Tekst">— Али... — заусти Мили |
| ? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и |
| ћутао, не мичући се.{S} Тек после неког времена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кора |
| ељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да с |
| о о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му |
| оја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио |
| зну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је н |
| м, одреши са дирека конопац и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и |
| <p rend="Tekst">Уђоше у кућу, напунише врећу кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и п |
| аш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он погледа у дирек о к |
| } Сремац је носио једну повелику празну врећу.{S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хт |
| оћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врисне... </p> <p rend="Tekst">— Шта ти је, Јелице? — п |
| белензуке? </p> <p rend="Tekst">Стојна врисну, изненађена, а румено јој лице потавни; сва је д |
| све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле |
| S} Је л’ ти отац оздравио, или је још у врућици?... </p> <p rend="Tekst">Милисав ћути, а сузе м |
| у даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Познаје она сва места к |
| С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.{S} Врло је ретко узимао надничара, и опет су му |
| де не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре |
| се дигао са свога места и као змија се вукао уз поток Николиној кући.{S} Кад је већ близу био, |
| end="Tekst">— Зашто ли сам ја ове ланце вукао?... — питаше сам себе... — Је ли то награда поште |
| сле подне ћемо са овим несрећником пред г. капетана у Рековац; а Марку Ћосићу кажи нека се и он |
| ола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штогод и из |
| аш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p rend=" |
| нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радоване, |
| p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на земљ |
| едало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти је |
| живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— Мили |
| лика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз |
| end="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се већ |
| амо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а ионако |
| исава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p rend=" |
| а руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и оде |
| и и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисаве, |
| ћу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p rend=" |
| /p> <p rend="Tekst">Сирота жена погледа га страшљиво, па онда рече: </p> <p rend="Tekst">— Није |
| ељ је дрхтао. </p> <p rend="Tekst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани м |
| ао; мати, у дослуку с туторима, враћала га је опет мајстору...{S} Кад би, а он трећи пут похара |
| добро притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми |
| {S} Нешто се дубоко замислио.{S} Стојна га крадом погледа, осмехује се на њега, али он њу не ви |
| т, а кад се извила из његових руку, она га зачуђено погледа: </p> <p rend="Tekst">— Шта радиш т |
| опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Сирота мати!... </p> <p rend="Tekst"> |
| ојој јединици. </p> <p rend="Tekst">Она га погледа зачуђено; јер све откако су се доселили у Пл |
| га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео |
| жарено, јелек му је на прсима тесан, па га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му |
| а јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јо |
| днога ми узеше...{S} Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију.. |
| ти те минђуше и те белензуке? — запита га упрепашћена мати. — Та то је злато, то су скупе ства |
| Tekst">— Јеси ли све побележио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p re |
| а да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чел |
| ђи у кућу! </p> <p rend="Tekst">Милисав га је послушао. </p> <p rend="Tekst">Кућа, као што је б |
| о твоја... </p> <p rend="Tekst">Милисав га пољуби у руку, па оде... </p> <p rend="Tekst">Људи с |
| н на земљу; и тек се онда повратио, кад га мало попрскаше хладном водом. </p> <p rend="Tekst">— |
| се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> <p rend="Tekst |
| човек који се на нешто одважио, али кад га је капетан запитао што је човеку кућу запалио, он са |
| орео зликовац. </p> <p rend="Tekst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна |
| па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах стара |
| до и, све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами... </p> <p rend="Tekst">. . . . . . . |
| > <p rend="Tekst">— Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...{S} Та, ево, ако се ја о њему н |
| читељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p |
| С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озбиљно посматра |
| Добро, добро!{S} Казаће то дете, докле га капетан мало на муке удари, све што о Сремцу зна...{ |
| е и не врати кући...{S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све б |
| врача, тек се дрекавац умири и нестане га, а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна |
| ом водом. </p> <p rend="Tekst">— Метите га до после подне у хапсу!{S} А ти, Лазо, отиди до моје |
| rend="Tekst">— Кнеже Радоване, немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија |
| х није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који |
| огао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако ми ти п |
| ходника. </p> <p rend="Tekst">— Сад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend= |
| а залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре до |
| своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби... </p> <p rend="Tekst">— |
| з недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно |
| kst">— А шта ће ти босиљак?... — питаше га Јелица. </p> <p rend="Tekst">— Откад ми је бабо прем |
| ekst">— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. </p> <p rend="Tekst">Болесник диже очи, па к |
| rend="Tekst">— Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој |
| Упалио је кућу, па га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst |
| туга, нека неисказана боља...{S} Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе |
| беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га |
| Добар човек каквог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му с |
| е јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу нап |
| увара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, |
| је ухватише Ђошу и предадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p re |
| аш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане |
| "Tekst">— А! стари Сремац!...{S} Шта ли га овамо донесе?... </p> <p rend="Tekst">И он се диже с |
| S} Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурн |
| а ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се |
| н син.{S} Каква ли је и чија?...{S} Али га нигде не виде.{S} Тек доцније, као крадом, вукао се |
| {S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, добро!{S} Казаће то дет |
| до моје куће, подај коњу зоби и спреми га, после подне ћемо са овим несрећником пред г. капета |
| гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се |
| а шесет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p r |
| ба једанпут и онај кош довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и |
| ово мало ракијице нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добр |
| Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од |
| ила је капетана, али бадава!{S} Капетан га је мучио, све док није признао... </p> <p rend="Teks |
| ећ од толиког времена мислио...{S} И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало н |
| о, мој први комшија, Марко Ћосић, видео га је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да |
| то све због њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Ст |
| га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено паде!... |
