| може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што чувствује |
| ећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучи |
| м.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа раз |
| аве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат |
| и!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над |
| дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li |
| зе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром г |
| оже!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што чувствујем |
| е воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка к |
| <li>Цјелителни балсам свети најмирисни аромати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој ста |
| i>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој черте фин |
| ени душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> |
| у јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунц |
| Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом слат |
| удо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но |
| елести рајске лију!</li> <li>Цјелителни балсам свети најмирисни аромати</li> <li>што је небо зе |
| <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска има своје с |
| ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин |
| јета срећна важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; </li> <li>зној лагани |
| /li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – |
| иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле ла |
| ом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из |
| мртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брилијантна к |
| li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу св |
| шом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> <li>Цјелителн |
| се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођ |
| >Совршенство творенија, таинствене силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње ство |
| ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјел |
| стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li>претчувствијем неким с |
| уди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> <li>под њом капље ројевима |
| пље зраке магическе, чувства тајна нека буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести слат |
| ука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, |
| и</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејално, т |
| јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртноме лишеника среће д |
| рем главе...</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се ус |
| бе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} |
| <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но планина гордељива под вјечнијем сњ |
| купља вијека</head> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод поља |
| релесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој |
| ретчувствијем неким слатким ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац |
| едим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабу |
| >испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке магическе, чувства тајна нек |
| та и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> </div> |
| иле су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми |
| ти могле виле.</li> <li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под |
| <div> <head>Ноћ скупља вијека</head> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком у преле |
| прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледало |
| >кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог |
| уд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, с |
| <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом |
| на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сре |
| е,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – |
| овима</li> <li>но планина гордељива под вјечнијем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунца са |
| јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа |
| li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју м |
| рени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су |
| њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне в |
| >под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничку пјесну |
| а – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; </li> <li>з |
| li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бј |
| трецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време с |
| ј лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, |
| злазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле величину кад |
| и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се |
| li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејално, ти нам го |
| </li> <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска има с |
| од црнијем валовима</li> <li>но планина гордељива под вјечнијем сњеговима</li> <li>на излазак к |
| ре сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но планина гор |
| евима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,</li> <li>муш |
| с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли т |
| i>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не |
| li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витле |
| i>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе |
| > <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цје |
| исни аромати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенство твор |
| гла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> |
| дим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртно |
| далице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом слатком силом,</li> <li>као сунц |
| пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне |
| еже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те |
| <li>Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезданије у прољећну т |
| владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> </div> |
| е низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’ј |
| м</li> <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, |
| i> <li>претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је напојио – све њен |
| овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога |
| нко пазе</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’ |
| ла умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свог |
| азу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> < |
| >на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане ро |
| > <li>и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прел |
| >к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене т |
| ди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројев |
| осом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> |
| </li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ ра |
| ка има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади |
| ици запаљеној</li> <li>пламена се споји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени |
| м гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у |
| љеној</li> <li>пламена се споји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени душу с |
| ој</li> <li>и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, св |
| аскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа м |
| м слатким ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> |
| <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тр |
| очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>з |
| ди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под |
| а тајна нека буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом |
| уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракама красне луне, при свјећици за |
| ве...</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с ус |
| иле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> |
| е виле.</li> <li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором |
| а воде,</li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени а |
| њевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и |
| ; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге среће, мало важн |
| i>При зракама красне луне, при свјећици запаљеној</li> <li>пламена се споји душа ка душици раск |
| ми, код мене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>с |
| ражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> <li>под њ |
| прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке |
| најмирисни аромати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенств |
| > <li>од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а ст |
| мртноме лишеника среће драже; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li |
| ага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>о |
| ом к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракама красне луне, при свјећици запаљеној</li> <li>пл |
| је у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,</li> <li>те с |
| ијека</head> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезд |
| i>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив |
| учином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим ди |
| тако красан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, |
| дска има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливад |
| поји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <l |
| шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <l |
| i> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сад |
| гле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> |
| ћ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да |
| нац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом |
| зонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> </d |
| упа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> </div> |
| ива под вјечнијем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> < |
| ртије,</li> <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пли |
| ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>Прелесницу како ви |