| па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Је |
| вено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само покаткада |
| ав се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један |
| ево до тебе; ради с њиме што знаш, само га не пуштај натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да |
| и ти помогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— |
| еки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели.{S} Није он никога имао |
| ивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура |
| покрио се црвеним јапунџетом.{S} Тужно га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, ј |
| ша морао свој преступ признати.{S} Зато га осуде на шест месеци робије и педесет батина.{S} Све |
| ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда |
| заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мож’ поднети!...{S} А, опет, |
| Ђоша повери, али се љуто преварио, јер га другар онога часа изда и приказа власти. </p> <p ren |
| ј беше неваљао, знала је она то, и опет га је волела; он беше лопов, а она га је крила...{S} Си |
| а веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он сео доле, у Турскоме |
| дај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, до |
| ођеном речитошћу све исприповеда о чему га је стари Сремац обавестио.{S} Милисав је за све то в |
| ао да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред с |
| и са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали.{S} Беше у његовоме понашању нешто необи |
| — уздисаше сељаци, баш они исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који с |
| ремац кромпир с леђа, одреши уже и мету га, пажљиво у котур савијајући, у недра; после се окрет |
| пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за распикућу...{S} Хе, |
| признаде ли, вере ти, Јоване? — питаху га сељаци из Планинца. </p> <p rend="Tekst">— Из први м |
| о се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, уст |
| није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! </p> <p rend="Tekst">Учитељ само ћути и сл |
| </p> <p rend="Tekst">— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији н |
| ову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend="Tekst">Ту, на њеном каме |
| а, „та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!... |
| таман полежемо, а у лугу се зачују као гајде, после кукурече, рекао би човек неки огроман пета |
| ? — додаде капетан, намештајући златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је |
| ао. </p> <p rend="Tekst">Сремац развуче гајтанчић на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кр |
| ="Tekst">— И ја не марим за ову варошку галаму, — рече учитељ, седајући на некога белца, који ј |
| , Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најр |
| end="Tekst">С ногу му скинуше оно тешко гвожђе које га већ толико месеци стезаше.{S} Он их озби |
| размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио и, зачуђено п |
| ="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. </p> <p rend="Tekst">За три м |
| гати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му припрети да се убудућ |
| у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велики црн ка |
| ка је била и изнутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два, бели |
| бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tekst">— |
| е младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... </p> <p rend="Tekst">— Шта би |
| "Tekst">Ала су слатки ти часови заноса, где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим да љ |
| она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приповеда!...{S} Она клону, баш |
| и наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти |
| е да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме заједно учио папуџилук |
| та не иде он бадава Сремчевој кући!{S} Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, |
| м поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало. |
| ко мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он |
| рупицу на пенџерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио.{S} Старац куцну м |
| ућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ |
| пио у кућу, затекао је Милисављевог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни |
| А школа?{S} Школа у оно време једва је где и било...{S} У целоме Левчу беше само једна једина, |
| ; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе... |
| , орезан и опрашен, а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећни |
| и учитељ, — али ти не могу тврдо казати где и у кога је видех. </p> <p rend="Tekst">— Био ти је |
| ету нашао!...{S} Пре сам их негде видео где разговарају: поруменели обоје, а шапућу...{S} Она н |
| Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како је осетила |
| ле, у Турскоме Потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела |
| .{S} Ту мало застадоше, а после се зачу где пас лаје.{S} Затим изиђе Ђошина мати, отера пса и п |
| их судија, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слобод |
| S} Просто: нестане га.{S} Питају људи: „Где је?“ „Шта је?“...{S} Али све бадава!...{S} Човека н |
| рео је у самоћи, ни жене, ни деце...{S} Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено с |
| "Tekst">— Никад! — одговараше Јелица, а глава јој клону на његово раме. — Никад више!...{S} Али |
| је видела Милисава — блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} М |
| сред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као земља |
| му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...{S} Е, није вајде, право има моја Стојна, баш |
| болело, али је ћутала, нити је за живот главе о томе смела што проговоритит.{S} Син јој беше не |
| свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напре |
| би по самоме томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> |
| не љубе оно шарено цвеће што своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те б |
| го ма ко...{S} Мађије су оно!...{S} Хе, главо! </p> <p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да |
| вог оца где мирно лежи поред ватре, под главом му један сламни стук, а покрио се црвеним јапунџ |
| ајте старог Николу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... |
| end="Tekst">Учитељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је |
| њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој погнутој |
| , згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непо |
| "Tekst">После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук, дубоко уздахнувши.{S} Кад се |
| учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда о |
| kst">Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна лица својих судија, па, ћутећи |
| очивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би |
| ридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учит |
| га је било погледати!{S} Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе.{S} На |
| d="Tekst">И старац љубљаше њену збуњену главу тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашч |
| ком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, |
| без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, |
| сте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за тобом плакати... </ |
| rend="Tekst">— Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. </p> <p rend="Tekst">— Ја сам! — |
| Tekst">Јадна мати!...{S} Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљ |
| нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чујеш; прстима нешто набраја, као сељак који ј |
| Ах, моја Јелчице! — Више није могао ни гласка пустити. </p> <p rend="Tekst">— Треба путовати! |
| ..{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало, подбочивши оба лакта |
| ад ће га провести — вели уча жалостивим гласом. </p> <p rend="Tekst">— Ено га! — додаде Сремац. |
| ај из псалтира!... — вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију учени |
| жалостиво осмехну, па му својим благим гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!. |
| ледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: </p> <p rend="Tekst">— Шта стојиш, |
| лице, ти си уморна!... — рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке фрулице до ње |
| дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: </p> <p rend="Tekst">— Јелице!...{S} Ах, моја Ј |
| {S} Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tek |
| t">— Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, а |
| } А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако са |
| kst">Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући, протепа: </p> <p rend="Tekst">— |
| аде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја |
| ио? — упита га капетан, а ћата понизним гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господин |
| стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: </p> <p rend="Tekst">— А где је?... |
| мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. </p> <p rend="Tekst">Милисав, изненађен, ћуташе |
| — рече кмет Радован, мало као званичним гласом. — Ствар се мора извидети, мора се пронаћи ко је |
| шију, обори очи доле, па својим звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умил |
| а дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, приз |
| гледа опоро уплашену матер, па претећим гласом рече: </p> <p rend="Tekst">— Оно што видиш у мен |
| беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: </p> <p rend="Tekst">— Милисав |
| унце баш некако у теме, а оно се сјаји, глатко као мермер — једно се дете загледало у његову те |
| kst">— Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кне |
| ити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!... </p> <p rend="Tekst">Учитељ се трж |
| о да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе онака зликовца, паликућу!...{S} Човек |
| немојте га мучити, — примети учитељ, — гле како га зној пробија!...{S} Сирото дете!...{S} Ено |
| о, толи неком закинуо или зајео...{S} А гле мене јадника!... </p> <p rend="Tekst">Људи га тешиш |
| {S} Кадикад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ, па онда тек онако неразговетно проговори: |
| а у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сив |
| коло. </p> <p rend="Tekst">Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син.{S} Каква ли је и чија?.. |
| леда како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој дол |
| онда је Стојна повазда жалостива, нити гледа свекра ни свекрве, а Зола само што не угуши... </ |
| би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, |
| те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старос |
| не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час на врата од ходника. </p> <p rend="Te |
| ашмира, па минђуше, па белензуке!...{S} Гледају људи и жене, па тек се мисле: откуд то њој? </p |
| лију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан ск |
| код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледају сваки час |
| је, најдивнији је осмејак...{S} Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну.{S} Сећа |
| "Tekst">— Ја? — питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, ст |
| била је одјутрос код баба-Јане врачаре; гледала је у пасуљ, па вели: „Млад, висок момак, ту је |
| својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend="Tekst">„Лепа жена!“ — |
| тојна. </p> <p rend="Tekst">Сирота мати гледала је како дивно играју момци: свежи, здрави, свак |
| м кораком оде...{S} Стојна је замишљено гледала за њим.{S} После оде и она тамо; па кад је све |
| ештена...{S} Оне исте очи које су мирно гледале како се с глађу бориш... те ће после смрти за т |
| нао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само недељом и п |
| чему сам, можда, у младости сањао...{S} Гледао сам љубав!... — жалостивим гласом рече учитељ, п |
| {S} Милисав је за све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он ду |
| које се могло, као кроз неку кључаницу, гледати у авлију, која је шљивама била засађена.{S} Пок |
| притегнутим опанцима...{S} Милина га је гледати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти шт |
| ио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаш |
| p rend="Tekst">После се тога прикрила и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Ал |
| t">И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. </p> <p rend="Tekst">— Добарв |
| ekst">Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме.{S} Седе после на некакву плочу, што је |
| Tekst">Тако он, размишљајући, стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближ |
| Учитељ посматраше те ствари зачуђено и гледаше испитујућим погледом у Сремца. </p> <p rend="Te |
| онда се тек осврте и с пакосним смехом гледаше издалека како се пламен Николине колибе, вијући |
| у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и суз |
| им људма у чаршију... — После тога опет гледаше испитујућим погледом старца, као: шта ли хоће с |
| у, а он се наслонио на плот, па је само гледи, а после рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај |
| t">А по измученоме лицу лебдео је израз гнева, бола и мучења...{S} После се поклони и оде, а за |
| ја, а ти уздрхталим срцем слушаш где ти говоре: „Ти си слободан!{S} Невин!“...{S} Слободан?{S} |
| е побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој |
| ekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p ren |
| мац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда |
| да поред њене куће не прође и с њоме не говори... — То је, вели, чинио и док је ђак био.{S} Пут |
| клонити... </p> <p rend="Tekst">Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. </p> <p rend |
| ка нема, па нема!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта |
| ј вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема |
| да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жена Николе Белића, — зар не би и њу сахран |
| и пакости људске у његово лице урезале говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прог |
| варале и износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијат |
| ekst">О томе дрекавцу људи су свакојако говорили; али уопште сви су кривили Николу што је свога |
| близу записа укопана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, п |
| > <p rend="Tekst">Сутрадан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна |
| да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је ово место најдивније за вечно почивање. |
| е. </p> <p rend="Tekst">Сваки је од њих говорио шта је који знао.{S} Никола, како је под старос |
| илисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом |
| у људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: </p> <p rend="Tekst">— Браћо, ето, ја остадох |
| .. </p> <p rend="Tekst">Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше |
| ође и стари учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа зап |
| ="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе |
| ...{S} Ти би могао тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познај |
| <p rend="Tekst">После тога на неколико година, изабраше сељаци себи за кмета Милисава Богданов |
| злочина које је у своме срезу за толико година пронашао оштроумни капетан. </p> <p rend="Tekst" |
| редадоше суду, који га осуди на петнает година робије и на шибу. </p> <p rend="Tekst">А на сам |
| рео.{S} Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удуб |
| и да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогоре |
| .{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регименте покуш |
| ога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. </p> <p rend="Tekst">И Сремац се |
| ="Tekst">До болесника седи човек неки у годинама.{S} Лице му је озбиљно, намрштено, али преко с |
| гласом одговори: </p> <p rend="Tekst">— Године, синко!... </p> <p rend="Tekst">Он, наместо кате |
| у тужну празнину, коју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Te |
| ослобођења Србије па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица |
| , нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш толико са ње |
| заиста, диван.{S} Све оне боре које су године и пакости људске у његово лице урезале говориле |