| м зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,</li> <li>с |
| вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракама красне луне, |
| уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> </div> |
| огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <l |
| д јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиште |
| у светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса |
| не силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој ус |
| нијем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мреж |
| и, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од |
| <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бус |
| витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе |
| м ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О н |
| ад прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледа |
| агрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зра |
| /li> <li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњ |
| м свети најмирисни аромати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Со |
| , а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li |
| i> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих вл |
| мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета с |
| ићи –</li> <li>од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса окру |
| ести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> <li>под њом |
| јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце |
| о смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но п |
| шт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом слатко |
| у се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле |
| /li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејално, ти |
| i>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле величин |
| и долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху ош |
| дну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв |
| ити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тис |
| i>кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два св |
| /li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенство творенија, таинст |
| личину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к |
| ине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, прод |
| ах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <l |
| г вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракама красне лун |
| развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лише |
| ама – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; </li> <li |
| апаљеној</li> <li>пламена се споји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени душу |
| > <li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу |
| јесну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором |
| <li>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој черте |
| вјечнијем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз |
| li>од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако крас |
| > <li>кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – дв |
| ла кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>П |
| силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста |
| илом,</li> <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта |
| <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над прољеће |
| ставити могле виле.</li> <li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је |
| /li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, |
| леда магическом слатком силом,</li> <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <l |
| брилијантна кола воде,</li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм сл |
| ка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице кр |
| ерте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над И |
| i>Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ро |
| ну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на |
| а њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О ди |
| ће драже; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге среће, м |
| е;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој |
| уњењу светој жељи.</li> <li>При зракама красне луне, при свјећици запаљеној</li> <li>пламена се |
| ејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него |
| ребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан ка А |
| трашна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска |
| ца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li |
| е.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни |
| ме лишеника среће драже; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li |
| да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бе |
| </li> <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уст |
| ок ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак |
| њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све |
| ене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања м |
| адежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Ра |
| цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> <li>Цјелителни балсам свети најмирисни арома |
| тком силом,</li> <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хори |
| важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; </li> <li>зној лагани с њеном кос |
| , у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li>пре |
| Ноћ скупља вијека</head> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод |
| м ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>та |
| ветој жељи.</li> <li>При зракама красне луне, при свјећици запаљеној</li> <li>пламена се споји |
| презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад с |
| а, таинствене силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Ма |
| иш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у наде |
| > <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона божество |
| рољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,</li> <li>те смртник |
| б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом слатком силом,</li> <li>као сунце с својим л |
| тне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се |
| ко красан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’ |
| ,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени |
| када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li |
| не тарем главе...</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу |
| је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра г |
| рагом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> <li>Цјелителни бал |
| л’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li>претчувствијем неким слатким ход Дијанин |
| у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ |
| </li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила |
| а мисли се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к с |
| i>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на трену |
| кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход |
| > <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити |
| , а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>си |
| дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красот |
| оје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево |
| тким ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li> |
| тав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле в |
| </li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа разви |
| , за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> < |
| ћем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледало и маз |
| i>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> </div> |
| нутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног |
| i> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>Прелесницу како видим, загрлим је |
| а љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обраш |
| ве.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, о |
| i> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> </div> |
| равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li |
| <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје вр |
| самљени армоничку пјесну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја зам |
| – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дич |
| дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото! |
| пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове |
| време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти |
| вети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага |
| роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателни |
| аромати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенство творенија |
| ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,</li> <li> |
| дељива под вјечнијем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li |
| у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li |
| шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младол |
| ужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>Прелесницу как |
| <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Ф |
| глед у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> < |
| своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движени |
| лију!</li> <li>Цјелителни балсам свети најмирисни аромати</li> <li>што је небо земљи дало на у |
| ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два |
| ави,</li> <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска и |
| од Дијанин величави</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљ |
| ве њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>т |
| > <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем |
| енућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – |
| дан ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се д |
| /li> <li>од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а |
| жне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li |