| а му је остала празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде у |
| и то само клечањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га |
| p rend="Tekst">На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и |
| га капетан зовну пандура.{S} Пандур уђе гологлав, стане, ћутећи, насред собе и чека капетанову |
| — Ко, Никола, ко? — питаше га радознало гомила. </p> <p rend="Tekst">— Та онај мој несрећник шт |
| Тек доцније, као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне софре за којом је Н |
| ао мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу...{S} Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа ст |
| по половину јагњета за ручак; како није горд, него, лепо, и од најцрњега сиромашка прима част.. |
| е на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој суз |
| од ватре, која је непрестано на огњишту горела. </p> <p rend="Tekst">А та оџаклијица служила је |
| згорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гр |
| му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="T |
| мало јабука и крушака...{S} Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава тре |
| ="Tekst">— Признај овде!...{S} А кад те господин капетан мете на муке, признаћеш и кад си покој |
| st">— Онда ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. < |
| е украо? </p> <p rend="Tekst">— И њега, господине, — одговори понизни ћата. </p> <p rend="Tekst |
| мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим те, господине, — богорадио је Никола, — гледај како најбоље |
| чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, дошли из Ратковића. </p> <p rend="Tekst">— А |
| одговори: </p> <p rend="Tekst">— Јесам, господине! </p> <p rend="Tekst">— И онога несрећника из |
| ели? </p> <p rend="Tekst">— Не верујем, господине...{S} Сиротиња је!... </p> <p rend="Tekst">— |
| ом срезу. </p> <p rend="Tekst">— Добро, господине... — вели капетанова сенка. </p> <p rend="Tek |
| е... </p> <p rend="Tekst">— Послови су, господине: те суди овоме, покарај онога, тамо, опет, ми |
| причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине! </p> <p rend="Tekst">После тога капетан зовн |
| ера — општина ће ти платити — па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читаво |
| млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Питајте ову жену: откуда јој ове зла |
| чим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> < |
| око сунчевог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне неср |
| питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељ |
| пет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. </p> <p rend="Tekst">Попа довео свога н |
| наука!{S} Кмету Радовану дођоше, опет, гости из Рековца, својта нека.{S} Они, опет, приповедај |
| ="Tekst">Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са цр |
| .{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима |
| је јуче, док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p |
| офре за којом је Никола Белић са својим гостима седео и веселио се, он мало ка’ застаде, а мајц |
| , па, богами, и чаршинлије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога д |
| гњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак...{S} А капетан скинуо јеменије, па, у бел |
| атељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стојна боље него ма ко...{S} |
| та да запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} |
| а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend="Tekst">Уч |
| ш довршити што сам га још јесенас почео градити, а после, кад то издржи и извуче својих двадесе |
| старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. </p> <p rend="Tekst">Сви су сељ |
| кромпиром.{S} Сремац је полако диже на грбину и пође напоље.{S} А кад је изишао из куће, а он |
| исти што су га пре неког времена онако грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спа |
| и помешам! </p> <p rend="Tekst">— Је ли грехота љубити, старче?{S} Ја твоју Јелицу само љубим! |
| како, испадне му из недара једна златна гривна и пар златних минђуша. </p> <p rend="Tekst">Злат |
| </p> <p rend="Tekst">— Један Цинцарин, Грк ли је?...{S} Носи пуно сандуче лекова, мириса и дру |
| љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне ситне капљице што, удара |
| ти. </p> <p rend="Tekst">— Отеше ми те, грлице моја! </p> <p rend="Tekst">— И опет сам твоја! — |
| иво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку |
| ини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући |
| у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма, згурио се Ђоша.{S} Шта чека он?...{S} Главу је за |
| био, он узе кресиво, стаде иза једнога грма, па је онде кресао.{S} Затим узе један омут сена и |
| елића, — зар не би и њу сахранили у оно гробље у које се сви поштени људи сахрањују?... </p> <p |
| добио...{S} Вели, од свачега лечи, и од грознице, и од кашља, и што већ има болештина на свету. |
| запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше песницу, а од |
| у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао. </p> <p rend="Tekst">После се дигао са |
| ... </p> <p rend="Tekst">И он се у муци грохотом смејао...{S} После тога извади из недара једну |
| је, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале...{S} Свако јој мицање показив |
| ећемо више растајати, — рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености. </p> <p r |
| блед као мртвац, а глава му клонула на груди, — заплакала се, сирота!{S} Молила је капетана, а |
| идео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам оно о чему сам, можда, у мла |
| оју су многе жалосне године у старчевим грудима оставиле... </p> <p rend="Tekst">Међу осталим м |
| века...“ Вараш се, пријане мој!...{S} У грудима је његовим суд у коме је мрзост и љубав, пламен |
| } Глава ћелава, руке суве, увеле, али у грудима поштено срце, пуно љубави према ближњему...{S} |
| о.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чаршинлије, познавају |
| рекао би пашће. </p> <p rend="Tekst">А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све испр |
| о један момак стоји у крају...{S} То је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова |
| лој кућици...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а у |
| </p> <p rend="Tekst">Сад се диже млади Гружанин. </p> <p rend="Tekst">— Господо судије!{S} Пит |
| ојном, ту Марко Ћосић.{S} Ту је и млади Гружанин, накићен својим сребрним оружјем.{S} Нешто се |
| е Белића сви су поспали, ал’ онај млади Гружанин не спава.{S} Шта чека он?...{S} Лице му је заж |
| rend="Tekst">— Нико!... — рече озбиљно Гружанин... — Нико о томе неће знати...{S} А после ме т |
| учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... |
| све то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. </p |
| се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном снагом истави врата, и |
| и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види ш |
| шиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она ниј |
| иколиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на прсима му се сјаји злато од везенога |
| ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не би!{S} Па, ево, моја Стојна |
| е заспала!...{S} Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... </p> <p rend="Tekst">И он се |
| евог заласка дође Николи Белићу гост из Груже — исти онај младић што их је све оне несрећне ноћ |
| ељу! — јецаше Милисав, а крупне сузе му грунуше из очију. </p> <p rend="Tekst">Милисава отпрати |
| о.{S} А ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзн |
| велике, загасите; на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошуља, притегнута ша |
| у.{S} А кад учитељ сврши један рукав од гуњчета, или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда м |
| една по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. </p> <p |
| видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница...{S} Све то старац са својом лепом Јелицом по |
| пламен Николине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга...{S} Кроз н |
| се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног пар |
| е богатога Левча и, кроз загасито лишће густих лугова сетно продирући, у бистрим потоцима оглед |
| ш је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. </p> <p rend="Tekst">Кад се попн |
| часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хлад |
| rend="Tekst"><hi rend="Drop_slovo_Char">Д</hi>авно је то било, ал’ тек има још људи који се сећ |
| туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Милисав, |
| се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грле и љубе...{S} Видиш ли оне сит |
| је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према |
| на руковање стоку са њивама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, пос |
| љато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци гов |
| ћу морати сам собом отићи до господина, да му све наустице кажем шта је и како је. </p> <p rend |
| ли.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала |
| за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} Снâ.{S} Николина |
| је...{S} А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу?... </p> <p rend="Tekst">И он поглед |
| Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?...{S} Зна то моја Стој |
| ти, Никола, узми оно подераније гуњче, да види г. капетан како си сиромах, те ће, богзна, штог |
| јабучице му поруменеше, очи му синуше, да се после засвакад угасе. </p> <p rend="Tekst">— Хвал |
| док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се, несрећник, шуњао око куће... </p> <p rend="Te |
| овоме, покарај онога, тамо, опет, мири, да те бог сачува и саклони кметовати оваквоме свету!... |
| ? </p> <p rend="Tekst">— Чуо сам, снао, да имате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим.. |
| па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједа |
| неваљалога срца...{S} Па немој, синко, да крв онога подлога Швабе, која је на томе ножу зарђал |
| људи, напили се, па спавају...{S} Зло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни |
| S} Кадикад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелу |
| после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи |
| и, а учитељ оде невесело у своју школу, да о туђој деци мисли, кад своје нема...{S} Кад је поша |
| </p> <p rend="Tekst">— Мислим, учитељу, да ће нам се жеља испунити... — шапутао је стари Сремац |
| </p> <p rend="Tekst">— Тешко, учитељу, да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала с |
| чнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани.. </p> <p rend |
| тари мој пријатељу!{S} Ако теби не бих, да коме бих?...{S} Ми, видиш, што нигде никога немамо у |
| } Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst">Тако он, разми |
| одаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... </p> <p rend="Tekst">Она је имала право, |
| емац. — Стар си, али опет можеш видети: да л’ је оно конопац, што на оном левом диреку виси, ко |
| смрти, много којешта измишљали.{S} Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила а о |
| kst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста, иако је у селу најчи |
| ви!...{S} А они су ми цела моја радост; да нема њих, оседео бих пре времена. </p> <p rend="Teks |
| натраг у село!...{S} Зла несрећника!{S} Да помори толике људе!...{S} Лепо, везао споља врата ко |
| ледала.{S} Путови како је богу воља!{S} Да обиђеш целу земљу унакрст: пођи лево а десно, све ти |
| а о туђој мисли, туђу бригу води!...{S} Да, да, тако је то!{S} Малопре прође овуда мој ђак Мили |
| невесео!...{S} Шта је то од тебе?...{S} Да није?... </p> <p rend="Tekst">Учитељ не хте све што |
| сам није знао куд је управ’ полазио.{S} Да ли учитељу, или запису, или њојзи...{S} Али је стари |
| еснику?...{S} Шта је у њему изгубио?{S} Да ли стрица?{S} Или брата старијега?...{S} А он, кад б |
| ="Tekst">— Дођох, ето, — рече Сремац, — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. </p> <p rend="Tek |
| да нешто сети... </p> <p rend="Tekst">— Да!...{S} Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир |
| сти приповедати. </p> <p rend="Tekst">— Да није тутор? — питаше учитељ, а Милисав се трже и зач |
| ekst">— Јелице, — рече Милисав, — ’ајд’ да ударимо овамо налево, ниже Ратковића; не знаш каква |
| вама и ливадама, да њима сам управља, а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Ник |
| ма богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко је други? </p> <p rend="Tekst">— Не знам! — одгов |
| ема у целоме Левчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: |
| иш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а |
| ако сам њоме оженио сина, нема вечера а да ми не дође...{S} Ми, вели, таман полежемо, а у лугу |
| старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: </p> <p rend="Tekst">— Милисаве!{S} Јадн |
| ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend="Tekst">Чудна ра |
| , — хвали се Никола, — баш сам срећан а да нема ње, зло!{S} Још би ми дрекавци и кућу оборили.{ |
| један од старих злочинаца није могао а да му том приликом не узвикне: „Синовче, од тебе ће чов |
| петорици срце изела, а нашега Милисава да је, још док је ђаком био, неким мађијама опчинила, т |
| е воли њега него и свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богз |
| "Tekst">Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори... </p> <p rend="Tekst">— Зар он?... — То |
| љ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем?...{S} О, стари мој пријатељу!... — рече |
| ја — рече кроз сузе учитељ, — видим ја да је дете невино! </p> <p rend="Tekst">— Ћут’, учитељу |
| своју лепу главицу умиљато доле савија да у своја недра усиса те бисерне капи потокових пољуба |
| гледај како најбоље знаш; та није шала да ја под старост останем без куће и кућишта! </p> <p r |
| а, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. </p> <p |
| и даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!... </p> <p ren |
| а изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог |
| , јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...{S} Отац је нашега Милисава после нек |
| ти смео у то доба ноћи изићи напоље, па да ми жут дукат поклониш!...{S} Него моја снâ.{S} Стојн |
| ро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, ода |
| ве подозриво. </p> <p rend="Tekst">— Та да је она била чиста и права Српкиња, — говорила је жен |
| есрећних тавница оставила толико живота да још можеш чути речи својих немилостивих судија, а ти |
| kst">— Ово мало труди милион ока барута да запали, а ово парче конопца читав град да држи затво |
| ањем; а кад је била тако голема кривица да се морало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три |
| запали, а ово парче конопца читав град да држи затворен!...{S} Ниједан ми неће измаћи!{S} Жив |
| га нисам никад ни кљуцнуо, а, гле, сад да га капетани мећу на страшне муке!...{S} Кнеже Радова |
| о да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па уједанпут врис |
| ином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили |
| им изиђе Ђошина мати, отера пса и приђе да пољуби у руку старога Сремца и учитеља. </p> <p rend |
| мучење...{S} Кадикад и капетаница дође да види како се муче људи — чудна жена! — па се и насме |
| } Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="Tekst">— Јест, |
| о, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку.{S} Утоме му звекнуше |
| оји је нешто продао и купио, па не може да састави рачуне...{S} Тако га сретају и сељаци, па ве |
| оправдање проговрити...{S} Признала је да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом аши |
| и девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа му је остала празна, а седамнаесту је |
| а тицало ко ће бити тутор...{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне п |
| вај мах није се враћао у село — знао је да ће га онде наћи — него оде у Рачу, где је имао друга |
| end="Tekst">Сиромах!...{S} Заборавио је да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по |
| Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу... а и још нешто, о чему су н |
| ој, шта ти неће људи изнети!...{S} Веле да више воли њега него и свога Зола; јер бива да јој др |