| вети најмирисни аромати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Соврш |
| ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>Слух и |
| ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <l |
| li>сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести |
| сам неко мање;</li> <li>претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је |
| <li>ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li>претчувствијем неким слатким ход Ди |
| ким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо с |
| нствене силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена ј |
| боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатк |
| оренија, таинствене силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> |
| силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона |
| ордија су под црнијем валовима</li> <li>но планина гордељива под вјечнијем сњеговима</li> <li>н |
| <div> <head>Ноћ скупља вијека</head> <lg> <li>Плава луна ведрим зра |
| >Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалиц |
| i> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а анг |
| ичави</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејалн |
| ка среће драже; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге ср |
| мом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове ни |
| пазе</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јет |
| у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> <li>п |
| има брилијантна кола воде,</li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на гр |
| ..</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах |
| све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li |
| ове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б |
| <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што чувствујем једну не |
| исли се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе |
| >завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврори |
| <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисл |
| ладолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Уста |
| моничку пјесну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред |
| </li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а |
| го дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> |
| слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> |
| ам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слоно |
| еме сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти ди |
| божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ |
| не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне вил |
| е роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li>затреп |
| i>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро сви до |
| i> <li>на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале |
| <head>Ноћ скупља вијека</head> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li |
| ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бес |
| е луне, при свјећици запаљеној</li> <li>пламена се споји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и ц |
| ана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе сла |
| ија су под црнијем валовима</li> <li>но планина гордељива под вјечнијем сњеговима</li> <li>на и |
| ошеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движенија – до |
| а нека буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’је |
| це виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом слатком силом,</li> <li>као сунце с |
| ром на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чу |
| валовима</li> <li>но планина гордељива под вјечнијем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунц |
| лим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракам |
| полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но планина гордељива под |
| ојевима брилијантна кола воде,</li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>н |
| на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.< |
| li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем вал |
| ом у прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље з |
| н када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле |
| комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с поглед |
| ан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела ко |
| ад Инопом уставити могле виле.</li> <li>Прелесницу како видим, загрлим је ка бог вели, </li> <l |
| у.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> <li>Цјелителни балсам свети |
| ad> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезданије у п |
| трона божество сам неко мање;</li> <li>претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави</li> |
| жељи.</li> <li>При зракама красне луне, при свјећици запаљеној</li> <li>пламена се споји душа к |
| атором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракама красне луне, при свјећици запаљеној</li> <l |
| ине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом |
| е,</li> <li>од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике |
| тече</li> <li>испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке магическе, чув |
| тни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но планин |
| не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је |
| хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то |
| >као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу |
| има</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке ма |
| азлетиле; </li> <li>красота ми ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у |
| >Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа развијала умне |
| усењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми |
| мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртн |
| li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> <li>Цјелителни балсам свети најмирисн |
| li> <li>пламена се споји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени душу с душом д |
| ија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li |
| исуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецају све |
| > <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим |
| латкој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,</li> <li>под њом капље |
| антна кола воде,</li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј у |
| i> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничку п |
| <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код |
| аспрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене |
| , и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се си |
| /li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере с |
| кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиш |
| еском слатком силом,</li> <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бје |
| тором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <li> |
| а лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ј |
| ника среће драже; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге |
| же; </li> <li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге среће, мало ва |
| еној</li> <li>и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, |
| говима</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке |
| но, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>Слух |
| i>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже св |
| воту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красота м |
| .</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црн |
| >од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецај |
| li> <li>ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li>претчувствијем неким слатким хо |
| муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на |
| тлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су |
| слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> <li>Цјелителни балсам св |
| величави</li> <li>душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,</li> <li>О насљедство иде |
| Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив је |
| јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </l |
| наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом слатком силом,</li> < |
| д’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин кад |
| рајске лију!</li> <li>Цјелителни балсам свети најмирисни аромати</li> <li>што је небо земљи дал |
| li>Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих д |
| i> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракама красне луне, при свје |
| ком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је в |
| <li>на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кан |
| </li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртноме л |
| .</li> <li>При зракама красне луне, при свјећици запаљеној</li> <li>пламена се споји душа ка ду |
| Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је |
| тавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li>претчувств |
| е,</li> <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливају |
| ком слатком силом,</li> <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи |
| једим</li> <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад треја |
| /li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кр |
| владалице виле б’јеле;</li> <li>свезала се два погледа магическом слатком силом,</li> <li>као с |
| при свјећици запаљеној</li> <li>пламена се споји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи б |
| д сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан к |
| армоничку пјесну поје,</li> <li>мушице се огњевите ка комете мале роје.</li> <li>Ја замишљен п |
| <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красота ми ова божа развијала у |
| ну кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к вос |
| цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>све |
| </li> <li>под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничк |
| њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јо |
| звијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено |
| > <li>Совршенство творенија, таинствене силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње |
| <li>красота ми ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско |
| ахат – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li |
| езала се два погледа магическом слатком силом,</li> <li>као сунце с својим ликом када лети над |
| езданије у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,</li> <l |
| што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенство творенија, таинствене силе |
| лив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;</li> <li>свезал |
| а замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателним сву дивоту ову |
| <div> <head>Ноћ скупља вијека</head> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком |
| оз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм јој се с јабукама – два свијет |
| е среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један |
| а зажижу се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,</li> <li>мушице |
| створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што ч |
| <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске |
| еко мање;</li> <li>претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је напоји |
| <li>те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде ројевима брили |
| > <li>свезала се два погледа магическом слатком силом,</li> <li>као сунце с својим ликом када л |
| цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести ра |
| стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>цр |
| ша људска има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на |
| ли кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li> |
| гра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија |
| е, чувства тајна нека буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> <l |
| > <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливајући тан |
| <li>но планина гордељива под вјечнијем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине ц |
| вујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li |
| дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенство творенија, таинствене силе боже,</li> <li>н |
| свјећици запаљеној</li> <li>пламена се споји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи боже |
| дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;</li> <l |
| i> <li>к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже; </li> <li>зној лагани с њеном косом с зане |
| занешене тарем главе...</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.</li> <li>Н |
| i>Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,</li> <li>к восхиштењу бесмртноме лишеника |
| его опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона божество сам нек |
| <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенство творенија, таинствене |
| <li>ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелс |
| i>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу |
| и!</li> <li>Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,</li> <li>дв’је слонове јабучице |
| це крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <l |
| прсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је |
| сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>кра |
| не полуди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но планина гордељива п |
| ола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>Преле |
| – моје време сад не иде; </li> <li>силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док |
| ем сњеговима</li> <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу |
| магическом слатком силом,</li> <li>као сунце с својим ликом када лети над пучином.</li> <li>Лу |
| , продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>Прелесни |
| хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!</li> </lg> |
| сисати.</li> <li>Совршенство творенија, таинствене силе боже,</li> <li>ништа љепше нит’ је када |
| /li> <li>сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у др |
| креће;</li> <li>зрак је виле младолике тако красан ка Атине,</li> <li>огледало и мазање презир |
| цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.</li> <li>Играм ј |
| li> <li>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро |
| li>зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...</li> <li>Друге среће, мало важне, за њу |
| е јој стах сисати.</li> <li>Совршенство творенија, таинствене силе боже,</li> <li>ништа љепше н |
| јално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људска има своје сношеније!</li> <li>С |
| еске, чувства тајна нека буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> |
| ким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Х |
| ава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезданије у прољећну тиху ве |
| плави,</li> <li>О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,</li> <li>те са небом душа људск |
| бјеже свуд – да виде.</li> <li>Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети – </li> <li>завид |
| тка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li |
| > <li>испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке магическе, чувства тајн |
| је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме р |
| и али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> < |
| i>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муч |
| ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> <li>красота ми ов |
| </li> <li>завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични |
| а тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде; </li> |
| усте траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.</li> <li>Тренућ ми је свак |
| људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;</li> <li>претчувствијем н |
| <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателним сву диво |
| е силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,</li> <li>ал’ лишено свога трон |
| хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,</li> <li>стрецања ме рајска тресу |
| а своје сношеније!</li> <li>Слух и душа у надежди пливајући танко пазе</li> <li>на ливади движе |
| буди,</li> <li>те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.</li> <li>Над њом зв’језде рој |
| но тече</li> <li>испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,</li> <li>сипље зраке магическе, ч |
| head> <lg> <li>Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече</li> <li>испод поља звјезданије у |
| идим, загрлим је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li> |
| </li> <li>красота ми ова божа развијала умне силе.</li> <li>Него опет к себе дођи, у ништавно љ |
| у се ројне воде;</li> <li>на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,</li> <li>мушице се огње |
| мати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <li>Совршенство творенија, т |
| би да, и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт |
| од ње створит може!</li> <li>Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће |
| мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <l |
| миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити могле виле.</li> <li>Прелесницу како видим, за |
| и све славе.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се сита |
| ином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим диво |
| li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја изгубим дивотницу м |
| <li>огледало и мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми час |
| е</li> <li>на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни а |
| ;</li> <li>претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави</li> <li>душу ми је напојио – све |
| мртни, на тренутак овај свети!</li> <li>Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li |
| лети над пучином.</li> <li>Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,</li> <li>тад из вида ја |
| слуху оштром грми, код мене је страшна хука; </li> <li>затрепте ли тице крила у бусењу густе т |
| ичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљубих владалице вил |
| <li>на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,</li> <li>кроз мрежицу танке магле вели |
| сви долазе!</li> <li>Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –</li> <li>све то слуху |
| аве.</li> <li>Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!</li> <li>Јошт се ситан не наљ |
| душу с душом драгом слију.</li> <li>Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!</li> <li> |
| ји душа ка душици раскаљеној</li> <li>и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.</li> <li> |
| ана, све прелести рајске лију!</li> <li>Цјелителни балсам свети најмирисни аромати</li> <li>што |
| ице на њих дубе слатким мамом;</li> <li>црна коса на валове низ рајске с игра груди...</li> <li |
| ди!</li> <li>Б’јела прса гордија су под црнијем валовима</li> <li>но планина гордељива под вјеч |
| li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,</li> <li>кад су сунце над Инопом уставити мо |
| </li> <li>огледало и мазање презиру јој черте фине.</li> <li>Устав’ луно, б’јела кола, продужи |
| у вече,</li> <li>сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,</li> <li>те смртника жедни пог |
| ателним сву дивоту ову гледим.</li> <li>Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле; </li> |
| лски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежана јо |
| е с игра груди...</li> <li>О дивото!{S} Чудо смртни ере сада не полуди!</li> <li>Б’јела прса го |
| е.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом внимателним с |
| те мале роје.</li> <li>Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим</li> <li>и с погледом вн |
| је ка бог вели, </li> <li>уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.</li> <li>При зракама кр |
| од је вилин млого дични на Аврорин када шеће,</li> <li>од сребрног свога прага над прољећем кад |
| ангелски обрашчићи –</li> <li>од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!</li> <li>Сњежан |
| алсам свети најмирисни аромати</li> <li>што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.</li> <l |