| .{S} Чујеш ли песму славуја?...{S} Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби |
| људима.{S} Довели једно момче.{S} Веле да је запалио кућу своме тутору. </p> <p rend="Tekst">— |
| износиле свашта за њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати...{S} С |
| . </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst" |
| ="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p |
| ствар доћи и до мађистрата, па је боље да буде више, него мање. </p> <p rend="Tekst">— Молим т |
| то њој? </p> <p rend="Tekst">Дође време да се игра. </p> <p rend="Tekst">Ухватише се момци једа |
| шину вина...{S} Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ћ |
| ало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац померити памећу...{S} Али кад јој је ста |
| S} Николина, као прва комшика, клела се да је досада већ петорици срце изела, а нашега Милисава |
| оман петао; а кад замауче, заклео би се да је најстарији мачор што га има у селу...{S} Е, не мо |
| ојна и брзо се пусти из кола, бојећи се да не посрне. </p> <p rend="Tekst">Ђоша није чуо њихове |
| она се устезаше примити, чинило јој се да је то много... </p> <p rend="Tekst">— Узми, снао, ме |
| није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p> <p rend="Tekst">— Ал’ ако м |
| а наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} Ал’ ево шта се догоди!... </p> |
| > <p rend="Tekst">— Јелице!{S} Сутра ће да суде Милисаву што је упалио кућу... </p> <p rend="Te |
| а сретају и сељаци, па веле: „Сремац ће да полуди!“ Једанпут га је Николина снаха видела, а он |
| су га повалили на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим зликовцима осрамотио...{S} И, |
| но парче конопца, растезаше га, пробаше да л’ је доста јак...{S} Па онда задовољно прошапута: < |
| официр варадинске регименте покушаваше да обешчасти жену... па му је овај нож за свакад утулио |
| ц и веза њиме врећу.{S} Уча му помагаше да је наново дигне на леђа, и тако одоше...{S} Кад су б |
| ељ погледа и, климнувши главом, тврђаше да јесте. </p> <p rend="Tekst">— Али је прекинут...{S} |
| ић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. < |
| ри учитељ.{S} Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.{S} |
| поклонила, да је са Ђошом ашиковала, и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хт |
| > <p rend="Tekst">Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров прихватио, би пао онесвешћен на з |
| и!...{S} Муке су то, мој брате!...{S} И да није учинио, признао би...{S} Тек беше доста тврд; и |
| озбиљно посматраше: изгледало је као и да се не радује своме ослобођењу. </p> <p rend="Tekst"> |
| ; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке уда |
| ице, љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у који је Канова¹ |
| Никола Белић, блед и погурен, рекао би да је за једну ноћ претурио осамдесет година; беле сукн |
| емена диже се и сасвим лагано, рекао би да броји кораке, упутио се право погорелој кући.{S} Пос |
| Tekst">Људи га тешише, нудише му се сви да му помогну нову кућу направити; а то би све могли за |
| агледало у његову темењачу, па се усуди да га запита: </p> <p rend="Tekst">— А, учитељу, ко ти |
| иљао бирова његовој кући, па чудо: вели да у гвозденим лонцима кува ручак!... </p> <p rend="Tek |
| квог је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути...{S} Једанпут — упрло му сунце баш некако |
| ко грдно проклињали; они који су желели да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три |
| римство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, дома |
| сетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гружанина; али он са неописаном |
| за живот главе ни зло погледао, а толи да га кљуцне својим напретком. </p> <p rend="Tekst">— М |
| га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p rend="Tekst">Онамо, оп |
| а Марку Ћосићу кажи нека се и он спреми да заједно с пријатељ-Николом идемо.{S} А ти, Никола, у |
| . — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и трава о љубави приповеда, да се и небо и земља грл |
| и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кр |
| олу Белића; он ће вам се главом заклети да нема ноћи а да му не дође дрекавац... </p> <p rend=" |
| зденим напрстком у чело, па му припрети да се убудуће поштеније влада. </p> <p rend="Tekst">Так |
| ављева кривица црним словима забележити да умножи протокол оних злочина које је у своме срезу з |
| те ће, богзна, штогод и из касе пружити да ти се у овој невољи нађе!... </p> <p rend="Tekst">Љу |
| онда нећу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. </p> <p rend="Tekst">— А |
| ој несрећник што му не хтедох допустити да се Сремчевом Јелицом ожени...{S} Гле шта ми учини!.. |
| рагујевца кући дошао, стаде се свлачити да спава, али у свлачењу, некако, испадне му из недара |
| p rend="Tekst">— Мораш, кћери, и ти ићи да га доведемо кући... </p> <p rend="Tekst">Старац се в |
| >— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још д |
| среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. </p> <p rend="Tekst">— ’хоћу, господине |
| ше, па онда стадоше сви дупке, чекајући да капетан почне разговор. </p> <p rend="Tekst">— Одавн |
| пана била, а за коју су говорили сељаци да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојни |
| } Али зато нек не мисле наши богословци да су они и са свешћу тако ниско стојали, као са науком |
| <p rend="Tekst">— Он нек иде капетаници да избере шта јој треба...{S} А ти, ћато, напиши му пис |
| ">Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учитеља у руку |
| ред очију ми!...{S} А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина...{S} Ваљд |
| о тамо отићи, па, како год знаш, гледај да га доведеш до школе...{S} Он познаје конопац, а иона |
| речи се на њега Радован. — А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутор |
| е...{S} Кад тамо, шта је?... хоће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. |
| еше у оно време пуно село, не сме човек да замркне!...{S} Дођу покладе, скупимо се код твоје ил |
| гледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником ниј |
| ека ти је у помоћи, дете моје а ја знам да си невин! </p> <p rend="Tekst">— Ах, учитељу! — јеца |
| Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио.. </p> <p ren |
| {S} Само на протокол пази...{S} Кажи им да улазе... </p> <p rend="Tekst">Пандур изиђе, а уђоше |
| а кап крви наше заклиње пред свемогућим да љуби, где је и она румен на невиноме лицу само љубав |
| лесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну ча |
| у, задовољно се осмехну.{S} Сећао се он да се она још у староме Срему радовала кад јој из варош |
| штена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...{S} Сремац му досада никад није у |
| ражаре...{S} Никада не би човек веровао да су то брат и сестра.{S} А, овамо су једна крв и једн |
| rend="Tekst">Пандур је после приповедао да је то најбољи кмет, да нема у целоме Левчу ваљанијег |
| , а моја се Стојна врати, задувана, као да је богзна неки терет потеглила... </p> <p rend="Teks |
| тима руку додирнула.{S} Он се трже, као да га је змија ујела...{S} После је прекорно погледа и |
| батина.{S} Све је то Ђоша издржао, као да се у хапсу и родио...{S} А кад су га повалили на мац |
| дован, — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?... </p> <p rend=" |
| износили што већ није ни могуће!{S} Као да је у дрекавца и заљубљена!...{S} Боже мој, шта ти не |
| ојих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не чује |
| напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... </p> <p rend="Tekst">Кад се школа |
| p rend="Tekst">За три месеца мучења као да је остарео.{S} Изгледаше као човек од тридесет годин |
| грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену ствар |
| е уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... </p> <p rend="Tekst">Стара |
| у, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. </p> <p rend="Tekst">— Лакше ће му бити — |
| њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, ч |
| е пратила.{S} Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се п |
| љубаца... </p> <p rend="Tekst">— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? </p> <p rend="Tek |
| бор, а она вита као јела...{S} Баш као да су рођени једно за другога!{S} Лепши пар не би у све |
| ћ помишља на свануће.{S} Једва је чекао да му се ученици искупе.{S} Они су му попуњавали ону ту |
| ку, а други за један дирек тако пажљиво да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да ј |
| срезу сви кметови кâ овај Радован, него да ме наместе за везира у Босни...{S} Гле како пронађе |
| {S} Слободан?{S} Невин?{S} Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац!... </p> <p rend="Tekst" |
| p> <p rend="Tekst">— Ох, како бих волео да...{S} Не!{S} Не!{S} Милисаве, дете моје, живи ти и б |
| — вели друга нека, — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио како је |
| ате промрзнута кромпира, па бих рад био да купим...{S} Добар ће бити за краву!...{S} Ал’ кад ни |
| оваквоме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћ |
| томе ходу, по тој погнутој глави, судио да је то заиста неки окорео зликовац. </p> <p rend="Tek |
| омах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те ствари...{S} |
| ом није поверавао?{S} Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погле |
| и њојзи...{S} Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, н |
| овест. </p> <p rend="Tekst">— Има ли ко да чека? </p> <p rend="Tekst">— Неки људи, господине, д |
| смркне; разиђемо се, али у путу мало ко да није видео вештицу или вампира, а за некима се дрека |
| т и мене сетио!{S} Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и к |
| ети.. </p> <p rend="Tekst">— Али, синко да ћутиш!...{S} До суда, о томе не сме нико ништа знати |
| лим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да ће јој отац поме |
| а би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, Милисав |
| > <p rend="Tekst">Ђоша се вратио у село да — ништа не ради...{S} Одлазио је у варош трезан; а в |
| он мало ка’ застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а после се и сам ухват |
| икућу и да му га по Лази бирову пратимо да га донде на муке удара, докле не призна. </p> <p ren |
| треба...{S} А ти, ћато, напиши му писмо да може торбарити по целом срезу. </p> <p rend="Tekst"> |
| се осмејкивала тако ведро, тако невино да се Милисав није могао више уздржати, него је загрлио |
| старца. </p> <p rend="Tekst">— Све лепо да буде спремно, дете моје!{S} А у торбу ћеш метнути и |
| нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{S} Трпи се, ти си вреда |
| онако као што ти људи казују, немој што да изоставиш...{S} Та ће ствар доћи и до мађистрата, па |
| уче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али шта ћеш?{ |
| он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... </p> <p rend="Tekst">— Ох, Милисаве! — |
| а једанпут прође поред њега тако близу да му је својим врелим прстима руку додирнула.{S} Он се |
| ekst">Учитељ оде у своју осамљену школу да о другима размишља, јер није имао нигде свога...{S} |
| ко писмо, на читавом табаку!{S} Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где стар |
| дно прасе толико мучим!...{S} И пиши му да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да |
| старцем?...{S} То му напиши; а додај му да смо ухватили паликућу и да му га по Лази бирову прат |
| иња, да није у петак постила а о Ускрсу да је друкче шарала јаја него остале сељанке...{S} А то |
| свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу...{S} Она је гледала и у Стојну. </p> <p rend |
| ко псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и в |
| а. </p> <p rend="Tekst">— Као рекао бих да сам је негде видео, — одговараше збуњени учитељ, — а |
| оша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, |
| S} Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... </p> < |
| Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо |
| и гледаше из прикрајка шта ли ће старац да почне...{S} Али он је само ћутао, не мичући се.{S} Т |
| p rend="Tekst">— Биће, Никола, биће баш да су мађије...{S} О томе су ми већ и други приповедали |
| або?...{S} Ах, бабо, бабо!...{S} А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече |
| њима цело село говори!“...{S} Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, |
| и ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо?{S} Јок, вере ми!{S} Ћути вам он као |
| својом јединицом. </p> <p rend="Tekst">Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није?{ |
| "Tekst">„Волео бих“, — вели капетан, — „да су ми у срезу сви кметови кâ овај Радован, него да м |
| ече учитељ. — Ђоша, онај...{S} Проклет, дабогда!{S} А, ево, целу ми је старост својим неваљалим |
| еде косе не могу поднети бешчашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми једа |
| це нашем учитељу, нисам га ни онако већ давно видео...{S} Ко зна, можда се добри старац и зажел |
| га мучише, предадоше га суду, а суд га даде на робију... </p> <p rend="Tekst">Сиромах старац н |
| ац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чинило ј |
| >Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="Tekst">— Па ко му брани?{S} |
| е цвеће. </p> <p rend="Tekst">Јелица му даде стручак босиљка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчиц |
| ле рече: </p> <p rend="Tekst">— Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка! </p> <p rend="Tekst">— |
| ка. </p> <p rend="Tekst">— Па, Јелчице, дај ми и један пупољак од руже; лепо ће пристајати свеж |
| јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...{S} Па у |
| рога Сремца запросити, али ми тутори не дају...{S} Гром их спалио! — И он љутито стискиваше пес |
| синко, муче те, као што чујем, нити ти дају што да привредиш, нити што да продаш...{S} Е, али |
| кућу дође... </p> <p rend="Tekst">Све, дакле, комшике тврдише једно: да је старога Сремца кућа |
| ..{S} Знао је да оца нема!...{S} Он је, дакле, гледао своје кућевне послове, кадикад, само неде |
| истија била. </p> <p rend="Tekst">Тако, дакле, сад знамо зашто је Милисав долазио до записа, за |
| е њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности... себе и драгога. </p> <p rend="Teks |
| и кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли.{S} Позн |
| ло и старо и младо.{S} Има ту људи и из далеких села:{S} Гружана, Темнићана, па, богами, и чарш |
| ега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти...{S} Она уздахну и обори очи, |
| момака, који су својим уљудним владањем далеко надмашили богословце...{S} Например, јунак наше |
| мена беше и неки Ђоша Лазић.{S} Њега су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са з |
| >— Оно што видиш у мене, моје је!...{S} Даље ме не питај!... </p> <p rend="Tekst">Јадну мајку ј |
| утру отићи ћемо његовој кући...{S} А за даље ја ћу се бринути. </p> <p rend="Tekst">— Хоћу!... |
| пољубити, а он је само погледи, па иде даље...{S} Чудо од света!... „Милисаве“, светујем га ја |
| сти Милисав, али се одмах трже и не хте даље говорити.{S} Рукова се с учитељем и оде, ударивши |
| "Tekst">Стари Сремац са учитељем јахаше даље, све коловозом, а Милисав са Јелицом пође странпут |
| p> <p rend="Tekst">Можда би, сиромах, и даље о своме ученику размишљао, али се утоме приближи к |
| шио... </p> <p rend="Tekst">Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: </p> <p rend="T |
| rend="Tekst">Сиромах старац није могао даље да говори; чинило му се да ће га сузе угушити. </p |
| кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец и |
| дахне, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јо |
| нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан прочита неколико редака. </p> <p rend="Tekst">— |
| ислио: </p> <p rend="Tekst">— Читај ти, Дамњане, нешто из часловца! </p> <p rend="Tekst">Дамњан |
| атраг у Турски Поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила.{S} Једа |
| орезати. </p> <p rend="Tekst">А кад је дан суђења, четвртак и недеља, онда, наравно, сасвим др |
| ">— Ал’ нека, чедо моје!{S} Још за који дан, па ћу бити сам свој тутор, и онда нећу њих, него ћ |
| реграцију... </p> <p rend="Tekst">Трећи дан по смрти Богдановој дођоше кметови са једним писаро |
| г њега.{S} Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће.{S} Стојна, како |
| kst">Али кад би на саме Цвети, а на тај дан држе Планинчани заветину, па се ту код записа скупи |
| ажени срмали ширитима.{S} Кад је обичан дан, ту седи поред капетана и капетаница и остала пород |
| мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отим |
| . . .</p> <p rend="Tekst">Милисав тога дана не беше на заветини.{S} Пошао је био, ал’ кад би н |
| Па мислиш да ме је послушао?...{S} Нема дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољу |
| о, неким мађијама опчинила, те већ нема дана кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не гов |
| равити; а то би све могли за три-четири дана учинити. </p> <p rend="Tekst">— Па сумњаш ли, Нико |
| спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу... </p> <p rend="Tekst">Па онда веруј |
| ељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди онима ш |
| па до четрдесет пете године, управо до дана кад ће се и Милисављева кривица црним словима забе |
| Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у њему изгубио најбољега при |
| ш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — питаш |
| аваше се сиромах учитељ, — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те |
| ло, да не беше у пријатеља младе снаје, данас већ не би ни трага било од њих...{S} Она осети... |
| како још?...{S} Е, е!{S} До јуче ђак, а данас свршен момак! </p> <p rend="Tekst">А кад је сркну |
| заједљива...{S} Сиромах старац!...{S} А данас му дође да се и он мало нашали... </p> <p rend="T |
| st">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из куће, та сав је иструлео!. |
| ме свету!...{S} Намислио сам био да као данас изиђем мало и до винограда...{S} Ал’ куд ћеш ти, |
| rend="Tekst">— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, шт |
| rend="Tekst">— А ти иди, не смемо много дангубити. </p> <p rend="Tekst">Уча оде и наскоро се по |
| ћи, онако старачки, разговара о прошлим данима са добрим старим учитељем, који им често у поход |
| ам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, |
| на; по дуваровима беху удешене од белих дасака полице; по њима је капетанов писар сместио сву а |
| есет-седамдесет ока...{S} А могу вам га дати баш и ђутуре, мени није од потребе... </p> <p rend |
| — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...{S} Ничија неће бити до твоја... </p> <p rend="T |
| баш кад постане и пунолетан, нећу му је дати; прогласићу га, онако судски, за лудога или за рас |
| ти. </p> <p rend="Tekst">— Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, |
| чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да неће зоре дочекати... </p> <p ren |
| ао?... </p> <p rend="Tekst">— Па шта ти даш, чича...{S} Баш сам данас мислила да га бацим из ку |
| апама у које је капетаница вешто уплела два-три црвена или плава листића, прекрстио ноге, па се |
| та пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! </p> <p rend="Tekst" |
| ма!{S} Чељад закука, село говори о томе два-три дана, па опет ућути, а власт шта ће?...{S} Суди |
| — додаде Сремац. </p> <p rend="Tekst">И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. |
| ним и бакарним судовима окићена; у соби два, белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна оф |
| зна...{S} А ти, учо, иди у школу, узми два-три пера — општина ће ти платити — па напиши господ |
| да ће оздравити; и ноћас му је стрина у два мâ држала свећу. </p> <p rend="Tekst">— Е, није вај |
| Где је Лаза биров?...{S} Лазо, узми још два-три момка, па ми га доведите везана...{S} Добро, до |
| а после, кад то издржи и извуче својих двадесет пет, нека кида испред очију ми!...{S} А оцу Па |
| ојна — дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, |
| чашћа...{S} Давно је то било, има преко дваест година, како ми један официр варадинске регимент |
| се у животу више не враћа...{S} Нико га двапут није уживао...{S} Часак је то у коме се један ве |
| а су дали у Крагујевац да учи занат.{S} Двапута је Ђоша са заната бежао; мати, у дослуку с туто |
| есет година; беле сукнене чакшире му на дватри места прогореле, лице му изубијано.{S} Дође тако |
| та. </p> <p rend="Tekst">— Добро!...{S} Две недеље ће остати овде у хапсу.{S} Треба једанпут и |
| чић неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их |
| ревног храста скупе се људи, попа очита две-три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поруч |
| рало и телесно каштигати, уча га кљуцне две-три пута својим гвозденим напрстком у чело, па му п |
| вна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загледао у њу, не баш то |
| свога Зола; јер бива да јој дрекавац по две-три ноћи не дође — отумара, богзна, у друго неко се |
| } Шта чека он?...{S} Главу је заронио у две снажне руке, ћути, хладан и непомичан.{S} Кадикад с |
| ба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке... </p> <p rend="Tekst">Можда би, сирома |
| креча; а сва је зграда била подељена на двоје: десно једна соба за учитеља, а лево мало повећа, |
| и ја сам видео то цвеће; видео сам њих двоје како румене, како им груди задрхташе; видео сам о |
| погледа, па се сам пита: шта ли ће ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају |
| вога нећака чак из Старе Србије.{S} Њих двојица удесили, па поред чаше вина једнако певају неке |
| ова двојица код суда?...{S} Али га њих двојица и не гледају, него тихо разговарајући се, гледа |
| ekst">— Милисаве, има још неко осим нас двојице, који те жељно ишчекује. </p> <p rend="Tekst">М |
| </p> <p rend="Tekst">— Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... </p> <p rend="Tekst">Милисав |
| </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, изиђи-де ти напоље! </p> <p rend="Tekst">Милисав изиђе. </p> |
| е залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним негама нашао о |
| а, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је он |
| аја није у оно време ни било.{S} Један, дебелим гвозденим обручима окован сандук, на њему велик |
| јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посм |
| и...{S} Учитељ је кум, а млади Гружанин девер. </p> <p rend="Tekst">Сви се веселе, а учитељ јед |
| — „али шта ће он са женом?{S} Зар нема девојака?“ </p> <p rend="Tekst">Тако она стоји поред ко |
| да, и од какве фамилије, па и у њих има девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ак |
| ледати!{S} Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шар |
| естру неудату, видео си је ти!{S} Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мисли |
| ’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?{S} А и време је да се жени, кућа |
| девојака!...{S} Па, ево, да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш усред Груже, ниједан ме одбио не б |
| скоро у целоме Левчу ниси могао наћи на девојци или жени нешто куповнога, а на Стојни црвена ма |
| милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало да не буде истина што сељаци говоре да |
| од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицам |
| ц без мене живети?... — питаше зачуђено девојче. </p> <p rend="Tekst">— Сви ћемо заједно живети |
| сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига |
| "Tekst">— Ох, Милисаве! — рече зажарено девојче. — Ја кад сам код тебе, а мени се чини да и тра |
| st">— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече. |
| ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. </p> <p rend="Tekst">— Откако сам тебе видео, |
| едати! </p> <p rend="Tekst">— Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира!... — вели му уча благ |
| ра, а за некима се дрекавац све до куће дерао...{S} Ето, питајте старог Николу Белића; он ће ва |
| ти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће...{S} Разумеш ли ме с |
| оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао.{S} Кад га је видела, она је сва претрнула. </p> |
| и на врата, ал’ онај у лугу још се више дере, све док Стојна не изиђе...{S} Онда се све умири. |
| омогнеш, — рече Сремац, — ми ћемо га за десет дана повратити кући. </p> <p rend="Tekst">— Ја? — |
| е, истина, међу њима који нису знали ни десет заповеди божиј’... па опет нису крали ни отимали.& |